Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Готовина опет међу Србима

Датум објаве: уторак, март 28, 2017
Величина слова: A- A+

Тенкови, два хеликоптера с ознакама ЈНА у ниском лету, војни камиони, професионални војници с тешким наоружањем, четници с кокардама и брадама, упали су првих мартовских дана у западнославонско село Гређане, уз одјеке детонација и пратњу тенковских борби. Иако је све личило на изненадну окупацију, било је то само снимање филма ‘Генерал’, о лику и дјелу хрватског генерала Анте Готовине, чији је режисер Антун Врдољак. Изненадни упад у село Гређане је шокирао малобројне српске повратнике, углавном старачке доби, који су слушали одјеке детонација за најављени филмски мегаспетакл сакривени у својим домовима.

Након уласка Хрватске војске 6. септембра 1991. године је село кроз три дана девастирано, попаљено и убијено је 12 мјештана, углавном жена и стараца, каже Стојан Скопљак.

„Јесенас је до нас дошао Анте Гашпар, директор за локације ‘Генерала’, и рекао да ће овдје снимати сцене за филм, те да обавијестимо мјештане да не би било гужве када они улете с војском. Међутим, нису рекли када би точно дошли. Као одговор на питање ‘зашто баш ми?’, речено нам је да наше село одговара због добре локације: прометно смо изолирани, па ће бити најједноставније блокирати цесту, а притом неће бити већих проблема и штета због снимања. Село је стварно било блокирано два дана, посебно његов средњи дио, док се три сата баш никако није могло проћи, а затим су повремено пропуштали пролазнике у етапама. На пољу се одвијала борба тенкова, уз топовске ударе. Чуло се грување. Кружио је и хеликоптер који је на себи имао петокраку и југославенску заставу“, прича Стојан Скопљак, предсједник Вијећа српске националне мањине опћине Стара Градишка и додаје да су мјештани Гређана снимање филма ‘Генерал’ доживјели као још једно понижење.

„Вјерујемо да ћемо ми као Срби бити оцрњени у том филму. Наши мјештани осјећају се увријеђено. Збивања 1991. у нашем селу не одговарају призорима које је Врдољак овдје снимао. Оно што су снимали то је нечија фикција, никако не наша реалност. Нисмо носили шубаре, ни кокарде, ни браде. Ми, становници села, нисмо били наоружани. Нисмо ишли у ничије туђе село ратовати, само смо чували своје куће, дјецу, стоку. Радња коју је овдје снимао Врдољак наводно се догодила у Кричкама и Горњим Рајићима. Тамо су биле неке друге игре. Али ми то овдје не знамо“, наводи Скопљак.

Иако је по књизи Ненада Иванковића ‘Ратник, пустолов и генерал’, на основу које се снима филм, Хрватска војска тих јесенских дана 1991. године личила тек на мало боље извјежбано ловачко друштво, она је иза себе у Гређанима оставила 12 убијених цивила.

Најгоре што су све блокирали. Нисмо имали круха. Два дана трговца и пекара нису пустили у доњи дио села. Наша патња ништа не вриједи, каже Милка Млинаревић.

„Наша истина је да је након уласка Хрватске војске 6. септембра 1991., кроз три дана наше село девастирано, попаљено и да је убијено 12 мјештана, углавном жена и стараца. Међу њима је најстарији имао 86 година и убијен је у кревету. Страдала су и два болесна, стопостотна инвалида. Наводно се за та убојства распитивала и нека инспекција, али ништа даље није подузето. Након 12 дана у село је ушла српска војска под чијом су контролом Гређани били до Бљеска. То је наша истина, наш филм који никога не занима и који никада неће бити снимљен „, каже Скопљак.

Играни филм и телевизијска серија о животном путу Анте Готовине продукцијска кућа Киклоп остварује заједно с Хрватском радио телевизијом с којом је потписан уговор прије шест мјесеци, за вријеме вршитеља дужности главног равнатеље Синише Ковачића. Њему је то био изнимно важан пројект па је за кратко вријеме на овој дужности, пожурио ставити свој потпис. ХРТ готово сваке вечери у Дневнику доноси репортаже о снимању филма, које су толико честе и обојене патриотским патосом, да би овај урадак публици могао досадити и прије приказивања. ХРТ као јавни сервис можда би требала занимати и друга страна приче, или барем оних 12 имена погинулих Гређана почетком септембра 1991. Живот у Гређанима у задњих седамдесетак година одређује још једна фатална повијесна чињеница.

„У Гређанима је скоро из 90 посто кућа нетко завршио у Јасеновцу или Старој Градишци. Јасеновац је нама просторно и емотивно јако близу. Само у једном дану, 1943. године, усташе су извршили масакр над 120 наших мјештана. И те 1991. био је велик број оних који су се јако добро сјећали одвођења својих најмилијх у логор током Другог свјетског рата. Страховали смо да се хисторија не понови. Ми смо одгојени у јауку Јасеновца“, рећи ће кратко Миодраг Косић.

„Не смијем пуно причати да ми се не обије од главу. Никакву правду не гоним. Живим обичним животом. Сватко има право на свој филм. Видио сам све што је било, знам да истину пишу побједници. Али не могу онда бити у исто вријеме и жртве и побједници. Обично жртве нису побједници. О нашим страдањима у филму наравно неће бити ријечи. Сватко пише своју хисторију, сватко има свој филм, своју истину. Како ће се знати истина о рату деведесетих када још увијек нисмо утврдили истину о Јасеновцу“, закључује Косић.

Да филм у којем глуме Горан Вишњић (Готовина), Наташа Јањић (Весна Каруза), Тарик Филиповић (Домазет Лошо) и Горан Навојец (војник ХВ-а), посљедње становнике Гређана уопће не интересира, али је зато његово снимање с упадом тенкова, топова и војних камиона вратило ружна сјећања, свједочи и Милка Млинаревић.

„Нисам била равнодушна. Нисам имала уопће снаге да изађем из куће јер знам кроз што сам прошла и нисам се хтјела враћати у прошлост. Народ се бојао. Најгоре што су све блокирали. Нисмо имали круха. Трговца и пекара нису пустили у доњи дио села. Наша патња ништа не вриједи, само ломи живце, ломи здравље. Жртва би требала бити жртва, и да се прикаже бар детаљ те патње. Нажалост, како вријеме иде, млади не знају ништа од ратних догађаја. Знају само једну причу. Наши животи у пустим, девастираним и заборављеним селима никога не занимају. Сватко од нас могао би испричати свој филм. Наша се истина не пише, а оно што се није забиљежило, није се ни догодило. Ми када умремо, готово је. Нема истине о страдању наших обичних људи. И наши мјештани су дали животе за ову данашњу антифашистичку Хрватску, али о њима не снимају филмове. Послије оног рата људи су се окренули раду, а куда сад да се окренеш, гдје год да погледаш: стално враћање у прошлост, обнављање мржње и копање тамо гдје није добро – потресена, већ на рубу плача,“ рећи ће Милка.

Ријетки мјештани који су успјели прићи близу филмског сета кажу да су се снимања одвијала на три локације: у самом средишту села, испред споменика и срушене школе гдје је био смјештен ‘генералов шатор’ те стари комби око којег се пуцало. Ту се појавио и аутобус пун војске у четничким униформама. На пољу се снимала тенковска борба, а у дворишту једне куће спуштање хеликоптера.

Иако се призори запостављености и небриге државе у Гређанима тешко могу дочарати било каквом сценографијом, ауторски тим ‘Генерала’ то није превише занимало. По остацима живота рекло би се да је у Гређанима рат јучер завршио. О протоку времена од четврт стољећа доказ је једино израсло дрвеће и шипражје, тамо гдје више људска нога не крочи. У спаљеној школској згради већ 26 година умјесто ученика расту шипражје, коров и змије. Високо дрвеће пустило је дубоко коријење из спаљених кућа. Стабла су прерасла сеоске бандере, једине трагове цивилизације у селу. Девастирана Српска православна црква и пуста улица кроз средину некад најбогатијег западнославонског села, дјелују сабласно, као изврстан примјер за хороре, а не само ратне филмове.

Док се снимање очекиваног хвалоспјева о ратном путу Анте Готовине представља као најскупљи филмски пројект на подручју бивше Југославије у посљедњих 30 година, мјештани Гређана живе на ивици егзистенције. Кажу, послије Бљеска вратили су се појединци, али живот никада. Од негдашњих 900 становника, ово велико село спало је на њих стотињак. Не помажу им ни плодна земља, ни близина аутопута и Лоњског поља. Некада је свако домаћинство имало најмање четири краве, а данас их толико нема у читавом селу. У Гређанима је данас само шестеро дјеце. Колико незадовољство влада међу мјештанима, свједоче и ријечи једне мјештанке хрватске националности, која је у Гређане доселила у другој половини деведесетих. Иако не жели да се наводи њено име, истиче оно што и већина преосталог становништва мисли.

„Није лијепо и није угодно ни Србима, ни Хрватима. Нас мале људе нитко ништа не пита. Треба се окренути животу, а они нас увијек враћају у тешку прошлост. Гређана нема, ми смо посљедњи“, рећи ће ова Хрватица поријеклом из Босанске Посавине.

У вријеме радње Врдољаковог филма 1991. Милан Вуковић имао је само три године. Трагичних догађаја који су обиљежили судбину села до данашњих дана се не сјећа, али посљедице јако добро осјећа. Данас је један од најмлађих становника. Од 1998. године откако се вратио, чека да нетко дође и помогне покренути његово плодно село из бесперспективности. Дочекао је тек долазак Врдољаковог филмског каравана.

„Наш живот данас овдје би могао да буде идеална умјетничка инспирација за филм. Садашњост је јадна, а будућност је гашење села. Одавде пут води само на гробље. Онда ће се моћи мирно снимати што хоће, нећемо никоме сметати“, рећи ће млади Вуковић с којим се слаже и Душан Ногић, предсједник Вијећа српске националне мањине Бродско-посавске жупаније.

„Хрватска је војним акцијама ослободила овај простор од домицилног српског становништва. Он је сада напуштен, празан, зарастао. Видимо сада какво је стање било планирано и замишљено, можда и те 1991. Постављам једно питање: ако на једном простору не живе људи, чему служи тај простор, колика је његова вриједност? По мени је нема. Богатство једног простора чине људи. Одавде су једни побјегли, протјерани, а други се нису снашли“, истиче Ногић.

Детонације с попришта снимања овог филма, ових дана чују се и у српским селима Далмације; Кашићу и Исламу Грчком. У животу који је испуњен страховима, свакодневним говором мржње, нетрпељивошћу и борбом за голо преживљавање људи нерадо говоре о осјетљивим темама. Но успјели смо сазнати да је тједан-два дана трајало снимање сцена у Кашићу, на локацији поред цркве. Иако су аутори филма затражили да се сцене снимају унутар саме цркве и гробља, то од СПЦ-а није било одобрено.

Филмска каравана Антуна Врдољака боравила је и на простору ливањске опћине у Босни и Херцеговини, гдје је од локалне средине дочекана широких руку и с одушевљењем, али и уз лавину негативних реакција представника Срба без чијег су знања државне власти посудиле тенкове, топове и камионе Оружаних снага БиХ. Српски медији су истицали да је посуђивање војне опреме за потребе снимања филма о величању човјека који је првоступањском пресудом Хашког суда био осуђен због злочина почињених у Олуји, а у другом ступњу ипак ослобођен, представља незапамћени скандал. Замјеник министра одбране Борис Јеринић запитао се да ли би такав вид помоћи Босна и Херцеговина пружила да Србија снима филм о неком српском генералу. Но негативне реакције у сусједној држави не дирају ауторски тим ‘Генерала’ чији продуцент Андрија Врдољак само поручује да екипа ‘ради свој посао’.

Извор: Интермагазин

Везане вијести:

Муке са серијом о Готовини: Статисти не желе да глуме „четнике …

Снимају филм, а о злочинима ћуте | Јадовно 1941.

За (глумити) четнике неспремни | Јадовно 1941.




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top