Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Голдштајн: Да није створена Југославија, Италијани би нам узели цијело приморје и Далмацију

Датум објаве: недеља, децембар 9, 2018
Величина слова: A- A+

Од подручја на којима су Хрвати у већини Италији су припали ”само” Истра, Задар те кварнерски отоци, Ластово и Палагружа. Да није створена Југославија, реално је претпоставити да би од хипотетичке самосталне Хрватске Италија отела знатно више, вјероватно цијело Хрватско приморје и Далмацију (а и Србија би узела оно што је сматрала да је њен дио)

Да није створена Југославија, Хрватска би изгубила дио приморја и Далмацију

Дана 1. децембра, у суботу, било је тачно сто година откако је настала прва југословенска држава – испрва службено Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а колоквијално прва (монархистичка, карађорђевићевска) Југославија.

Данас, више од четврт вијека откако је нестала и друга (социјалистичка, Титова) Југославија, наоружани нак­надном памећу, али и даље емотивно одређени према тој држави (барем они који су доживјели неке зреле године у њој), морамо се запитати: је ли та Југославија, и она монархистичка и она социјалистичка, била пожељан државни оквир, вјештачка творевина или тамница народа?

На ово питање нема једноставног одговора.

Држава Словенаца, Хрвата и Срба, створена 29. октобра 1918. у Загребу, теоретски је могла остати самостална или ступити у заједницу с другим државама. Практично, избора готово да и није било, јер је југословенска опција, односно уједињење са Србијом, било једино рјешење које се могло остварити у задатим војно-политичким и друштвеним околностима.

Од 6. до 9. студенога 1918. у Женеви су се састали представници Краљевине Србије, Народног вијећа СХС, Југословенског одбора и србијанске опозиције. Сви назочни изјаснили су се за уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у “недјељиву државну цјелину”.

Српски премијер Никола Пашић, под притиском сила Антанте, понајприје Француске, морао је потписати како ће се по уједињењу створити државни провизоријум у којем би, осим двију влада – србијанске и владе Народног вијећа – постојало и заједничко министарство као мјешовито тијело са задатком да влада до сазива уставотворне скупштине.

Та би скупштина, између осталога, одлучила о монархијском или републиканском облику владавине.

Међутим, договори су остали недоречени. Србијанска страна није ни у Женеви, а ни сљедећих дана, дала никаква јемства. Усто, Пашић женевски документ није ни дао на ратификацију.

Непризната у свијету, престрашена талијанским напредовањем, изложена манипулацијама, спекулацијама и дипломатским играма, без властите оружане силе, Држава СХС била је присиљена на хитне кораке.

У начелу се прихватала заједничка држава са Србијом, али се жестоко расправљало треба ли то бити на конфедерално-федералном концепту, што би претпостављало дуже преговарање, с утврђивањем претходних услова и јемстава око уједињења (став вође ХРСС-а Стјепана Радића, који је упозоравао да “не треба ићи као гуске у маглу”, што не значи да је био против уједињења, него је желио јемства) или то треба учинити одмах, што би, по свему судећи, значило да су превладале унитаристичке и централистичке идеје (став вође Хрватско-српске коалиције Светозара Прибићевића).

Закључак  Средишњег одбора Народног вијећа о уједињењу с Краљевином Србијом, који су изгласани 24. новембра, тражили су да се организација будуће државе препусти одлуци уставотворне скупштине.

Изасланство Народног вијећа, састављено од 28 чланова, пожурило је у Београд. Требало је журити и због међународне ситуације – Пољска и Чехословачка, као нове државе, биле су створене још у октобру те је простор будуће југословенске државе био једини у Еуропи који је остао без јасног државноправног оквира (ако се изузме бољшевичка република на подручју бившега Руског Царства).

У Београду је петерочлани одбор требао написати Писмо којом би се изасланство обратило регенту Александру.

Анте Павелић зубар тражио је да се у Писму нагласи поштовање државноправних повијесних индивидуалитета, односно поштовање територијалних граница покрајина и њихових аутономних права.

Насупрот томе, Светозар Прибићевић сматрао је да ваља обавити уједињење, а онда расправљати о свим проблемима. Компромисни је предлог саставио Јосип Смодлака, па је коначни текст Адресе компромис у којем се налазе само неке идеје изражене у документу Народног вијећа.

Анте Павелић зубар у име изасланства обратио се Александру Писмом, чиме је њему практички препуштена политичка иницијатива, а затим и сва власт.

Александар је потом прогласио Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, а изасланство је потписало акт (Прводецембраски акт) о уједињењу с Краљевином Србијом. Ни у овом тренутку није било равноправности, јер је регент само саопштио своју одлуку, а у име Народног вијећа свој је потпис ставио Анте Трумбић.

Нова је држава Хрватској неоспорно донијела велику корист тиме што је створена заједница са Србијом као савезницом Антанте, па се италијанске претензије на њезин териториј нису могле потпуно остварити.

Од подручја на којима су Хрвати у већини Италији су припали ”само” Истра, Задар те кварнерски отоци, Ластово и Палагружа. Да није створена Југославија, реално је претпоставити да би од хипотетичке самосталне Хрватске Италија отела знатно више, вјероватно цијело Хрватско приморје и Далмацију (а и Србија би узела оно што је сматрала да је њен дио).

Министар вањских послова Анте Трумбић 1920. објашњавао је да се родио као Хрват и да ће као такав и умријети, али да никада није био фанатик, него политичар. “Да нисам радио за Државу СХС, односно Југославију, увјерен сам да бисмо били плијен туђих интереса, похлепа.”

Мирослав Крлежа истицао је да се 1918. “српска Држава” у главама хрватских политичара, “суочених с властитом политичком ништавношћу”, а у поређењу с “аустријском перспективом – причињала топлим домаћим кровом”: “народно јединство” те “троимени народ Срба, Хрвата и Словенаца” били су слогани који су подразумијевали стварање и постојање југословенске државе, те су били “илузионистичко појачање коефицијента сигурности”.

У јавности се стварала идеолизована слика: тобоже су стране силе раскомадале један у прошлости наводно јединствен народ и међусобно га политички и културно отуђиле један од другога.

Уједињење није требало донијети само ослобођење браће по крви од туђинских владавина него и одстрањење “наплављених” страних утицаја и повратак (митологизираном) јединственом националном поријеклу.

У хрватском је друштву постојало, поготово међу интелектуалцима и грађанством, снажно присутно увјерење да је југословенска опција, односно уједињење са Србијом, резултат сазријевања културне и националне свијести на вишој разини (чинило им се да су уједињење Њемачке и Италије примјери на које се ваља угледати).

Мирослав Крлежа

Тих су година неки хрватски књижевници и публицисти, укључујући дјелимично и Крлежу, чак прихватили екавицу, као својеврсни залог јединству (а српски су требали писати латиницом). Од атентата на Стјепана Радића Крлежа је екавицу дефинитивно одбацио.

Опозиција у хрватској политици одмах по ставрању Краљевине СХС била је готово занемарива. Прије свих радило се о франковачким скупинама из некадашње јединствене Странке права.

Но, чак ни праваши нису начелно доводили у питање уједињење (и они су се сами изјаснили за “уједињење свих Словенаца, Хрвата и Срба у једну независну слободну савезну државу”, у којој ће “ојачати снага” хрватскога народа, “ако ту државу изградимо сложном, искреном љубави и слободном, непатвореном вољом цјелокупног народа Хрвата, Словенаца и Срба”), него су одрицали право представницима Народног вијећа да о томе одлучују, јер нису били њихови бирани представници.

Стјепан Радић ипак на великој скупштини ХРСС-а 3. децембра 1918. у Загребу изнио је републикански програм државне заједнице те изјавио: “Хоћемо да будемо са Србијом, али не под Србијом.”

Службени кругови потичу слављење уједињења, па се 5. децембра организују манифестације и “Те деум” у главној цркви на Тргу.

Међутим, долази и до првога инцидента и, посљедично, трагедије: све је почело 5. децембра кад су војници 53. и 25. пука кренули на загребачки Јелачићев трг вичући: “Живјела република!”, “Живјела хрватска република!”, “Живјела бољшевичка република!” и сл.

Из њихових узвика, и из опште ситуације, разабире национално и социјално незадовољство, безнађе, огорчење, замор изазван ратним уништавањем и послијератном биједом, али и утицај разних политичких опција, од бољшевизма до републиканизма.

Многи су у Хрватској сматрали да је предуслов слободе република, а не монархија (при чему се бунт према монархији заснивао првенствено на лошем искуству с Хабсбурговцима, а мање у односу на непознате Карађорђевиће).

Републиканизам је био врло привлачан и стога што су га многи (наивно) схватали као идеју о држави без рата, војске, неимаштине, намета, тешких пореза и сл.

Уосталом, политичке елите које су створиле Државу СХС и проводиле уједињење с Краљевином Србијом биле су оне исте које су до прије неколико мјесеци заговарале опстанак Аустроугарске Монархије. Изгледало је као да се ништа није промијенило, па је ”обичан” народ био крајње незадовољан.

Пошто су демонстранти стигли на Јелачићев трг, владине снаге (соколаши и други драговољци, присташе Народнога вијећа) почели су паљбу из околних кућа.

Убијено је 15 људи, а више од 20 је рањено. Исте је ноћи загребачки гарнизон био разоружан, убрзо потом биле су укинуте споменуте два хрватска пука, а војне функције преузели су одреди владине војске у Загребу.

Уведене су ванредне мјере; ограничено је вријеме рада јавних локала, забрањено је окупљање те било какво јавно оглашавање. Тим су мјерама власти, барем за неко вријеме, успјеле присилно утишати настала незадовољства у главном граду Хрватске. Војска се сљедећих дана бунила у Осијеку па у Нашицама, углавном због малих плата и недостатка хране.

Крајем 1918. демонстрације и побуне војника и грађана честа су појава, не само у Хрватској него и у Њемачкој, Аустрији, Мађарској.

Убрзо су избиле на видјело и несугласице у разумијевању улоге србијанске војске: она се прославила у Првом свјетском рату, али је њена политичка култура била крајње неразвијена. Врх војске, иако изван дневне политике, био је сигуран ослонац карађорђевићевске политике. Генерали су били увјерени да уласком своје војске на тло некадашње Аустроугарске (и Црне Горе) обављају дјело историјске важности.

Неки су је дочекивали као ослободиоца, док је код других насилништвом и недисциплином навлачила на себе мржњу. Војска се с наводним или стварним кршитељима закона обрачунавала крајње сурово – хапшењима, чак и убијањима.

Почетком 1919. војсци је наређено да се не смије служити батинама као казном (о убијањима се уопште не говори), али је и даље било самовоље нижих заповједништава и појединаца. У сљедећим мјесецима војску је у функцији чувања реда и мира замијенила жандармерија, али су и жандари редовно батинали и кундачили, неријетко рањавали, па и убијали.

Тих су мјесеци и други поступци власти у западним дијеловима нове државе изазивали сумње и незадовољства: на подручјима која су до 1918. била у склопу Аустроугарске аустроугарска круна је и даље остала платно средство.

Од краја 1919. на све се те новчанице уз провизију од 20 посто вриједности стављала посебна маркица. Највеће је незадовољство избило када је 1920/21. почела унификација монетарног сустава, а србијански динар постао једино платно средство.

Тада је динар замјењиван у односу четири круне за динар, иако је тадашња стварна вриједност двије валута била подједнака. Одмах по стварању нове државе били су одређени и порези – у Хрватској и Војводини и даље су изражавани у крунама, али их је требало плаћати у динарима, па су заправо реално били четири пута већи.

Одлука о висини пореза донесена је у јесен 1920, а разлику је требало платити ретроактивно, за читаву годину уназад. Ерупција незадовољства била је логична. Сличне је реакције изазвало запошљавање у државне службе, јер је било фаворизирања по националној линији.

У Краљевини СХС направљен је значајан корак напријед у увођењу неких политичких слобода у односу на стање у Аустро-Угарској Монархији.

Бирачко право добили су сви пунољетниммушкарци – био је то свакако један од разлога наглог јачања ХРСС-а почетком двадесетих.

Умјесто аристократског, интелектуалистичког посла, политика постаје општа ствар. Па ипак, у Краљевини СХС створен је тип владавине који се може назвати „ancien régime“, другим ријечима, тип владавине који претходи модерној држави, а у себи садржи елементе старога – држава је и даље устројена као империј у којему центар доминира над периферијом, власт и власништво нису одвојени, монарх контролише присвајање добара и подјељује привилегије. И даље постоји подјела на богату мањину и сиромашну већину.

Радило се о врло редукованој, лимитираној демократији с јаким репресивним апаратом који је био обиљежен централизмом, хегемонизмом и великосрпством.

Београдски су се властодршци и након 1918. наставили понашати на исти начин као и прије рата (с разликом да тада репресија није на први поглед била толико очита, јер се све догађало у друштву без националних и вјерских мањина). Поред тога, наметали су Хрватској и Хрватима и другим регијама и народима великосрпски концепт који велика већина Хрвата није могла прихватити, па се, логично, рађао отпор.

Из перспективе Београда могло се чинити да се ради о проблемима у јединственој, унитарној држави и да то није национално питање.

Београдска власт није схватала, а касније није жељела схватити, да су процеси формирања националних идентитета и код Срба и код Хрвата и код Словенаца били у завршној фази или већ завршени.

Другим ријечима, нису схватали да их је прекасно (ако их је и прије било могуће) усмјеравати према стварању јединствене нације, односно, да се ради о иреверзибилном процесу.

Пашић и Прибићевић 1923. тврдили су да је Краљевина СХС “стечена крвљу” и да се по цијену крви мора сачувати. Тек су малобројни пројугословенски интелектуалци либералне оријентације, попут Милана Ћурчина, тврдили да “‘јединство и крв’ не иду заједно.

Јединство се насиљем може само компромитирати и упропастити, а не одржати”. И баш како је рекао Ћурчин, умјесто да се суставно ради на успостави и одржању повјерења радило се управо тако да и мало повјерења које је постојало нестане. На тај је начин криза власти прерастала у кризу државе са свим трагичним посљедицама.

Средином педесетих година, искусивши усташки затвор, као и разочарање у обје Југославије, кипар Иван Мештровић објашњавао је активности Југословенског одбора 1915. – 1918. (у којима је и сам судјеловао) и уопште ситуацију 1918. не само као ствар националних увјерења него и као ствар објективних прилика у којима је Хрватској пријетило да буде раскомадана, те је записао: “Истина та је политика уродила разочарањима, патњама и невољама, пролијевањем крви и срамотом, али је истина и то, да су данас сви хрватски крајеви окупљени у једној држави и да су данас уз Троједницу и Истра и Ријека у Републици Хрватској. Није вјеројатно, да би се то остварило и постигло другачијом политиком.” Мештровићевим се ријечима тешко може негирати точност.

Пише: Иво Голдштајн

Извор: ИН4С

Иво Голдштајн: Јасеновац

Иво Голдштајн: ЧЕТИРИ ‘М’ ИЗ ЈАСЕНОВЦА




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top