Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ГОДИНА У КОЈОЈ СУ СЕ УСТАШЕ ВРАТИЛЕ

Датум објаве: среда, децембар 26, 2018
Објављено у Јасеновац
Величина слова: A- A+

 

Фото: Архива

Најупечатљивији догађај у Хрватској у протеклој години није био случај „Агрокор“ ни успјех хрватских фудбалера на Свјетском првенству у Русији, већ пресуда Прекршајног суда у Пожеги, који је усташки поздрав „За дом спремни!“ прогласио за „израз воље и легитимитета власти у Хрватској“.

Приредио: Ненад ТАДИЋ

Хрватско друштво је у 2018. години заокружило процес отворене ревизије исхода Другог свјетског рата, а самозвани историчари откривали су „нову истину“ – да су у Јасеновцу убијане усташе, те да су „црне легије“ спасавале српску дјецу.

Година је почела дјелимичном легализацијом усташког поздрава „За дом спремни!“, који је допуштен, наводно, само на амблемима ХОС-а, да би касније хрватски судови отворено пресуђивали у корист симбола фашистичке Независне Државе Хрватске /НДХ/, што је незапамћено у Европи од 1945. године и пада нацизма.

Најупечатљивији догађај у Хрватској у протеклој години није био случај „Агрокор“ ни успјех хрватских фудбалера на Свјетском првенству у Русији, већ пресуда Прекршајног суда у Пожеги, који је усташки поздрав „За дом спремни!“ прогласио за „израз воље и легитимитета власти у Хрватској“.

Након те судске одлуке, прве таквог карактера, којој медији нису дали превелики простор, сасвим је лако закључити да је поздрав „За дом спремни!“ постао легалан у Хрватској.

Судија Прекршајниг суда Ђурђица Чакалић /којој ваља запамтити име историје ради/ ослободила је Станка Драгичевића, који је био оптужен да је у свом дворишту на метални јарбол подигао заставу са натписом ХОС-а у чијем се доњем дијелу грба налази и натпис „За дом спремни!“.

Тако је фарса око одлуке Комисије за суочавање са прошлошћу, коју је формирао премијер Хрватске Андреј Пленковић, а која је допустила законску аномалију према којој је усташки поздрав забрањен, сем ако је на грбу ХОС-а, добила очекивани епилог – поздрав Павелићевих усташа сасвим је рехабилитован.

До којег степена је усташизација друштва „догурала“ показује и упозорење политичара и привредника Горанка Фижулића да је Загреб постао град који не зна да ли је ослобођен или окупиран 8. маја 1945. године.

Он је указао на чињеницу да презимена антифашистичких бораца и партизана Кончар, Краш, Ђаковић, Лола Рибар и Гредељ могу бити називи фабрика, али не улица и тргова.

Анте Пркачин, некада командант ХОС-а, који отворено промовише симболе Павелићеве државе, само је један у низу политичара који је усташе назвао „храбром добровољачком војском“. За њега, али и за многе његове колеге, партизани су били – непријатељи.

Све су усамљенији /дипломирани/ историчари и доктори историјских наука који још истрајавају на чињеници да је НДХ била квислиншка творевина са сегрегационим законима, у којој је почињен геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима.

Усташки министар Миле Будак још има улице у хрватским градовима и мјестима, а само партизански покрет отпора у Истри, на Кварнеру и у Далмацији стидљиво се признаје као позитивна историјска чињеница. Али, све тише.

Популаризација усташа преселила се на друштвене мреже – усташки „селфији“ и фотографије унутар породичних и празничких скупова сада су редовна појава.

У све је укључено и најодвратније фалсификовање историјских чињеница у проусташким књигама и филмовима, којима најтиражнији листови и ТВ куће дају простор и /позитивне/ рецензије.

Извјесни адвокат Даворин Карачић изговара оно што је мантра многобројних јавних личности у Хрватској, које воле да су интимно усташе, а јавно космополити и грађани Европе.

Он тврди да се усташки поздрав и симболи не смију „бркати“ са НДХ јер је ријеч о симболима из деведесетих година прошлог вијека.

Укратко, ако сте ратовали за независност Хрватске, можете мирно да баштините усташке симболе и реторику и да будете усташа, али не „зли усташа“ из Павелићевог доба, већ данашњи „домољубни усташа“.

Један од ријетких гласова разума у хрватском друштву био је историчар Хрвоје Класић, који је прозвао предсједника Хрватске Колинду Грабар Китаровић због њеног позива да буде преиспитана истина и дешавања у концентрационом логору Јасеновац.

„Она нема појма о историји“, рекао је Класић и негирао да је постојао било какав послијератни логор на мјесту Јасеновца, посебно не нешто упоредиво са оним што се дешавало од 1941. до 1945. године.

Хрватски историчар Иво Голдштајн сматра да је усташизација „симптом културне регресије друштва“, а теорије према којима у Јасеновцу злочина није ни било до 1945. године назива „катастрофалним и бљутавим лажима“.

Али, ти историчари, који су изучавали доступне архиве из Другог свјетског рата, губе битку са надриисторичарима – популистима које чињенице не обавезују ни на шта и који историји приступају као сценарију за скупе холивудске филмове са неочекиваним расплетима.

Симпатизер усташког покрета Игор Вукић, секретар „Друштва за истраживање троструког логора Јасеновац“, тврди да то није био концентрациони логор, те да се у њему налазила само група Јевреја који су, како каже, тако „били заштићени од депортације у њемачке логоре“.

Он је само једна у низу проусташких медијских звијезда која у уши већ припремљене јавности сипа свакодневне дозе лажи и пробраних пикантних гадости, којима је циљ да исмијава жртве, а крвнике учини што прихватљивијима.

Овај тиражни неоусташки пајац увјеравао је цијелу протеклу годину да је јасеновачки логор био радни, а не логор смрти, те да „бити затвореник у Јасеновцу и није било толико страшно“. Бранећи ту лаж, он је написао књигу „Радни логор Јасеновац“, коју је промовисао на ХРТ-у.

Вукић тврди да је Јасеновац био „мјесто интернације противника НДХ – оних који су учинили нешто против те државе“, те „мјесто интернације једне групе Јевреја, који су тако били спасени од депортације у нацистичке логоре“.

Он негира чак и постојање дјечијих концентрационих логора у Сиску и Јастребарском за вријеме НДХ и тврди, као и већина ревизиониста, да су то „дјечији домови за ратну сирочад, о којој су лијепо бринуле часне сестре“.

Чак је и „откриће“ историјских ревизиониста попут словеначког заљубљеника у усташке идеје и неоусташке паре Романа Љељка да су српску дјецу са Козаре „убијали партизани и четници, док су их усташе и часне сестре спасавали“ – прошло као сасвим нормална ствар.

Сплитски „историчар“ извјесни Стјепан Лозо тврди да су, заправо, Срби извршили геноцид над Хрватима у НДХ. Лозо у својој књизи, о којој пише тиражна „Слободна Далмација“, наводи да су Срби први напали Хрвате 1941. године.

Он тврди да „усташе до љета 1941. године и `српске побуне` нису чиниле никакве посебне злочине према Србима“, већ да су спроводиле „народну самоодбрану од великосрпског геноцида“.

Док све малобројнији антифашистички кругови у Хрватској расправљају да ли је за ту земљу пријемчивији њемачки или амерички модел обрачуна са фашизмом – неоусташтво се пробило у све сфере живота.

Њемачки модел је рестриктиван за све који пропагирају или рекламирају нацистичке симболе и подразумијева велике новчане казне и затвор, док амерички допушта нешто већу слободу изражавања све док се „не пређе са ријечи на дјела“.

Пошто је хрватско друштво отишло најдаље у шминкању нацизма и усташа, укључујући и чињеницу да се усташтво почело уграђивати и у законе, у овом случају био би потребан неки посебан модел.

Како ствари стоје, много већи разлог за бригу и страх од закона у Хрватској имају /преостали/ антифашисти, које неоусташе оптужују да својом партизанштином и антифашизмом кваре друштвену идилу.

И тако 2018. године модеран усташа, рекламиран и цитиран, корача у европски Брисел, док му је срце заувијек остало под Стаљинградом, а мисли и даље рјешавају „српско питање“.

Извор: СРНА


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top