GIDEON GRAJF, ISTORIČAR: Uspostavljanje konc logora ne vezuje se za Nemačku, prve logore osnovali su Britanci!

Datum objave: četvrtak, septembar 27, 2018
Objavljeno u Jasenovac
Veličina slova: A- A+

„Vili Brant se suočio sa prošlošću i 1970. godine je kleknuo u varšavskom getu u ime Nemačke. Nemačka se suočila sa svojom prošlošću i nastavila sa normalnim životom nakon denacifikacije i mirenja sa narodima i državama. Ona je danas predvodnik Evrope i četvrta ekonomska sila na svetu. Tako i Hrvatska treba da se suoči sa svojom ustaškom prošlošću i nastavi dalje.“

Gideon Grajf

Ovo u intervjuu „Iskri“ kaže renomirani izraelski istoričar prof. dr Gideon Grajf. Grajf je vodeći istraživač Instituta za Holokaust „Šem Olam“. Javnosti je poznat kao akter sudskog procesa jednom od prestarelih nacističkih zločinaca, inače čuvara iz Aušvica, na kojem je nastupao kao veštak.

Na ovo suđenje pozvan je kao ekspert i jedno od najvažnijih imena koja se vezuju za istraživanje Holokausta i genocida, kao i za borbu protiv revizije istorije.

Počasni je član udruženja jasenovačkih stradalnika i nosilac njihove plakete. Doktorat je stekao u Beču. U svetu se proslavio i kao jedan od onih koji su dokumentovanjem razjasnili i studiju zonderkomandoa u Aušvicu, kao i autor knjige „Plakali smo bez suza“ koja je poslužila Laslu Nemešu kao inspiracija i glavni izvor za film „Šaulov sin“ koji je 2016. godine nagrađen Oskarom za najbolji strani film.

Da li biste vi, kao svetski priznati istoričar, na početku razgovora, dali tačnu definiciju Holokausta i genocida s obzirom na to da se ovim terminima danas svi služe na različite načine?

Holokaust, ili Šoa kako ga nazivamo u Izraelu, predstavlja veoma specifičan način istrebljenja putem gasnih komora i peći tokom Drugog svetskog rata u kojem su nacisti, uz pomoć svojih saradnika, sistematično ubili oko šest miliona Jevreja iz Evrope, što predstavlja dve trećine jevrejskog stanovništva u Evropi. To je bio genocid. Veoma jedinstvena vrsta genocida.

Slične katastrofe su zadesile i druge narode (Srbe, Rome i druge), ali nikoga te katastrofe nisu pogađale na isti način i nijedno stradanje nije ni približno teško kao Holokaust. Istorija je vrlo precizna nauka, ali revizionisti oko nas pokušavaju da redefinišu definicije.

Da li su naši kapaciteti danas takvi da možemo da se odupremo neonacizmu? Slabost Vajmarske republike dovela je Hitlera na vlast. Čemu tačne definicije Holokausta i genocida ukoliko se neonacističke grupe i ultranacionalističke partije ponovo dograbe vlasti. Definicije nas neće spasiti. Od revizionizma i neonacizma nas jedino mogu spasiti konkretne akcije.

Da li biste se složili sa Edvardom Hermanom, Dajvidom Pitersonom i Noamom Čomskim koji su u knjizi „Politika genocida“ tvrdili da je pojam „genocid“ u današnje vreme najčešće korišćen protiv Srba u smislu optuživanja Srba da su ga činili nad Hrvatima, muslimanima, itd.?

Ne bih želeo da budem taj koji će ocenjivati naučni rad gorenavedenih ličnosti s obzirom na to da se lično ne slažem sa nekima od njih, ali što se tiče upotrebe pojma „genocid“ danas, moram primetiti da se ona danas koristi previše često i da, nažalost, služi u dnevnopolitičke svrhe.

Što se tiče Balkana, smatram da ovdašnji političari vole da koriste reč „genocid“ iz razloga što im zvuči bombastično, ali je i odličan argument za „pregovore“ u ovom posleratnom periodu, kao i za proglašavanje njihovih nacija mučeničkim, ali nažalost, u pitanju je lažno mučeništvo. Zbunjen sam etničkim čišćenjem koje se dogodilo 1995. u Hrvatskoj, i to protiv svog naroda u akciji „Oluja“, kao što sam začuđen slučajem Srebrenice u Bosni. U pitanju je spinovanje i pretvaranje važnih vesti u nešto komercijalno što posle postaje izrazito politička kategorija.

Niko ne može sa sigurnošću tvrditi šta se tamo tačno dogodilo. Laž u svakodnevnim vestima dolazi kao proizvod senzacionalizma i privlačenja gledalaca i čitalaca, pa je stoga reč „genocid“ kontraproduktivna jer tako iskorišćena degradira i relativizuje njeno suštinsko značenje.

Političari nekih zemalja koje su učestvovale u ubijanju nevinih ljudi sada pokušavaju da poreknu postojanje Holokausta. Šta treba učiniti kako bi se oni zaustavili u toj svojoj nameri?

Treba sprovoditi istraživanja, dokumentovanje, podići glas i iza sebe ostavljati spomenike kao tragove na mestima na kojima su stradali nevini ljudi. Mi svake godine na dan oslobođenja zatvorenika iz Aušvica (27. januar 1945. godine) obeležavamo Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta na Ist Riveru u Njujorku. Očuvanje kulture sećanja je naša dužnost prema žrtvama, ali i prema mladim generacijama. Revizionisti postoje, ali istoričari i eksperti se drže činjenica.

Šta biste vi rekli osobi koja danas, u četvrtak, dođe i tvrdi da je nedelja? Danas je četvrtak i nema nikakvog razloga da vi o ovome raspravljate sa tom osobom. Dakle, istraživanje, dokumentovanje, publikovanje i edukacija. Ako neko Holokaust smatra mitomanijom, onda takva osoba ima poremećen um, a verovatno i zatrovano srce, jer je sve što se tiče Holokausta zasnovano na istorijskim činjenicama.

Takve osobe ne osećaju empatiju prema milionima nevinih ljudi koji su brutalno ubijani samo zbog toga što su pripadnici druge rase, religije ili političkih ubeđenja.

Kako da se borimo protiv revizije istorije koja je danas aktivnija nego ikad?

Treba im se suprotstaviti istorijskim činjenicama. Istorija je precizna kao matematika, ali se oslanja i na sećanje ljudi. Kultura sećanja i edukacija mladih je osnova borbe protiv revizionizma.

Memorijalni centri sa kongresnim dvoranama i instituti za istraživanje, kao i kolekcije ličnih stvari i biblioteka prethodnih istraživača su dragocenosti kolektivne memorije i tvrđave koje štite svet od onih koji bi da prepravljaju istoriju.

Da li se početak osnivanja koncentracionih logora vezuje za akciju T4 ili za nešto drugo?

Nikako. Prvi koncentracioni logor osnovan je u predvečerje Drugog svetskog rata u martu 1933. godine. Govorim o Dahauu. To je bio početak. Zapravo, bilo je nečeg sličnog i pre toga. Nešto što smo zvali „divlji logori“ iz razloga što su bili u pitanju mali, improvizovani i neorganizovani logori. Akcija T4 pripada nečemu što vezujemo za polje takozvanih medicinskih ispitivanja i zločina. U pitanju je deo strahota koncentracionih logora, ali je drugačije. Istina, uspostavljanje koncentracionih logora se ne vezuje za Nemačku. Prve logore su osnovali Britanci.

Koji logor smatrate najkrvavijim, tačnije, koji od njih je bio taj u kojem su ljudi ubijani na najsuroviji mogući način?

U Drugom svetskom ratu postojalo je osam logora za istrebljenje: Aušvic, Helmno, Belzec, Majdanek, Sobibor, Treblinka, Mali Trostanec i Jasenovac.

Kada pričamo o industrijskom ubijanju, moram priznati da je Aušvic bio opremljen svim onim što je omogućavalo monstruozno ubijanje. Metod bezosećajnog ubijanja u Aušvicu bio je zasnovan na čuvenom govoru koji je održao vođa SS-a Hajnrih Himler, a u kojem je naveo sledeće: „Nikada nećemo uprljati svoje ruke. Ostaćemo čisti.“ Potreba za tim da se ostane čistih ruku diktirala je ponašanje nemačkih naci timova u logorima.

Ustaše, sa druge strane, su bile vrlo srećne kada uprljaju svoje ruke. Kada je krv njihovih žrtava lila niz njihove ruke, oni su bili zaista zadovoljni, a naročito oni koji su radili u najbrutalnijem od svih logora smrti u Drugom svetskom ratu – u Jasenovcu!

Svi su logori bili krvavi i okrutni, jer su Nemci jedni od najokrutnijih, najbestijalnijih i najsadističkijih naroda na planeti. Jedan od ciljeva čuvara u kampovima bio je da budu što krvaviji i da izazivaju patnju. Bili su vrlo dobri u izazivanju patnje. Voleli su to da rade i u tome su uživali. SS-ovci su bili školovani. Postojale su škole u kojima su ih učili tome da budu nemilosrdni, da ne pokazuju ni trunku sažaljenja i oni su to radili.

Većina ljudi u Hrvatskoj veruje u podatak da je u Jasenovcu najviše ubijeno hrvatskih partizana. Dakle, ne Srba, ne Jevreja, ne Roma, već Hrvata! Na Balkanu se najveš cene reči onih koji nisu odavde, pa s obzirom na to da ste vi stranac, možete li nam pojasniti ko je stradao u Jasenovcu?

Niko od ljudi rođenih posle 1945. godine nije kriv za zločine koje su počinili njihovi očevi ili dedovi, ali nose na svojim leđima odgovornost da ne ponavljaju zločine koje su činili njihovi preci. „Marš za život“ je organizacija koju su stvorili potomci SS oficira i nacista, ali sa ciljem da se očuva sećanje na zločine počinjene protiv čovečanstva i da promovišu novi život oslobođen od mržnje, antisemitizma, rasizma i ropstva.

Stotine hiljada Srba, desetine hiljada Jevreja, hiljade Roma i antifašista među kojima jeste bilo i Hrvata i oko 20 000 dece su brutalno ubijeni u Jasenovcu koji je bio logor smrti.

Svako drugo poimanje Jasenovca bi bilo glupo i trebalo bi ga smatrati čistom glupošću, revizionizmom i falsifikovanjem činjenica.

Što se tiče broja stradalih… Po mom mišljenju veliki poznavalac prilika u Jugoslaviji bio je moj pokojni prijatelj dr Menahem Šelah. On je napisao knjigu „Istorija Holokausta“ koja je, po mom mišljenju, najbolja knjiga ikada napisana o Holokaustu u Jugoslaviji i Šelah u toj knjizi kaže: „Tokom četiri godine postojanja stotine hiljada ljudi ubijeno je u Jasenovcu. Pored toga što je bio koncentracioni i logor teškog rada, Jasenovac je bio i logor smrti sličan onima u Poljskoj. Ali grozote koje su vršene u Jasenovcu spadaju u najveće užase u istoriji čovečanstva.“

Na jednom mestu u svojoj knjizi, on tvrdi da cifra od 700 000 ubijenih u Jasenovcu može biti tačna. Lično smatram da je potpuno u pravu što se tiče ovog broja, jer je Šelah bio jedan od najvećih svetskih eksperata. Nažalost, preminuo je kada je imao 50 godina. Bio je izuzetno cenjen istoričar. Ova njegova knjiga je objavljena na hebrejskom, i to od strane Jad Vašema 1990. godine i još uvek je najbolja knjiga koja se bavi ovom temom. Nadam se da će jednoga dana biti prevedena i na engleski.

Verujem u podatak našeg renomiranog srpskog istoričara Milorada Ekmečića koji tvrdi da je broj ubijenih u Jasenovcu došao do 550 000.

Ako u razmatranje uzmemo i podatak koji je objavila nacionalna komisija Hrvatske za ratne zločine iz 1945. i 1946. godine, kao i one koji su ubijeni u Jasenovcu, one koji su bacani u Savu i u jame u okruženju, broj bi mogao biti i veći.

Pojedini Hrvati tvrde da je broj stradalih 40 000.

Površina Jasenovca je bila 240km². Njihova tvrdnja je smešna. Mi nismo idioti.

Šta je nastrašnija stvar koju ste čuli ili dokmentovali o Jasenovcu?

Sve je bilo okrutno i planirano je da bude okrutno. Čak su i Nemci nakon posete Jasenovcu pisali šokantne izveštaje Berlinu. Bili su užasnuti zločinima koje su činili Hrvati. Zamislite da su najokrutniji ljudi na svetu bili užasnuti zločinima Hrvata! Ovo sam objavio u svojoj knjizi. Dozvolite mi da citiram neka od svedočenja onih koji su preživeli:

– Milan Duzemlić je rekao: „Jednom prilikom sam gledao kako jedan od Ustaša baca jednogodišnje dete u vazduh, a drugi ga dočekuje na bajonet.“

– Mato Sulina je izjavio: „Ustaše su rasporile jednu trudnicu i iz nje izvadili fetus koji su posle ugurali u drugu rasporenu ženu.“

Neke od najpotresnijih sudbina su one porodica Tesla i Hercl koje su brutalno ubijene u Jasenovcu. Tesla je veliki pronalazač za kojeg Hrvati i dan-danas tvrde da je hrvatski pronalazač. Pitanje koje bih postavio jeste zašto su onda pobili sve Tesle u Jasenovcu i na ostalim lokacijama? Teodor Hercl je otac cionizma čiji su otac i deda rođeni u Zemunu. Svi Herclovi su iz Zemuna odvedeni u Jasenovac i tamo brutalno poubijani od strane Ustaša. Čuveni rabin Danijel Denon iz Sarajeva doživeo je istu sudbinu.

Za mene je najšokantnije bilo pismo koje je jedan italijanski general poslao Musoliniju u kojem opisuje kako je 120 srpske dece brutalno ubijeno. Napisao je da su odsečene glave ostavljene na školskim klupama, a iznutrice te dece su zakucane za plafon kao „božićna dekoracija“. Učiteljica i devojčice iz odeljenja koje su imale 8 godina su prvo silovane, a zatim su im odsecane glave. Ovaj general je molio Musolinija da naredi poglavniku Ustaša da prestanu sa ovakvim zverstvima.

Jedna tvrdnja se konstatno provlači kroz medije, a to je da je Jasenovac bio radni logor (logor teškog rada). Da li vi mislite da je ipak u pitanju logor smrti?

Jasenovac je bio jedan od osam logora smrti u Drugom svetskom ratu. Čak je i poslednjih 1000 zatvorenika Jasenovca trebalo da bude brutalno ubijeno 22. aprila 1945. godine. Međutim, ovi namučeni, izgladneli i iscrpljeni ljudi odlučili su da pobegnu. Znali su da je to skoro pa nemogući beg. Praktično u sigurnu smrt. Ali su se zakleli da će barem jedan od njih preživeti kako bi ispričao istinu o Jasenovcu. Samo oko 100 njih je preživelo beg. Njihova svedočenja su dala čvrste dokaze o tome šta se sve tamo dešavalo.

Mi znamo istorijske činjenice i smešno je kada neko pokušava da ih promeni. Niko ne može sakriti, iskriviti ili promeniti ove činjenice.

Šta mislite da je dovelo do nastanka klerikalknog fašizma? Šta je navelo katoličku crkvu da učestvuje u Holokaustu? Naravno, ne generalizujem, već pitam za one pojedince za koje se zna da su učestvovali u zločinu.

U Jugoslovenskoj kinoteci sam gledao autentični ustaški propagandni film iz 1942. godine o Jevrejima i uništavanju sinagoga, kao i film o Jasenovcu iz 1945. godine. Ja sam ekspert za Aušvic, ali sam ceo svoj život istraživao fabrike smrti poput Majdaneka, Sobibora i drugih, ali zločini ustaške NDH koje sam video i koje sam istraživao nisam zabeležio na drugim mestima.

Kao predvodnik internacionalne ekspertske grupe GH7, organizovao sam istraživanje o Alojziju Stepincu i kleronacizmu u Hrvatskoj. Zajedno sa svojim kolegama iz 7 zemalja sastavio sam obrazloženje od 11 tačaka, tačnije razloga zašto Stepinac ne može biti kanonizovan. Moto katoličke crkve u Hrvatskoj „Konvertuj se ili umri“ bio je nečuven. Kanonizovanje Stepinca od strane katoličke crkve mogao bi biti veoma opasan presedan. Pravi sveci iz Drugog svetskog rata bili su Sveta Tereza Benedikta od Krsta (Edit Stajn) kanonizovana zbog svog stradanja u Aušvicu i Vukašin Mandrapa zbog svog stradanja u Jasenovcu. Slavljenje lažnog sveca Stepinca bila bi velika uvreda za sve katolike i pravoslavce.

Kako se vi osećate kada čujete da su nacije koje su izmislile logore smrti ili učestvovale u njihovom vođenju danas smatrane tvrđavama demokratije?

Zaista nemam ništa protiv današnjih Nemaca i Hrvata. A što se tiče demokratije i tih zemalja, danas u tom pogledu nema nikakve kontradikcije. Dobra stvar je mogućnost da se neko promeni, a oni su se promenili. Nemačka i Poljska su danas jedne od zemalja koje važe za najbolje prijatelje Izraela. Naravno, ovo ne znači da zločinci ne treba da budu kažnjeni. Danas u Nemačkoj postoji zakon koji zahteva suđenje čak i starim čuvarima iz Aušvica i ovo je dobra stvar. Smatram da svi zločinci treba da budu kažnjeni bez obzira na to da li imaju 95, 100 ili 110 godina. Takvi ljudi ne bi trebalo da umru u svojim krevetima. Ovo je osnova svake civilizacije – zločinci ne smeju umreti nekažnjeni. Ovaj novi zakon je nešto dobro i podržavam ga svim svojim srcem.

Holokaust je jedna od, ako ne i najveća, tragedija koja je zadesila čovečanstvo. S obzirom na politiku pojedinih zemalja danas, mislite li da bi se nešto takvo moglo ponoviti? Ovo pitanje je za mene veoma važno s obzirom na to da ne verujem da istorija ima progres, već mislim da se samo ponavlja.

Babaroga nacizma ponovo preti Evropi. Adolf Hitler je bio deo marginalne grupe koja je došla na vlast i postala sila čiji je cilj bio osvajanje sveta. Da li smo mi svesni današnjih marginalnih grupa i uspona neonacističkih i ultranacionalističkih partija? U Istočnoj Evropi je alarmantno stanje zbog evidentnog širenja revizionizma i neonacizma, a naročito u bivšim komunističkim zemljama, mada, izuzetak nisu ni zapadne sile poput Nemačke i Velike Britanije.

Zapamtite da je slabost Vajmarske republike dovela Hitlera na vlast. Koliko su slabe ili jake te demokratske države danas? Možemo li savladati izazov?

Kažu da ukoliko se nešto već dogodilo, to može da se dogodi ponovo. Ako pričamo o nama, žrtvama Holokausta, nama se ne može nešto tako ponoviti, jer danas nismo bespomoćni kao što smo bili onda. Danas postoji Izrael koji ima jednu od najjačih vojnih sila na svetu. Kažem da nam se ne može ponoviti, jer bismo se ovoga puta branili. Za vreme Drugog svetskog rata nismo imali oružje, a reakcija Jevreja danas bila bi drugačija. Ne bismo išli kao ovce na klanje. I onda smo se branili. Pisao sam već o pobunu Jevreja u Aušvicu koja nije mnogo poznata, ali se dogodila. Možda se sve može ponoviti, ali čisto sumnjam da bi bilo isto.

Moglo bi se dogoditi nekom drugom. Moglo bi se dogoditi čovečanstvu, jer ljudi ne pamte pošto su zauzeti zadovoljstvom i udobnošću, a nesvesni globalne pretnje koja je iza ugla. Moramo ih edukovati kako bi prepoznali i izbegli neonacizam.

Ovo pitanje može biti donekle rizično. Neki bi rekli da nije fer postavljati ga danas, ali me interesuje koje su to zemlje koje imaju najviše krvi na svojim rukama kada pričamo o Holokaustu?

Sve osim dve zemlje bile su nemački kolaboracionisti. Postojala su dva velika spasavanja Jevreja. Prvo je bilo u Danskoj, a drugo u Bugarskoj gde je spaseno čak 80% jevrejske populacije. Francuzi su sarađivali, kao i Holanđani, a skandinavski kvislinzi Poljaci su sarađivali i ubijali svoje. Nemci su bili najgori. Oni su ubili između 6 i 7 miliona Jevreja i najveće su ubice u istoriji čovečanstva. Međutim, najbrutalnije ubice u istoriji čovečanstva, ako govorimo o zverskim načinima ubijanja, bile su hrvatske Ustaše. Naravno, ne treba generalizovati. Čak su i u Nemačkoj, koja je bila kolevka nacizma, postojali ljudi koji su odoleli masovnoj histeriji i pokušavali da sa vlasti svrgnu Hitlera.U Francuskoj, Poljskoj, Mađarskoj, Hrvatskoj i drugim zemljama postojali su „pravedni među narodima“ koji su spasavali Jevreje.

U današnjoj Nemačkoj postoji organizacija „Marš života“ sastavljena od potomaka nacističkih oficira koji idu od države do države šireći ideju borbe protiv antisemitizma, neonacizma i diskriminacije bilo koje vrste. U maju, prilikom proslave sedamdesetogodišnjice Izraela, marširali su kroz Jerusalim. Neki su svoje lekcije iz istorije naučili. Neke tek treba da edukujemo. Međutim, nikada se ne smemo umoriti od širenja istine o Holokaustu novim generacijama.

Kako da imamo normalne odnose sa državama koje su ubijale narode naših država? Šta je ključ saradnje i kohabitacije sa njima, ako se mi toga sećamo, a oni svoje zločine poriču? Da li mi treba da zaboravimo ili oni treba da priznaju?

Vili Brant se suočio sa prošlošću i 1970. godine je kleknuo u varšavskom getu u ime Nemačke. Nemačka se suočila sa svojom prošlošću i nastavila sa normalnim životom nakon denacifikacije i mirenja sa narodima i državama. Ona je danas predvodnik Evrope i četvrta ekonomska sila na svetu. Tako i Hrvatska treba da se suoči sa svojom ustaškom prošlošću i nastavi dalje.

Njujork Tajms je 1997. godine pisao: „Nijedna zemlja nije tako podbacila kao Hrvatska kada govorimo o suočavanju sa svojom fašističkom prošlošću. Dok Francuzi slave pokret otpora čija je uloga bila umanjena zbog saradnje sa Višijevskim režimom, i dok se Austrijanci ponašaju kao da rata nije ni bilo, Hrvati su rehabilitovali svoje fašiste znane kao Ustaše.“

Zapravo, vlada premijera Andreja Plenkovića je 2016. godine postavila je za ministra inostranih poslova Davora Iva Stiera, unuka pukovnika Ivana Stiera koji je bio desna ruka čuvenog ustaškog oficira Vjekoslava Maksa Luburića poznatijeg kao zapovednika Jasenovca, logora u kojem su Srbi, Jevreji i Romibrutalno ubijani. Stierov deda je bio visoko pozicioniran u hijerarhiji NDH!

Ministar spoljnih poslova i potpredsednik hrvatske vlade Davor Ivo Stier rođen je u Argentini u koju su prebegle skoro sve vođe NDH, kao i Ante Pavelić. Pored toga što je njegov deda bio najbliži saradnik Luburića, bio je i veoma blizak prijatelj Mira Barišića koji je brutalno ubio jugoslovenskog ambasadora Vladimira Rolovića u Stokholmu. Barišić je terorista u čiju su čast Hrvati podigli spomenik.

David Ivo Stier je priznao da je kao mlad slavio NDH, ali se kasnije javno pokajao zbog toga.

Postavljanjem Stiera na takve pozicije, Hrvatska nastavlja da u svoju vlast ubacuje otvorene simpatizere ustaške politike poput ministra kulture Zlatka Hasanbegovića, ali i nastavlja da slavi ustašku NDH koju je stvorio Pavelić.

Naravno, moramo reći i da nam činjenica da je unuk čuvenog Stiera postavljen gde je postavljen, ne govori ništa. Unuci ne mogu biti krivi za zločine svojih dedova i najčešće baš oni postaju borci protiv svega onoga za šta su se njihovi dedovi zalagali. Međutim, istina je surova: Davor Ivo Stier je unuk dokazanog ustaše i naciste.

Danas postoji trend izjednačavanja komunizma i nacizma, pa Ustaše postaju „oslobodioci i patriote“. U vodećem jevrejskom internet magazinu „Tablet“, prof. dr Menahem Z. Rozensaft 9. oktobra 2017. godine u svom članku „Hrvatska bestidno pokušava da izbriše svoje zločine vezane za Holokaust iz istorije – Alarmantni i ekspanzivni talas revizionizma u Istočnoj Evropi“ navodi sledeće na račun ponašanja Vlade Hrvatske tokom 2016. i 2017. godine: „Vodeći ljudi male jevrejske zajednice u Hrvatskoj, zajedno sa predstavnicima Srbima koji su nacionalna manjina, bojkotovala je poslednja dva obeležavanja Holokausta sponzorisana od strane hrvatske vlade 2016. i 2017. godine.

Demonstrirajući impresivnu moralnu hrabrost i integritet, oni odbijaju da odobre istorijski revizionizam uz odjeke negiranja Holokausta koji ima za cilj rehabilitaciju ustaškog hrvatskog fašističkog pokreta pod vođstvom nacionalističkog diktatora Ante Pavelića koji je agresivno i strastveno ubio stotine hiljada Srba i desetine hiljade Jevreja tokom Drugog svetskog rata.

Sadašnji okršaj između hrvatske jevrejske zajednice i hrvatske vlade (proslavlja nezavisnost Hrvatske juče) zbog načina na koji se Holokaust obeležava ili nije obeležen – kao i efektivna rehabilitacija i proslavljanje ustaša dostigli su vrhunac nakon marta 2016. na fudbalskoj utakmici između Izraela i Hrvatske, kada su hrvatski gledaoci uzvikivali ozloglašeni ustaški slogan „Za dom spremni“ u prisustvu hrvatskog premijera, koji nije reagovao.

Premijer Tihomir Orešković je nakon ovog skandala dao izjavu u kojoj kaže: „Hrvatska Vlada i ja lično osuđujemo zločine ustaškog režima.“ Tada je predsednik Koordinativnog komiteta jevrejske zajednice u Hrvatskoj dr Ognjen Kraus rekao: „Ovo je lavina koja nas podseća na to šta se tačno dešava u takozvanoj Hrvatskoj nezavisnoj državi.“

Kao što rekoh, imamo sjajnu saradnju sa Nemačom i Poljskom danas, ali nećemo zaboraviti prošlost. Generacije Hrvata i Nemaca rođenih posle 1945. godine jesu Hrvati i Nemaci, ali nisu odgovorni za zločine. Zašto ne bih ja mogao da budem prijatelj sa njima, kao što jesam kada neko od njih izrazi žaljenje zbog onoga što se dogodilo Jevrejima i kada osnuju „Marš života“? Oni su dobri ljudi, a kažu da planiraju ovo da osnuju i na Balkanu.

Moj narod je spreman sve da zaboravi samo da bi imao normalne odnose sa svima i održao korak sa globalizacijom koja od nas zahteva da zaboravimo svoju istoriju i koja nas svodi na beskorisne, anacionalne, zaboravne i praštajuće građane sveta. Šta bi bila vaša poruka Srbima, ukoliko je uopšte i imate?

Često me pitaju da li zločincima iz Nemačke treba oprostiti, ali naša filozofija oproštaja je drugačija od hrišćanske. U judaizmu je samo Gospodu dozvoljeno da prašta. Negovanje kolektivne memorije je veoma važno. Nemojte odustajati od svoje kulture sećanja. Borite se za pravo svake žrtve da ostane upamćena.

Jevreji su preživeli zahvaljujući sećanju i vratili su se u zemlju svojih predaka zahvaljujući svojoj rešenosti da pamte. Srbi bi morali da se sećaju prošlosti – važno je zbog sadašnjosti i budućnosti.

Istorija je kao lanac, pa ukoliko ga prekinemo, onda lanac više ne postoji. Život je kombinacija prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, pa čak i kad je prošlost tragična, od nje ne možemo pobeći i ona je deo nas. Vaša prošlost je neodvojivi deo vašeg identiteta. Čak i kada se nje odreknete po sto puta, ona je i dalje deo vas. Aušvic i Jasenovac su deo jevrejskog i srpskog genetskog koda i nikada ih ne smemo zaboraviti kako nam se ne bi ponovili.

Rekli ste da Srbi i Jevreji sve više liče jedni na druge. Šta tačno mislite pod ovim?

Onog momenta kada sam počeo da istražujem zločine Ustaša, shvatio sam da postoji sličnost između velikog stradanja Srba i stradanja Jevreja koje je najveće u istoriji. Pored istorijske sličnosti, ovde se primećuje divan karakter i gostoprimstvo. U Srbiji se osećam kao među prijateljima.

Ovo je razlog zbog čega sam toliko vremena posvetio stradanju Srba, jer rekli ste i bili ste u pravu kada ste rekli da nacionalna svest ovde tek treba da se razvije, a ja pokušavam da doprinesem tom cilju.

Nadam se da će moja nova knjiga o Jasenovcu biti prekretnica u pravcu pamćenja istorije.

Ta knjiga će biti štampana na hebrejskom, engleskom i srpskom jeziku i biće promovisana u oktobru ovde na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu. Nadam se da će ova knjiga biti čitana u Srbiji, ali i u inostranstvu iz razloga što svi treba da znaju istinu o Jasenovcu i onome što se tamo događalo. Svet zna nekoliko detalja ili ništa o ovom mestu na kojem su na užasne načine ubijani Srbi, Jevreji i Romi.

Iznenađen sam što skoro niko ne zna za Jasenovac i smatram da je sada vreme da se ovo promeni. Veoma je važno da svi znaju kako se ne bi ponovilo. Ljudi koji su ubijeni u Jasenovcu više ne mogu da govore i mi moramo biti njihov glas.

Znate, ja sam čovek koji je učinio da ljudi ne mrze zonderkomandoe (Sondercommando – ljudi koji su zatvorenicima pred egzekuciju skidali odeću i oduzimale lične predmete, a zatim su nakon egzekucija čistili prostorije u kojima su izvršene). Ovi ljudi su bili omraženi pre nego što sam napisao knjigu „Plakali smo bez suza“ (We Wept Without Tears) i ona je prevedena na 12 jezika, ali nije na srpski. Nadam se da će ih neko odavde prevesti, jer neki od intervjua iz te knjige zaslužuju da budu pročitani i zapamćeni.

Izvor: Vidovdan

Vezane vijesti:

Moj put kroz Jasenovac

Slavko Vasić iz Adaševaca, preživeli zatočenik Jasenovca

Spisak pobijene dece u logoru Jasenovac


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top