Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ГИДЕОН ГРАЈФ, ИСТОРИЧАР: Успостављање конц логора не везује се за Немачку, прве логоре основали су Британци!

Датум објаве: четвртак, септембар 27, 2018
Објављено у Јасеновац
Величина слова: A- A+

„Вили Брант се суочио са прошлошћу и 1970. године је клекнуо у варшавском гету у име Немачке. Немачка се суочила са својом прошлошћу и наставила са нормалним животом након денацификације и мирења са народима и државама. Она је данас предводник Европе и четврта економска сила на свету. Тако и Хрватска треба да се суочи са својом усташком прошлошћу и настави даље.“

Гидеон Грајф

Ово у интервјуу „Искри“ каже реномирани израелски историчар проф. др Гидеон Грајф. Грајф је водећи истраживач Института за Холокауст „Шем Олам“. Јавности је познат као актер судског процеса једном од престарелих нацистичких злочинаца, иначе чувара из Аушвица, на којем је наступао као вештак.

На ово суђење позван је као експерт и једно од најважнијих имена која се везују за истраживање Холокауста и геноцида, као и за борбу против ревизије историје.

Почасни је члан удружења јасеновачких страдалника и носилац њихове плакете. Докторат је стекао у Бечу. У свету се прославио и као један од оних који су документовањем разјаснили и студију зондеркомандоа у Аушвицу, као и аутор књиге „Плакали смо без суза“ која је послужила Ласлу Немешу као инспирација и главни извор за филм „Шаулов син“ који је 2016. године награђен Оскаром за најбољи страни филм.

Да ли бисте ви, као светски признати историчар, на почетку разговора, дали тачну дефиницију Холокауста и геноцида с обзиром на то да се овим терминима данас сви служе на различите начине?

Холокауст, или Шоа како га називамо у Израелу, представља веома специфичан начин истребљења путем гасних комора и пећи током Другог светског рата у којем су нацисти, уз помоћ својих сарадника, систематично убили око шест милиона Јевреја из Европе, што представља две трећине јеврејског становништва у Европи. То је био геноцид. Веома јединствена врста геноцида.

Сличне катастрофе су задесиле и друге народе (Србе, Роме и друге), али никога те катастрофе нису погађале на исти начин и ниједно страдање није ни приближно тешко као Холокауст. Историја је врло прецизна наука, али ревизионисти око нас покушавају да редефинишу дефиниције.

Да ли су наши капацитети данас такви да можемо да се одупремо неонацизму? Слабост Вајмарске републике довела је Хитлера на власт. Чему тачне дефиниције Холокауста и геноцида уколико се неонацистичке групе и ултранационалистичке партије поново дограбе власти. Дефиниције нас неће спасити. Од ревизионизма и неонацизма нас једино могу спасити конкретне акције.

Да ли бисте се сложили са Едвардом Херманом, Дајвидом Питерсоном и Ноамом Чомским који су у књизи „Политика геноцида“ тврдили да је појам „геноцид“ у данашње време најчешће коришћен против Срба у смислу оптуживања Срба да су га чинили над Хрватима, муслиманима, итд.?

Не бих желео да будем тај који ће оцењивати научни рад горенаведених личности с обзиром на то да се лично не слажем са некима од њих, али што се тиче употребе појма „геноцид“ данас, морам приметити да се она данас користи превише често и да, нажалост, служи у дневнополитичке сврхе.

Што се тиче Балкана, сматрам да овдашњи политичари воле да користе реч „геноцид“ из разлога што им звучи бомбастично, али је и одличан аргумент за „преговоре“ у овом послератном периоду, као и за проглашавање њихових нација мученичким, али нажалост, у питању је лажно мучеништво. Збуњен сам етничким чишћењем које се догодило 1995. у Хрватској, и то против свог народа у акцији „Олуја“, као што сам зачуђен случајем Сребренице у Босни. У питању је спиновање и претварање важних вести у нешто комерцијално што после постаје изразито политичка категорија.

Нико не може са сигурношћу тврдити шта се тамо тачно догодило. Лаж у свакодневним вестима долази као производ сензационализма и привлачења гледалаца и читалаца, па је стога реч „геноцид“ контрапродуктивна јер тако искоришћена деградира и релативизује њено суштинско значење.

Политичари неких земаља које су учествовале у убијању невиних људи сада покушавају да порекну постојање Холокауста. Шта треба учинити како би се они зауставили у тој својој намери?

Треба спроводити истраживања, документовање, подићи глас и иза себе остављати споменике као трагове на местима на којима су страдали невини људи. Ми сваке године на дан ослобођења затвореника из Аушвица (27. јануар 1945. године) обележавамо Међународни дан сећања на жртве Холокауста на Ист Риверу у Њујорку. Очување културе сећања је наша дужност према жртвама, али и према младим генерацијама. Ревизионисти постоје, али историчари и експерти се држе чињеница.

Шта бисте ви рекли особи која данас, у четвртак, дође и тврди да је недеља? Данас је четвртак и нема никаквог разлога да ви о овоме расправљате са том особом. Дакле, истраживање, документовање, публиковање и едукација. Ако неко Холокауст сматра митоманијом, онда таква особа има поремећен ум, а вероватно и затровано срце, јер је све што се тиче Холокауста засновано на историјским чињеницама.

Такве особе не осећају емпатију према милионима невиних људи који су брутално убијани само због тога што су припадници друге расе, религије или политичких убеђења.

Како да се боримо против ревизије историје која је данас активнија него икад?

Треба им се супротставити историјским чињеницама. Историја је прецизна као математика, али се ослања и на сећање људи. Култура сећања и едукација младих је основа борбе против ревизионизма.

Меморијални центри са конгресним дворанама и институти за истраживање, као и колекције личних ствари и библиотека претходних истраживача су драгоцености колективне меморије и тврђаве које штите свет од оних који би да преправљају историју.

Да ли се почетак оснивања концентрационих логора везује за акцију Т4 или за нешто друго?

Никако. Први концентрациони логор основан је у предвечерје Другог светског рата у марту 1933. године. Говорим о Дахауу. То је био почетак. Заправо, било је нечег сличног и пре тога. Нешто што смо звали „дивљи логори“ из разлога што су били у питању мали, импровизовани и неорганизовани логори. Акција Т4 припада нечему што везујемо за поље такозваних медицинских испитивања и злочина. У питању је део страхота концентрационих логора, али је другачије. Истина, успостављање концентрационих логора се не везује за Немачку. Прве логоре су основали Британци.

Који логор сматрате најкрвавијим, тачније, који од њих је био тај у којем су људи убијани на најсуровији могући начин?

У Другом светском рату постојало је осам логора за истребљење: Аушвиц, Хелмно, Белзец, Мајданек, Собибор, Треблинка, Мали Тростанец и Јасеновац.

Када причамо о индустријском убијању, морам признати да је Аушвиц био опремљен свим оним што је омогућавало монструозно убијање. Метод безосећајног убијања у Аушвицу био је заснован на чувеном говору који је одржао вођа СС-а Хајнрих Химлер, а у којем је навео следеће: „Никада нећемо упрљати своје руке. Остаћемо чисти.“ Потреба за тим да се остане чистих руку диктирала је понашање немачких наци тимова у логорима.

Усташе, са друге стране, су биле врло срећне када упрљају своје руке. Када је крв њихових жртава лила низ њихове руке, они су били заиста задовољни, а нарочито они који су радили у најбруталнијем од свих логора смрти у Другом светском рату – у Јасеновцу!

Сви су логори били крвави и окрутни, јер су Немци једни од најокрутнијих, најбестијалнијих и најсадистичкијих народа на планети. Један од циљева чувара у камповима био је да буду што крвавији и да изазивају патњу. Били су врло добри у изазивању патње. Волели су то да раде и у томе су уживали. СС-овци су били школовани. Постојале су школе у којима су их учили томе да буду немилосрдни, да не показују ни трунку сажаљења и они су то радили.

Већина људи у Хрватској верује у податак да је у Јасеновцу највише убијено хрватских партизана. Дакле, не Срба, не Јевреја, не Рома, већ Хрвата! На Балкану се највеш цене речи оних који нису одавде, па с обзиром на то да сте ви странац, можете ли нам појаснити ко је страдао у Јасеновцу?

Нико од људи рођених после 1945. године није крив за злочине које су починили њихови очеви или дедови, али носе на својим леђима одговорност да не понављају злочине које су чинили њихови преци. „Марш за живот“ је организација коју су створили потомци СС официра и нациста, али са циљем да се очува сећање на злочине почињене против човечанства и да промовишу нови живот ослобођен од мржње, антисемитизма, расизма и ропства.

Стотине хиљада Срба, десетине хиљада Јевреја, хиљаде Рома и антифашиста међу којима јесте било и Хрвата и око 20 000 деце су брутално убијени у Јасеновцу који је био логор смрти.

Свако друго поимање Јасеновца би било глупо и требало би га сматрати чистом глупошћу, ревизионизмом и фалсификовањем чињеница.

Што се тиче броја страдалих… По мом мишљењу велики познавалац прилика у Југославији био је мој покојни пријатељ др Менахем Шелах. Он је написао књигу „Историја Холокауста“ која је, по мом мишљењу, најбоља књига икада написана о Холокаусту у Југославији и Шелах у тој књизи каже: „Током четири године постојања стотине хиљада људи убијено је у Јасеновцу. Поред тога што је био концентрациони и логор тешког рада, Јасеновац је био и логор смрти сличан онима у Пољској. Али грозоте које су вршене у Јасеновцу спадају у највеће ужасе у историји човечанства.“

На једном месту у својој књизи, он тврди да цифра од 700 000 убијених у Јасеновцу може бити тачна. Лично сматрам да је потпуно у праву што се тиче овог броја, јер је Шелах био један од највећих светских експерата. Нажалост, преминуо је када је имао 50 година. Био је изузетно цењен историчар. Ова његова књига је објављена на хебрејском, и то од стране Јад Вашема 1990. године и још увек је најбоља књига која се бави овом темом. Надам се да ће једнога дана бити преведена и на енглески.

Верујем у податак нашег реномираног српског историчара Милорада Екмечића који тврди да је број убијених у Јасеновцу дошао до 550 000.

Ако у разматрање узмемо и податак који је објавила национална комисија Хрватске за ратне злочине из 1945. и 1946. године, као и оне који су убијени у Јасеновцу, оне који су бацани у Саву и у јаме у окружењу, број би могао бити и већи.

Поједини Хрвати тврде да је број страдалих 40 000.

Површина Јасеновца је била 240km². Њихова тврдња је смешна. Ми нисмо идиоти.

Шта је настрашнија ствар коју сте чули или докментовали о Јасеновцу?

Све је било окрутно и планирано је да буде окрутно. Чак су и Немци након посете Јасеновцу писали шокантне извештаје Берлину. Били су ужаснути злочинима које су чинили Хрвати. Замислите да су најокрутнији људи на свету били ужаснути злочинима Хрвата! Ово сам објавио у својој књизи. Дозволите ми да цитирам нека од сведочења оних који су преживели:

– Милан Дуземлић је рекао: „Једном приликом сам гледао како један од Усташа баца једногодишње дете у ваздух, а други га дочекује на бајонет.“

– Мато Сулина је изјавио: „Усташе су распориле једну трудницу и из ње извадили фетус који су после угурали у другу распорену жену.“

Неке од најпотреснијих судбина су оне породица Тесла и Херцл које су брутално убијене у Јасеновцу. Тесла је велики проналазач за којег Хрвати и дан-данас тврде да је хрватски проналазач. Питање које бих поставио јесте зашто су онда побили све Тесле у Јасеновцу и на осталим локацијама? Теодор Херцл је отац ционизма чији су отац и деда рођени у Земуну. Сви Херцлови су из Земуна одведени у Јасеновац и тамо брутално поубијани од стране Усташа. Чувени рабин Данијел Денон из Сарајева доживео је исту судбину.

За мене је најшокантније било писмо које је један италијански генерал послао Мусолинију у којем описује како је 120 српске деце брутално убијено. Написао је да су одсечене главе остављене на школским клупама, а изнутрице те деце су закуцане за плафон као „божићна декорација“. Учитељица и девојчице из одељења које су имале 8 година су прво силоване, а затим су им одсецане главе. Овај генерал је молио Мусолинија да нареди поглавнику Усташа да престану са оваквим зверствима.

Једна тврдња се констатно провлачи кроз медије, а то је да је Јасеновац био радни логор (логор тешког рада). Да ли ви мислите да је ипак у питању логор смрти?

Јасеновац је био један од осам логора смрти у Другом светском рату. Чак је и последњих 1000 затвореника Јасеновца требало да буде брутално убијено 22. априла 1945. године. Међутим, ови намучени, изгладнели и исцрпљени људи одлучили су да побегну. Знали су да је то скоро па немогући бег. Практично у сигурну смрт. Али су се заклели да ће барем један од њих преживети како би испричао истину о Јасеновцу. Само око 100 њих је преживело бег. Њихова сведочења су дала чврсте доказе о томе шта се све тамо дешавало.

Ми знамо историјске чињенице и смешно је када неко покушава да их промени. Нико не може сакрити, искривити или променити ове чињенице.

Шта мислите да је довело до настанка клерикалкног фашизма? Шта је навело католичку цркву да учествује у Холокаусту? Наравно, не генерализујем, већ питам за оне појединце за које се зна да су учествовали у злочину.

У Југословенској кинотеци сам гледао аутентични усташки пропагандни филм из 1942. године о Јеврејима и уништавању синагога, као и филм о Јасеновцу из 1945. године. Ја сам експерт за Аушвиц, али сам цео свој живот истраживао фабрике смрти попут Мајданека, Собибора и других, али злочини усташке НДХ које сам видео и које сам истраживао нисам забележио на другим местима.

Као предводник интернационалне експертске групе ГХ7, организовао сам истраживање о Алојзију Степинцу и клеронацизму у Хрватској. Заједно са својим колегама из 7 земаља саставио сам образложење од 11 тачака, тачније разлога зашто Степинац не може бити канонизован. Мото католичке цркве у Хрватској „Конвертуј се или умри“ био је нечувен. Канонизовање Степинца од стране католичке цркве могао би бити веома опасан преседан. Прави свеци из Другог светског рата били су Света Тереза Бенедикта од Крста (Едит Стајн) канонизована због свог страдања у Аушвицу и Вукашин Мандрапа због свог страдања у Јасеновцу. Слављење лажног свеца Степинца била би велика увреда за све католике и православце.

Како се ви осећате када чујете да су нације које су измислиле логоре смрти или учествовале у њиховом вођењу данас сматране тврђавама демократије?

Заиста немам ништа против данашњих Немаца и Хрвата. А што се тиче демократије и тих земаља, данас у том погледу нема никакве контрадикције. Добра ствар је могућност да се неко промени, а они су се променили. Немачка и Пољска су данас једне од земаља које важе за најбоље пријатеље Израела. Наравно, ово не значи да злочинци не треба да буду кажњени. Данас у Немачкој постоји закон који захтева суђење чак и старим чуварима из Аушвица и ово је добра ствар. Сматрам да сви злочинци треба да буду кажњени без обзира на то да ли имају 95, 100 или 110 година. Такви људи не би требало да умру у својим креветима. Ово је основа сваке цивилизације – злочинци не смеју умрети некажњени. Овај нови закон је нешто добро и подржавам га свим својим срцем.

Холокауст је једна од, ако не и највећа, трагедија која је задесила човечанство. С обзиром на политику појединих земаља данас, мислите ли да би се нешто такво могло поновити? Ово питање је за мене веома важно с обзиром на то да не верујем да историја има прогрес, већ мислим да се само понавља.

Бабарога нацизма поново прети Европи. Адолф Хитлер је био део маргиналне групе која је дошла на власт и постала сила чији је циљ био освајање света. Да ли смо ми свесни данашњих маргиналних група и успона неонацистичких и ултранационалистичких партија? У Источној Европи је алармантно стање због евидентног ширења ревизионизма и неонацизма, а нарочито у бившим комунистичким земљама, мада, изузетак нису ни западне силе попут Немачке и Велике Британије.

Запамтите да је слабост Вајмарске републике довела Хитлера на власт. Колико су слабе или јаке те демократске државе данас? Можемо ли савладати изазов?

Кажу да уколико се нешто већ догодило, то може да се догоди поново. Ако причамо о нама, жртвама Холокауста, нама се не може нешто тако поновити, јер данас нисмо беспомоћни као што смо били онда. Данас постоји Израел који има једну од најјачих војних сила на свету. Кажем да нам се не може поновити, јер бисмо се овога пута бранили. За време Другог светског рата нисмо имали оружје, а реакција Јевреја данас била би другачија. Не бисмо ишли као овце на клање. И онда смо се бранили. Писао сам већ о побуну Јевреја у Аушвицу која није много позната, али се догодила. Можда се све може поновити, али чисто сумњам да би било исто.

Могло би се догодити неком другом. Могло би се догодити човечанству, јер људи не памте пошто су заузети задовољством и удобношћу, а несвесни глобалне претње која је иза угла. Морамо их едуковати како би препознали и избегли неонацизам.

Ово питање може бити донекле ризично. Неки би рекли да није фер постављати га данас, али ме интересује које су то земље које имају највише крви на својим рукама када причамо о Холокаусту?

Све осим две земље биле су немачки колаборационисти. Постојала су два велика спасавања Јевреја. Прво је било у Данској, а друго у Бугарској где је спасено чак 80% јеврејске популације. Французи су сарађивали, као и Холанђани, а скандинавски квислинзи Пољаци су сарађивали и убијали своје. Немци су били најгори. Они су убили између 6 и 7 милиона Јевреја и највеће су убице у историји човечанства. Међутим, најбруталније убице у историји човечанства, ако говоримо о зверским начинима убијања, биле су хрватске Усташе. Наравно, не треба генерализовати. Чак су и у Немачкој, која је била колевка нацизма, постојали људи који су одолели масовној хистерији и покушавали да са власти свргну Хитлера.У Француској, Пољској, Мађарској, Хрватској и другим земљама постојали су „праведни међу народима“ који су спасавали Јевреје.

У данашњој Немачкој постоји организација „Марш живота“ састављена од потомака нацистичких официра који иду од државе до државе ширећи идеју борбе против антисемитизма, неонацизма и дискриминације било које врсте. У мају, приликом прославе седамдесетогодишњице Израела, марширали су кроз Јерусалим. Неки су своје лекције из историје научили. Неке тек треба да едукујемо. Међутим, никада се не смемо уморити од ширења истине о Холокаусту новим генерацијама.

Како да имамо нормалне односе са државама које су убијале народе наших држава? Шта је кључ сарадње и кохабитације са њима, ако се ми тога сећамо, а они своје злочине поричу? Да ли ми треба да заборавимо или они треба да признају?

Вили Брант се суочио са прошлошћу и 1970. године је клекнуо у варшавском гету у име Немачке. Немачка се суочила са својом прошлошћу и наставила са нормалним животом након денацификације и мирења са народима и државама. Она је данас предводник Европе и четврта економска сила на свету. Тако и Хрватска треба да се суочи са својом усташком прошлошћу и настави даље.

Њујорк Тајмс је 1997. године писао: „Ниједна земља није тако подбацила као Хрватска када говоримо о суочавању са својом фашистичком прошлошћу. Док Французи славе покрет отпора чија је улога била умањена због сарадње са Вишијевским режимом, и док се Аустријанци понашају као да рата није ни било, Хрвати су рехабилитовали своје фашисте знане као Усташе.“

Заправо, влада премијера Андреја Пленковића је 2016. године поставила је за министра иностраних послова Давора Ива Стиера, унука пуковника Ивана Стиера који је био десна рука чувеног усташког официра Вјекослава Макса Лубурића познатијег као заповедника Јасеновца, логора у којем су Срби, Јевреји и Ромибрутално убијани. Стиеров деда је био високо позициониран у хијерархији НДХ!

Министар спољних послова и потпредседник хрватске владе Давор Иво Стиер рођен је у Аргентини у коју су пребегле скоро све вође НДХ, као и Анте Павелић. Поред тога што је његов деда био најближи сарадник Лубурића, био је и веома близак пријатељ Мира Баришића који је брутално убио југословенског амбасадора Владимира Роловића у Стокхолму. Баришић је терориста у чију су част Хрвати подигли споменик.

Давид Иво Стиер је признао да је као млад славио НДХ, али се касније јавно покајао због тога.

Постављањем Стиера на такве позиције, Хрватска наставља да у своју власт убацује отворене симпатизере усташке политике попут министра културе Златка Хасанбеговића, али и наставља да слави усташку НДХ коју је створио Павелић.

Наравно, морамо рећи и да нам чињеница да је унук чувеног Стиера постављен где је постављен, не говори ништа. Унуци не могу бити криви за злочине својих дедова и најчешће баш они постају борци против свега онога за шта су се њихови дедови залагали. Међутим, истина је сурова: Давор Иво Стиер је унук доказаног усташе и нацисте.

Данас постоји тренд изједначавања комунизма и нацизма, па Усташе постају „ослободиоци и патриоте“. У водећем јеврејском интернет магазину „Таблет“, проф. др Менахем З. Розенсафт 9. октобра 2017. године у свом чланку „Хрватска бестидно покушава да избрише своје злочине везане за Холокауст из историје – Алармантни и експанзивни талас ревизионизма у Источној Европи“ наводи следеће на рачун понашања Владе Хрватске током 2016. и 2017. године: „Водећи људи мале јеврејске заједнице у Хрватској, заједно са представницима Србима који су национална мањина, бојкотовала је последња два обележавања Холокауста спонзорисана од стране хрватске владе 2016. и 2017. године.

Демонстрирајући импресивну моралну храброст и интегритет, они одбијају да одобре историјски ревизионизам уз одјеке негирања Холокауста који има за циљ рехабилитацију усташког хрватског фашистичког покрета под вођством националистичког диктатора Анте Павелића који је агресивно и страствено убио стотине хиљада Срба и десетине хиљаде Јевреја током Другог светског рата.

Садашњи окршај између хрватске јеврејске заједнице и хрватске владе (прославља независност Хрватске јуче) због начина на који се Холокауст обележава или није обележен – као и ефективна рехабилитација и прослављање усташа достигли су врхунац након марта 2016. на фудбалској утакмици између Израела и Хрватске, када су хрватски гледаоци узвикивали озлоглашени усташки слоган „За дом спремни“ у присуству хрватског премијера, који није реаговао.

Премијер Тихомир Орешковић је након овог скандала дао изјаву у којој каже: „Хрватска Влада и ја лично осуђујемо злочине усташког режима.“ Тада је председник Координативног комитета јеврејске заједнице у Хрватској др Огњен Краус рекао: „Ово је лавина која нас подсећа на то шта се тачно дешава у такозваној Хрватској независној држави.“

Као што рекох, имамо сјајну сарадњу са Немачом и Пољском данас, али нећемо заборавити прошлост. Генерације Хрвата и Немаца рођених после 1945. године јесу Хрвати и Немаци, али нису одговорни за злочине. Зашто не бих ја могао да будем пријатељ са њима, као што јесам када неко од њих изрази жаљење због онога што се догодило Јеврејима и када оснују „Марш живота“? Они су добри људи, а кажу да планирају ово да оснују и на Балкану.

Мој народ је спреман све да заборави само да би имао нормалне односе са свима и одржао корак са глобализацијом која од нас захтева да заборавимо своју историју и која нас своди на бескорисне, анационалне, заборавне и праштајуће грађане света. Шта би била ваша порука Србима, уколико је уопште и имате?

Често ме питају да ли злочинцима из Немачке треба опростити, али наша филозофија опроштаја је другачија од хришћанске. У јудаизму је само Господу дозвољено да прашта. Неговање колективне меморије је веома важно. Немојте одустајати од своје културе сећања. Борите се за право сваке жртве да остане упамћена.

Јевреји су преживели захваљујући сећању и вратили су се у земљу својих предака захваљујући својој решености да памте. Срби би морали да се сећају прошлости – важно је због садашњости и будућности.

Историја је као ланац, па уколико га прекинемо, онда ланац више не постоји. Живот је комбинација прошлости, садашњости и будућности, па чак и кад је прошлост трагична, од ње не можемо побећи и она је део нас. Ваша прошлост је неодвојиви део вашег идентитета. Чак и када се ње одрекнете по сто пута, она је и даље део вас. Аушвиц и Јасеновац су део јеврејског и српског генетског кода и никада их не смемо заборавити како нам се не би поновили.

Рекли сте да Срби и Јевреји све више личе једни на друге. Шта тачно мислите под овим?

Оног момента када сам почео да истражујем злочине Усташа, схватио сам да постоји сличност између великог страдања Срба и страдања Јевреја које је највеће у историји. Поред историјске сличности, овде се примећује диван карактер и гостопримство. У Србији се осећам као међу пријатељима.

Ово је разлог због чега сам толико времена посветио страдању Срба, јер рекли сте и били сте у праву када сте рекли да национална свест овде тек треба да се развије, а ја покушавам да допринесем том циљу.

Надам се да ће моја нова књига о Јасеновцу бити прекретница у правцу памћења историје.

Та књига ће бити штампана на хебрејском, енглеском и српском језику и биће промовисана у октобру овде на Међународном сајму књига у Београду. Надам се да ће ова књига бити читана у Србији, али и у иностранству из разлога што сви треба да знају истину о Јасеновцу и ономе што се тамо догађало. Свет зна неколико детаља или ништа о овом месту на којем су на ужасне начине убијани Срби, Јевреји и Роми.

Изненађен сам што скоро нико не зна за Јасеновац и сматрам да је сада време да се ово промени. Веома је важно да сви знају како се не би поновило. Људи који су убијени у Јасеновцу више не могу да говоре и ми морамо бити њихов глас.

Знате, ја сам човек који је учинио да људи не мрзе зондеркомандое (Sondercommando – људи који су затвореницима пред егзекуцију скидали одећу и одузимале личне предмете, а затим су након егзекуција чистили просторије у којима су извршене). Ови људи су били омражени пре него што сам написао књигу „Плакали смо без суза“ (We Wept Without Tears) и она је преведена на 12 језика, али није на српски. Надам се да ће их неко одавде превести, јер неки од интервјуа из те књиге заслужују да буду прочитани и запамћени.

Извор: Видовдан

Везане вијести:

Мој пут кроз Јасеновац

Славко Васић из Адашеваца, преживели заточеник Јасеновца

Списак побијене деце у логору Јасеновац


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top