Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Пођимо на Јадовно 01. јула 2017. и покажимо да нисмо заборавили!

Genocid nad Srbima u Hrvatskoj počeo „Otkosom“ novembra 1991.

Датум објаве: понедељак, фебруар 14, 2011
Величина слова: A- A+
Др Милан Басташић
Dr Milan Bastašić

Pravda | 19. – 22. decembar 2009. | Danka Kojadinović

English

Dr Milan Bastašić, vlastitom sudbinom i brojnim dokazima ustaškog genocida nad Srbima, svedoči o zločinima koji nikad nisu kažnjeni

„Pazi i dobro se čuvaj da ne zaboraviš događaje što si ih svojim očima video; neka ti ne iščeznu iz srca ni jednog dana tvoga života. Naprotiv, pouči o njima svoju decu i decu njihove dece.“ (Peta knjiga Mojsijeva, 4:9).

Preživeo sam Jasenovac 1941. i „Otkos“ na Bilogori 1991.

Pukovnik u penziji, humanista po opredeljenju, doktor Milan Bastašić, epidemiolog, doktor medicinskih nauka, jedan je od, sada već malog broja, preživele dece logoraša Drugog svetskog rata. Do početka poslednjeg rata u Hrvatskoj bio je predsednik Sekcije bivše dece logoraša u Zagrebu. To su bila preživela srpska djeca Kozare, Korduna, Banije, Like, Slavonije i Srema… Sa desetinama hiljada srpske, jevrejske i romske dece iz Hrvatske i Bosne (NDH), doživeo je, kao dvanaestogodišnjak, užase ustaških zločina tokom II svetskog rata.

Penzionerske dana provodi pišući i sređujući dostupnu građu, dokumente, zapise, svedočenja i vlastita sećanja o tragediji Srba Bilogore od 1941. do 1945. u NDH, ali i 1991. u Tuđmanovoj Hrvatskoj.

 

Zločin ne zastareva

Odmereno, bez želje za senzacionalizmom, strogo se pridrzavajući faktografije, dr. Bastašić ističe:

Nisam verovao da se zlo i genocid iz vremena NDH mogu ponoviti, a jesu. Rezultati statistike su porazni: Srbi su bili konstitutivan narod i činili su trećinu stanovništva Hrvatske pre II svetskog rata (1938). (Potvrđeno i popisom Artura Hefnera, obaveštajca ABVERA 1941.)

Krajem II svetskog rata u Hrvatskoj je bilo milion Srba manje.

Do 1991. godine u Hrvatskoj je po popisu bilo 12,5% Srba- Danas u “demokratskoj europskoj” Hrvatskoj Srbi čine nacionalnu manjinu od oko 4% stanovništva i to su mahom stari ljudi.

Kuda i kako su nestali Srbi iz Hrvatske?!

Na ovo složeno, bolno i često postavljano pitanje, skoro sedam decenija nije bilo pravog odgovora.

Mozda je hrvatska tužba protiv Srbije podneta Međunarodnom sudu pravde u Hagu šansa da se suoče činjenice i zločin genocida (koji ne zastareva) bude imenovan i osuđen.

Treba izneti istinu i samo istinu – podvlači dr Bastašić-uz iznošenje pravih argumenata. Umesto da tužimo mi, tužili su oni. Ni jednog momenta ne želim da negiram činjenice o hrvatskim žrtvama. Ali, sud mora da uzme u obzir kontinuitet zločina nad Srbima u Hrvatskoj i, što je neverovatno, ponavljanje zločina na istim mestima.

 

Genocid na Bilogori (1941. kao i 1991.)

Naši političari pominju samo „Bljesak” i „Oluju“!

Ne, genocid nad Srbima u poslednjem ratu počeo je “Otkosom” 1991. u nepriznatoj državi Hrvatskoj! – podvlači dr. Bastašić.

Kao obrazovan čovek koji je decenijama radio u Zagrebu, studirao, doktorirao, srastao s tom sredinom, lepo živeo s Hrvatima, nije, kako kaže, niti mogao, niti želeo da veruje da su rat i ponavljanje zločina mogući.

– Kada su negde juna 1991. Srbi iz gradova počeli da dovode decu na Bilogoru (Zapadna Slavonija), pa zatim da ih šalju dalje, u Bosnu i Srbiju, iako se škola jos nije završila, da odrasli napuštaju zaposlenja i sami se sklanjaju u gušće naseljena srpska sela, nisam još želeo da verujem da je rat ponovo pokucao na vrata. Događaji su me razuverili

Dr. Bastašiću poznata su sva stradanja Srba u gradovima Hrvatske.

Masovne likvidacije Srba po gradovima, s namerom da se zaplaše i napuste Hrvatsku, počele su 1991.

U Sisku je ubijeno oko 300 civila, Osjeku, stotinak; 280 Srba iz Zagreba ubijeno je na Pakračkoj poljani.

Iz Gospica je 16. oktobra 1991. odvedeno 280 Srba(48 žena) u nepoznatom pravcu.

Srpska i hrvatska strana i po ovom pitanju iznose različite činjenice: Srbi smatraju da je žrtava bilo daleko više, a Hrvati smanjuju broj i do deset puta?!

Hjuman rajts voč (HRW) upozorava da porodice preko 100 srpskih zrtava rata, na prvom mestu iz Siska i Paulin Dvora, kao i mnogih drugih gradova Hrvatske, možda nikada neće dočekati pravdu, jer je potrebno da se smrt žrtava prvo okvalifikuje kao ratni zločin. Kako hrvatski drzavni odvjetnik okleva(?!) lako može da se desi da posle 15 godina dela za ubistva zastare?! Nema reakcija ni EU niti OEBS’a.

Dr Bastašić, podvlači da istražuje i zapisuje, do u detalj, mesta događanja, učesnike, vreme na prostoru Bilogore i rodnog Grubišnog Polja. Zato, kaže da u njegovom radu nema nagađanja – sve je precizno.

 

Početak progona

Na Bilogoru, u Grubišno Polje početkom l991. dovedeni su milicioneri Hercegovci, valjda da Srbe podsete na 1941. i 1942. – godine krvi i masovnih pogubljenja. – ističe dr. Bastašić – Srbi se ponovo pozivaju na informativne razgovore, odnosi među komšijama su zahladneli, počinju razna trvenja, pišu se ustaške parole (Grubišnopoljski list br. 91. 19. juli 1991. ) Posle hrvatskog izjašnjavanja za samostalnost i otcepljenje i Srbi organizuju referendum za pripajanje opštini Daruvar i SAO Krajini. Policija, tada još nepriznate Hrvatske (dvadesetak policajaca sa tri vozila) skida srpske zastave na glasačkim mjestima! Počinju noćna puškaranja. Zenge (ZNG) iz Virovitice i Bjelovara prvi postavljaju punktove u Grubišnom Polju i legitimišu prolaznike.

Austrougarski genocid

“Crna knjiga” ili “Patnja Srba Bosne i Hercegovine za vreme svetskog rata 1914. -1918. ” Vladimira Ćorovica, istorijsko je svedočanstvo o zločinima i genocidu austrougarskih vojnika (narocito šuckora Muslimana, Mađara i Hrvata) nad srpskim stanovništvom u Bosni i Hercegovini.

Odvođenje u logore u Aradu, Turanju, Tulersdorfu, Nežideru, kao i zverstva nad desetinama hiljada nedužnih ljudi, žena, dece, sveštenika SPC, bili su matrica za genocid u II svetskom ratu za vreme NDH.

Akademik dr Radovan Samardžić uvrstio je Vladimira Ćorovica u 100 najznačajnijih Srba (Beograd-Novi Sad, 1993. str. 529-534).

12. avgusta 1991. počinju da zaustavljaju vozila i proveravaju građane u svom spisku. I sam sam to doživeo 12, 13. i 15. avgusta te godine-govori dr. Bastašić.

Od 16. avgusta kreću, hapšenja, kidnapovanja i fizička, smrtonosna mučenja Srba, u još pravno važećoj Jugoslaviji, od strane hrvatskih paravojnih jedinica. (Hrvatska je međunarodno priznata 15. januara 1992. od strane Nemačke).

Toga dana nestali su Bilogorci: Spaso Milošević, aktivni milicioner na bolovanju, Kekerović Mlađen, Dmitar Stanić, Dragan Mačak. Svi ovi ljudi išli su na svoj posao. Šef bjelovarske policije Stojan Gustin, pustio je svog prijatelja Kekerovića. Za ostale se ne zna gde su nestali. Kasnije slede dalja hapšenja, prebijanja i nestajanja nevinih građana, Srba. Hrvatska strana lažno optužuje da je na Bilogori bila JNA. Tu su bili samo Bilogorci i oni, koji su u strahu za svoju srpsku glavu, tu potražili utočište od naoružanih HDZ-ovaca.

Privatne vojske raznih sumnjivih ljudi postaju vlast, sudije i egzekutori Srba, po vlastitim odlukama, u državi koja se još zove Jugoslavija. Po sopstvenom priznanju prvih 25 “kalašnjikova” HDZ članovi su primili i kod Česme izvršili bojevo gađanje još oktobra 1990. Sudeći po svim svetskim i evropskim standardima, HDZ je tada mogao biti tretiran isključivo kao teroristička stranka.

 

Krvavi otkos

U knjizi”Otkos” (izdao HDZ) navedeni su precizni podaci o vojnoj obuci članova HDZ.

U septembru, nastavlja dr. Bastašić- počinju miniranja srpskih kuća u Velikim Zdencima i to dok su ukućani još unutra! Treba istaći da niko od Zdenčana ne učestvuje u otporu zločinima nove hrvatske vlasti. Ova miniranja kuća bila su deo opšteg programa miniranja srpskih kuća u Slavoniji, sa ciljem da se tako Srbi isteraju iz Hrvatske. Pogledajte samo koliko je istovremeno srpskih kuća minirano, na isti način u isto vreme u susednoj bjelovarskoj regiji. Početkom novembra miniraju se selektivno i srpske kuće u Grubisnom Polju: Laze Kosanovića, obe kuće Stevana Đukića, Živka Zagorca, Bore Dimića, dr Milana Bastašića i još neke. Dan pre Svih svetih i na sam Dan mrtvih, 1. novembra 1991. oružane snage nepriznate Hrvatske, u akciji “Otkos”, iz svih pravaca, izvršile su oružani napad na opkoljenu Bilogoru i u toku dva dana proterale iz njihovih kuća oko 4000 državljana Jugoslavije i Hrvatske, srpske nacionalnosti.

U knjizi “Sve moje bitke”(Bobetko) i “Otkos”(Debić i Delić) iznete su brojne neistine koje vređaju istinu i dostojanstvo svakog čoveka. Na Bilogori nije bilo vojnika JNA, nikakve jugovojske, nikakvih Srbočetnika, pobunjenika i ne znam šta sve nabrojiše. Bili su tamo ljudi Bilogore, najviše okolni seljani i po koji meštanin Grubišnog Polja koji su organizovali samoodbranu, zaštitu života svojih porodica, izbeglih tu, kako ne bi doživeli sudbinu već stradalih. Borili su se dok su mogli, otprilike dva dana, a onda su zajedno sa stanovništvom, u toku jedne noći napustili Bilogoru. Posle uzmicanja, pred najezdom Tuđmanovih bojovnika, Srbi su na užem području Bilogore poslednji dan pružili energičan otpor. Iza njihovih leđa, po razlokanim putevima, kretale su se kolone traktora sa njihovim porodicama iz Kovačice, Zrinske, Sibenika, Velike i male Barne, Malog Grđevca, Topolovice i Gakova. Tih dana živa na termometru je pala na minus 15 Celzijusovih.

 

Masakr pre „Bljeska“

Dr. Bastašić pregleda pažljivo prikupljene izjave živih svedoka i nastavlja:

Od Rašenice, kako se zna, napadali su i tenkovi, valjda u nameri da preseku komunikaciju zbega. Međutim, ni jedan položaj nije pao! Sutradan, bojovnici su vrlo oprezno došli do praznih položaja branilaca i našli na prazne rovove. Interesantno je da se u „Otkosu“, bitka na Bilogori opisuje samo načelno, ništa o toku bitke, o gubicima, junaštvu ni zuc. Ono što nisu mogli sakriti to su neprimereni zločini, miniranja i paljevine kuća. Ljude, Srbe, koji su ostali u svojim kućama, zverski su likvidirali (Rade Kravić, Živko Miščević, Ljubo i Ljuba Orić zaklani su u svojim kućama i dvorištima). Selo Mali Grđevac spaljeno je i minirano do temelja, ni jedne srpske kuće nije ostalo.

Pravda,BGD 19-22.12.2009.

Egzodus srpskog stanovništva nastavio se tokom decembra iz daruvarske i slatinske opštine do predgrađa Pakraca. Sve to dešava se krajem 1991. u nepriznatoj državi Hrvatskoj, od strane dobro naoružanih i opremljenih paravojnih, snaga i policije Hrvatske. U decembru 1991. godine je u Zapadnoj Slavoniji, silom nezakonitog hrvatskog oružja, svoje kuće napustilo još oko 7. 000 Srba, uz poznati broj ubijenih, zaklanih i nestalih, kao i popaljenih desetina sela. I zato, s punim pravom, pitam gospodu političare, državnike, istoričare i pravnike svih profila i potencijala: zašto ćute o teroru i masakru nad Srbima u Zapadnoj Slavoniji, pre „Bljeska“, u međunarodno nepriznatoj, a srpskom krvlju natopljenoj Hrvatskoj?

 

Po metodu NDH

Dr Bastašić ukazuje na ponavljanje metoda NDH i tragičnu sudbinu hiljada Bilogoraca 1941. do 1945. godine. 26. i 27. aprila 1941. ustaše su digle iz kreveta 504 Srbina iz Grubišnog Polja i okolnih sela. Oterani su u logor “Danica” kod Koprivnice, odatle u Gospić, pa u Jadovno na Velebitu i Slanu na otoku Pagu. Iz „Danice“ se vratilo nekoliko staraca, jedan dečak mlađi od 16 godina i neki iz mešovitih brakova. Svi ostali su završili u nezapamćenim mukama: od malja, sekire, ili poluživi u lancima strmoglavljeni su u bezdane Velebita. Neki su zaklani tokom transporta podvelebitskim kanalom prema otoku Pagu. Postoje ozbiljne indicije i dokazi da ih je značajan, ali neutvrđen broj, završio u golgoti Slane na otoku Pagu. Svedoka o ovim stratištima naših očeva, braće i rodbine dugo nije bilo. Ipak, pojavili su se živi svedoci, među njima i pobegli sa Velebita. Istine su došle na svetlo dana, one svedoče o strahotama i bezumlju hrvatskih ustaša, bezumlju kakvom nigde na svetu nema primera. Posle hapšenja Srba u Grubišnom Polju, sutradan 28. aprila 1941. , na tadašnjem sajmištu u Gudovcu, ubijeno je 195 vezanih, nedužnih Srba. Tokom leta 1941. preko 600 srpskih porodica, 2500 žena i dece, proterano je u Srbiju. Tada 4/5. augusta na svirep način u parku, centru Grubišnog Polja izmrcvareno je i sa razrezanim trbusima bačeno sa balkona tadašnje Sokolane pet nedužnih Srba. Krajem septembra i prvih dana oktobra 1942. u Grubišnom Polju i selima Bilogore ustaše su poklale i poubijale preko 500 žena, dece i staraca. U logore Sisak i Jasenovac oterano je 3000 Srba.

 

Dva meseca u Jasenovcu

I mene su sa 12 godina oterali sa muškarcima u Jasenovac, ali sam posle dva meseca užasa Jasenovca, pušten kući, srećnim sticajem okolnosti, tj. za mene se hrabro zauzela moja divna učiteljica iz Grubišna Polja, Božica Orlušić. Bila je ćerka prote Jovana Markovića, koga su ustaše l941. za bradu odvele do železničke stanice i otpremile u Caprag, a odatle u Srbiju.

Sablasni logori za decu

– Nigde na svetu nije bilo posebnih dečjih logora, kao što je bilo u Hrvatskoj (Jastrebarsko, Rijeka kod Križevaca). Svi ostali logori istovremeno su bili logori za sve Srbe, bez obzira na pol i godine.

U objavljenoj dokumentaciji Dragoja Lukića navedena su imena desetina hiljada srpske dece, otetih od majki, koja su bila zatvorena u sistemu logora Jasenovac ili transponovana u Austriju i Nemačku kao radna snaga. Ne znam da li namerno ili slučajno, ali stalno se za stradalu decu u NDH upotrebljava geografski pojam „kozaračka deca“. Međutim, to su sve srpska deca Kozare, Potkozarja, Banije, Korduna, Like, Slavonije, Srema. To su činjenice. Muslimanska sela u Potkozarju ustaše nisu dirale, a komšije muslimani često su, zajedno sa ustašama upadale i vršile pokolj po srpskim selima tokom Drugog svetskog rata.

Sa setom i jos dečačkim osmehom, Milan Bastašić (79) govori o strogoj i pravednoj učiteljici, koja je znala da povuče za uši, ali i da respektno insistira kod ustaškog logornika, da majci kojoj su već ubijeni stariji sin, suprug, brat, dever i mnogi rođaci, daju propusnicu i vrate iz Jasenovca bar dvanaestogodišnjeg Milana.

Oktobra te 1942. godine otpremljeni smo u Jasenovac pod groznom torturom u stočnim vagonima. Putovali smo od utorka do petka, bez vode, bez hrane. Vrata vagona se nisu otvarala do Jasenovca. To zlo se ne može opisati – normalan čovek to ne može da shvati. Tako su transportovane i žene sa malom decom do logora Sisak. Glad, hladnoća, teški fizički rad, nikakvi uslovi za spavanje u barakama bez poda, bez vrata i bez ogreva, svakodnevna fizička zlostavljanja zatočenika, batinanje na putu za rad na nasipu, masovna odvođenja na likvidacije i danju i noću, unosili su strah, beznađe, bezizlaznost… Bez snage, bez volje, bez ikakvih uslova za samoodržanje, bili smo bezvoljna masa pogodna za sve vrste likvidacije, bez smisla i mogućnosti bilo kakvog otpora. Nas dečake terali su na razne radove, u kuhinji, čupanje lana, rad na nasipu. U kuhinji bi sakrili po koji krompir, stavili ga u džep, džep zašili, te kada je odeća nošena na pranje, krompir bi se skuvao. Takav postupak dobavljanja hrane, jednog poslepodneva glavom je platilo 16 ljudi, streljani su pred svima pre večere. Kad smo ujutro išli na čupanje lana, tu je još bilo krvi i ostataka mozga. Likvidacije su stalno vršene odvođenjem dugih kolona zatočenika van logora, a novi zatočenici, stalno su dolazili. Gotovo svakoga jutra nekoga poznatog više nije bilo.

 

Ubistva bez suđenja

Dr Bastašić podvlači da se nikada neće saznati broj srpske dece i beba, otetih od majki, umrlih u vagonima na prugama BiH i Hrvatske (NDH), te ljudi bačenih u Savu i okolne močvare, ističući pr tom još jedan, i logički i lingvistički nonsens:

Kod nas u Slavoniji nikada nije bilo četnika, ali je bilo partizana. U Srbiji je bilo i četnika i partizana. A oni nas sve nazivaju četnicima. Meni su ubili oca jer je četnik, brata jer je četnik, strica… Neverovatno. I danas je tako. Kad su prvih dana novembra 1991. godine proterali stanovništvo Bilogore, to su nazivali pobedom nad četnicima. U jednom dnevnom listu punom hvale o pobedi i uvreda na račun izbeglih Srba, bio je i spisak ratnih zločinaca! Pa dodadoše tu i rečenicu: „među četnicima se nalazi i Dr Milan Bastašić.“ Eto utrpaše me u taj spisak, ne među ratne zločince, nego u dodatku, valjda da mi ipak prišiju taj „svesrpski“ atribut u Hrvatskoj. Da kažem, kao usput jednu istinu: na Bilogori ja nisam bio od 15. jula 1991. Pa onda, proglasiše me vinovnikom svih mogućih događanja i zločina, podigoše optužnicu, raspisaše poternicu i odrediše mi pritvor, uz napomenu da sam im nedostupan, blago meni. Pošto me nisu „dostupili“, kao četnika me nisu mogli ni likvidirati, ali onemogućili su mi povratak u moju kuću, oduzeli su mi slobodu kretanja, onemogućili raspolaganje vlastitom imovinom, onemogućili da posetim majčin grob i one bezdane na Velebitu i Slani, gde mi usmrtiše oca i brata od osamnaest godina, pošto su ih prethodno proglasili četnicima. Kako su mene optužili, ubili bi me bez suđenja kao i mnoge druge i bez optužbe. Danas sam državljanin Srbije, pitam se: Majko Srbijo, ko će da skine ove teške laži sa moje ličnosti? Spreman sam ići pred svaki sud, sa ovom hrvatskom lažnom optužnicom, ali ne i pred isključivo hrvatski sud. Kako to, da posle ne znam koliko dobrih međudržavnih dogovora Srbije i Hrvatske, hrvatsko sudstvo ne pregleda i baci u koš lažne optužnice, pa i tu moju. Ima li tu pravne ili pravosudne etike u sudstvu države koja je na pragu da se okiti europskom demokratijom? Morao sam izneti ovu „sitnicu“ jer ovo je primer da su ljudska sloboda, sloboda kretanja i ljudsko dostojanstvo u Hrvatskoj, bar za Srbe, sitnica o kojoj niko ne vodi računa, a hteli bi u Evropu.

 

Ubice na slobodi

Dr Bastašić ističe da za zločine na Bilogori, pa i one u „Otkosu“ u Hrvatskoj od Hrvata nije niko tužen niti procesuiran. Kako postoji opravdana sumnja u profesionalnost hrvatskog sudstva, a i mnogi svedoci su nestali ili umiru, treba da se oformi neki nepristrasni srpsko – hrvatsko – međunarodni sud koji bi razmotrio slučajeve Srba optuženih optužnicom Županijskog suda u Bjelovaru za povrede pravila ratovanja.

Statistički podaci su precizni: Popis iz 1931. kazuje da je na Bilogori živelo 12000 stanovnika, i to 8000 Srba i 4000 katolika, dakle ne Hrvata. Danas na Bilogori ima oko 700 (sedamstotina) Srba.

Strava! To niko ne pominje – podvlači dr. Bastašić.

 

Prikrivanje zločina je zločin nad istinom

Stotine hiljada Srba, Jevreja i Roma i ostalih ubijeni su na najmonstruoznije načine u sistemu 26 ustaških logora NDH: Jasenovac, Jadovno (kao sistemi logora), Jastrebarsko, Gospić, Danica, ostrvo Pag, Stara Gradiška, Sajmište (čuvari iz NDH), Tenja, Đakovo, Kerestinec, Lepoglava…

Eleonora Ruzvelt, supruga Predsednika SAD Teodora Ruzvelta, označila je ustaški genocid jednim od najgorih zločina u II svetskom ratu.

Njegovo prikrivanje, najveći je zločin nad istinom. Zahvaljujući Internetu danas je moguće naručiti, ali i pročitati delove knjiga Avra Manhatana posvećenih genezi ustaških zločina, ulozi Vatikana, zataškavanju Saveznika. Sve to bilo je nedostupno čitaocima Titove Jugoslavije. Decenijama, zarad bratstva i jedinstva, ćutalo se o genocidu nad Srbima u Hrvatskoj i BiH (NDH).

 

Zataškavanje zločina

Spomen ploču Bilogorcima ubijenim 1941. postavili smo na železnickoj stanici u Grubišnom polju 1957. godine. Iste godine postavili smo spomen ploče i na Jadovnu pored Šaranove jame. Ova na Velebitu je polupana 1971. godine. Ponovo je postavljena, da bi devedesetih godina bila opet uništena. Osamdesetih je napravljen elaborat za Spomen obeležje na Velebitu, jedan deo je napravljen, da bi sve stalo devedesetih. Srbi tamo ne idu, a hrvatski zvaničnici povremeno, pojave se radi europskih potreba, kao što je to bila nekakva ad hoc poseta Stjepana Mesića, sa saradnicima, nedostojnim da stoje pored toga groznog stratišta Srba, žrtava hrvatskih ustaša. Tu se, valjda, došlo, da bi Mesić izričito rekao, da: “braneći antifašizam branimo demokraciju“, što god da se pod tim podrazumeva u današnjoj Hrvatskoj. Poseta je prošla bez predstavnika lokalnih državnih institucija, a ministar zdravlja, poreklom sa tamošnjeg lokaliteta, znojio se uz Predsjednika, menjajući grimase.

A spomen obeležje u Grubišnom Polju više puta je uništeno.

Postavljene ploče na železničkoj stanici u Grubišnom Polju (kasnije zgradi preduzeća „Graditelj“) lupane su i obnavljane. Pedeset godina od stradanja pet stotina Srba, položen je 27. aprila 1991. godine Kamen temeljac za Spomen obeležje žrtvama od 26/27. aprila 1941. godine.

Nekrolog „Pedeset godina tuge i sjećanja“ održao je Dr Milan Bastašić. Parastos u crkvi Sv. Đurđa i osvećenje Kamena temeljca obavio je, Njegovo visoko preosveštenstvo Mitropolit Zagrebačko – Ljubljanski, gospodin Jovan. Prigodan scenski program izveli su glumci KUD „Prosvjeta“ iz Zagreba. Kamen temeljac je u toku rata izvađen i nestao je u nepoznatom pravcu. Sklonjene su i biste narodnih heroja, spomenik žrtvama u mesnom parku i Spomenik ustanku pred Skupštinom opštine.

 

Deca u Jastrebarskom

Na pitanja o dijametralno suprotnim viđenjima preživelih Srba i hrvatskog establišmenta i „Glasa Koncila“ po pitanju dečjih logora u NDH, dr Bastašić iznosi decenijama vagana razmišljanja.

Uvek se pitam kome su ti mali sužnji bili krivi? U Jastrebarskom (Jaski), Gornjoj Reci kod Križevaca otvoren je prvi dečji logor, grozota koje nigde nije bilo. U tom, inače unijatskom kraju, 12. VII 1942. osnovan je dečji logor. Sestre iz reda Sv. Vinka Paulinskog bile su zadužene za decu. Ne zna se tačan broj dece koja su tu dopremljena, umrla, data na usvajanje.

Najpotresniji je zapis lokalnog grobara, Franje Ilovara, koji je bio plaćan po “komadu”. Po njegovom dnevniku koji je objavljen u sklopu knjige „Dečji ustaški logor Jastrebarsko“ (Gambit, Jagodina, Duško Tomić; “Putevima smrti Kozarske djece“, Nacionalni park Kozara) vidi se da je sahranio 496 „komada“ i to van groblja (nisu bili katolici već pravoslavni) i to po nalogu Berte Pulherije (rođake doglavnika Mila Budaka).

Duboko se treba zahvaliti i pokloniti svim plemenitim ljudima koji su toj deci mučenicima dali komadi hleba, šolju čaja. Bilo je Hrvata koji su i usvajali srpsku siročad. Mnogi su imali problema zbog toga, ko što su Dijana Budisavljevic, Dr Bresler i vredne aktivistkinje Crvenog križa Hrvatske – ističe dr Bastašić.

Međutim, osnovno je pitanje: zašto su desetine hiljada srpske dece dovedena u tu poziciju da ih „spasavaju“ u vagonima i vozovima užasa ili u Zagrebu. Misli li neko da su ta jadna deca nekako sama i dobrovoljno otišla od roditelja? Moramo biti jasni, reći glasno, jasno i decidirano: desetine hiljada srpske djece, a najmanje četrdeset hiljada, brutalno i nasilnički oteto je sa prsa i iz ruku izbezumljenih, nemoćnih majki! Onda su ih gomilali gladne, žedne, bez osnovnog reda i nege, odbacivali dnevni pomor (Dnevnik D. Budisavljevic) ko zna kuda, trpali u stočne vagone i te male jadnike kompozicijama smrti, jada, strave i užasa upućivali u Zagreb i Jastrebarsko. To je prava istina. Opet, hvala svim dobrim ljudima koji su im na bilo koji način pomogli. Duško Lukić je s Jovanom Kesarom u posebnom izdanju “Borbe” naveo imena i prezimena stradale dece. Većina će ostati bezimena.

 

Laži Tuđmana i Kuharića

Dr Bastašić uputio je protestno pismo kardinalu Kuhariću i Franji Tuđmanu koje je objavljeno u beogradskoj „Ekspres politici“.

– Osećao sam obavezu, kao Predsednik Sekcije bivše dece logoraša u Zagrebu, da javno odgovorim „uzoritoj gospodi“ koja su svojim prisustvom oskrnavila pijetet prema svoj deci logorašima koja su boravila, umrla, ili umorena u Jastrebarskom. Moje reagovanje objavila je samo“ Ekspres Politika“.

Dečji logor kao da nije postojao

Poslednji put otišao sam u Jastrebarsko 1990. U spomen domu zatekli smo grupu ljudi koji su uređivali neki obućarski lokal. Od spomen-zbirke ni traga ni glasa. Odem do toaleta i-tamo nađem panoe “Ne ponovilo se” sa slikama dece stradalnika iz Jastrebarskog. Otišao sam posle par dana ponovo u Jastrebarsko s grupom bivše dece-logoraša. Odveo sam ih u pisoar da vide gde je bačena spomen-zbirka. Ništa nismo smeli ni da pitamo ni da ponesemo-takvo je vreme bilo, stradali bi…

Na sajtu opštine Jastrebarsko nalaze se lepe fotografije Jastrebarskog i okoline. U istoriji mesta ni jednom rečju nije pomenuto postojanje ustaškog dečjeg logora, niti stotine sahranjene dece. Kao da se tu nikada, ništa nije dogodilo.

Mislim da je s kardinalom Kuharićem Tuđman stigao u Jastrebarsko baš na dan kada su partizani u leto 1942. (26. avgust) ušli u Jastrebarsko i odveli stariju decu sa sobom. Taj dan bio je decenijama Dan Jastrebarskog. E, tada se Tuđman razmahao kako su se Srbi u Drugom svetskom ratu borili pod hrvatskim zastavama i kako su Hrvati spasavali Srbe od okupatora!?

To je rekao u kontekstu: pa šta sad ti Srbi hoće i šta pričaju, kad ih mi maltene opet hoćemo „štititi“. Uzoriti kardinal Kuharić govorio je pak, o školi veronauke u Jastrebarskom.

Ni jednu jedinu reč nisu prozborili o nevinoj, srpskoj deci, stradaloj i sahranjenoj kojih stotinak metara od mesta sa koga su govorili!

Onda sam presavio tabak, uzeo Titova dela i citirao im sta im je Tito porucio iz Stolica. Zatim sam, sve u duhu njihove “evanđeoske briznosti“, naročito Tuđmanu, poručio da su 1941. skoro 98% partizana bili Srbi – Hrvata nije bilo ni zastave da nose.

Uzoritom kardinalu zamerio sam što u svom “evanđeoskom obraćanju“ deci i vernicima na temu “Škola vjeronauka“, nije niti jednom reči spomenuo kosti one hrišćanske dece, pravoslavne vere, kojoj časne sestre katoličke crkve u Hrvata, nisu dozvolile da se sahrane na groblju. . . .

Novinar “Ekspresa” objavio je moje stavove u tekstu “Laži uzorite gospode dr. F. Tuđmana i kardinala Franje Kuharića“, kaže Dr Milan Bastašić. “

 

Pokatoličenje Srba

M. Bastašić: Oni su vrlo vešto sva moguća dokumenta i svedočenja sklanjali, spomenike rušili. Smatraju da su u pravu kada oni traže da se ne ide u prošlost, što je i logično: duboko su svesni da je svako vraćanje u prošlost uvid u njihovu podlost! I zato su vrlo minuciozno uklanjali sve tragove.

1942. katolička crkva pokrstila je i mene i moju majku i sestru. Da ćemo biti pokršteni čuli smo od Židova kojima su obećali da ih neće slati u logore ako ih pokrste. Naravno da su ih poslali u logor, odakle se nisu vratili. Nas su pokrstili juna ili jula 1942. Posle napada partizana na to se nisu osvrtali-pobili su koga su stigli. Što nisu poubijali, oterali su u Jasenovac i Sisak.

Negde osamdesetih, tražio sam preko prijatelja koji su dobri sa katolickim sveštenikom, molio sam da mi daju neki izvod ili potvrdu da sam katolik, valjda o tome postoji trag.

”A, ne, to se ne sme” – u glas su odgovarali.

Dok su pravoslavne crkve uvek bile prazne-tek neka baka s unučetom, da ne smeta kod kuće, katoličke su uvek bile pune. U Plemiju (1991.), Ivanovo selo, je stigao pop Baković. U crkvi su svi bili precizno instruirani za koga da glasaju, koga da zaokruže…

Dr. Bastašić pokazuje brojne fotografije sa stručnih seminara, kongresa na kojima je učestvovao, putovanja po svetu, rada u bolnici u Zagrebu…

– Ja sam godinama živeo i radio u Zagrebu. Srastao sam sa tom sredinom. I kada bih opomenuo kolege koji bi nekome opsovali majku, ili nešto drugo srpsko, da sam i ja Srbin, uvek bi odgovarali: ma to se ne odnosi na tebe, pusti to.

Naravno, nisam mogao da prihvatim „Hrvatsko proljeće“ i Savku Kučar, Tripala.

Međutim, tu hrvatsku omladinu sam na neki svoj način razumeo. Uz one starije nacionaliste koji su davali ton, ti mladi Hrvati osećali su da ima nekih podozrenja na Hrvate, da to mora da je neko maslo iz Srbije, to, što neko, eto, njih, napada… Shvatio sam da je to grozan istorijski defekt – pitanje katarze…

Uostalom, jedan od osnovnih pedagoških principa glasi: niko ne može da bude dobro odgojen ako mu se ne kaže istina… Ta istina, nikada do danas – od Hrvata, Hrvatima nije rečena. A od njih bi bila najprihvatljivija. Sve što bi rekli Srbi, to ne pali.

 

Ne zaboravi, da se ne ponovi

Dr Milan Bastašić tvrdi da je vlast Franje Tuđmana učinila sve kako bi sakrila tragove ustaških zločina nad Srbima. U tom poslu, kao i u zataškavanju vlastitih nedela, služila se i brutalnom medijskom manipulacijom.

– Kada je ubijena porodica Zec, to je iskorišteno da se u nevidljivu oblast gurnu stradanja svih ostalih srpskih porodica, stotina njih, po gradovima i selima. Šta je sa Siskom, Zadrom, Splitom? Jadranka Kosor primila je u audijenciju preživele članove ubijene porodice Zec-kakva bizarnost… O stotinama drugih srpskih porodica, koje su imale sličan tragičan kraj, ni pomena.

Svedočanstva o ljudskom dnu

Posebno značajno je delo „Magnum Crimen“, Hrvata Viktora Novaka, koji je imao uvid u vatikanske arhive, a čije je novo izdanje (Gambit, Jagodina) na pragu.

Dr Bastašić sakupio je značajnu zbirku knjiga, fotografija, dokumenata, koje obrađuju temu stradanja Srba u poslednjem veku, posebno u logorima NDH, od autora sa svih strana sveta. Novinski isečci iz “Arene”, ”Borbe”, fotografije, kopije dokumenata, podupiru njegovo traganje za istinom. Posebno značajnim smatra delo Dr Nikole Nikolica, Hrvata: svedočenja koja je zapisao o genocidu ustaša nad srpskom, romskom i jevrejskom decom u Jasenovcu.

-To su najsramniji momenti ljudske istorije: vezivanje žicom ručica tih anđeoskih stvorenja na leđa radi lakšeg klanja, otimanje dece iz majčinih ruku uz neprimerene brutalnosti ustaša, izgladnjivanje i uništavanje… (Knjiga Kozaračka djeca i Jasenovački logor smrti) – ističe dr. Bastašić.

– Posebna manipulacija su TV snimci prikazani na TV tokom posete g. Bozanića Jasenovcu. Prikazane su prostorije opremljene krevetima na sprat, samice sa WC školjkama?! To je prikazano tako da gledalac moze da pomisli da je to zaista tako bilo. Sramotno je i pred Bogom i pred ljudima, laži lansirati uz ovako uzoritu personu. Možda je toga i bilo, ali samo za Vlatka Mačeka, za Andriju Hebranga, njegovu tada tek buduću suprugu i njima, slične… Ja sam, kao i svi ostali, spavao na zemlji, vlažnoj i hladnoj. Dvojica ljudi sa kojima sam spavao, ispleli su od šiba i pruća prostirku preko koje smo prostirali krparu. Kasnije sam premešten sa poslom, pa sam spavao na tavanu jedne radionice, ali na betonu, na mojoj krpari.

Ispade Jasenovac hostel? Sramota!

 

Jasenovac, mašinerija genocida

Udruženje Jevreja “Magelo” iz Zagreba podnelo je zahtev da Hrvatska plati odšetu logorašima iz Hrvatske.

– Jedan deo dece logaraša svojevremeno je dobio nekakvu odštetu od Nemaca. Ja niti sam ikada tražio, niti sam dobio. Odštetu su dobili oni u BiH, a ja sam tamo došao iz Hrvatske. U nekakav poslednji zahtev upisan sam i ja. Videćemo što će biti, ako doživimo… – kaže dr Bastašić.

Najpre treba svetu dokazati šta je Jasenovac-dodaje sa setom-da je možda i strašniji, po metodama mučenja od Dahaua, Mathauzena i Aušvica… Činjenica je da je jedan broj ljudi živeo od Jasenovca, uz Jasenovac, pisao i zadovoljavao se time. Svet još nema pravu dimenziju tog genocida. U celih 50 godina, nikome od svih tih umova oko Jasenovca, nije palo na pamet da se međunarodno ozvaniči što je Jasenovac, da je to sistem logora koji je predstavljao jedinstvenu mašineriju genocida i da kao celina treba da uđe u istoriju i u svim mogućim perturbacijama, da mora da ostane u celosti. Ovako imamo Jasenovac posebno, imamo Spomen područje Donja Gradina (ko u svetu za nju zna?), Stara Gradiška opet posebno, na putu zaborava Bročice, Uštica, Jablanac, Mlaka…

 

Jevreji pamte svoje muke

– Možda nisam u pravu, ali zameram Beogradu. Nije Beograd i nije Srbija doživela Jasenovac kao Srbi u Hrvatskoj i Bosni. Od kada se Bosna podelila na entitete, a mi isterani iz Hrvatske, nismo ni na nebu, ni na zemlji. Uzaludni su nam pokušaji da se za svoja prava nosimo sa Hrvatskom državom, koja je tamo pojela sve naše, a ni nekretnine nam nisu dostupne.

Da li bi podržali ideju osnivanja dostojnog muzeja Genocida?

– Za sada nema drugog mesta do ovo nekoliko prostorija Muzeja genocida u Beogradu. Svakako da treba napraviti pravi Muzej genocida. Hvala puno Jevrejima jer su oni organizovaniji, prodorniji-zahvaljujući njima priređena je izložba u Nju Jorku, postoji obeležje Jasenovca.

Ipak, prvi put usuđujem se da u javnost iznesem svoj utisak: u medijima dominiraju Jevreji i Jasenovac. U drugi plan gurnuti su Srbi, Jasenovac, nesrećni Romi. Treba poštovati sve žrtve – ali ne može se van faktografije. Jasenovac je pravljen i sagrađen za uništenje Srba. Tačno je da su ga gradili i Jevreji koji su tu i tragično završili. Trećem Rajhu bilo je racionalnije da veliki broj Jevreja završi u Jadovnu, u Slani na otoku Pagu i Jasenovcu.

 

Sistem logora – Jadovno

Dr Bastašić ističe sledeću činjenicu koju su i Jevreji i Srbi potisnuli u drugi plan.

Moram da kažem da su mesta prvih masovnih i strašnih tragedija Jevreja, a zatim i Srba na prostoru Balkana, u takozvanoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj, bili Slana na otoku Pagu i kraške jame, bezdani Velebita oko Jadovna.

Deklaracija o ustaškom genocidu

Dr Milan Bastašić veruje da bi otkrivanje prave istine o ustaškim zločinima pomoglo i novim generacijama Hrvata da prođu katarzu.

– Da su stotinama hiljada Hrvata poznate ove činjenice, teško je verovati da bi klicali Tomsonu i pevali „Jasenovac i Gradiška stara“ – smatra Bastašić.

– Kao sto i EU, SAD, Rusija, sve demokratske države, a posebno svi parlamenti koji su već usvojili deklaraciju o turskom genocidu nad Jermenima, imaju moralnu obavezu da usvoje i deklaraciju o hrvatskom genocidu i etnocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima tokom NDH, ali i u „Otkos“-u, “Bljesku“ i „Oluji“…

Deklaraciju moraju da napišu nepristrasni mislioci, stručnjaci, patriote, jer niko ne gaji izluziju da bi akutelni režim u Srbiji, za tako nešto, imao hrabrosti i odgovornosti – kaže dr Bastašić.

Istorijska je nepravda prema ogromnom broju jevrejskih i srpskih žrtava da je Sistem ustaških logora Jadovno (otok Pag, Velebitski kanal, kraške jame poviše Karlobaga i gore preko Alana do bezdana kod Grgina dola, Šaranove jame i Devčić Drage) na neki način zanemaren, toliko u senci Sistema logora Jasenovac, javnosti i svetu nepoznat. Taj sistem logora je neshvatljivom brzinom, samo mesec dana od osnivanja NDH, služio za ogromne masovne likvidacije svakoga dana!

To se svetu mora reći, to svet treba da zna. Dakle, ne samo Sistem Jasenovca u toj Monstrum državi, postojao je i strašan Sistem logora Jadovno. Dvotomna knjiga Dr Đure Zatezala o logora Jadovno za sada je jedini vjerodostojan spomenik, ali zatvoren u dve knjige. To je neiscrpan izvor podataka za Projekat i izgradnju jedinstvenog Spomen obelezja, sa čitavim nizom stravičnih lokaliteta. Tu Srbi iz Hrvatske ne mogu ništa, a Hrvatska, ne stideći se svoje prošlosti i u nastojanju da je sakrije, neće učiniti. Ostaje to u obavezi Srbiji, Izraelu i njihovim dijasporama, da snagom morala međunarodne zajednice, stvore uslove i pribave sredstva za ovu ljudsku obavezu.

Sve ovo govorim zarad istine i suživota jer, kako narod kaže, ako istinu ne stavimo na stol, tj ne doživimo katarzu, nema mogućnosti za pravi suživot Srba i Hrvata na ovim prostorima. A to je i uslov za stabilnost Balkana – zaključuje dr Bastašić.




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

4 komentara za Genocid nad Srbima u Hrvatskoj počeo „Otkosom“ novembra 1991.

  1. Martina je napisao:

    Tetka marinkovic nada sa babom odvedena u jasenovac sa tri godine pojela prste od gladi… ’91.ujak marinkovic nedeljko iz kricaka ubijen na trokutu..

  2. Martina je napisao:

    Sva ta srpska prolivena krv ce im kad tad izaci i na nos i na usta!!! Da se ne zaboravi!!! Srbi su sveti narod!!!

  3. Janko je napisao:

    Cetnici zapoceli pa im se obilo o glavu.
    Nakon objave o prikljucenju tzv SAO nisu niti drugo zasluzili.

  4. Slava Mijajlovic je napisao:

    ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ,,СРПСКЕ ЖРТВЕ У РАТУ 1991И 1992 г јадовно ПАУЛИН ДВОР,МЕДАЧКИ ЏЕП и многа друга.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top