Генерал Новаковић: Овако је било [1]

Стварност и измишљотине – умjесто увода

Основна питања, ко их формулише и зашто

Чињеница jе да су у августу 1995 . године, хрватске оружане формациjе, чиjи су припадници сами себе називали усташе, а у званичним називима jединица „ради очувања традициjа“ стаjали називи „домобранске пуковниjе“ починиле етноцид, етнички очистиле Кордун, протjеруjући Кордунаше са Кордуна, према Туђмановоj директиви стенографски забиљеженоj на Брионима 30. jула 1995. године, отвара многа питања, коjа постављаjу наjприjе Кордунаши, други људи жељни истине,али и они коjи истину желе да сакриjу .

Питања су наjачешће фокусирана само на ту недjељу дана, мада jе jасно да се узроци догађаjа, у само тих седам дана, не могу пронаћи , а што вриjеме више одмиче то jе jасниjе .

Кордунашима се намеће мантра да кривце траже међу собом и да се данас, на радост своjих душмана, глођу као жути мрави, а да неприjатељ послиjе злочина коjи jе учинио, има и допунско задовољство.

Ми треба да будемо толико блесави да злочинца и кривца, коjи jе опустошио Кордун заборавимо, а ако некима даjу и „хрватске папире“ или их приме за слугане коjима се добаци понека кост, тада да их аболирамо, а све што су учинили сматрамо нормалним?!

Ипак , права питања ће неминовно доћи на дневни ред, а међу њима су свакако и овдjе наведена.

Да ли jе Кордун могао избjећи судбину осталих диjелова Републике Српске Краjине (РСК) и да ли jе судбина РСК морала бити такава каква jе?
По чему jе простор Кордуна био специфичан у РСК и како jе то утицало на судбину Кордунаша?

Ко су команданти неприjатељских jединица коjе су починиле злочине на Кордуну и коjе правосуђе – хрватско или српско ће расправити њихову кривичну одговорност ?

Ко jе на списку Срба несретника, коjи су у неприjатељским jединицама носили пушку против свог народа, своjих приjатеља, браће, сестара или родитеља ?

Зашто већ нисмо направили таj списак ?

Коjи су то Срби у Хрватскоj служби безбjедности врбовали Србе, и кога су врбовали ?

Зашто не обjавимо имена коjа знамо ?

Да почнемо од Душка Павловића из Кирина (Поточара) оног тужног и прежалосног Живковића?

Да ли сви они мисле да ми то не знамо ?

Ко ће покренути питање затирања трагова постоjања Срба на Кордуну на еклатантном примjеру промjене имена Вргинмоста у Гвозд, ако jе у дефинициjи геноцида наведено да jе то „планско уништавање народа или етничких група, стварање неподношљивих услова за живот или затирање трагова њиховог постоjања„?

Коjа питања и гласине пласираjу државни органи Новостворене хрватске државе (НХД), а коjа питања и гласине потичу са српске стране – пилатовског „прања руку“ пост фестум ?

Коме jе наjелегантниjе решење да комплетно руководство РСК па и руководиоце на Кордуну прогласи неспособним, некомпетентним, кукавичким, лоповским…?

Ко jе организатор, а ко су извршиоци шверца „На Шентиљу“ са Цазинском Краjином, разорног по борбени морал и погубног деjства на политичко расположење становништва ?

Одакле су се поjединици могли на Кордуну у рату обогатити па послиjе рата имаjу куће, станове, локале, камионе, љетовања, зимовања, а приjе рата нису имали ?

Ко jе убиjао по Кордуну, од Дмитра Обрадовића до „Јове Швицарца“? Знаjу ли то власти НХД данас, па уцjењуjу налогодавце и извршиоце ?

Ко су именом и презименом данас на Кордуну они коjи шиканираjу српску сиротињу када у државним органима желе да обаве обичне управне послове? Где jе списак таквих на интернету?

Зашто jе Туђман већ 15. августа тражио од своjе владе да ургентно насели босанске Хрвате у Вргинмост и Доњи Лапац?

Да ли ће стићи одговори на ова питања? Наравно да хоће , то jе само питање времена .

1.2.Различити одговори – „шта jе баби мило то jоj се и снило „

Они коjи знаjу одговоре, а не знаjу питања, већ су о томе написали књиге, подниjели извештаjе и службене забиљешке, „тамо где треба“ дали инструкциjе „оштрим и вазда будним“ новинарским перима и све обjаснили на свадбама и сахранама. Иако без орекстра какав има Г. Бреговић, домогли су се неке цркавице за књигу уградили се бар привремено у неке службице, или по властитом суду, поправили своj имиџ.
Неки типични примjери, свакако заслужуjу да буду и овдjе наведени. Истоичар др М.Бjелаjац, научни савjетник у Институту за новиjу историjу Србиjе наводи као “ микроилустарциjу“ контроверзи и проблема историографских истраживања ,опис предаjе 21. корпуса по књизи Д.Куљиша : „Хрватски Бог Марс Петар Стипетић“, како слиjеди:“…Стипетић jе дао улитиматум , краjњи сат , на шта су одмах попустили и код мотела Бриони у срушеном Топуском, поjавила се 8. коловоза команда глинског 21. корпуса (…).Заповjедник , корпуса , нижи , цивилно одебљао, бркат пуковник, већ у годинама пришао jе први (…). Стипетић му пружи руку па га и другом потапаша по рамену и рече: “ Раде како jе ? (…). Стипетићев предратни помоћник у Петоj армиjскоj области.“

Ниjе коректно ни као „микроилустрациjе„ преузимати наводе из публицистике а нарочито не из еуфоричних хагиографиjа, строго намjенске производње. Сам наслов упућуjе на озбиљност садаржаjа jер jе jасно да jе П. Стипетић бог рата онолико колико jе олињали мачак сибирски тигар.

Мало шта jе истинито у овом наводу. Сви ми знамо да Бриони нису у „Срушеном Топуском“ него десетак километара даље у предграђу Глине, 21. корпус никад ниjе био „глински“, Глина никад ниjе била у зони одговорности 21. к. По личним досиjеима у Персоналноj управи ГШ ВЈ, пуковник Булат „у годинама“ jе тачно осам година млађи од П. Стипетића.Чак су и поново крстили Чеду па jе од Чедомира постао Раде, а у команди Пете армиjске области никад нису радили заjедно, него у команди Сjеверозападног воjишта и то у вриjеме кад jе Стипетић већ таjно сарађивао са М. Шпегељом у формирању тзв „ Збора народне гарде“ шпиjунираjући команду у коjоj ради?

У „срушеном Топуском“ било jе порушено само оно што су „храбри хрватски боjовници „ из 2. бригаде ЗНГ и МУП-а , минирали и порушили, приjе своjе бjежаниjе из Топуског у августу 1991. године, под притиском jугословенске териториjалне одбране, а након скоро двомjесечне страховладе : Спомен дом ЗАВНОХ-а , болнички дом -4, вила „Мирна“ и поjедине српске куће , коjе су су претходно опљачкане.

Шта у овом наводу стоjи као истина ? Бркови, само бркови Чеде Булата су историjска истина !

Богови , Марсови, доктори, Јупитери, институти, контроверзе „микроилустрациjе „и на краjу остали су само Чичини бркови.

У књизи Милисава Секулића „ Книн jе пао у Београду“, коjа иначе врви од вредносних судова и пресуда, Кордунаши су приказани на чудан начин, а руководиоци на Кордуну као монструми каквих нема на свиjету : “ Зашто би некоме на „српскоj страни“ требало окружење становништва на Кордуну ?
Ниjе ли у питању очекивање да ће се хрватска воjска „наместити“ пред светом и спонзорима кад изврше масован злочин над децом, женама, старцима, окруженим воjницима?! Да ли jе очекивани масакр требало да послужи као крунски доказ да су Хрвати геноцидан народ, а њихова воjска иста као она као из времена Анте Павелића! И коначно да ли би масакр на Кордуну добродошао као оправдање за одлуку да се народ поведе у бежаниjу и путем без повратка. Не би ли на краjу масакр заувек покрио лажи … коjима су Срби у Краjини обмањивани, не само од 1991. године него и раниjе.

Оно што jе почело као претпоставка, настављено уз украшавње истовременом употребом упитника и ускличника, наставља се, уз аплаудирање хрватскоj мудрости, сада већ као чврста необорива чињеница: “ …Иако jе на несрећу дошло до окружења, на сву срећу, дошло jе до рационалног и сасвим контролисаног понашања хрватске воjске. Хрватска jе знала шта жели и чврсто jе контролисала ситуациjу. Ниjе , може се рећи , насела на замку !„
Шта рећи на све ово ?

Када аутор описуjе jединице коjе нису чврсто држале положаjе оптужуjе их за кукавичлук, а када Кордунашки корпус не мрда са своjих положаjа, то неко на тобожњоj “ српскоj страни“ сам себи прави замку и то какву! Не улазећи у то како неко може да “води у бежаниjу“ оне коjи су масакрирани, суштина овог ступидариjума jе да таква „замисао“ на „српскоj страни“ не би могла бити реализована без воjног, полициjског и политичког руководства Кордуна. То руководство и нико други, по аутору, намjешта Хрватима да им побиjу синове, кћери, браћу, сестре, маjке ,очеве , родбину, приjатеље, ратне другове из четири године рата па и њих саме, само да би Хрвати били оптужени за геноцид.

Постоjе ли такви људи на планети Земљи? Овако нешто нећете наћи ни у наjблесавиjим холивудским сценариjима. Коjи би то филмски жанр био где масакрирани монструми воде масакриране своjе наjближе, ваљда као фантоме, у фантомскоj колони у „бежаниjу“.

Кордунашима не требаjу усташоидни умови, кавих има међу хрватским ауторима, ако српски аутори постављаjу овакве конструкциjе. Можда jе ово све само аргументациjа за тезу покоjног Ј. Рашковића да смо ми Срби „луд народ“?

Наравно да ни хрватска пропаганда ниjе жељела да заостане иза оваквих конструкциjа .

Тако су морбидни креатори међу њиховим пропагандистима лансирали причу поткрепљену видео снимцима ,пласирали jе у медиjе и „окачили“ на Интернет. Генерал Новаковић jе, каже прича, тенковима газио своj народ, жртава, додуше нема, али има аутомобила преко коjих су прешли тенкови. Ако претпоставимо да jе могао постоjати нељудски злочиначки ум, коjи би тако нешто наредио , очигледно да ни такав ум, чак и да припада српском генералу, не би могао да управља са тридесет тенкова. Тенковима управљаjу посаде. Те посаде нису биле никави легионари Легиjе странаца. То су били, све до jедног, Кордунаши чиjи су наjближи, као и породица генерала Новаковића били у колони.

Да ли су и тих сто људи газили тенковима своjе наjближе само да ти тенкови не би пали неприjатељу у руке? Тако нешто ниjе забиљежено у историjи ратова, а сигурно ни неће, jер jе супротно еволуциjом формираноj људскоj свиjести.

Да ирониjа буде већа , та прича jе заснована на неколико аутомобила, коjе су српски тенкови прегазили док су Кордунаши тенкисти хероjски бранили колону избjеглица .

Осмог августа поподне избjегличка колона jе између Жировца и Двора била прекинута нападима 505. бужимске бригаде и муџахединских група .
Једна тенковска чета jе, по наређењу генерала Новаковића, без пjешадиjе, што тенковска jединица не би требало да ради, ништа не питаjући и не тражећи обjашњења, из Двора на Уни, одакле jе претходног jутра избацила хрватске jединице, коjе су биле ушле у Двор, кренула према Жировцу да нађе мjесто гдjе jе колона пресjечена и одбаци неприjатеља од пута. Живе душе ниjе било на путу. Пут jе био закрчен са три колоне напуштених, празних возила свих врста. Тенкови су се због тога кретали ван пута. На самом излазу из Двора у правцу према Жировцу пут се ниjе могао обићи. Десно jе стрми пошумљени одсjек земљишта висине неколико десетина метара, а лиjево мочвара и поток иза пилане, коjа се ту налази. Ту су тенкови прешли преко неколико напуштених возила ,продужили даље ван пута , пробили се до мjеста где jе колона била нападнута, смлавили неприjатеља, у ватру и дим претворили пошумљену падину одакле jе долазио напад и колона jе кренула поново према Двору. Касниjе се сазнало и било предмет шала међу тенкистима да су неки познали своjе аутомобиле приjе него што су прешли преко њих.

Умjесто да тенкистима неко бар захвали, што нису као многи други напустили jединицу и узели у руке волан свог аута, трактора или камиона, него управљачке команде тенка и нишанске справе тенковског топа да бране своj народ, данас и међу Кордунашима вjероватно има оних коjи причаjу причу хрватске пропаганде. Разлог jе jедноставан: тешко jе признати да jе неко бољи човjек од тебе, а сваки разлог jе добар кад правдаш сопствени кукавичлук.
Да не би остало недоречено! Кад сам ово послиjе рата причао на jедном jавном скупу, неко из публике ме jе питао:“А где си ти био?“ Био сам с њима, а таj што jе питао, да jе био, не би ни питао .

Поменутом М. Секулићу као оперативцу би ваљда требало вjеровати, када на истоj страници наводи: “…корпуси и друге jединице у западном делу РСК, подељене су у две групациjе. Северну групациjу чинили су 21. и 39. корпус затим Корпус специjалних jединица и оперативна група „Паук“. Командовање jе обjедињавао генерал Миле Новаковић …“

Коjе то подjелио СВК у западном дjелу и када?

Ако jе то господин Секулић, као оперативац планирао у Плану употребе „Гвозд“ зашто генерал Новаковић ниjе са тим упознат било када, а ниjе упознат никада. Нормално би било ако jе било предвиђено да извршава тако важан задатак да учествуjе у самоj изради плана, изврши с потчињеним командантима извиђање, изврши обуку команди и старjешина по плану употребе, уреди териториjу (утврђивање, запречавње, припрема рушења, уређење артиљериjских наредних ватрених положаjа, постављање жичних праваца везе према предвиђеном маневру …) обиђе jединице и упозна се са стањем борбене готовости и да формира команду .

Ако то ниjе било предвиђено планом употребе, кад jе то подjељена воjска? Ниjе ваљда да jе ратни план кога су израдили оперативци Главног штаба био толико квалитетан, да су након jедног дана рата морали да миjењаjу руковођење и командовање на стратегиjском нивоу.

Након ове тврдње оперативац ГШ СВК описуjе, у наставку, деjства првог дана агресиjе и даље.

Истина jе другачиjа и опште позната. Генерал Новаковић jе на светог Илиjу одвео делегациjу РСК на преговоре у Женеву, у току првог дана агресиjе 4. августа вратио се из Женеве, ноћу 4/5. август путовао на Кордун (сви други чланови делегациjе су остали у Београду) и стигао уjутро 5. августа.
Тврдња да jе Корпус специjалних jедница (КСЈ) био на Кордуну ниjе истинита. Познато jе да jе Гардиjска бригада била на Динари, а не на Кордуну. Једина борбена jединица из КСЈ био jе оклопни батаљон. На Динари jе био и 21. ИДОд.

У вриjеме израде ратног плана „Гвозд“ док jе Предсjеднику РСК Милану Мартићу вjерно и одано служио М. Челекетић, понављаjући сваки дан мантру: „Господине Предсjедниче воjска ће извршити свако ваше наређење“, основна брига Мартића и Челекетића било jе да се генерал Новаковић држи што даље од воjске, а камоли да учествуjе у припреми одбране РСК.

У то вриjеме њихов главни воjни безбедњак Раде Рашета шаље информациjу (оргинал код аутора jош од тог времена) да jе проблем у СВК што дио jединица „ниjе у систему руковођења и командовања“ него слуша само генерала Новаковића. Начелник безбjедности 21.к М. Каран у безбjедносноj процjени за ратни план „Гвозд“ пише да 21 корпус и Кордун угрожаваjу смjењени генерали и пуковници . Хрвати му нису проблем.

Команданти бригада и батаљона се крсте лиjевом руком, зову, питаjу и чуде се.

Чињеница jе да у току преподнева 5. августа из Книна стиже последња депеша, након коjе више ниjе било ни везе са Главним штабом ни Главног штаба. У тоj депеши се генерал Новаковић, тек стигао из Женеве, поставља за замjеника команданта Српске воjске Краjине за Кордун и Баниjу. То jе значило: Ради шта знаш и како знаш, ми више нећемо урадити ништа. О томе, мало касниjе. Наводећи примjере гдjе се даjу одговори, а не постављаjу питања, нарочито не битна, суштинска питања, долазимо до тренутка кад страдалничка кордунашка колона стиже у Србиjу аутопутем. Нико не може у Београд, али неки могу. Један од тих сjеди “ уз кољено“ jедном од наjмоћниjих људи у Србиjи тога времена, коjи телефоном зове Предсjедника Милошевића: „Друже Предсjедниче, за све ово jе крив генерал Новаковић, ево имам свjедока с лица места, коjи Вам може то потврдити„.

Наречени свjедок чека као запета пушка да изблати генерала Новаковћа, ниjе му ни први ни посљедњи пут, то му дође као занимање, професиjа, а сада jе и свjеже припремљен што треба да каже. Не добиjа прилику зато што онаj с другог краjа жице уопште ниjе будала, познаjе учеснике догађаjа и зна да оваj с овог краjа жице покушава да са себе скине одговорност коjа ниjе ни мала, ни безначаjна. А оваj наш страдалник, несуђени свjедок , питате ? Он се пече на тихоj ватри, ниjе му лако и jа jе нећу потпиривати.

Наша браћа у Републици Српскоj су у августу 1995. имали брз и jедноставан одговор зашто се нама у РСК и на Кордуну десило то што се десило: кукавичлук, и (или) издаjа .

Ова врста одговора, коjи сте тада слушали у Бањалуци траjала jе нажалост врло кратко, само око мjесец дана док снаге тзв. Армиjе Босне и Херцеговине, ХВО и регуларне трупе НХД нису у своjоj офанзиви избиле на прилазе Бањалуци, на Мањачу, и у Мркоњић Град палећи, рушећи и убиjаjући све што им jе било под руком, а уз ватрену подршку крстарећих ракета „Томахавк“ са Јадрана и авиjациjе НАТО.

Тада су и они схватили да пре одговора треба поставити питање.

У Србиjи, одговор зашто нам се све то десило jе поред оног „кукавичлук“, „побегуље“ „ издаjа“ садржало и опште прихваћену „истину“ о неспособности и некомпетентности краjишког руководстава.

У Србиjи jе ова врста „одговора“ потраjала дуже, све до 1999. године, док НАТО ниjе почео да „милосрдно“ сравњуjе са земљом земљу Србиjу. Други дио, одговора о „неспособности и некомпетентности краjишког руководства“ преживио jе до данас због тога што jе подржан од стране оних коjи сматраjу да jе мудра и одговорна политика jедино она да немаш сопствене интересе и да до последњег зареза и тачке прихваташ страни диктат све до тренутка, кад им постаjеш потпуно безначаjан jер су остварили све своjе циљеве.

Наставиће се…

Текст jе део рукописа, тj бележака коjе jе генерал Миле Новаковић годинама записивао како би од њих направио књигу – сведочанство из прве руке. Нажалост, прерана и изненадна смрт, овог српског воjсковођу спречила jе да последњу битку, битку за истину о уништењу Републике Српске Краjине приведе краjу и на начин како то раде стручњаци.
Ово jе његово сведочење о последњим данима РСК и њене воjске, а у знак поштовања према аутору текст „иде“ у оригиналноj верзиjи, без уредничких интервенциjа.

Извор: БАНИЈА

Везане виjести:

Фељтон: Генерал Миле Новаковић: Овако jе било [2]

Фељтон: Генерал Миле Новаковић: Овако jе било [3]

Фељтон: Генерал Миле Новаковић: Овако jе било [4]

Фељтон: Генерал Миле Новаковић: Овако jе било [5]