Gde postoji rat sećanja, nema istinskog pomirenja

U Dalasu, gde je ubijen Kenedi, ili u Memfisu, gde je ubijen Martin Luter King, tek posle 30 godina su formirali muzeje posvećene ovim događajima, kaže istoričarka umetnosti Milica Božić Marojević

Istorija umetnosti i nauka o baštini beleže slučajeve brisanja iz pamćenja i posthumnog uklanjanja i uništavanja spomenika državnih neprijatelja. Ali, isto tako, čuvaju i sećanje na dela koja prikazuju dostojanstvenog protivnika ili njegovu herojsku smrt. Kakav će se pristup primeniti zavisilo je, kaže dr Milica Božić Marojević, saradnica Centra za muzeologiju i heritologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i autorka knjige „(Ne) željeno nasleđe u prostorima pamćenja – slobodne zone bolnih uspomena” (izdanje fakulteta), od aktuelnih političkih okolnosti, interesa i šire društvene poruke koju je osoba na vlasti, kao njen protagonista, želela da pošalje.

Podizanje spomenika dr Zoranu Đinđiću prati taj obrazac. Međutim, ono što je ovde, ipak, neobično jeste činjenica da je aktuelna vlast, pre nego što je to postala, nekadašnjeg predsednika vlade smatrala ne samo političkim neistomišljenikom, već i osobom sumnjivih moralnih vrednosti. Kako mi dosad nismo imali zvaničnu istragu kojom je utvrđeno da su oni pogrešili, niti su se predstavnici vladajućeg režima jasno odredili, ogradili ili barem razjasnili zašto dižu spomenik, pa samim tim i veličaju osobu koju su doskora nazivali kriminalcem, moram da priznam da mi iskrenost tog čina izmiče. Takođe, i naša svakodnevica demantuje dobre namere i pomirenje politika – kaže Milica Božić Marojević.

Spomenici Gavrilu Principu, caru Nikolaju, Alijevu samo su neki od svežijih primera bujanja spomeničkog nasleđa u Beogradu. Naša sagovornica dodaje da problem s takvim spomenicima, koji „prate devetnaestovekovne prakse u izgradnji memorijalnih skulptura”, jeste paradoksalna situacija da oni, iako kreirani da bi se specifični događaji zauvek pamtili, posle određenog vremena postaju neprimetni i stopljeni u sredinu.

Ista sudbina, nesumnjivo, čeka i Đinđićev spomenik ukoliko bude u tom maniru napravljen, jer je u 21. veku koncept tradicionalnih vajarskih dela i figuralnih predstava prevaziđen. Zato mislim da je bolje da se napravi memorijalni muzej, spomen­soba, centar ili park kroz koji bi ideje i vizija bivšeg premijera mogle da žive i razvijaju se. Kako bi to moglo da izgleda? Recimo, u Dalasu je 1989. otvoren memorijalni muzej na šestom spratu zgrade odakle je Harvi Li Osvald pucao na Kenedija. Na taj način obeleženo je i mesto egzekucije i mesto stradanja i napravljena celovita priča o životu, delu, tragičnoj smrti i političkom legatu jednog američkog predsednika. Memorijal Martinu Luteru Kingu čine zasađene ruže u Atlanti. Britanci su princezi Dajani u Kensingtonskom parku odali počast plemenitim urbanim rešenjem kojim dominira rečica koja naglo nestaje, simbolišući na taj način princezin tragičan kraj. U savremenim primerima dobre prakse treba potražiti inspiraciju za originalan i atraktivan memorijal Zoranu Đinđiću – smatra Milica Božić Marojević.

Na pitanje koliko godina od traumatičnog događaja može da se uspostavi javna kultura sećanja i imaju li memorijali vek trajanja, naša sagovornica napominje da nekada prođe 15, nekada 30 godina, a negde se javna kultura sećanja nikada ne uspostavi.

– Recimo, u Dalasu, gde je ubijen Kenedi, ili u Memfisu, gde je ubijen Martin Luter King, nijedna škola ni ulica nisu nazvane njihovim imenima veoma dugo, a tek posle 30 godina su formirali muzeje posvećene ovim događajima. Preduslov za sve to je utvrđivanje činjenica. Podsetiću vas da mi danas nemamo konsenzus ni oko broja žrtava u Jasenovcu. Dakle, osvetljavanje zločina, prihvatanje i priznavanje sopstvene uloge u tim događajima, nezaobilazni su koraci u pravcu ispravnog pamćenja zločina kojima se ne ponosimo. Da smo na takvim temeljima formirali spomeničke komplekse ili memorijalne parkove u nekadašnjoj Jugoslaviji, njihov vek trajanja ne bi bi okončan s prvim momentima političke i ekonomske dezintegracije.

Govoreći o tome na koji način se na Balkanu brisala istorija, naša sagovornica naglašava da gotovo sve revolucije počinju idejom nultog časa, odnosno novim početkom koji nastaje brisanjem onoga što mu je prethodilo. Tako su, na primer, u prvim danima Kraljevine Jugoslavije uklonjeni svi znaci Austrougarske monarhije.

– Spomenike Karađorđevića nakon Drugog svetskog rata uništile su komunističke vlasti. Posle raspada Jugoslavije, nastale države su počele da stiču svoj novi identitet revizijom prošlosti, kojom se određivalo šta treba da bude zapamćeno ili zaboravljeno, kod koga, i zašto…

Za našu sagovornicu veoma je značajno i pitanje podizanja memorijala žrtvama 90­ih širom nekadašnje zajedničke države. Smatra da problem nije u tome da li ih ima dovoljno ili ne, već u poruci koju šalju.

– Većina njih su posvećeni stradalim vojnicima, dok se manji broj odnosni na civilne žrtve ratova, a zanemarljivo malo ih ima na temu stradanja žena, odnosno žena žrtava seksualnog nasilja u ratu. Gotovo svi su jednonacionalni, tako da ličnosti koje veličaju deo građanstva doživljava kao heroje, a deo ih smatra dželatima. Isto tako, ne postoje zvanično ustanovljeni zajednički dani sećanja niti aktivnosti u pravcu obeležavanja ili poseta mestima stradanja „drugih”. Inicijative za njihovo podizanje uglavnom potiču od porodica stradalih, civilnog sektora, dok se zvanične institucije na tom polju najmanje angažuju i u tom smislu ni u jednoj državi Jugoslavije ne postoji jasna strategija memorijalizacije. Sve je to posledica toga što još uvek nisu utvrđene činjenice o svim stradanjima na ovim prostorima. A čak i tamo gde jesu, one nisu šire društveno priznate niti javno prihvaćene. U takvom kontekstu, gde postoji rat sećanja, teško da možemo da radimo na istinskom pomirenju – kaže naša sagovornica.

Pominje i Hašku konvenciju iz 1954. koja reguliše zaštitu kulturnih dobara u slučaju oružanog sukoba, i njeni autori koji su pretpostavili da će sve strane u sukobu imati isti interes kada je reč o očuvanju baštine. Stvarnost ih je brzo demantovala.

– Uticaj, značaj i uloga Haške konvencije počeli su da se preispituju već za vreme drugog Zalivskog rata, a potom i za vreme sukoba u Jugoslaviji. Premda je ona imala značajan uticaj na promenu međunarodnih normi u pogledu očuvanja nasleđa, imala je mali ili nikakav uspeh u smislu izvršenja. Nedostaci ove konvencije se nalaze, pre svega, u njenom oslanjanju na nacionalne zakone i ad hok tribunale za gonjenje pojedinaca. Dosad se na nju pozivalo u slučajevima Kambodže, Izraela, bivše Jugoslavije, Kuvajta, ali su i dalje veoma brojni primeri nepoštovanja Haške konvencije, recimo na Kosovu i Metohiji, u Iraku, Siriji, Jemenu…

Trijumf i trauma na Brandenburškoj kapiji

Kada se razmatralo podizanje spomenika ubijenim Jevrejima Evrope u Berlinu, umetnik Horst Hoajzel je 1997. izveo svetlosnu instalaciju, tako da se na Brandenburškoj kapiji pojavljuje, i na nekoliko sekundi s njom stapa, kapija Aušvica. – Hoajzelov provokativni performans, koji je ostao zabeležen na fotografiji, napravio je spoj trijumfa i traume na istom mestu – kaže autorka knjige.

Autor: Mirjana Sretenović

Izvor: POLITIKA, nedjelja 19 jun 2016., str. 13