Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала вама који сте били са нама код Шаранове јаме, на Јадовну, у Теслином Смиљану и Медку 30. јуна 2018. Свједочили смо да нисмо заборавили.

Где постоји рат сећања, нема истинског помирења

Датум објаве: недеља, јун 19, 2016
Величина слова: A- A+

У Даласу, где је убијен Кенеди, или у Мемфису, где је убијен Мартин Лутер Кинг, тек после 30 година су формирали музеје посвећене овим догађајима, каже историчарка уметности Милица Божић Маројевић

Милица Божић Маројевић Фото приватна архива
Милица Божић Маројевић
Фото приватна архива

Историја уметности и наука о баштини бележе случајеве брисања из памћења и постхумног уклањања и уништавања споменика државних непријатеља. Али, исто тако, чувају и сећање на дела која приказују достојанственог противника или његову херојску смрт. Какав ће се приступ применити зависило је, каже др Милица Божић Маројевић, сарадница Центра за музеологију и херитологију Филозофског факултета у Београду и ауторка књиге „(Не) жељено наслеђе у просторима памћења – слободне зоне болних успомена” (издање факултета), од актуелних политичких околности, интереса и шире друштвене поруке коју је особа на власти, као њен протагониста, желела да пошаље.

Подизање споменика др Зорану Ђинђићу прати тај образац. Међутим, оно што је овде, ипак, необично јесте чињеница да је актуелна власт, пре него што је то постала, некадашњег председника владе сматрала не само политичким неистомишљеником, већ и особом сумњивих моралних вредности. Како ми досад нисмо имали званичну истрагу којом је утврђено да су они погрешили, нити су се представници владајућег режима јасно одредили, оградили или барем разјаснили зашто дижу споменик, па самим тим и величају особу коју су доскора називали криминалцем, морам да признам да ми искреност тог чина измиче. Такође, и наша свакодневица демантује добре намере и помирење политика – каже Милица Божић Маројевић.

Постављање споменика цару Николају II у Београду Фото: А. Васиљевић
Постављање споменика цару Николају II у
Београду Фото: А. Васиљевић

Споменици Гаврилу Принципу, цару Николају, Алијеву само су неки од свежијих примера бујања споменичког наслеђа у Београду. Наша саговорница додаје да проблем с таквим споменицима, који „прате деветнаестовековне праксе у изградњи меморијалних скулптура”, јесте парадоксална ситуација да они, иако креирани да би се специфични догађаји заувек памтили, после одређеног времена постају неприметни и стопљени у средину.

Иста судбина, несумњиво, чека и Ђинђићев споменик уколико буде у том маниру направљен, јер је у 21. веку концепт традиционалних вајарских дела и фигуралних представа превазиђен. Зато мислим да је боље да се направи меморијални музеј, спомен­соба, центар или парк кроз који би идеје и визија бившег премијера могле да живе и развијају се. Како би то могло да изгледа? Рецимо, у Даласу је 1989. отворен меморијални музеј на шестом спрату зграде одакле је Харви Ли Освалд пуцао на Кенедија. На тај начин обележено је и место егзекуције и место страдања и направљена целовита прича о животу, делу, трагичној смрти и политичком легату једног америчког председника. Меморијал Мартину Лутеру Кингу чине засађене руже у Атланти. Британци су принцези Дајани у Кенсингтонском парку одали почаст племенитим урбаним решењем којим доминира речица која нагло нестаје, симболишући на тај начин принцезин трагичан крај. У савременим примерима добре праксе треба потражити инспирацију за оригиналан и атрактиван меморијал Зорану Ђинђићу – сматра Милица Божић Маројевић.

На питање кoлико година од трауматичног догађаја може да се успостави јавна култура сећања и имају ли меморијали век трајања, наша саговорница напомиње да некада прође 15, некада 30 година, а негде се јавна култура сећања никада не успостави.

– Рецимо, у Даласу, где је убијен Кенеди, или у Мемфису, где је убијен Мартин Лутер Кинг, ниједна школа ни улица нису назване њиховим именима веома дуго, а тек после 30 година су формирали музеје посвећене овим догађајима. Предуслов за све то је утврђивање чињеница. Подсетићу вас да ми данас немамо консензус ни око броја жртава у Јасеновцу. Дакле, осветљавање злочина, прихватање и признавање сопствене улоге у тим догађајима, незаобилазни су кораци у правцу исправног памћења злочина којима се не поносимо. Да смо на таквим темељима формирали споменичке комплексе или меморијалне паркове у некадашњој Југославији, њихов век трајања не би би окончан с првим моментима политичке и економске дезинтеграције.

Говорећи о томе на који начин се на Балкану брисала историја, наша саговорница наглашава да готово све револуције почињу идејом нултог часа, односно новим почетком који настаје брисањем онога што му је претходило. Тако су, на пример, у првим данима Краљевине Југославије уклоњени сви знаци Аустроугарске монархије.

– Споменике Карађорђевића након Другог светског рата уништиле су комунистичке власти. После распада Југославије, настале државе су почеле да стичу свој нови идентитет ревизијом прошлости, којом се одређивало шта треба да буде запамћено или заборављено, код кога, и зашто…

За нашу саговорницу веома је значајно и питање подизања меморијала жртвама 90­их широм некадашње заједничке државе. Сматра да проблем није у томе да ли их има довољно или не, већ у поруци коју шаљу.

Споменик Дражи Михаиловићу на Равној гори Фото: Г. Оташевић
Споменик Дражи Михаиловићу на Равној гори Фото: Г. Оташевић

– Већина њих су посвећени страдалим војницима, док се мањи број односни на цивилне жртве ратова, а занемарљиво мало их има на тему страдања жена, односно жена жртава сексуалног насиља у рату. Готово сви су једнонационални, тако да личности које величају део грађанства доживљава као хероје, а део их сматра џелатима. Исто тако, не постоје званично установљени заједнички дани сећања нити активности у правцу обележавања или посета местима страдања „других”. Иницијативе за њихово подизање углавном потичу од породица страдалих, цивилног сектора, док се званичне институције на том пољу најмање ангажују и у том смислу ни у једној држави Југославије не постоји јасна стратегија меморијализације. Све је то последица тога што још увек нису утврђене чињенице о свим страдањима на овим просторима. А чак и тамо где јесу, оне нису шире друштвено признате нити јавно прихваћене. У таквом контексту, где постоји рат сећања, тешко да можемо да радимо на истинском помирењу – каже наша саговорница.

Помиње и Хашку конвенцију из 1954. која регулише заштиту културних добара у случају оружаног сукоба, и њени аутори који су претпоставили да ће све стране у сукобу имати исти интерес када је реч о очувању баштине. Стварност их је брзо демантовала.

– Утицај, значај и улога Хашке конвенције почели су да се преиспитују већ за време другог Заливског рата, а потом и за време сукоба у Југославији. Премда је она имала значајан утицај на промену међународних норми у погледу очувања наслеђа, имала је мали или никакав успех у смислу извршења. Недостаци ове конвенције се налазе, пре свега, у њеном ослањању на националне законе и ад хок трибунале за гоњење појединаца. Досад се на њу позивало у случајевима Камбоџе, Израела, бивше Југославије, Кувајта, али су и даље веома бројни примери непоштовања Хашке конвенције, рецимо на Косову и Метохији, у Ираку, Сирији, Јемену…

Тријумф и траума на Бранденбуршкој капији

Када се разматрало подизање споменика убијеним Јеврејима Европе у Берлину, уметник Хорст Хоајзел је 1997. извео светлосну инсталацију, тако да се на Бранденбуршкој капији појављује, и на неколико секунди с њом стапа, капија Аушвица. – Хоајзелов провокативни перформанс, који је остао забележен на фотографији, направио је спој тријумфа и трауме на истом месту – каже ауторка књиге.

Аутор: Мирјана Сретеновић

Извор: ПОЛИТИКА, недјеља 19 јун 2016., стр. 13

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top