Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Филм о бестијалним злочинима

Датум објаве: петак, октобар 20, 2017
Објављено у Остала стратишта
Величина слова: A- A+
Млинчић-Тук, једно од стратишта у Великом Паланчишту
Млинчић-Тук, једно од стратишта у
Великом Паланчишту

Срна у пет наставака, уз до сада непознате детаље, доноси фељтон о страшном усташком покољу у Великом Паланчишту код Приjедора у октобру 1942. године, када су у jедноj ноћи, без испаљеног метка, убиjена 342 житеља села, међу коjима 226 дjеце.

Документарни филм „Да се њима никад не деси“, аутора Зорана Радоњића, доноси приче четверо свjедока усташког покоља у Великом Паланчишту у октобру 1942. године.

„На премиjеру филма, коjа jе одржана 22. децембра у Музеjу Козаре у оквиру изложбе `Година страдања – 1942`, од четверо моjих саговорника дошло jе троjе. Четврти, Душан Бабић, тога истог дана jе умро“, каже Радоњић Срни.

„Одем у подрум и лежем пред волове, у jасле. Дошла jе мати и каже: Вукашине аjмо, ево дошле усташе да нас гоне у логор… Рекох, jа нећу ићи, аjте ви“, сjећа се старац Вукашин Бановић.

Осим ових риjечи Вукашинове маjке, о тешко схватљивом повjерењу народа према усташама свjедочи и Душан Бабић.

Он се сjећа да jе jедне ноћи око 22.00 часа, док су мjештани Великог Паланчишта били затворени на jедном мjесту, почело пробиjање партизана са Козаре ка Грмечу.

„Нико ниjе чувао стражу, сви су отишли на положаj, све усташе, и онда су се пред зору вратили. Ко jе знао и ко jе могао пребjећи у Црну Долину – таj jе остао жив“, говори старац коjи jе тада имао 13 година.

Мjештани су могли побjећи са мjеста на коjе су их довеле усташе, али jе ту прилику искористила само неколицина, док ће сви остали страдати наредних ноћи.

Душан се сjећа како су усташе раздваjале жене и дjецу од мушкараца и водили их на сабирна мjеста на више локациjа по селу, што у куће, што у ограђене просторе на отвореном.

У кући у коjоj jе био са маjком и четверо браће и сестара на прозорима су биле канте о коjе су усташе на стражи лупале када би се у близини одигравао крвави пир.

„На сваки прозор стављали су празну канту, неки лим, и лупали су у њега да не бисмо чули jауке“, свjедочи Душан.

У кућу онда улазе усташе и женама траже по њедрима новац и накит, скидаjу прстење, а потом одводе породицу по породицу да их, наводно, испита њихов командант, да добиjу потврде, па ће „потом бити пуштени своjим кућама“.

„Моjа мати jе пошла тамо и носила jе диjете, наjмлађу сестру Анку. Они су ту Анку узели из њезиних руку – бацили jе увиси дочекали на нож…Мати jе заjаукала, jа сам заjаукао…

Два брата су ту убиjена, заклана, и сестра jе ту заклана…За косе су jе ухватили, имала jе плетенице, па jе заклали „, говори Душан.

Он jе ускочио у оближњу живицу и побjегао – наишао jе на усташе коjи су пиjанчили поред буради ракиjе, скренуо према обали, ускочио у рупу гдjе су бачени убиjени – и примирио се.

„Размишљам – хоће ли се неко на мени копрцати, вртити, а они ће пуцати, па могу убити мене. Па сам размишљао да ће ме затрпати живога. Па сам размишљао – посуће неку масу по нама па запалити. Онда сам искочио бjежао даље“, сjећа се Душан коjи jе у оближњоj шуми нашао спас.

Његова маjке jе такође покушала побjећи, али ниjе успjела. Нађена jе међу покланим мjештанима, извађених златних зуба и израњаваних ногу замотаних дjечиjим пеленама.

„Имаш шта да видиш… Призор у селу, тамо код Млинчића гдjе су тукли- овдjе дjечиjа ручица, ондjе ножица, ондjе се крмак завукао у груди, горе леш…“, набраjа Бабић.

Плоча на спомен крсту

Плоча на спомен крсту

Роса Бановић сjећа се маjчине кукњаве кад jе у кући Росиног стрица Стоjана видjела 19 обjешених сељана. Роса jе у близини те куће видjела велику рупу између двиjе шљиве у коjоj су били закопани.

У данима након покоља преживjели су ишли тражити своjе мртве.

„Мама jе ишла да тражи кћери од тетке и кад смо дошли и нашли их – оне су све заjедно, jедна краj друге, лежале држећи се за руке, тако су и поклане jедна за другом.

Ја сам видjела наjстариjу теткину кћерку…Њоj су прорезали доjке и провукли обjе руке кроз jедну па кроз другу доjку…То сам видjела своjим очима и то никад заборавити нити сам могла нити ћу моћи“, сjећа се Роса.

Филм „Да се њима никад не деси“ носи поднаслов „Сjећање на октобар 1942. године“ и носи посвету „недужним цивилним жртвама свих времена и ратова“.

Завршава се кадровима дjеце у игри, чиме аутор поjашњава сам наслов филма.

Рађен jе у продукциjи Удружења мултимедиjалних умjетника Републике Српске „АТМА“.

Намjера аутора jе да с овим филмом конкуришу на одговараjућим филмским фестивалима приjе приказивања на тв станицама.

(наставиће се)

Извор: tl_files/ug_jadovno/img/otadzbinski_rat_novo/2014/srna.png

 Везане виjести:

ОБРАЧУН УСТАША И НИЈЕМАЦА ПРЕКО СРПСКИХ ЛЕШЕВА

НОВИ ДОКУМЕНТИ О СТРАШНОМ ЗЛОЧИНУ У ВЕЛИКОМ ПАЛАНЧИШТУ

изложба и филм о страдању цивила на козари … – Jadovno 1941.


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top