Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Фељтон: Покољи Срба у Глини 1941. године (3)

Датум објаве: понедељак, август 29, 2016
Објављено у Глина
Величина слова: A- A+

Убијени Срби

(Одломци из књиге „Глина 13. маја 1941.“ Бранка Вујасиновића, Чедомира Вишњића и Ђуре Роксандића, СКД Просвјета Загреб, Загреб, 2011.)

… Када су их у ноћи почели везивати, Никици (Самарџији, једином преживелом у масакру глинских Срба, 13. маја 1941. године – нап. С. Л.) је одмах било јасно да су то припреме за одвођење из затвора али није знао куда. У вријеме пријевоза камионом од затвора према Петрињи почео је смишљати што и како направити да побјегне када то није успјело у затвору. Пажљиво је проматрао куда их возе и када су од Јукинца дошли до Прекопе и ту камион успорио вожњу и скренуо са главне цесте улијево у поље, знао је да више нема пуно шансе и да их воде на ликвидацију. Када су их скинули са камиона видио је да иду уз ријеку Глину унаточ томе што је био густи мрак. Како је прије већ осјетио да није јако свезан, успио је ослободити руке али их је држао скупа као да су и даље везане, и гледао лијево и десно да смисли како се ослободити. На то га је усташа Мато Кихалић-Брко, који је био близу, упитао „куда се окрећеш – главу напријед“ и отишао до усташе напријед по батеријску лампу да провјери да ли су му руке добро свезане. Када је са лампом дошао до Никице, овај га је, физички јак и чврст, лако зграбио и пребацио преко леђа и у једном скоку већ био на обали ријеке гдје се одмах бацио у воду и почео пливати. На то су усташе насумце отворили по мраку ватру пуцајући у том правцу. У води је осјетио да је рањен у ногу, успио је скинути са себе капут и бацио га у средину ријеке даље од себе да скрене пажњу на капут, а он се склонио испод грана на обали и притајио у мраку… Морао се још неколико пута пребацивати и крити док му није успјело да у току љета 1941. године са кривотвореним исправама доспије у Београд…

Осим Никице Самарџије… касније су и два Хрвата који су били свједоци догађаја тога дана испричали што се догодило. Један од њих, Ђуро Силај из Мајске улице био је мобилизиран те ноћи и чувао стражу код затвора и те ноћи гледао како Србе везане са рукама одострага, доводе до камиона кроз ред усташа који су их по обичају кундаком ударали уз пожуривање да иду брже. То је прича свједока који је видио да су их свезане трпали у камионе и одвозили у Прекопу.

Други свједок је млинар Шешерин из Јукинца, брат Анте Шешерина из Глине. Њега су са ноћне страже покупили и натјерали да у Прекопи скупа са другима покапа нетом стријељане полуголе и мртве Србе… Том приликом препознао је многе убијене и још се тресући од ужаса ишао опрати своје крваве чизме којима је газио убијене док је затрпавао и ходао по њиховим лешевима. Обојица су то што су те ноћи доживјели ишли све испричати свом сусједу Милану Деспоту који је већ живио скривајући се по Глини код родбине да га усташе не ухапсе…

Осим ових свједочанстава  постоји и изјава сељака из Прекопе Петра Ерента који је исто затрпавао стријељане и масакриране  и потврдио да су међу посљедњима убијени Илија Аћимовић из Горњих Јама и Јанко Стојић из Глине. Бајонетом избодени Аћимовић био је тако остављен да се мучи док не умре и за то вријеме из јаме се чуло запомагање једног рањеног и још живог човјека који је питао што ће његово петоро дјеце без њега. На то се присутни Никица Видаковић спустио у јаму и из пиштоља пуцао у главу и тако га докрајчио.

Недуго послије овог злочина обављеног у Прекопи, Никола Липак-Чукље, који је цијело вријеме био запослен код преважања и ликвидирања, у друштву се хвалио да је те ноћи убијено 437 Срба…

Одмах послије стријељања, јаме са тијелима биле су посуте кречом и затрпаване и врло плитким слојем земље јер је убијених било пуно. Када је у прољеће 1947. пислије рата, обављено откопавање жртава из јама у околици Глине, тражило се да родбина дође на препознавање својих најближих али се томе одазвао мали број жена јер их је већина била изван Глине. Тада је установљено да је доста стријељања било обављено пуцањем у потиљак. Пронађени су и препознати лешеви Илије Летића, Драгослава Томића и још понеког те дијелови одјеће, ствари и кованих новаца.

Сви ископани лешеви из јаме код Прекопе а ту је било и каснијих стријељања, као и оних довежених из глинске цркве те с осталих масовних јама на подручју Глине, пренесени су на православно гробље. Тамо на мјесту срушене црквице положени су у заједничку Спомен-костурницу у којој се налази на вјечитом почивалишту око 2500 убијених Срба од 1941. до 1944. године са подручја котара Глина.

У знак сјећања на ове жртве 13. маја био је спомен-дан и проглашен Даном Глине све до 1995. године. Од тада нема одавања почасти убијеним грађанима Глине који су невини страдали од стране усташких злочинаца…

Колико се истина о ликвидацији глинских Срба тешко пробијала до јавности свједочи примјер да се о убиству није знало даље од Глине…

Но истина је ипак макар и шапатом полако долазила у јавност а била је и потврђена поступцима и изјавама усташа иза глинског масакра. Тако је у Глини већ послије мјесец дана била јавна тајна да су сви глински Срби убијени али не и мјесто гдје је то обављено осим неколико који су то знали али о томе нису превише причали.

Тужне мајке слутиле су истину о трагедији али су својој дјеци ту истину тајиле, неке све до завршетка рата. Дјеца Николе Жутића истину о убиству оца и других Глињана чула су тек послије рата 1945. године. За оне који нису знали или нису вјеровали да се тако нешто могло догодити, увијек је постојала нада да ће се њихови најдражи… вратити. Нажалост, наде се нису испуниле, није се вратио нико.

И док су многе глинске жене туговале за својим најмилијима, неке друге Глињанке отишле су у поход Павелићу, а водила их је жена Мирка Пука, Љубица Пук. Отишле су у походе да чују поруке свога вође. Овај их је испратио са поруком: „Ја сам поносан на Глину која је прва нашла пут и схватила како треба прави усташа да се бори за нашу Независну Државу Хрватску“. Овом кратком изводу из говора првог Хрвата не треба никаквог коментара јер је у њему све врло кратко речено о усташком начину рјешења „српског питања“ у Хрватској.

Једни су избјегли, а други отишли у смрт

Како у овако великим трагедијама има шароликих могућности да се избјегне смрт као и оних да се у смрт оде добровољно а да се није свјестан куда се иде, говори неколико случајева који су касније испричани. Прво о оним трагичним.

Мојсија Вујасиновић, трговачки помоћник код Марка Вујасиновића (нису били у ужој родбинској вези), водио је другу радњу – филијалу у центру мјеста код старе опћине. Како је становао у Хрватској улици у једној хрватској обитељи није био те ноћи одведен јер то није знао нитко од оних који су показивали гдје Срби станују. Устао је у понедјељак ујутро и спремио се да иде отворити радњу. Кренуо је у правцу дућана и на путу до трговине  сусрео га је најстарији син његовог газде (14 година) који му је дошао рећи да су сви те ноћи одведени и затворени с објашњењем да сви морају ићи на преслушање и да ће послије тога бити пуштени кућама. Сматрајући да нема разлога да бјежи или се крије, одмах је одлучио да и он оде тамо на преслушање… Отишао је тако добровољно не знајући да се гробне јаме већ копају. Мојсија је био функционер ГШК (Глински шпортски клуб, фудбалски – нап. С. Л.), дугогодишњи играч тог клуба и у затвору се само придружио својим суиграчима и пријатељима: Божи Метикошу, браћи Божи и Милану Јарићу, Душку Докмановићу-Дулету, Никици и Милану Самарџији, Рођи Балтићу, Николи Брковићу, Душану Томићу, Душану Сужњевићу, а тамо су већ били и дугогодишњи функционери клуба: бивши предсједник Дане Тојагић, Ђуро Штула, Перица Ћорковић, инж. Бошко Меанџија, Јово Павић…

Постоје докази и о другима који су тих дана дошли у Глину не знајући што их ту чека.

Небојша Сужњевић, син др Сужњевића, студент у Београду, дошао је Глину влаком у недјељу навечер с једним својим колегом студентом из Београда да ту проведу прољетне празнике. Како су дошли с влака кући ту вечер одмах су те ноћи одведени заједно с осталима. Његовом пријатељу из Београда који је исто страдао не зна се ни име ни презиме…

(Наставиће се)

(Приредио: С. Л. ИНТЕРМАГАЗИН)

Извор: ИНТЕРМАГАЗИН

 

Везане вијести:

Фељтон: Покољи Срба у Глини 1941. године (1)

Фељтон: Покољи Срба у Глини 1941. године (2)

Фељтон: Покољи Срба у Глини 1941. године (4)

Фељтон: Покољи Срба у Глини 1941. године (5)

Фељтон: Покољи Срба у Глини 1941. године! Сведочанство Љубана Једњака! (6)

Фељтон: Покољи Срба у Глини 1941. године (7)

Фељтон: Покољи Срба у Глини 1941. године! Списак побијених који су млађи од 18 година! (8)

Фељтон: Покољи Срба у Глини 1941. године! Списак побијених старијих од 60 година! (9)

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top