Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

Ekipa „Politike“ spustila se u pakao Jadovna

Datum objave: nedelja, mart 4, 2018
Veličina slova: A- A+
Šaranova jama, Velebit, Hrvatska.
Šaranova jama, Velebit, Hrvatska.

EKIPA „POLITIKE“ POKUŠAĆE DA SE SPUSTI U PAKAO JADOVNA

U masovnim hapšenjima i pokoljima pored ustaša-emigranata i novoregrutovanih učestvovala je takozvana regularna hrvatska vojska – domobrani, o čemu svedoči zapisnik o saslušanju Hilmije Berberovića, kancelarijskog podnadzornika, koji je kao domobran učestvovao u klanju u čuvenoj glinskoj crkvi

 Velebit, 25. jula 1990.

„Politika je na obronke Velebita uputila ekipu novinara, snimatelja i speleologa. O njihovim doživljajima i otkrićima izvestićemo u narednim brojevima lista, kao i o njihovom pokušaju da se spuste u najmasovniju jamsku grobnicu kod Jadovna, grozomornu Šaranovu jamu u kojoj leže kosti nekoliko hiljada Srba i Jevreja, pobijenih od juna do 20. avgusta 1941. godine, Dakle, odmah po proglašenju Nezavisne Države Hrvatske.

Već i sama ta činjenica da je klislinškoj ustaškoj vlasti prvi posao bio stvaranje „etnički čiste“ Hrvatske govori o dugo planiranom pokolju, a zastrašujući rezultati teško se mogu objasniti učinkom nešto više od dvesta ustaša, koliko ih je početkom aprila iz Musolinijeve Italije, gde su dotad bili u emigraciji, u tršćanskim autobusima gradskog saobraćaja i uniformama italijanskih vatrogasaca, stiglo najpre u Ogulin na čelu sa svojm poglavnikom dr Antom Pavelićem. Posle nemačko-italijanskog dogovora u Karlovcu, poglavnik sa tim ustašama dolazi u okupirani Zagreb da preuzme „vrhovništvo“ od nekadašnjeg austrougarskog oficira, a u predratnoj Jugoslaviji bankarskog činovnika Slavka Kvaternika. Kvaternik je dan-dva pre toga, tačnije 10. aprila u pola sedam ujutro, uz blagonaklonost nemačke vojne sile preko Radio-Zagreba već proglasio – Nezavisnu Državu Hrvatsku kojom su takođe ostvarene „povijesne težnje“ itd. Za taj „podvig“ poglavnik će ga nagraditi činom „vojskovođe“.

U ustaške redove stupaju najzagriženiji hrvatski šovinisti, velikim delom iz poluvojničke „seljačke zaštite“ Hrvatske seljačke stranke dr Vlatka Mačeka, koja se već proslavila razoružavanjem ostataka bivše jugoslovenske vojske.

Nisu samo ustaše

U masovnim hapšenjima i pokoljima pored ustaša – emigranata i novoregrutovanih (koje su oni prvi posprdno nazivali „nastašama“) učestvuje i tzv. regularna hrvatska vojska – domobrani. Istina je da su domobrani, naročito posle kapitulacije fašističke Italije 1943. godine, bili izgubili svaku borbenost i da su mnogi završili rat kao partizanski borci. Koncentracijom odgovornosti za genocid na ustaše, kroatocentrična propaganda je gotovo potpuno amnestirala domobranstvo i, posebno u posleratnim tendencioznim tumačenjima, pribavila im gotovo mučenički oreol prinudne hrvatske vojske. Tako smo došli do današnjih dana kada hadezeovski jastrebovi žele da amnestiraju još samo ustaše, odnosno kako reče miroljubivi Ivica Račan, da se ostvari „nacionalno pomirenje“…

Da u genocidu, koji je Pavelić planirao još u emigraciji, nisu učestvovale samo ustaše, možda najbolje svedoči istoričarima poznat dokument, zapisnik beogradske kvislinške policije o saslušanju izvesnog Hilmije Berberovića, kancelarijskog podnadzornika, koji je učestvovao u klanju Srba u čuvenoj crkvi Mala Gospojina u Glini 1941:

„Još 1938. godine došao sam u Beograd (iz Bosanskog Novog, gde je rođen 1915 – prim. red.) gdje sam stalno živio sve do rata. U prvo vrijeme bavio sam se prodajom raznih artikala po ulicama, a docnije sam dobio namještenje kao kancelarijski podvornik kod Centralnog transportnog društva u Beogradu, Kolarčeva br. 1. Na dan bombardovanja bio sam u Beogradu, pa sam istog dana otišao u moju komandu po ratnom rasporedu Sisak. Tamo sam se javio komandantu 44. peš. puka – dopunskog. Puk je dobio naređenje da ide u Slav. Požegu, a odatle smo krenuli na položaj u jedno selo kraj Požege. Ne sjećam se tačno datuma, ali mislim da je to bilo 17. ili 18. aprila 1941. godine, kada je komandir čete pozvao sve vojnike i rekao nam da je rat prestao i da svatko ide svojoj kući. Sa nekim svojim drugovima krenuo sam pješke od Slav. Požege do moje kuće u Bos. Novi. Kući sam stigao oko 24. aprila. Kod kuće sam ostao svega 8 dana, a tada sam dobio poziv od vojne komande u Petrinji da se odmah javim vojnom okrugu u Petrinji. Po javljanju odmah sam uniformisan i tu sam ostao u kasarni jedan mjesec dana gdje smo vršili vojne vježbe po novim pravilima.

„Skakali su sa zvonare“

Početkom mjeseca juna moja satnija dobila je naređenje da ide u Glinu, te da u srezu glinskom uspostavi mir i red i da pokupi sve oružje i municiju od naroda. Pred polazak cijele satnije skupio nas je komandir Josip Dobrić, satnik rođen u Splitu, po zanimanju je bio učitelj, i naredio nam da imamo izvršiti pretrese kod svih kuća i prostorija po selima kuda budemo došli. Bez obzira da li su to kuće pravoslavnih ili katolika. Isto nam je naredio da možemo ubiti svakoga ko nam se bude usprotivio.

Velebit s mnogobrojnim jamama bezdankama izabran je od strane NDH za masovnu grobnicu Srba, Jevreja i Cigana
Velebit s mnogobrojnim jamama bezdankama izabran je od strane
NDH za masovnu grobnicu Srba, Jevreja i Cigana

Po dolasku u Glinu, prvo smo izvršili pretres zgrada pa smo zatim išli po okolnim selima.

Kada je sa pretresanjem bilo završeno, došli su ustaše iz Zagreba i Petrinje i tada smo dobili naređenje da po selima pokupimo sve pravoslavne muškarce od 20 do 45 godina starosti. Prilikom ovog kupljenja u selu Čemernici jedan se je pravoslavac protivio i pucao na nas. Tom prilikom ranio je iz puške jednog mog drugara, te sam ja tada upotrebio oružje i ubio ga. Ne sjećam se kako se je ubijeni zvao. U prvo vrijeme vršili smo hapšenje muškaraca. Iste smo kupili po selima i dovodili u Glinu i tamo smo ih stavljali u sudski zatvor. Oni su u zatvoru ostajali nekoliko dana dok se zatvori ne napune, a tad su ubijani. Ubijanje je vršeno na više načina.

Neke su zatvarali u pravoslavnu crkvu u Glini. U crkvi je moglo stati 1.000 ljudi. Tad je komandir satnije određivalo 15 ljudi koji ima da izvrše klanje. Prije nego što pođu na ovaj posao njima je davano alkoholno piće i to nekom rum, a nekome rakiju, pa kad se napiju onda su ih sa noževima slali unutra. Za vrijeme klanja pred crkvom je bila postavljena straža a ovo je bilo potrebno stoga što su se neki pravoslavci penjali u zvonaru pa su zatim skakali sa zvonare u portu. Sve ove poubijali su stražari u portu. Svakom prilikom su išli i oficiri Dobrić Josip i Cvitković Mihailo, a pored njih bilo je ustaških oficira.

Po ulasku u crkvu oficiri su ostajali kod vrata i posmatrali naš rad, a mi smo vršili klanje. Ubijanje je vršeno na taj način što smo neke udarali nožem pravo u srce, a neke klali preko vrata, a neke udarali nožem gdje stignemo. Ako neki Srbin ne bi bio od prvog udara smrtno pogođen, toga su ustaše priklale nožem. Za vrijeme ovog klanja nije gorjela svjetlost u crkvi, već su bili određeni specijalni vojnici, koji su u rukama držali baterijske električne lampe i time nam osvjetljavali prostor. U više mahova desilo se da je neki Srbin naletio pesnicama na nas ili pak udario nekoga u stomak nogom, ali taj je odmah bio iskasapljen. Za vrijeme ovog klanja bila je u crkvi velika galama. Prisutni Srbi su vikali: Živio kralj Petar! Živila Jugoslavija! Živila kraljica Marija! Živila Srbija, živili Srbi! Dolje Pavelić! Dolje Ustaše! Dolje hrvatska država!

„Svi smo bili krvavi“

Ovo klanje počinjalo je obično u veče u 22 časa pa je trajalo ujutro do 2 časa. Za vrijeme dok je i posljednji Srbin bio živ sve su ove manifestacije trajale. Ovo klanje u crkvi desilo se 7 do 8 puta, a ja sam učestvovao tri puta. Za vrijeme ovog klanja svi smo bili umrljani krvlju toliko da se uniforma nije mogla očistiti, već smo je zamjenjivali u magazinu, a docnije prali. Poslije svakog klanja crkva je prata. Kad se završi klanje, dolazili su kamioni koji su nosili leševe. Obično su ih bacali u rijeku Glinu, a neke su zakopavali. Neke pravoslavce su izvodili iz zatvora i vodili na obalu rijeke Gline gdje su ih strijeljali iz mitraljeza. Ovo strijeljane obično je bilo od 300 do 400 lica odjednom. Ovi su svi pored obale postavljeni u dvije vrste pa su povezani špagom jedan drugome za ruke i tako stojeći gađani iz mitraljeza koji su bili u neposrednoj blizini. Ovo strijeljanje vršili su ustaše, a mi smo obezbjeđivali strelište.

Prikupljanje Srba vršeno je na taj način što je u jedno određeno selo oko 70 ustaša i oko 30 nas vojnika išlo, a svi smo bili pod komandom ustaških oficira. Selo je uvijek bilo opkoljeno, pa je unutra ulazila određena grupa koja je sakupljala Srbe. Kad bude cijelo selo sakupljeno onda smo ih pod stražom dovodili u Glinu u sudski zatvor. U prvo vrijeme dovodili smo muškarce, a docnije je naređeno da se dovode i ženska lica stara od 15 do 50 godina. Prilikom ovog dovođenja vidio sam u više mahova da su ustaše i moji drugari vojnici silovali žene i djevojke, pa su ih poslije odvodili u Glinu. Tu su sve stavljene u sudski zatvor, a zatim su odvedene u neke rekvirirane kuće od kojih je bio načinjen logor. Ovdje su ostajale 8 do 10 dana pa su zatim puštane svojim kućama. Vidio sam da su neke ustaše kao i vojnici noću dolazili u logor odakle su odvodili ženske koje su htjeli pa su zatim nad njima vršili obljubu negdje na periferiji grada, pa su ih kasnije vratili u logor. Od strane oficira ovo nije bilo zabranjeno, pa i samo oficiri su ovo vrijeme….(tekst nečitljiv – prim. red)… je zadatak da vrši prikupljanje Srba u Glini, u srezu glinskome, ali je bilo određeno da se svi Srbi iz srezova Topusko, Vrginmost i Glina imaju prikupiti u Glinu i tu strijeljati. Ja ne znam tačno koliko je Srba ubijeno, ali sam čuo da se priča među mojim drugovima da je u Glini ubijeno oko 12.000 Srba i to iz naprijed navedenih srezova. Prilikom prikupljanja Srba, većina je Srba izbjegla u šumu sa oružjem i oni se i sada nalaze u Petrovoj gori. Jednom prilikom išle su ustaše da ih pohvataju, ali su ih Srbi napali i potukli. Oko 20 avgusta tek. god, došao je jedan proglas, kojim se svi Srbi prozivaju da se vrate svojim kućama i svome poslu i tada smo dobili naređenje da ne smijemo nikoga dirati ni napadati. Ko ovo bude učinio biti će stavljen pred prijeki vojni sud. Ja sam ostao u Glini do 3. septembra a tada sam otpušten jer su pozvani drugi vojnici na vježbu. Iz Gline sam doputovao u Boegrad u namjeri da se uposlim na svome starom mjestu ali sam uhapšen od strane policije.

Pokušaj da se izjednače žrtve i zločinci

Upućeniji svet, da ne pominjemo lično ili porodično pogođene, mora da iritira sadašnja kampanja „hrvatskog tiska“ a sada i Hrvatske televizije oko jame Jazovke u Žumberku. Tu kampanju najbolje je okarakterisao Rade Bulat, narodni heroj, general i predsednik Republičkog odbora SUBNOR-a Hrvatske, prošle nedelje u šumi Abez na Kordunu, prilikom proslave 49. godišnjice partijskog savetovanja na kome je doneta odluka o dizanju ustanka na Kordunu i Baniji 1941. On je rekao da je to „svojevrstan nacionalističko-šovinistički otrov s kakvim se nismo sreli u poslijeratnom životu“. Istog dana uveče Hrvatska televizija je emitovala prvi od nekoliko budućih priloga o Jazovki, u kojoj „objektivni“ reporter Mladen Trnski, pored ostalog hoće da nametne gledalištu misao kako su u prošlom ratu svi pribegavali zločinima, pa čak i Amerikanci bacajući atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki. Do kakvih će sve tobože humanističkih zaključaka tek doći, ostaje nam da vidimo u narednim prilozima, ali je već sada jasno da je reč o zaista nezapamćenom cinizmu prema istorijskoj istini kojim se izjednačavaju krivci i žrtve najmonstruoznijeg rata u istoriji čovečanstva. Kada se to postigne, onda je izjednačenje ustaštva sa njihovim nebrojenim žrtvama i borcima protiv toga zla na našim geografskim širinama – gotova stvar. Da bi jednom stvar zauvek bila predata zaboravu, najavljuje nam Hrvatska televizija, Sabor će uskoro istražiti ne samo Jazovku „već i ostale jame“, pa ćemo posle, verovatno svako svojim putem, svetla lica u Evropu da pijemo „koka-kolu“ i brojimo nemačke marke! Ovakve konstrukcije mogu da prođu kod potpuno neobaveštenih, ili „niščih duhom“ kojima je osigurano „carstvo nebesko“ pa i ne čudi što je u ovu kampanju „Vjesnikovih“ izdanja uključen i ekspert za tu vrstu publike sveštenik Živko Kustić, inače dugogodišnji glavni urednik „Glasa koncila“. U vreme rata i neposredno posle Živko Kustić je bio župnik u Krašiću, što jeste činjenica, ali njegova svedočenja o tome kako je punjena jama Jazovka zaista fino zamagljuju ostale činjenice kako bi se uklonile razlike između zločinaca i mučenika, pa čak prećutalo i versko poreklo žumberačkog stanovništva za čiji je sadašnji status „zaslužna“ Kustićeva firma – Katolička crkva u prethodnim vekovima… Naravno, nećemo se vraćati na krvave epizode unijaćenja Srba izbeglih pred otomanskom sabljom, niti ćemo polemisati sa sladunjavim navodima gospodina Kustića, jer je to isto što i bacati pesak u more. Kao hroničari vremena u kojem živimo, ukazaćemo samo da ovaj propagandni poduhvat pod pokroviteljstvom najmasovnije desničarske strane u Hrvatskoj, skrećući pažnju na tobože „nova otkrića“pokušava da sa dnevnog reda skine pitanje genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, koji najekstremniji prvaci HDZ smatraju „povjesnom težnjom hrvatskog naroda“…Ali upravo taj pokušaj da se genocidnost pripiše drugima, konkretno Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugslavije i Jugoslovenskoj armiji, predstavlja Frojdovsku omašku koju vredi zabeležiti. U redu, ako je NDH bila genocidna, misle hadezeovski jastrebovi, ni drugi nisu bili cveće… Da nije žalosno, bilo bi smešno. U grozničavom nestrpljenju Stjepan Sulimanac, dopredsednik Sabora, predlaže da se logor Jadovno zabetonira. On, izgleda, ne zna da Jadovno nije jedna jama, već desetak i više (uporni istraživači-istoričari još nisu sve otkrili), a kad bi se na teritoriji bivše NDH sve jame i golubnjače, bezdanke, zvonare i zvekare betonirale, bilo bi potrebno toliko betona da bi to ukočilo stambenu i mnogu drugu izgradnju u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini. Da i ne računamo koliko bi betona za zaborav trebalo za Savu, nizvodno od Jasenovca… Nova vlast u Hrvatskoj, koja se u predizbornoj kampanji klela da neće ponavljati greške iz vremena „komunističkog jednoumlja“ da će joj „tržišno ponašanje“ biti vrhovni ekonomski princip, ako je po g. Sulimancu, sada će se upustiti u poduhvat prema kojem su političke fabrike bile dečija igra. Naravno da je to nemoguće, da je to po onoj narodnoj „ Živ mi Todor da se čini govor“, jer ničim se ne može zatrpati ono što srpski, jevrejski i romski narod nosi i svom sećanju zauvek.

Pismen sam.

Berberović Hilmija, s. r.

Eto toliko na temu ko je sve učestvovao u genocidu.

Branko Đurica

PROŠLI SMO PUTEM ŽRTAVA

Deo naše ekipe pored spomenika žrtvama Jadovna
Deo naše ekipe pored spomenika žrtvama Jadovna

Politika, petak 27. jul 1990.

EKIPA „POLITIKE“ SPUSTIĆE SE U ŠARANOVU JAMU KOD JADOVNA

Kroz Gospić su četiri puta dnevno ustaše odvodile kolone Srba i Jevreja povezanih žicom i lancima. – Gde su koreni genocida. – Pavelić: „Spriječiti stapanje Hrvata sa Srbima brahijalnom silom“

Velebit, 26. jula

Okosnicu ekipe novinara, fotoreportera, filmskih i TV-snimatelja „Politike“ razumljivo, čine tri mlada beogradska speleologa koji prvi treba da se spuste u Šaranovu jamu, glavno stratište logorskog kompleksa Jadovno, a zatim da to omoguće  i ostalima u ovoj grupi. Reč je o tehničkom poduhvatu koji se bez speleologa i njihovog iskustva ne bi mogao izvesti. Svi su oni članovi Speleološkog odseka Planinarskog saveza Beograda: dipl. arh. Dragan Mirović, Danimir Ristić (inače vlasnik privatne firme za radove na visinama) i Dragan Maksimović, apsolvent mašinstva.

-Ma koliko Šaranova jama ulivala jezu svojom dubinom i nebrojenim žrtvama čije kosti pola veka leže u njom – rekao nam je dipl. arh. Dragan Mirović – za nas, speleologe, ona ne predstavlja naročitu teškoću. Mi smo se spuštali u mnogo dublje i mnogo opasnije podzemne pećine, čak i preko trista metara…. Šaranova jama „osvojena“ je već od naših zagrebačkih kolega, pre nekoliko godina, tako da se zna njena konfiguracija i dubina. Oni su izmerili 42.5 metara i opisali je kao vertikalan otvor u krasu, koji se pri dnu pomalo širi, sa relativno glatkim i vlažnim zidovima. Videćete, mi ćemo brzo obaviti taj posao…

Duž puta – tragovi rata

Put naše ekipe, zajedno sa neophodnom speleološkom opremom smeštenom u dva kombija, vodi kroz Kordun, preko Plitvičkih jezera, prema Gospiću. Put je odličan, vreme toplo, ali se tragovi rata neizbežno primećuju: južno od Karlovca maltene svako selo ima spmenike „palim borcima i žrtvama fašističkog terora“, a još su primetni ostaci nekadašnjih škola i crkava. Neki spomenici nalaze se na zajedničkim grobnicama u kojima počivaju kosti gotovo čitavog sela.

Četrdeset devet godina ranije ovo je bilo jedno od poprišta bestijalnog verskog obračuna pod okriljem fašističko-nacističke okupacije.

Svi mi, naravno, znamo šta se odigravalo posle aprilskog sloma Jugoslavije kada je naša zemlja raskomadana i podeljena između saveznika Hitlerove Nemačke. O tome su prikupljene stotine hiljada dokumenata, ispisani tomovi naučnih studija, a sa povećanjem tzv. „istorijske distance“ sve se smelije poniralo u traženje odgovora što se to kod nas stvarno dešavalo.

Na kongresu jugoslovenskih istoričara pre nekoliko godina u Aranđelovcu, zagrebački istoričar dr Igor Graovac izvestio je kolege o svom naučnom interesovanju za tačnu determinaciju onoga što se kod nas dešavalo između 1941. i 1945. godine. Da li je to bio narodnooslobodilački rat, narodnooslobodilački pokret, otadžbinski rat, narodnooslobodilački pokret itd, podvrgavaju ove termine dotad vladajuće režimske istoriografije definicijama tih pojmova u svetski prihvaćenim normama. Bila je to ne samo interesantna naučna novost, već i svojevrsna hrabrost, jer uloga pojediniih učesnika rata na našem tlu još nije bila rastavljena, posebno ustaški pokret, a traganja za njegovom suštinom popreko su gledali najveći komunistički moćnici. Dr Vladimir Bakarić, na primer, takva istraživanja nazivao je „kopanje o crijevima“. A danas, kad je u mnogo čemu rasvetljena i njegova uloga, znamo da je baš kod njega na jeziku bilo jedno a u „crijevima“ nešto drugo

Prikrivao se genocid u NDH

Generalno – prikrivale su se činjenice o genocidu i Pavelićevoj NDH, još tačnije o podstrekačima tog genocida. A Jadovno, prema kome sada hitamo, jedan je od krunskih dokaza te gnusne rabote.

Dosad najopsežnije istraživanje zločina na Jadovnom objavio je Franjo Zdunić – Lav pod karakterističnim motom: „Oni koji ne pamte prošlost, osuđeni su da je ponovo prožive“ (Santajana). U svojoj studiji se opširno izlaže nastanak ustaškog pokreta, prateći njegovu genezu od šovinističkih ideja dr Ante Starčevića do stvaranja austrofilske  i antislovenske stranke osječkog advokata Josipa (Jošue) Franka, iz koje se „izlegao“ i dr Ante Pavelić, takođe advokat, stvorivši nešto kasnije ustaše.

Skica kojom je prikazana savremena golgota za desetine hiljada nedužnih žrtava genocida u Nezavisnoj državi Hrvatskoj
Skica kojom je prikazana savremena golgota za desetine hiljada
nedužnih žrtava genocida u Nezavisnoj državi Hrvatskoj

Nezaobilazna je tu i uloga takođe advokata Andrije Artukovića, jednog od desetorice u Gospiću tridesetih godina, koji je oko sebe okupljao mlade „križare“ i koji je 1932. godine pripremao, a zatim pobegao u inostranstvo, tzv. „lički ustanak“.U stvari, upad grupe Pavelićevih ustaša – emigranata iz fašističke Italije i njegov neuspeli napad na žandarmerijsku postaju u Brušanima, kada su ih dvojica probuđenih žandara odbili i nagnali u bekstvo u vrleti Velebita…

Frankovci, križari, kao i kasnije ustaše, od početka su uživali podršku katoličkog klera, koji je u njihovom antisrpskom programu uvek video šansu za osvajanje novih prostora, bilo uništenjem „šizmatika“, bilo njihovim pokatoličenjem.

Taj genocidni program počeo je hitno da se ostvaruje pod uslovima okupacije Jugoslavije i, prema današnjim sagledavanjima, čak i mimo strategijskih interesa nemačko-italijanskog okupatora.

Žestina u likvidaciji Srba, Jevreja i Cigana po svireposti i cinizmu nadmašila je nemačku „industrijsku“ likvidaciju u masovnim konclogorima smrti, upravo zato što je to bila davnašnja „ideja“ dr Pavelića.

Što se i to danas pouzdano zna, zasluga je pravnika Vojdraga Berčića, poznatog autora dokumentarnih filmova, koji je 1945. godine u Zagrebu bio vojni istražni sudija i kao takav saslušavao čitav niz ratnih zločinaca i članova Pavelićeve „vlade“ na čelu sa predsednikom Dr Nikolom Mandićem. U svojim sećanjima, objavljenim pod naslovom „Kad se vukovi linjaju“ on navodi svoj razgovor sa Vjekoslavom Servacijem-Begom, te. 1945. godine u vojnom zatvoru u tek oslobođenom Zagrebu.

Bivši austrougarski oficir koji se jedva izvukao od odgovornosti na zločine u Mačvi u Prvom svetskom ratu – zabeležio je Vojdrag Berčić – bio je jedan od najbližih saradnika Pavelića od prvih dana njegove antijugoslovenske i antisrpske delatnosti, terorista, a zatim emigrant i agent Musolinijeve obaveštajne službe, instaliran tada u italijanskoj Rijeci tobože kao geolog koji istražuje rudna bogatstva, a u stvari osmatra tadašnju jugoslovensku granicu i njenje fortifikacije. On je prvi u svom stanu u Rijeci ugostio dr Antu Pavelića kad je ovaj emigrirao, a zatim, kao italijanski građanin, došao u Jugoslaviju i organizovao prebacivanje Pavelićeve žene Mare sa troje dece takođe u Italiju.

Servaci ima posebne zasluge za Pavelićevo konačno učvršćenje na čelu ustaške organizacije, jer je lično zaklao drugog ozbiljnog pretedenta na poglavničko mesto – Gustava Perčeca, zlosrećnog oraganizatora budućih atentatora na kralja Aleksandra u Mareslju. Konačno, u vreme NDH, Servaci pomaže Paveliću u uklanjanju oca i sina Kvaternika, „vojskovođe“ Slavka i Eugena – Dide 1942. godine, zbog njihovog nearijevskog porekla, kao i u „suđenju“ i ubistvu Ante Vokića i Mladena Lorkovića, zbog njihove „urote“ sa anglo-američkom obaveštajnom službom pred kraj rata i uoči propasti NDH. Vjekoslav Sevarci – Bego, bio je dakle čovek od najintimnijeg Pavelićevog poverenja i, prema navodima Vojdraga Berčića, on mu je u istrazi rekao:

– Dok smo još bili u Italiji, Poglavnik mi je kazao kako je hrvatski narod osuđen na nestane… Njega više neće biti ako ostane Jugoslavija i ako se ovo nastavi kao što ide… Vjera, koja nas je dijelila od Srba, nestaje… Nje više nema. U školama ih uče da smo mi i Srbi jedan narod… Oni se međusobno žene. Razlike se gube, nestaju… Srbi i Hrvati će se stopiti, pretvoriće se u jedan narod… Hrvatski narod će nestati, pretvoriće se u Jugoslavene, ako mi to ne spriječimo… A to treba spriječiti brahijalnom silom.

„Kao sin profesora latinskog – zabeležio je Vojdrag Berčić – znao sam dobro što je brachium. Ruka sve do ramena. Podigao sam i ispružio ruku kao da držim nož u njoj, a on je (Vjekoslav Servaci), ne odmah, mirno pogledao u moju šaku, pa je sasvim staloženo, ne izlazeći iz svog osnovnog raspoloženja, klimnuo glavom u znak odobravanja“.

Svoja „teoretska“ razmišljanja u emigraciji o noževima i maljevima kao instrumentima koji kopaju najdublju jaz između Srba i Hrvata, dopuniće kao Poglavnik lično projektujući noževe za masovna klanja u Jasenovcu. Takvim nožem je jedan od ustaških zlikovaca, izvesni Mato Brzica, postao šampion ustaštva zaklavši za jedan jedini dan više od 1.200 nedužnih logoraša! Vajni intelektualci, sve doktori zagrebačkog pravnog fakulteta i katolički sveštenici, prethodno su indoktrinirali ovakve primitivce, a sveštenici ih „oprostom grijeha“ oslobađali duhovnih tegoba i ljudske griže savesti.

Vodili su ih kroz Gospić

Ulazeći u Gospić i vozeći njegovim ulicama na našem putu za Jadovno, neminovno smo se setili da je ovde 2. maja 1941. godine, tada već kao ustaški doglavnik, dolazio hrvatski književnik dr Mile Budak da bi lokalne ustaše osokolio za predstojeće istrebljenje naroda. Pred povezanim i pohapšenim najuglednijim gospićkim Srbima, učiteljima, advokatima, profesorima, činovnicima, trgovcima zanatlijama, kafedžijama, preduzimačima, studentima, đacima i uglednijim seljacima, on se posredno odrekao svog književnog dela kojim je očito samo kamuflirao svoju antihumanu prirodu. Pred tim nesrećnicima i ustašama održao je jedan od svojih govora „oplemenjen“ sloganima kao što su: „Bjež´te psine preko Drine“, „Srbe na vrbe“ a zatim neposredno izneo namere „hrvatskog vrhovništva“:

„Jedan dio Srba ćemo pobiti, drugi raseliti, a ostali ćemo prevesti u katoličku vjeru i tako pretopiti…“.

Da li još ima starosedelaca Gospića koji pamte ove reči izgovorene sa balkona zgrade bivšeg sreskog načelstva i da li to znaju mlade pristalice vladajuće HDZ, dok nostalgično po kafićima i gostionama pevaju do juče zabranjene pesme? HDZ je ovde takođe odneo pobedu, što se vidi po već pomalo izbledelim predizbornim plakatima sa likom dr Tuđmana i „šahovnicama“. Zastajemo pred hotelom „Lika“ raspitujući se za put prema Jadovnu. Mlađi prolaznici sležu ramenima, a stariji nas gledaju podozrivo i sumnjičavo.

„Pronalazak“ doktora Ante Pavelića: „brahijalnom silom“ ovakvim noževima su jasenovački koljači kopali jaz između srpskog i hrvatskog naroda
„Pronalazak“ doktora Ante Pavelića:
„brahijalnom silom“ ovakvim noževima su
jasenovački koljači kopali jazi
zmeđu srpskog i hrvatskog naroda
– Kog vraga tražite tamo – kaže nam jedan Gospićanin u poznim godinama. – Dosta je i ovih gluposti sa Jazovkom. Sve to treba što prije zaboraviti.

Naravno, ulica nije mesto za polemiku: zaboraviti ili jednom reći istinu. Zato krećemo glavnom ulicom, koja bi trebalo da se zove Ulicom mučenika ili slično, jer su ovuda od juna do 20. jula 1941. godine, dva puta u toku prepodneva i dva puta posle podne, ustaše proterivale kolone budućih žrtava jama kod Jadovna. Dva i dva, vezanih žicom za desne i leve ruke, sa dugačkim lancem od čela  do začelja po 200 do 400 golih, bosih, pretučenih i žeđu iscrpljenih ljudi. Takve prizore civilizovana Evropa nije mogla da vidi od vremena mongolsko-tatarskih najezdi i otomanskih vremena!

I sada „promicatelji“ hrvatske kulture trabunjaju  po „hrvatskom tisku“ o veličini književnika dr Mile Budaka, zalažući se za štampanje njegovih sabranih dela i stupidno ga, ako ne i više, stavljajući uz bok Miroslava Krleže. Valjda da bi prtljag za putovanje u srednju Evropu bio bogatiji. Zar ratni zlikovac Mile Budak nije svojim životnim delom dokazao da je sve ono što je napisao samo isprazna artificijelnost, vešto glumljenje želje za srećom u ljudskoj zajednici? Jer, prema pomenutoj studiji Franje Zdunića – Lava, Budak je odmah posle govora u Gospiću, kojim je počeo genocid u ovom kraju, nastavio svoju „državničku“ delatnost izdavanjem pismenih instrukcija koga od Srba treba ubiti, a koga katoličiti, da bi već 21. jula 1941. godine u govoru održanom u Pakracu, izvali i sledeći biser:

„Jednog Vlaha  (Srbina – prim. red.) posadi i ugosti za stolom, a drugoga sveži i sjedi na njega. Što ti misli onaj za stolom, isto misli i onaj pod stolom, Zato zapamti i ovo: s Vlahom (Srbinom) jedi samo pola zdjele, ubij ga zdjelom po glavi, jer će i oni tebe…“

U Zdunićevoj istorijskoj studiji o sistemu logora Jadovno, stoji i podatak da je tih tada „veliki župan“ Jurica Frković, posle ustaškog pokolja u Širokoj Kuli, okupljenim sledbenicima rekao:

„Fundamenat na Jadovnom je od Srba i Židova, a glazura će biti od pokvarenih Hrvata“.

Kod sela Trnovca skrećemo sa asfaltnog puta i šumskim razrovanim drumom, sve strimije penjemo se u velebitske vrhove.

Branko Đurica

Snimio: Željko Jovanović

ODAVDE SU PUTEVI VODILI U JAME

Politika, subota 28. jul 1990.

EKIPA „POLITIKE“ NA MESTU NEKADAŠNjEG LOGORA JADOVNO

Od zloglasnog sabirališta žrtava ustaškog genocida ostao je idilični zeleni proplanak. – Ustaše su nad Šaranovom jamom ubijale samo jednog od vezanih ljudi, tako da je on za sobom vukao u ponor svog živog parnjaka…

1. Pre dvadeset devet godina ova jama pred ulazom u logor Jadovno zabetonirana je i podignut ovaj spomenik. Natpis na njemu skriven je od prolaznika, jer put prolazi iza njega...2.Tekst spomen-ploče na zapuštenom spomeniku pred nekadašnjim logorom Jadovno
1. Pre dvadeset devet godina ova jama pred ulazom u logor Jadovno zabetonirana je i podignut
ovaj spomenik. Natpis na njemu skriven je od prolaznika, jer put prolazi iza njega…2.
Tekst spomen-ploče na zapuštenom spomeniku pred nekadašnjim logorom Jadovno
Velebit, 27, jula
Od Gospića put nas vodi prema Karlobagu, gde se posle nekoliko kilometara račva: desno je put do Trnovca, a odatle serpentine, prilično razrovanog kolovoza posle 3.5 kilometra i mala visoravan obrasla bukovom šumom. Tu je malo selo Jadovno koje danas ima desetak kuća. Na osam kilometara dalje, kroz šumu, na jednom malom proplanku nalazi se Čačić-draga, uvala obrasla bukovinom i jelama. Jutro je prilično oblačno i svežina nas nagoni da obučemo džemper. Jeza nas možda i podilazi jer se baš na ovom sada živopisnom zelenom proplanku nalazio logor Jadovno.

„Prvi radovi na podizanju logora“, zabeležio je Franjo Zdunić Lav, „počeli su 24. juna 1941. Izvodila ih je grupa od 25 mladih Jevreja izdvojenih iz skupine od 200 Jevreja koju su 23. juna dopremljeni vozom iz Zagreba u Gospić. Ovih 25 Jevreja su sa bodljikavom žicom za ogradu logora prebačeni kamionom u Čačić-dragu. U prvi mah oni su pod nadzorom ustaša ogradili proplanak pričvršćivanjem žice (u visini 1 m) za okolna stabla bukava i izvjestan broj stubova koje su postavili. Neposredno iza toga počele su stizati sve veće grupe, od po 150-200 Jevreja i Srba.

Šuma strave i užasa: osim spomenika, koji se sada završava, ovo je godinama bilo jedino obeležje najpoznatijeg velebitskog stratišta
Šuma strave i užasa: osim spomenika, koji se sada završava,
ovo je godinama bilo jedino obeležje najpoznatijeg
velebitskog stratišta

Propada „trajna osuda“

 Ograđeni prostor logora imao je ovalan oblik oko 90×60 metara i konstantno je proširivan, pa su sredinom avgusta, kad je logor likvidiran, njegove dimenzije iznosile 180×90 metara. Ogradna žica (u to vrijeme visoka 2.5 m) bila je dvostruka i gusto isprepletena, sa međuprostorom od 1 m u kojem se nalazila spiralno isprepletena bodljikava žica. Ulazna vrata logora nalazila su se na sjeverozapadnoj strani, a bila su široka oko 3 metra i načinjena također od bodljikave žice. Sa svake strane ispred vrata nalazio se po jedan ustaša – stražar“.

Danas od svega toga nema nikakvog traga, osim jednog prilično zarušenog spomenika „palim borcima“(!?), podignutog nad zabetoniranom jamom 27. jula 1961. godine. Ploča nad jamom se vidno ulegla, a takođe primećujemo da je spomenik u vidu kamenog zida okrenut tako da mu je prilazni put u zaleđu. Samo znatiželjni, ako zaobiđu ovo čudno zdanje, mogu da pročitaju tekst na mermernoj tabli:

„Na ovom mjestu nalazio se ljeti 1941. godine zloglasni koncentracioni logor Jadovno u kome su sluge okupatora – ustaše zvjerski pobili hiljade ljudi iz Like i drugih krajeva naše domovine. Ovo mjesto neka bude trajna osuda izdajnika koji su u službi tuđinaca izvršili strašne zločine. Neka je slava palim borcima! 27. VII 1961.“

Na ovom lepom proplanku, zvanom Čačić-draga, ustaše su pod vedrim nebom, u hladnim noćima kišovitog leta 1941. u žici držali hiljade zatočenika. Tu je bio logor Jadovno
Na ovom lepom proplanku, zvanom Čačić-draga, ustaše su pod vedrim nebom, u
hladnim noćima kišovitog leta 1941. u žici držali hiljade zatočenika.
Tu je bio logor Jadovno
Tužno mjesto, a jezik birokratski, lažan, neodređen. „Ljudi iz Like i drugih krajeva naše domovine“! Dvadeset godina posle užasnih zločina u Jadovnu prikrivala se istina o genocidu nad Srbima, Jevrejima i Ciganima, a sledećih 29 godina ova „trajna osuda izdajnika“ prepuštena je zubu vremena i laganom zaboravu. „Trajne osude“ izricane su onima koji su „kopali po crijevima“ boreći se protiv tog zaborava.

Iz podataka koje su istoričari prikupili znamo da je ovaj logor ovde, pod vedrim nebom, ustanovio lično „veliki župan Like i Gacka“ Jurica Frković, Juco Rukavina, ustaški pukovnik, Stjepan Rubinić, šef ustaškog redarstva u Gospiću, i bivši učitelj a tada ustaški satnik Rude Ric. Obezbeđenje su vršile dve ustaške polubojne (polubataljoni) pod komandom ustaškog poručnika Bešlića, do 1941. studenta iz Splita.

Ispovest zatvorenica

 Ljudi koji su ovamo dovođeni čak iz Gospića, onako uvezani žicom i nanizani dva po dva na dugačkim lancima, uterivani su kao stoka u ograđeni prostor. Za njih je to bilo samo privremeno olakšanje posle golgote koju su dotad i ako su je dotad preživeli. A kako je bilo u sabirnom centru u Gospiću postoje mnoga svedočanstva, među kojima je možda najživlje ono što je ispričala Terka Gomjerac, privatna činovnica iz Zagreba:

„U kaznionicu Gospić stigla sam 20. VII 1941. Tu sam vidjela kako se danomice odvažaju ljudi, na hiljade vezani žicom, na Jadovno i otok Pag (takođe ustaški logor smrti do pred kraj avgusta 1941-prim.red.). Stalno su dolazili veliki transporti iz čitave Bosne. Ti ljudi su putovali nekoliko dana u zatvorenim marvinskim vagonima, bez hrane i vode, u srpanjskoj vrućini. Onako žedni gurali su se oko bunara u kaznioničkom dvorištu. Čekali su u dugim redovima da dođu do vode. Jedan od njih bio je malo nestrpljiv i to ga je odmah koštalo glave. Ubijen je od ustaše Nikole iz revolvera i ostao je na mjestu mrtav.

Često smo čuli zapomaganje iz ćelija, gdje su ustaše tukli i mučili ljude. U tim ćelijama bili su oni osuđeni na smrt gladovanjem i batinanjem. U noći kad se gasilo svjetlo, znali smo što to znači: izvlačili su mrtve iz ćelija, vidjeli smo to sa prozora. To su htjeli obavljati tiho i neprimjetno. Držim da je u ono vrijeme što sam bila u kaznionici Gospić (od 20. VII do 19. VIII 1941) prošlo kroz nju 25.000 ljudi. Za nas političke zatvorenike bio je logornik Mihajlović, a mnogo je obilazio kaznionu i ustaša Pudić (zvani Paraliza, kasnije poznati koljač iz Jasenovca – prim.red.)…“

„Kroz ono vrijeme dok sam ja bila u kaznionici – svedočila je svojevremeno Ana Fajdić, uhapšena od ustaša u Gospiću 26. VII 1941 – vršena su masovna zločinstva kao ubijanje, batinanje i slično, te sam gledala ljude čak i odrezanih ušiju i na svake muke mučenih. Osim toga bilo je skoro svakodnevno dopremanje i otpremanje transporta ljudi koji su odvođeni na klanje, a to su nam baš govorili, da ovi ljudi idu na klanje, vakmani iz kaznionice. Ovih slučajeva ne mogu nabrojati jer ih je bilo mnogo, a kolone bi bile otprilike od 100 do 200 ljudi, kako koja, a bili su vezani…“

Ko bi posle svega toga stigao ovamo u Jadovno bio bi lišen svake nade. Ljudi su ležali na goloj zemlji, pokušavajući da hladne i vlažne noći prežive pokrivajući se mahovinom. Kako se logor popunjavao, ustaše su dozvolile zatvorenicima da podignu neku vrstu nadstrešnica od granja. Pod njima je bilo mesta za 10-15 ljudi. Zanimljivo je da su te „sojenice“ bile izgrađene po „nacionalnom ključu“: posebno su grupisani Srbi, posebno Jevreji, a posebno „pokvareni“ Hrvati… Zatvorenici se nisu smeli međusobno mešati, niti prilaziti ogradi. Ko se primakne bliže od dva metra bio bih odmah ubijen od uvek budne straže.

Osim Jevreja, koji su bili prvi zatočenici Jadovna, dovođeni su Srbi iz Like, sa Banije i Korduna i iz Bosne i Hercegovine. Krajem juna ovde je dovedena veća grupa Srba iz Grubišnog Polja, Bjelovara, Pakraca i okolnih mesta. Kako je u međuvremenu ukinut prvi logor u NDH „Danica“ u Koprivnici, odatle je dovedeno i ubijeno na Jadovnu 1.486 ljudi, naravno, pošto su prethodno prošli kroz torture u gospićkoj kaznioni.

Čuli su se krici iz dubine

 Svake večeri je upravnik Jadovna Rude Ric pravio nekakve spiskove i na osnovu njih izdvajao grupe logoraša, a zatim ih pod stražom sprovodio šumskim putem u nepoznatom pravcu. Niko se od njih nije vraćao, a po pucnjavi koja se redovno zatim čula, logoraši su zaključivali da su ti njihovi sapatnici odvođeni u smrt. Ni danas nije tačno utvrđeno gde su nestajali ljudi iz Jadovna, mada se pouzdano zna da je ovde dnevno boravilo 1.500 do 2.000 zatočenika. Pretpostavlja se da je najveći deo završio u Grginoj jami, kilometar i po udaljenoj od Čačić-drage, odnosno logora Jadovno, kao i u Šaranovoj jami. Za razliku od Šaranove jame, Grgina jama nije uopšte ispitana od speleologa.

Pošto su snimatelji obavili svoj posao, naša ekipa vraća se peške prema glavnom cilju našeg putovanja: Šaranovoj jami, nadomak sela Jadovna. Ova jama na ivici guste bukove šume, u kojoj usred podneva vlada polumrak sutona, pre rata, do 1939, zvala se Vodena jama. Te godine je u nju upalo neoprezno čobanče iz ovdašnje porodice sa nadimkom Šarani.

Ušavši u šumski polumrak, odmah iza nedovršenog spomenika na kojem je zagrebački vajar Petrić predstavio vrlo realistički strmoglavljivanje ljudi, žena i dece u ovaj bezdan, zapažamo najpre sablasnu tišinu. Sve vreme našeg boravka ovde nismo ugledali ni čuli pticu. Konačno, obišavši visoki zaštitni zid, našli smo se na kamenitoj stazi koja se završava u mračnoj ovalnoj rupi.

Osamdeset dana, juna, jula i dve dekade avgusta 1941. ovom stazom su stupale hiljade mučenika, dva po dva vezani za ruke i opkoljeni jakom ustaškom stražom. Pored jame, s obe strane ove već iznemogle kolone na smrt osuđenih, stajale su raspomamljene ubice iz takozvane „desetine smrti“. Pijani i ostrvljeni, služili su se naizmenično kamama i maljevima, ali uvek nastojeći da ubiju samo jednog iz žicom sparenih nesrećnika, tako da bi on svojim telom povukao u bezdan onog drugoga.

Niko ko je doveden na ovu kamenitu stazicu nije preživeo, niko se nije izvukao iz Šaranove jame, pa tako i nema svedoka koji bi ispričao sav taj užas. Stariji žitelji Jadovna, koji nikako nisu želeli da im spominjemo imena, sećaju se da su se iz dubine jame noću čuli krici i zapomaganja preživelih. Zato bi ustaše, kad dovedu novu grupu osuđenika, ponekad bacali ručne bombe posle čijih bi eksplozija nastupala prava grobna tišina… Izgleda da je i nekim od njih to bilo previše.

Na tankom koncu

 Speleolozi Mirović, Ristić i Maksimović postavljaju opremu, vešto i krajnje oprezno obilazeći mračni otvor što se kao adsko grotlo sunovraćuje više od 40 metara. Pazi se na svaki korak, jer je staro, natrulo lišće klizavo.

Dok ostali deo ekipe stoji podalje, na bezbednom rastojanju, Maksimović i Ristić razapinju prilično tanak, ali veoma pouzdan i proveren konopac na tri bukve unakrsno iznad jame.

Prvi će se spustiti Danimir Ristić, mladolik ali snažan i mačije spretan momak. On se već obukao u „radno“ odelo, navukao gumene čizme, gumene rukavice, stavio na glavu zaštitni šlem i na njega pričvrstio plastično crevo iz kojeg ističe acetilen. Oko kukova pripasao je naročite uprtače, sa specijalnom alkom na pojasu, za koju je pričvrstio konopac. Svaki njegov pokret prate i pomažu mu Mirović i Maksimović. Mi, ostali, koji ćemo uz njihovu pomoć biti spušteni ćutimo svako sa svojim mislima, ali i pokušavajući da na gotovo dečačkom licu Danimirovom otkrijemo makar trag uzbuđenja.

– Zar nije sigurnije da umesto tih konopaca upotrebljavate malo deblje čelične sajle? – reče neko od nas koji čekamo.

Trojica speleologa se pogledaše sa osmehom, a Dragan Mirović, prekidajući kontrolu čvorova, uzvrati:

– To nas mnogi pitaju… ali od ovih konopaca nema sigurnijeg sredstva. Na sajlu se ne bi spuštao ni u jarak, a kamoli u podzemne pećine.

Nervozno pripaljujemo cigarete i opet ćutimo. Kakav li se užas krije na dnu Šaranove jame?

Branko Đurica

Snimio: Željko Jovanović


PRIZORI OD KOJIH STAJE DAH

EKIPA „POLITIKE” SIŠLA U ŠARANOVU JAMU, STRATIŠTE NEKADAŠNjEG LOGORA JADOVNO

nedelja 29. jul 1990.

Iskusni beogradski speleolog Danimir Ristić ceni da se na dnu Šaranove jame nalazi sloj ljudskih kostiju debeo do 5 metara. Kad se sa dubine od 42.5 metra pogleda uvis, prema sićušnom otvoru na površini zemlje, čovek mora da pomisli u kakvom su užasu umirali Srbi i Jevreji koji su ovamo strmoglavljivani sa svojim ubijenim parnjacima.

Danimir Ristić prvi je sišao u ponor u kome su se odigrale drame mnogo strašnije nego što je Dante opisao u svom “Paklu”.
Danimir Ristić prvi je sišao u ponor u kome su se odigrale
drame mnogo strašnije nego što je Dante opisao u svom “Paklu”.

Velebit, 28. jula

Prvi čovjek iz “Politikine” ekipe koji je sišao u Šaranovu jamu je mladi Danimir Ristić, član Speleološkog odseka Planinarskog saveza Beograda. Bilo je oko 10 časova, dan tmuran tako da je postojala bojazan od kiše, što bi prilično otežalo rad snimatelja u jami, koja je vertikalna i otvorena prema nebu. Ali oblaci su se nešto kasnije razišli i nad gustom bukovom šumom granulo je sunce. Uprkos svemu oko jame je i dalje vladao polumrak, tako da su spoljašnji snimci morali da se prave uz pomoć “fleš-lampi” i reflektora.

Drugi se u jamu spustio Dragan Maksimović, a treći speleolog dipl. arh. Dragan Mirović bio je na površini, nadgledajući spuštanje svojih kolega i, kasnije, pomažući i obezbeđujući spuštanje i izvlačenje dvojice snimatelja sa filmskom i TV-kamerom, Miodraga Pavlovića Caleta i Dragana Markovića, kao i našeg foto reportera Željka Jovanovića. Njima je zaista trebala stručna pomoć, s obzirom na to da su u rukama držali kamere, a i inače – jer nemaju iskustva ove vrste. Sve se odigravalo u napregnutoj tišini. Danimir Ristić je spretno sišao nekoliko metara u grotlo sa upaljenom acetilenskom bakljom na šlemu, a onda počeo da u stenu ukucava prvi “spit”, specijalni alpinistički klin sa čeličnom alkom, kroz koju je provukao svoj rezervni konopac.

– On bi sad mogao da izađe iz jame čak i kad bi ovde neko odsekao sve konopce – kaže Mirović držeći s obe ruke naročite metalne hvatače kroz koje je provučen konopac na kome visi Ristić.

Ristića ne vidimo, ali vidimo u tami jame titranje svetla sa njegovog šlema i, na iznenađenje svih, odjednom čujemo zviždukanje.

Ćutimo svako sa svojim mislima. Mrtvi, koje sada pohodimo 49 godina posle njihove tragične pogibije, sigurno ne bi zamerili mladom Ristiću na tom znaku životnog optimizma jer će on za nekoliko minuta stati na dno Šaranove jame da bi se suočio sa istinom koja je godinama bila nepoželjna…

Već smo rekli da je Šaranova jama duboka, prema merenju zagrebačkih speleologa što su se pre neku godinu prvi u nju spustili, 42.5 metra. To je, od prilike, visina beogradske palate “Albanija”. Ta dubina, odavde sa ivice ponora po kojoj krajnje pažljivo stupamo zbog natrulog klizavog lišća, uliva posebnu jezu. Pomrčina, koju je za trenutak rasterala acetilenska baklja na Ristićevom šlemu, ponovo je ispunila grotlo ovalnog oblika popreko široko oko 4 metra, a uzduž oko metar i po. Veoma je dobro što je oko jame naknadno sazidana masivna kamena ograda, tako da ne postoji mogućnost tragedije slučajnih namernika, kao što se desilo 1939. godine, kada je ovamo upalo čobanče Bubaš iz porodice koja nosi nadimak Šarani.

Pogled sa dna Šaranove jame: otvor na vrhu obeležen strelicom podseća na rupu u ključaonici – tako to izgleda sa dubine od 42.5 metra (snimio Željko Jovanović)
Pogled sa dna Šaranove jame: otvor na vrhu obeležen strelicom podseća na rupu u
ključaonici – tako to izgleda sa dubine od 42.5 metra (snimio Željko Jovanović)
Dotad se, naime, ova jama zvala Vodena, valjda zbog vode koja se u nju sliva, zbog njene vertikalne konfiguracije. Jami se sada može prići samo s jedne strane, onom istom stazom kojom su gazile hiljade ubijenih… Sa strane je postavljena velika crna mermerna ploča u spomen žrtvama sveštenicima, arhijerejima Petru Zimonjiću, mitropolitu dabro-bosanskom i Savi Trlajiću, episkopu gornjokarlovačkom, kao i 51 pravoslavnom svešteniku. Oni su posle neopisivih muka i ponižavanja, koje su im posebno priredile patološke ustaške ubice, svi završili u ovoj ili drugim jamama logora Jadovno. Treba li boljeg dokaza da je ovo bio genocid sa motivom verskog rata?

S desne strane, takođe, na prilazu jami, još tri spomen-ploče koje su, samoinicijativno podigle porodice pobijenih. Na jednoj od njih, koje su podigli rođaci iz Čakovca i Ludbrega, stoji: “Pogubljeni ste nedužni i sve nas mnogo zadužili. Vaši su životi vječno uzidani u temelje slobode”.

Čovek ne može biti ravnodušan i ne može da se otme razmišljanju zašto je sloboda na našim geografskim širinama toliko skupa.

Pod budnim okom Dragana Mirovića sve se odvija po planu: u jamu se spustio i Dragan Maksimović, a ubrzo zatim i snimatelji. Pitamo Mirovića može li se desiti da dole u jami bude kakvih gmizavaca, jer se jedan od snimatelja postarao da ekipa bude snabdevena i antiviperinom, serumom protiv zmijskog ujeda. Ne ispuštajući konopac iz ruku, čvrsto oduprt nogama na dva solidna kamena izbočenja, Mirović kaže: – Zmije ne žive na tim dubinama… Ne verujem da je dole išta živo.

Deo ekipe priprema se za spuštanje u Šaranovu jamu čiji je otvor zaklonjen zidićem na desnoj strani
Deo ekipe priprema se za spuštanje u Šaranovu jamu čiji je
otvor zaklonjen zidićem na desnoj strani
Oko 14 časova iz jame je izvučen filmski snimatelj Miodrag Pavlović Cale, primetno bled i izbuđen: – Ljudi, dajte nešto da popijem… Da se priberem – rekao je odlažući svoju veliku “arifleks” kameru.

Cale je čovek koji je snimajući gledao raznim opasnostima u oči i među kolegama važi kao veseo i duhovit, a iznad svega odvažan. Još se priča o njegovoj “ludosti” kad je, nedavno, viseći na skiji helikoptera s kamerom u ruci nadletao Rugovsku klisuru, dovikujući se sa zapanjenim čobanima u okolini. Njegov kolega sa “iendži” kamerom, Dragan Marković, tvrdi da posle toga Cale nije tako izgledao kao ovde sada.

– Ne ide mi u glavu da su ovo ljudi mogli da čine ljudima – rekao nam je Miodrag Pavlović Cale i odmahnuvši rukom krenuo prema jednom od dva naša “kombija” da se odmori.

Poslednji je izašao Danimir Ristić i ovako podneo svoj stručni izveštaj:

Neko se trudio da i ovo zatrpa kamenjem i cepanicama, ali uzalud: prizor sa dna Šaranove jame
Neko se trudio da i ovo zatrpa kamenjem i cepanicama, ali
uzalud: prizor sa dna Šaranove jame
– Jama se pri dnu proširuje i račva u dva meandera ili, kako mi kažemo, “kapelice”. Jedna od njih se uz glavni otvor kao paralelna cev uzdiže nagore i sužava toliko da se kroz nju ne može provući čovek, a onda se opet proširuje i “uliva” u glavnu jamu negde na prvih jedanaest metara. U tom suženju našli smo ostatke jednog skeleta. Očigledno je čovek, odbijajući se od zidove jame, uleteo u taj sporedni meander i završio zaglavljen u njegovom suženju… Na dnu jame nalazi se prvo sloj suvog lišća, ispod njega je sloj sitnijeg granja, a ispod njega velike bukove cepanice. Mnoge od njih su gotovo trule. Izmešane sa tim cepanicama nalaze se velike gromade kamena, ali ne iz jame, već naknadno ubačenog. To je ista vrsta kamena od kojeg je pravljena ova zaštitna ograda. Površina sadašnjeg dna jame je otprilike 4 puta 6 metara, a sloj kostiju koji je zatrpan pomenutim materijalom, po meni je debeo do pet metara, a ne samo 1.32 metra koliko je objavljeno u planinarskoj reviji “Naše planine” posle ekspedicije naših zagrebačkih kolega. Iz toga se mogu izvući zaključci o količini kostiju, odnosno o približnom broju ovdje ubijenih ljudi.

Branko Đurica

SRPSKI OPANAK NA DNU JAME

POLITIKA, ponedeljak 30. jul 1990.

EKIPA „POLITIKE“ SPUSTILA SE U ŠARANOVU JAMU, STRATIŠTE NEKADAŠNjEG LOGORA JADOVNO

Speleolozi su naišli na jeziv prizor: dva kostura su bila u jednom udubljenju, ostatak preživelih u masovnoj grobnici. – Polomljene lobanje ukazuju na udarce maljem. – „Govorili su da nije ustaša onaj tko ne može s veseljem ubiti Srbina, Židova i komunistu“. – Posle rata neko je na dno jame bacao cveće, a neko cepanice i kamenje

Opanak koji je ovde dospeo zajedno sa svojim vlasnikom, ko zna iz kog kraja naše zemlje
Opanak koji je ovde dospeo zajedno sa svojim vlasnikom, ko zna
iz kog kraja naše zemlje

Velebit, 29. jula

Danimir Ristić, beogradski speleolog, koji je sa svojim klupskim drugom Draganom Maksimovićem i Draganom Mirovićem, omogućio „transport“ naših snimatelja u ponor Šaranove jame i sretan povratak iz nje, priča dalje o svojim zapažanjima na ovom groznom mestu:

– Zanimljivo je da se u naslagama naknadno nabacanog materijala koji prekriva debeli sloj ljudskih kostiju nalaze i ostaci pogrebnih venaca, kao i cveća…

Našli smo, na primer, nekoliko stručića karanfila, doduše bez cveta, ali su stabljike i listići još imali zelenu boju…

Speleolog je snimio…

 – Našli smo i jedan gumeni opanak – dopunjava ga Dragan Maksimović. Kožni kaiši su istrunuli, ali ne i ekseri u đonu. Virio je iz gomile kostiju…

– Auh, pa što mi niste skrenuli pažnju na ovaj opanak – vajka se naš foto-reporter.

Mladi speleolog Maksimović se skromno osmehuje:

– Ne brinite, snimio sam ga ja svojim aparatom koji uvek nosim u jame…

Vraćamo razgovor opet na debljinu sloja kostiju u Šaranovoj jami. Pet metara je zaista strašno mnogo!

– To je moja procena na osnovu konfiguracije bočnih zidova na dnu jame – kaže Ristić. – Uveren sam da je dubina Šaranove jame bila daleko veća pre rata, ali, naravno, ne može se tvrditi ništa pouzdano dok se kosti ne povade, što za nas speleologe, ne bi bio naročito složen posao. Tačnije, to je običan fizički posao, samo u jamskim uslovima…

I Ristić i Maksimović veruju da se pod gornjim slojem kostiju, koje su izdrobljene i pomešane usled toga što su posle rata ovde ubacivali cepanice i veliko kamenje, nalaze kompletniji skeleti koji bi se pažljivo mogli pokupiti i zasebno sahraniti. Naravno, identifikacija, utvrđivanje imena i prezimena ubijenih više nije mogućna.

Speleolozi nam pričaju o jednom potresnom detalju: jama se pri dnu proširuje i račva u dva manja ispusta, u kojima su nađene dve lobanje i rasute kosti. Na lobanjama nema karakterističnih pukotina, što znači da su ta dvojica ostali živi posle bacanja u jamu i da su se zavukli u ispust, jer su sledeće žrtve i dalje bacane odozgo, sa visine preko 40 metara… Okolnost da su ostali živi, međutim, bila je za njih još užasnija sudbina. Umrli su od žeđi i gladi, u stravičnom zadahu leševa i poplavi krvi, a sve je to trajalo ko zna koliko dana…

„U ime Krista, ubij antikrista!“

Za sada, pola veka kasnije, opet ima nekoga ko priželjkuje da ovaj monstruozni „posao“ nastavi! Zar ima, sem preživelih zlotvora, novih koji bi se ponovo upustili u zverstva! A ima ih, zahvaljujući novim „intelektualcima“ tipa dr Mile Budaka koji u čvrstom jezgru HDZ na razne načine podstiče mržnju i nacionalističku paranoju protiv srpskog naroda.

Napuštajući Šaranovu jamu, naša ekipa ostavila je za sobom samo upaljene sveće
Napuštajući Šaranovu jamu, naša ekipa ostavila je za sobom
samo upaljene sveće
Ima, doduše, ljudi koji smatraju da je sve to ipak već prilično daleka prošlost i da je današnjim mladim generacijama, odanim „džinsu“ i „diskaćima“, uprkos svemu nemoguće staviti mrak na glavu i nož u ruke. Takvi bi trebalo da znaju da se „škola za koljače“ vrlo lako završava, a najživopisnije svedočanstvo je ono što je na saslušanju ispričao ustaški koljač Joso Orešković, jedan od ubica iz logora Slano na ostrvu Pagu. Taj logor je, naime, kao i Jadovno i u isto vreme, popunjavan zatočenicima koji su prikupljani u Gospiću, a prestao je da postoji kad su 20. avgusta Italijani okupirali ovaj deo HDZ „radi uspostavljanja reda i mira“ i kad se posao genocida nastavio u logorima Jastrebarsko, a onda u čuvenom Jasenovcu i Staroj Gradiški.

„Još kao đak šestog razreda gimnazije – izjavio je Joso Orešković pred vojnim istražnim sudijom – stupio sam 1939. godine u vjersku organizaciju „Knjižari“. Tu su nas pod firmom vjere odgajali u ustaškom duhu. Na naše sastanke dolazili su Jurica Frković i Juco Rkavina i držali nam predavanja protiv Srba i komunista. Naša parola je bila: „U ime Krista – ubij antikrista!“ Antikristi su bili Židovi i komunisti. Organizirali smo svoju udarnu jedinicu koja je noću napadala ljevičare. Kad je došlo do rata i rasula jugoslavenske vojske, mi smo to smatrali svojom nacionalnom dužnošću. Mene, s još nekim Gospićanima, odredili su u logor Slano, na otoku Pagu. Tu su se nalazili najviše Židovi, Srbi, a bilo je i nekih Hrvata ljevičara. Kad sam došao onamo, zapanjilo me kad sam video kako muče one ljude. Spavali su pod vedrim nebom u žici. Za hranu im nisu davali ništa osim slanih riba, ali im vode nisu davali, tako da su mnogi poludjeli od žeđi. U to je došla nova skupina zatočenika. Starješine su nam davale naređenje da odvojimo dvjesta zatočenika iz prve partije, da ih odvedemo na more i pobijemo. Ja i neki moji drugovi nismo mogli. Onda su nas grdili i prebacivali nam kakvi smo mi to Hrvati i ustaše. Govorili su da nije ustaša onaj tko ne može s veseljem ubiti Srbina, Židova i komunistu. Da nas pridobiju za ubijanje, davali su nama mlađima vina i likera. Dovodili su pred nas zatočene djevojke, svlačili ih do gola i govorili da možemo uzeti koju hoćemo, ali da ih posle akta moramo ubiti.

More oko Paga bilo je crveno od krvi

Neki mlađi opijeni vinom i zaneseni strašću počeli su tako ubijati. Ja nisam mogao. Gadilo mi se i to sam javno rekao. Nakon par dana došao je u logor neki viši funkcioner iz Zagreba. Zvao se Luburić. Došao je da pogleda rad logora. Tek tada je započelo pravo klanje. Sve more oko Paga bilo je crveno od krvi. Luburiću su referisali da ja i još neki nećemo da ubijamo.

Jedna od pronađenih lobanja u Šaranovoj jami sa jasnom povredom čeone kosti kakva je nastajala od udarca maljem
Jedna od pronađenih lobanja u Šaranovoj jami sa jasnom
povredom čeone kosti kakva je nastajala od udarca maljem
Na to je Luburić sazvao sve ustaše, postrojio nas i održao govor u kome je rekao da su izdajice ustaštva oni koji ne mogu ubijati Srbe, Židove i komuniste. Na to je upitao ko je taj „ustaša“ koji ne može da ubija. Javio sam se ja i još nekoliko.

Kako sam bio prvi po redu od tih koji su se javili, Luburić me pozvao pred stroj i upitao me kakav sam ja to ustaša kad ne mogu ubiti Srbina i Židova. Rekao sam da sam spreman u svako doba dati svoj život za Poglavnika, da mislim da bih mogao ubiti neprijatelja u borbi, ali da ne mogu ubijati ovako goloruke ljude, a osobito žene i djecu.

On se na to nasmijao i rekao da je ovo borba i da Srbi, Židovi i komunisti nisu ljudi nego zvjerad i da je naša dužnost da očistimo Hrvatsku od te kuge, a tko neće da je neprijatelj Poglavnika i Hrvatske, kao i oni.

„Luburić je zaklao dijete…“

Na to je pozvao jednoga iz svoje pratnje i nešto mu šapnuo. Ovaj je otišao i donio dvoje male dvogodišnje židovske djece. Luburić mi je predao jedno dijete i rekao mi da ga zakoljem. Odgovorio sam da ne mogu. Na to su svi oko mene prsnuli u smijeh, rugali mi se i vikali – usraša, a ne ustaša. Onda je Luburić izvadio nož i zaklao preda mnom dijete govoreći:

„Evo, ovako se radi!“

Kad je dijete vrisnulo i prsnula krv, oko mene se sve zavrtjelo. Skoro sam pao. Jedan me ustaša prihvatio. Kad sam se malo pribrao, rekao mi je Luburić da dignem desnu nogu. Digao sam, a on mi je pod nogu stavio ono drugo dijete. Onda je zapovijedio:

„Udri!“

Udario sam nogom i zgnječio glavu djetetu. Luburić mi je prišao, potapšao me po ramenu i rekao:

„Bravo, bit ćeš ti još dobar ustaša!“

Tako sam ubio prvo dijete. Nakon toga sam se opio do smrti. U pijanstvu sam zajedno sa drugovima silovao neke židovske djevojke, a onda smo ih poubijali. Poslije se nisam morao ni opijati. Kasnije, kad je Slano likvidirano i svi njegovi zatočenici poubijani, poslan sam u kotar Korenicu na čišćenje Srba.“

Ovakve strahote ne smeju se zaboraviti iz prostog razloga – da se ne bi opet ponovile.

Ne smeju se zaboraviti ni neke druge činjenice iz naše teške prošlosti, o kojima će još biti reči.

Zasad, još samo da kažemo da je ekipa „Politike“, izlazeći iz Šaranove jame i ostavljajući sve što tu počiva, pripalila nekoliko sveća iz pijeteta prema mrtvima u njoj.

Toliko, dok pristalice Srpske demokratske stranke ne ostvare svoj plemeniti plan da se kosti povade iz jama i sahrane kao što ljudima i priliči.

Branko Đurica

Snimili: Željko Jovanović

Dragan Maksimović


U KRVAVIM ORGIJAMA UČESTVOVALI I KATOLIČKI SVEŠTENICI

Ova spomen – ploča pred Šaranovom jamom podignuta je tek 1983. godine, što takođe na svoj način govori o sistematskom prikrivanju istine o genocidu u NDH
Ova spomen – ploča pred Šaranovom jamom podignuta je tek 1983. godine, što takođe na svoj
način govori o sistematskom prikrivanju
istine o genocidu u NDH

POLITIKA, utorak 31. jul 1990.

EKIPA „POLITIKE“ SPUSTILA SE U ŠARANOVU JAMU MASOVNU GROBNICU SRBA U JADOVNU

Javljaju nam se i čitaoci interesujući se za imena ubijenih sveštenika od strane ustaša, koja se nalaze na spomen-ploči pored Šaranove jame. – Akademik Matija Bećković u besedi na kninskoj tvrđavi: „Srbi u Hrvatskoj su žrtveno jagnje na oltaru naše otadžbine, ostatak zaklanog naroda…“

Velebit 30. jula

Prekjuče smo objavili fotografiju spomen-ploče koju je kraj Šaranove jame kod Jadovna 1983. godine podiglo Udružene pravoslavnih sveštenika SR Hrvatske. Na žalost, slika je bila sitna, pa nam se javio izvestan broj čitalaca pitajući za pojedina imena na ploči. Među njima je i ćerka prote Milana Božića iz Sarajeva, koja, kako reče, nikad nije saznala kako je njen otac skončao u Jadovnu. Nesrećni prota Božić je drugi na spisku sveštenika pogubljenih u Šaranovoj jami. Ponavljamo ovu fotografiju i radi svih drugih koje zanima ovaj spisak ispred kojeg je, u njihovo ime, ekipa „Politike“ upalila sveće.

„Hrvatska garda“ podseća na „zaštitare“

Naša poseta prvom i 1941. godine najvećem stratištu srpskog i jevrejskog naroda u NDH, odmah posle njenog osnivanja pod okriljem nemačke i italijanske vojne sile, poklopila se sa usvajanjem amandmana na Ustav Hrvatske i proglašenjem autonomije Srba u Hrvatskoj. Pretnja i opomena da pretnje više neće biti pasivno primane…

Već se govori i o osnivanju nekakve „hrvatske garde“ koja će – kako pre dvadesetak dana reće Vladimir Šeks, dopredsednik Sabora, na Hrvatskoj televiziji – „urazumiti“ neposlušne stanovnike Zajednice severnodalmatinskih i ličkih opština. A povrh svega, dr Franjo Tuđman, koji se pre nego je postao novim „ocem hrvatskog naroda“ bavio istorijom, izjavio je kako Jevreji nisu stradali u NDH! Posle njegove „naučne“ tvrdnje kako u Jasenovcu nije ubijeno više od 50-ak hiljada Srba, zaista se više nema čemu čuditi…

Šta je Jadovno, sa kojeg se sada vraćamo obogaćeni novim saznanjima o nesumnjivom genocidu, tek će se pouzdano znati kad bude objavljen opsežan naučnoistraživački rad dr Đure Zatezala, direktora Historijskog arhiva u Karlovcu, koji je prošle godine na Međunarodnom simpozijumu o genocidu u NDH u Jasenovcu, rekao i ovo:

„Nužno je kazati da su kapitulaciju Kraljevine Jugoslavije ustaške organizacije u Gospiću dočekale organizirano i spremno, pa su već 10. aprila (na dan proglašenja NDH – prim. red.) u 15 sati objavili kapitulaciju Jugoslavije i istoga dana već u 18 sati počeli prva hapšenja viđenijih Srba u Gospiću, profesora, sveštenika, učitelja, bogatijih trgovaca i zanatlija. Formirana je grupa „Oslobođenje“ i pomoćni ustaški odred koji su već brojili više od stotinu pripadnika. Oni su se rasporedili u tzv. desetine smrti i uz pomoć Mačekove „zaštite“ počeli hapšenja i prva ubistva…“

Nije nikakvo čudo što sada mnogim Srbima u Hrvatskoj hadezeovsko osnivanje „hrvatske garde“ jako liči na onovremenska organizovanja mačekovskih „zaštitara“ i njima sličnih.

Dr Zatezalo je istom prilikom rekao:

„Emigrant Jurica Frković postao je veliki župan i rasporedio svoje desetine u druge krajeve Like za uspostavljanje ustaške vlasti. Frković je pripadnicima pomoćnog ustaškog logora, svojim takozvanim „žutim orlovima“ kazao:

„Fundament na Jadovnu je od Srba i Židova, a glazura će biti od pokvarenih Hrvata“. Jasno je da je tim sve rečeno: masovno ubijanje Srba i Židova, komunista i njihovih simpatizera Hrvata i svih drugih bez obzira na nacionalnost „nepoćudnih“ za poredak NDH. Zgradu Okružnog suda, kaznionicu, njeno dvorište i hodnike zgrade, pretvorili su u logor sabirno-tranzitnog karaktera. U njega su dovodili od aprila pa nadalje Srbe, Jevreje i komuniste, bez obzira na narodnost. Odmah zatim iskoristiše gospodarske zgrade, tačnije štale ugledne porodice Maksimovića, koje također pretvoriše u zbirni logor koga sami zatočenici nazvaše „Ovčara“. Isto tako na željezničkoj stanici Gospić, prostor koji je dotad služio za utovar stoke, ogradiše i pretvoriše u prihvatno sabiralište.

U prvo vrijeme u ove zbirne logore dovodili su Srbe i komuniste sa područja Like, Kninske Krajine, Korduna i dijelova Gorskog kotara, a kad osnovaše logor Jadovno, od 24. juna i logor – gubilište na Pagu, od 25. istog mjeseca otpočeše svakodnevno dovođenje cirka po 1.000 ljudi s područja cijele Hrvatske, Bosne, Hercegovine i Vojvodine. Srbe i Židove prevozili su teretnim željezničkim kompozicijama sastavljenim od 30-35 stočnih vagona i u svakom prosječno 75-90 ljudi, žena i djece…“

Kopali su im oči

Dr Đuro Zatezalo je na pomenutom simpozijumu u Jasenovcu oktobra prošle godine pokazao i šemu jama na Velebitu, u koje su, pored najpoznatijih – Šaranove i Grgine – ustaše bacale svoje žrtve.

„Mučenja i svirepa ubistva nije moguće opisati riječima i neshvatljivi su ljudskom razumu“, rekao je tom prilikom dr Zatezalo u svom referatu. „Ustaše su upadale među ljude, iscrpljene žeđu, glađu, povredama i premlaćivali ih štapovima, boli noževima i ubijali. Zločini koje su vršile ustaše nad majkama, djevojkama, staricama i djecom, nepojmljivi su. Žene su prije umorstva silovali, rezali im dojke i iz utrobe vadili djecu. Na žalost, u tim zločinima i zadovoljavanju svojih seksualnih poriva učestvovali su i pojedini katolički svećenici – Krsto Jelenić, župnik Barbata, Ljubo Magoš, Martin Maras. Žrtve su ubijane najmanje vatrenim oružjem. Prethodno su im vezali ruke žicom, a nekada i noge. Obično su djecu vezivali uz majke i usmrćivali ih prije, kako bi majke pred smrt dovodili u što bolnije stanje bez svijesti“…

Mladi speleolog Dragan Maksimović, apsolvent mašinstva na Beogradskom fakultetu, spuštanjem na dno Šaranove jame naučio je još jednu lekciju iz istorije svoga naroda
Mladi speleolog Dragan Maksimović, apsolvent mašinstva
na Beogradskom fakultetu, spuštanjem na dno Šaranove
jame naučio je još jednu lekciju iz istorije svoga naroda

Slušaoci simpozijuma bili su posebno potreseni opisima pojedinačnih tragedija tih prolećnih i ljetnjih dana u Gospiću, među kojima je možda najbolnija ona što je snašla Stevicu Đukića, 16-godišnjeg gimnazijalca. Njega su u kaznionici njegovi školski drugovi, fanatizovani ustaškom propagandom, prvo pretukli, a onda mu odrezali nos i uši, pa ga sa nekoliko stotina drugih zatočenika odveli i ubili na Medačkoj plantaži pored Gospića.

Petra Dopuđu su ustaše nagnale da za vreme pijačnog dana šeta tržnicom sa zvonom o vratu i jugoslovenskom zastavom u ruci, dok mu je u isto vreme liptala krv niz noge od rana koje su mu ustaše zadavali noževima…

Maksim Dimić iz sela Ostrvice dao je istoričarima izjavu:

„Gledao sam često puta kako su ustaše na najsvirepiji i najdivljiji način kopali oči… To su radili tako da je jedan ustaša s leđa držao čovjeka za ruke, a drugi ustaša ispred njega stojeći pritiskao mu jedan naročito zaoštren predmet štap o rub sljepoočnice, , tako je oko poslije čvrstog pritiska iskočilo napolje ispred njega kao orah… Bilo je i drugih užasnih mučenja, ali sve to sada ne mogu iznijeti, jer se sav od užasa uzbudim i kad na sve to pomislim kosa mi se podiže na glavi…“

Ima li poštene želje za istinom

U naučnom saopštenju dr Đure Zatezala posebno je interesantno i sledeće:

„Franjo Zdunić – Lav na osnovu lične spoznaje, jer je živio u Gospiću 1941. i sva tadašnja zbivanja pomno pratio te istraživao postojeću izvornu građu, došao je do broja od 36.000 ubijenih. Ja sam u mom dosadašnjem istraživanju došao do broja oko 62.000 žrtava. Uspio sam saznati za imena i prezimena i krajeve od kuda su, za desetak hiljada ljudi…“

Dr Zatezalo je tom prilikom napomenuo da Šaranova jama i Grgina jama, u neposrednoj blizini Jadovna, nisu jedine jame, već da tu treba ubrojiti jamu Badanj kod sela Stupačinovo, kao i još neke dosad neotkrivene. Kad se i taj posao detaljno obavi on veruje da će se broj žrtava povećati i iznad onoga što je on ustanovio.

„Da bi došli do približno tačnog broja usmrćenih u konclogoru Gospić“, rekao je dr Zatezalo oktobra 1989. u Jasenovcu, „bila bi potrebna materijalna pomoć makar sa područja današnjih republika i pokrajina iz kojih su bile žrtve kao i poštena volja i želja za istinom, da bi se uz pomoć speleoloških istraživanja koja dosad nisu izvršena (osim u Šaranovoj jami i jami Janina), otkrili novi podaci.“

Eto, to bi bio naš raport sa mesta nekadašnjeg logora Jadovno koji je, kao i onaj na Pagu, prestao da postoji krajem avgusta 1941. zbog problema u odnosima fašističke Italije i kvislinške NDH. Plamen ustanka u Srbu, koji je brzo zahvatio ovaj deo Hrvatske, nagnao je italijanske okupatore da izvrše reokupaciju ovih predela kako bi uspostavili „mir“.Gospić i Velebit pripali su tzv. II okupacionoj zoni.

Jadovno – nova Studenica

U logoru Jadovno 25. avgusta zateklo se oko 900 Srba i 300 Jevreja, koji su na brzu ruku pobijeni i bačeni u jamu pred ulazom u logor (danas je tu spomenik koji smo objavili).Istovremeno ovde je pobijeno oko 3.000 Srba dopremljenih iz logora Slano na Pagu, jer su ostrvo već zaposeli Italijani. Oko 450 Jevreja i 50 Hrvata, takođe vraćenih sa Paga, zajedno sa 2.100 Srba zatečenih u logorima Gospića, prebačeni su teretnim železnički vagonima u Jastrebarsko, a zatim žene u Kruščicu, a muškarci u Staru Gradišku i Jasenovac. Što se dalje dešavalo – poznato je.

Dok smo se vraćali sa Jadovna, u Kninskoj krajini je završena manifestacija „Dani srpske kulture“, a na završnoj večeri održanoj u kninskoj tvrđavi, akademik Matija Bećković je rekao nešto što najbolje pristaje kao zaključak ovoj tužnoj hronici:

„… Svedoci smo kako se u naše dane sazvežđu srpskih zadužbina na zemlji pridružuju one koje su još uvek u zemlji. Te nove crkve i zadužbine su jame. Jame su novi srpski hramovi. One zemlju ozaruju i osvetljuju iznutra. U njima je zakopano najveće blago koje imamo. Budimo ga dostojni i razmislimo šta bi i da li bi te mošti, posle pola veka ćutanja pod zemljom želele da nešto kažemo i učinimo u njihovo ime. Da li smo dorasli da kažemo tu reč? Da Jadovno bude nova Studenica, Jasenovac – Hilandar našeg vremena. Svaki narod je svet. Ali, ako se i za koga to može sa sigurnošću reći, to su Srbi u Hrvatskoj. Žrtveno jagnje na oltaru naše otadžbine, ostatak zaklanog naroda.“

Branko Đurica

Snimio: Željko Jovanović

 


 


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top