Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Екипа „Политике“ спустила се у пакао Јадовна

Датум објаве: недеља, март 4, 2018
Величина слова: A- A+
Шаранова jама, Велебит, Хрватска.
Шаранова jама, Велебит, Хрватска.

ЕКИПА „ПОЛИТИКЕ“ ПОКУШАЋЕ ДА СЕ СПУСТИ У ПАКАО ЈАДОВНА

У масовним хапшењима и покољима поред усташа-емиграната и новорегрутованих учествовала jе такозвана регуларна хрватска воjска – домобрани, о чему сведочи записник о саслушању Хилмиjе Берберовића, канцелариjског поднадзорника, коjи jе као домобран учествовао у клању у чувеноj глинскоj цркви

 Велебит, 25. jула 1990.

„Политика jе на обронке Велебита упутила екипу новинара, сниматеља и спелеолога. О њиховим доживљаjима и открићима известићемо у наредним броjевима листа, као и о њиховом покушаjу да се спусте у наjмасовниjу jамску гробницу код Јадовна, грозоморну Шаранову jаму у коjоj леже кости неколико хиљада Срба и Јевреjа, побиjених од jуна до 20. августа 1941. године, Дакле, одмах по проглашењу Независне Државе Хрватске.

Већ и сама та чињеница да jе клислиншкоj усташкоj власти први посао био стварање „етнички чисте“ Хрватске говори о дуго планираном покољу, а застрашуjући резултати тешко се могу обjаснити учинком нешто више од двеста усташа, колико их jе почетком априла из Мусолиниjеве Италиjе, где су дотад били у емиграциjи, у тршћанским аутобусима градског саобраћаjа и униформама италиjанских ватрогасаца, стигло наjпре у Огулин на челу са своjм поглавником др Антом Павелићем. После немачко-италиjанског договора у Карловцу, поглавник са тим усташама долази у окупирани Загреб да преузме „врховништво“ од некадашњег аустроугарског официра, а у предратноj Југославиjи банкарског чиновника Славка Кватерника. Кватерник jе дан-два пре тога, тачниjе 10. априла у пола седам уjутро, уз благонаклоност немачке воjне силе преко Радио-Загреба већ прогласио – Независну Државу Хрватску коjом су такође остварене „повиjесне тежње“ итд. За таj „подвиг“ поглавник ће га наградити чином „воjсковође“.

У усташке редове ступаjу наjзагрижениjи хрватски шовинисти, великим делом из полувоjничке „сељачке заштите“ Хрватске сељачке странке др Влатка Мачека, коjа се већ прославила разоружавањем остатака бивше jугословенске воjске.

Нису само усташе

У масовним хапшењима и покољима поред усташа – емиграната и новорегрутованих (коjе су они први поспрдно називали „насташама“) учествуjе и тзв. регуларна хрватска воjска – домобрани. Истина jе да су домобрани, нарочито после капитулациjе фашистичке Италиjе 1943. године, били изгубили сваку борбеност и да су многи завршили рат као партизански борци. Концентрациjом одговорности за геноцид на усташе, кроатоцентрична пропаганда jе готово потпуно амнестирала домобранство и, посебно у послератним тенденциозним тумачењима, прибавила им готово мученички ореол принудне хрватске воjске. Тако смо дошли до данашњих дана када хадезеовски jастребови желе да амнестираjу jош само усташе, односно како рече мирољубиви Ивица Рачан, да се оствари „национално помирење“…

Да у геноциду, коjи jе Павелић планирао jош у емиграциjи, нису учествовале само усташе, можда наjбоље сведочи историчарима познат документ, записник београдске квислиншке полициjе о саслушању извесног Хилмиjе Берберовића, канцелариjског поднадзорника, коjи jе учествовао у клању Срба у чувеноj цркви Мала Госпоjина у Глини 1941:

„Још 1938. године дошао сам у Београд (из Босанског Новог, где jе рођен 1915 – прим. ред.) гдjе сам стално живио све до рата. У прво вриjеме бавио сам се продаjом разних артикала по улицама, а доцниjе сам добио намjештење као канцелариjски подворник код Централног транспортног друштва у Београду, Коларчева бр. 1. На дан бомбардовања био сам у Београду, па сам истог дана отишао у моjу команду по ратном распореду Сисак. Тамо сам се jавио команданту 44. пеш. пука – допунског. Пук jе добио наређење да иде у Слав. Пожегу, а одатле смо кренули на положаj у jедно село краj Пожеге. Не сjећам се тачно датума, али мислим да jе то било 17. или 18. априла 1941. године, када jе командир чете позвао све воjнике и рекао нам да jе рат престао и да сватко иде своjоj кући. Са неким своjим друговима кренуо сам пjешке од Слав. Пожеге до моjе куће у Бос. Нови. Кући сам стигао око 24. априла. Код куће сам остао свега 8 дана, а тада сам добио позив од воjне команде у Петрињи да се одмах jавим воjном округу у Петрињи. По jављању одмах сам униформисан и ту сам остао у касарни jедан мjесец дана гдjе смо вршили воjне вjежбе по новим правилима.

„Скакали су са звонаре“

Почетком мjесеца jуна моjа сатниjа добила jе наређење да иде у Глину, те да у срезу глинском успостави мир и ред и да покупи све оружjе и мунициjу од народа. Пред полазак циjеле сатниjе скупио нас jе командир Јосип Добрић, сатник рођен у Сплиту, по занимању jе био учитељ, и наредио нам да имамо извршити претресе код свих кућа и просториjа по селима куда будемо дошли. Без обзира да ли су то куће православних или католика. Исто нам jе наредио да можемо убити свакога ко нам се буде успротивио.

Велебит с многоброjним jамама безданкама изабран jе од стране НДХ за масовну гробницу Срба, Јевреjа и Цигана
Велебит с многоброjним jамама безданкама изабран jе од стране
НДХ за масовну гробницу Срба, Јевреjа и Цигана

По доласку у Глину, прво смо извршили претрес зграда па смо затим ишли по околним селима.

Када jе са претресањем било завршено, дошли су усташе из Загреба и Петриње и тада смо добили наређење да по селима покупимо све православне мушкарце од 20 до 45 година старости. Приликом овог купљења у селу Чемерници jедан се jе православац противио и пуцао на нас. Том приликом ранио jе из пушке jедног мог другара, те сам jа тада употребио оружjе и убио га. Не сjећам се како се jе убиjени звао. У прво вриjеме вршили смо хапшење мушкараца. Исте смо купили по селима и доводили у Глину и тамо смо их стављали у судски затвор. Они су у затвору остаjали неколико дана док се затвори не напуне, а тад су убиjани. Убиjање jе вршено на више начина.

Неке су затварали у православну цркву у Глини. У цркви jе могло стати 1.000 људи. Тад jе командир сатниjе одређивало 15 људи коjи има да изврше клање. Приjе него што пођу на оваj посао њима jе давано алкохолно пиће и то неком рум, а некоме ракиjу, па кад се напиjу онда су их са ножевима слали унутра. За вриjеме клања пред црквом jе била постављена стража а ово jе било потребно стога што су се неки православци пењали у звонару па су затим скакали са звонаре у порту. Све ове поубиjали су стражари у порту. Сваком приликом су ишли и официри Добрић Јосип и Цвитковић Михаило, а поред њих било jе усташких официра.

По уласку у цркву официри су остаjали код врата и посматрали наш рад, а ми смо вршили клање. Убиjање jе вршено на таj начин што смо неке ударали ножем право у срце, а неке клали преко врата, а неке ударали ножем гдjе стигнемо. Ако неки Србин не би био од првог удара смртно погођен, тога су усташе приклале ножем. За вриjеме овог клања ниjе горjела свjетлост у цркви, већ су били одређени специjални воjници, коjи су у рукама држали батериjске електричне лампе и тиме нам освjетљавали простор. У више махова десило се да jе неки Србин налетио песницама на нас или пак ударио некога у стомак ногом, али таj jе одмах био искасапљен. За вриjеме овог клања била jе у цркви велика галама. Присутни Срби су викали: Живио краљ Петар! Живила Југославиjа! Живила краљица Мариjа! Живила Србиjа, живили Срби! Доље Павелић! Доље Усташе! Доље хрватска држава!

„Сви смо били крвави“

Ово клање почињало jе обично у вече у 22 часа па jе траjало уjутро до 2 часа. За вриjеме док jе и посљедњи Србин био жив све су ове манифестациjе траjале. Ово клање у цркви десило се 7 до 8 пута, а jа сам учествовао три пута. За вриjеме овог клања сви смо били умрљани крвљу толико да се униформа ниjе могла очистити, већ смо jе замjењивали у магазину, а доцниjе прали. Послиjе сваког клања црква jе прата. Кад се заврши клање, долазили су камиони коjи су носили лешеве. Обично су их бацали у риjеку Глину, а неке су закопавали. Неке православце су изводили из затвора и водили на обалу риjеке Глине гдjе су их стриjељали из митраљеза. Ово стриjељане обично jе било од 300 до 400 лица одjедном. Ови су сви поред обале постављени у двиjе врсте па су повезани шпагом jедан другоме за руке и тако стоjећи гађани из митраљеза коjи су били у непосредноj близини. Ово стриjељање вршили су усташе, а ми смо обезбjеђивали стрелиште.

Прикупљање Срба вршено jе на таj начин што jе у jедно одређено село око 70 усташа и око 30 нас воjника ишло, а сви смо били под командом усташких официра. Село jе увиjек било опкољено, па jе унутра улазила одређена група коjа jе сакупљала Србе. Кад буде циjело село сакупљено онда смо их под стражом доводили у Глину у судски затвор. У прво вриjеме доводили смо мушкарце, а доцниjе jе наређено да се доводе и женска лица стара од 15 до 50 година. Приликом овог довођења видио сам у више махова да су усташе и моjи другари воjници силовали жене и дjевоjке, па су их послиjе одводили у Глину. Ту су све стављене у судски затвор, а затим су одведене у неке реквириране куће од коjих jе био начињен логор. Овдjе су остаjале 8 до 10 дана па су затим пуштане своjим кућама. Видио сам да су неке усташе као и воjници ноћу долазили у логор одакле су одводили женске коjе су хтjели па су затим над њима вршили обљубу негдjе на перифериjи града, па су их касниjе вратили у логор. Од стране официра ово ниjе било забрањено, па и само официри су ово вриjеме….(текст нечитљив – прим. ред)… jе задатак да врши прикупљање Срба у Глини, у срезу глинскоме, али jе било одређено да се сви Срби из срезова Топуско, Вргинмост и Глина имаjу прикупити у Глину и ту стриjељати. Ја не знам тачно колико jе Срба убиjено, али сам чуо да се прича међу моjим друговима да jе у Глини убиjено око 12.000 Срба и то из наприjед наведених срезова. Приликом прикупљања Срба, већина jе Срба избjегла у шуму са оружjем и они се и сада налазе у Петровоj гори. Једном приликом ишле су усташе да их похватаjу, али су их Срби напали и потукли. Око 20 августа тек. год, дошао jе jедан проглас, коjим се сви Срби прозиваjу да се врате своjим кућама и своме послу и тада смо добили наређење да не смиjемо никога дирати ни нападати. Ко ово буде учинио бити ће стављен пред приjеки воjни суд. Ја сам остао у Глини до 3. септембра а тада сам отпуштен jер су позвани други воjници на вjежбу. Из Глине сам допутовао у Боеград у намjери да се упослим на своме старом мjесту али сам ухапшен од стране полициjе.

Покушаj да се изjедначе жртве и злочинци

Упућениjи свет, да не помињемо лично или породично погођене, мора да иритира садашња кампања „хрватског тиска“ а сада и Хрватске телевизиjе око jаме Јазовке у Жумберку. Ту кампању наjбоље jе окарактерисао Раде Булат, народни хероj, генерал и председник Републичког одбора СУБНОР-а Хрватске, прошле недеље у шуми Абез на Кордуну, приликом прославе 49. годишњице партиjског саветовања на коме jе донета одлука о дизању устанка на Кордуну и Баниjи 1941. Он jе рекао да jе то „своjеврстан националистичко-шовинистички отров с каквим се нисмо срели у послиjератном животу“. Истог дана увече Хрватска телевизиjа jе емитовала први од неколико будућих прилога о Јазовки, у коjоj „обjективни“ репортер Младен Трнски, поред осталог хоће да наметне гледалишту мисао како су у прошлом рату сви прибегавали злочинима, па чак и Американци бацаjући атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки. До каквих ће све тобоже хуманистичких закључака тек доћи, остаjе нам да видимо у наредним прилозима, али jе већ сада jасно да jе реч о заиста незапамћеном цинизму према историjскоj истини коjим се изjедначаваjу кривци и жртве наjмонструозниjег рата у историjи човечанства. Када се то постигне, онда jе изjедначење усташтва са њиховим неброjеним жртвама и борцима против тога зла на нашим географским ширинама – готова ствар. Да би jедном ствар заувек била предата забораву, наjављуjе нам Хрватска телевизиjа, Сабор ће ускоро истражити не само Јазовку „већ и остале jаме“, па ћемо после, вероватно свако своjим путем, светла лица у Европу да пиjемо „кока-колу“ и броjимо немачке марке! Овакве конструкциjе могу да прођу код потпуно необавештених, или „нишчих духом“ коjима jе осигурано „царство небеско“ па и не чуди што jе у ову кампању „Вjесникових“ издања укључен и експерт за ту врсту публике свештеник Живко Кустић, иначе дугогодишњи главни уредник „Гласа концила“. У време рата и непосредно после Живко Кустић jе био жупник у Крашићу, што jесте чињеница, али његова сведочења о томе како jе пуњена jама Јазовка заиста фино замагљуjу остале чињенице како би се уклониле разлике између злочинаца и мученика, па чак прећутало и верско порекло жумберачког становништва за чиjи jе садашњи статус „заслужна“ Кустићева фирма – Католичка црква у претходним вековима… Наравно, нећемо се враћати на крваве епизоде униjаћења Срба избеглих пред отоманском сабљом, нити ћемо полемисати са сладуњавим наводима господина Кустића, jер jе то исто што и бацати песак у море. Као хроничари времена у коjем живимо, указаћемо само да оваj пропагандни подухват под покровитељством наjмасовниjе десничарске стране у Хрватскоj, скрећући пажњу на тобоже „нова открића“покушава да са дневног реда скине питање геноцида над Србима, Јевреjима и Ромима у Независноj држави Хрватскоj, коjи наjекстремниjи прваци ХДЗ сматраjу „повjесном тежњом хрватског народа“…Али управо таj покушаj да се геноцидност припише другима, конкретно Народноослободилачкоj воjсци Југславиjе и Југословенскоj армиjи, представља Фроjдовску омашку коjу вреди забележити. У реду, ако jе НДХ била геноцидна, мисле хадезеовски jастребови, ни други нису били цвеће… Да ниjе жалосно, било би смешно. У грозничавом нестрпљењу Стjепан Сулиманац, допредседник Сабора, предлаже да се логор Јадовно забетонира. Он, изгледа, не зна да Јадовно ниjе jедна jама, већ десетак и више (упорни истраживачи-историчари jош нису све открили), а кад би се на териториjи бивше НДХ све jаме и голубњаче, безданке, звонаре и звекаре бетонирале, било би потребно толико бетона да би то укочило стамбену и многу другу изградњу у Хрватскоj, Босни и Херцеговини. Да и не рачунамо колико би бетона за заборав требало за Саву, низводно од Јасеновца… Нова власт у Хрватскоj, коjа се у предизборноj кампањи клела да неће понављати грешке из времена „комунистичког jедноумља“ да ће jоj „тржишно понашање“ бити врховни економски принцип, ако jе по г. Сулиманцу, сада ће се упустити у подухват према коjем су политичке фабрике биле дечиjа игра. Наравно да jе то немогуће, да jе то по оноj народноj „ Жив ми Тодор да се чини говор“, jер ничим се не може затрпати оно што српски, jевреjски и ромски народ носи и свом сећању заувек.

Писмен сам.

Берберовић Хилмиjа, с. р.

Ето толико на тему ко jе све учествовао у геноциду.

Бранко Ђурица

ПРОШЛИ СМО ПУТЕМ ЖРТАВА

Део наше екипе поред споменика жртвама Јадовна
Део наше екипе поред споменика жртвама Јадовна

Политика, петак 27. jул 1990.

ЕКИПА „ПОЛИТИКЕ“ СПУСТИЋЕ СЕ У ШАРАНОВУ ЈАМУ КОД ЈАДОВНА

Кроз Госпић су четири пута дневно усташе одводиле колоне Срба и Јевреjа повезаних жицом и ланцима. – Где су корени геноцида. – Павелић: „Сприjечити стапање Хрвата са Србима брахиjалном силом“

Велебит, 26. jула

Окосницу екипе новинара, фоторепортера, филмских и ТВ-сниматеља „Политике“ разумљиво, чине три млада београдска спелеолога коjи први треба да се спусте у Шаранову jаму, главно стратиште логорског комплекса Јадовно, а затим да то омогуће  и осталима у овоj групи. Реч jе о техничком подухвату коjи се без спелеолога и њиховог искуства не би могао извести. Сви су они чланови Спелеолошког одсека Планинарског савеза Београда: дипл. арх. Драган Мировић, Данимир Ристић (иначе власник приватне фирме за радове на висинама) и Драган Максимовић, апсолвент машинства.

-Ма колико Шаранова jама уливала jезу своjом дубином и неброjеним жртвама чиjе кости пола века леже у њом – рекао нам jе дипл. арх. Драган Мировић – за нас, спелеологе, она не представља нарочиту тешкоћу. Ми смо се спуштали у много дубље и много опасниjе подземне пећине, чак и преко триста метара…. Шаранова jама „освоjена“ jе већ од наших загребачких колега, пре неколико година, тако да се зна њена конфигурациjа и дубина. Они су измерили 42.5 метара и описали jе као вертикалан отвор у красу, коjи се при дну помало шири, са релативно глатким и влажним зидовима. Видећете, ми ћемо брзо обавити таj посао…

Дуж пута – трагови рата

Пут наше екипе, заjедно са неопходном спелеолошком опремом смештеном у два комбиjа, води кроз Кордун, преко Плитвичких jезера, према Госпићу. Пут jе одличан, време топло, али се трагови рата неизбежно примећуjу: jужно од Карловца малтене свако село има спменике „палим борцима и жртвама фашистичког терора“, а jош су приметни остаци некадашњих школа и цркава. Неки споменици налазе се на заjедничким гробницама у коjима почиваjу кости готово читавог села.

Четрдесет девет година раниjе ово jе било jедно од попришта бестиjалног верског обрачуна под окриљем фашистичко-нацистичке окупациjе.

Сви ми, наравно, знамо шта се одигравало после априлског слома Југославиjе када jе наша земља раскомадана и подељена између савезника Хитлерове Немачке. О томе су прикупљене стотине хиљада докумената, исписани томови научних студиjа, а са повећањем тзв. „историjске дистанце“ све се смелиjе понирало у тражење одговора што се то код нас стварно дешавало.

На конгресу jугословенских историчара пре неколико година у Аранђеловцу, загребачки историчар др Игор Граовац известио jе колеге о свом научном интересовању за тачну детерминациjу онога што се код нас дешавало између 1941. и 1945. године. Да ли jе то био народноослободилачки рат, народноослободилачки покрет, отаџбински рат, народноослободилачки покрет итд, подвргаваjу ове термине дотад владаjуће режимске историографиjе дефинициjама тих поjмова у светски прихваћеним нормама. Била jе то не само интересантна научна новост, већ и своjеврсна храброст, jер улога поjединиих учесника рата на нашем тлу jош ниjе била растављена, посебно усташки покрет, а трагања за његовом суштином попреко су гледали наjвећи комунистички моћници. Др Владимир Бакарић, на пример, таква истраживања називао jе „копање о цриjевима“. А данас, кад jе у много чему расветљена и његова улога, знамо да jе баш код њега на jезику било jедно а у „цриjевима“ нешто друго

Прикривао се геноцид у НДХ

Генерално – прикривале су се чињенице о геноциду и Павелићевоj НДХ, jош тачниjе о подстрекачима тог геноцида. А Јадовно, према коме сада хитамо, jедан jе од крунских доказа те гнусне работе.

Досад наjопсежниjе истраживање злочина на Јадовном обjавио jе Фрањо Здунић – Лав под карактеристичним мотом: „Они коjи не памте прошлост, осуђени су да jе поново проживе“ (Сантаjана). У своjоj студиjи се опширно излаже настанак усташког покрета, пратећи његову генезу од шовинистичких идеjа др Анте Старчевића до стварања аустрофилске  и антисловенске странке осjечког адвоката Јосипа (Јошуе) Франка, из коjе се „излегао“ и др Анте Павелић, такође адвокат, створивши нешто касниjе усташе.

Скица коjом jе приказана савремена голгота за десетине хиљада недужних жртава геноцида у Независноj држави Хрватскоj
Скица коjом jе приказана савремена голгота за десетине хиљада
недужних жртава геноцида у Независноj држави Хрватскоj

Незаобилазна jе ту и улога такође адвоката Андриjе Артуковића, jедног од десеторице у Госпићу тридесетих година, коjи jе око себе окупљао младе „крижаре“ и коjи jе 1932. године припремао, а затим побегао у иностранство, тзв. „лички устанак“.У ствари, упад групе Павелићевих усташа – емиграната из фашистичке Италиjе и његов неуспели напад на жандармериjску постаjу у Брушанима, када су их двоjица пробуђених жандара одбили и нагнали у бекство у врлети Велебита…

Франковци, крижари, као и касниjе усташе, од почетка су уживали подршку католичког клера, коjи jе у њиховом антисрпском програму увек видео шансу за осваjање нових простора, било уништењем „шизматика“, било њиховим покатоличењем.

Таj геноцидни програм почео jе хитно да се остваруjе под условима окупациjе Југославиjе и, према данашњим сагледавањима, чак и мимо стратегиjских интереса немачко-италиjанског окупатора.

Жестина у ликвидациjи Срба, Јевреjа и Цигана по свирепости и цинизму надмашила jе немачку „индустриjску“ ликвидациjу у масовним концлогорима смрти, управо зато што jе то била давнашња „идеjа“ др Павелића.

Што се и то данас поуздано зна, заслуга jе правника Воjдрага Берчића, познатог аутора документарних филмова, коjи jе 1945. године у Загребу био воjни истражни судиjа и као такав саслушавао читав низ ратних злочинаца и чланова Павелићеве „владе“ на челу са председником Др Николом Мандићем. У своjим сећањима, обjављеним под насловом „Кад се вукови лињаjу“ он наводи своj разговор са Вjекославом Сервациjем-Бегом, те. 1945. године у воjном затвору у тек ослобођеном Загребу.

Бивши аустроугарски официр коjи се jедва извукао од одговорности на злочине у Мачви у Првом светском рату – забележио jе Воjдраг Берчић – био jе jедан од наjближих сарадника Павелића од првих дана његове антиjугословенске и антисрпске делатности, терориста, а затим емигрант и агент Мусолиниjеве обавештаjне службе, инсталиран тада у италиjанскоj Риjеци тобоже као геолог коjи истражуjе рудна богатства, а у ствари осматра тадашњу jугословенску границу и њење фортификациjе. Он jе први у свом стану у Риjеци угостио др Анту Павелића кад jе оваj емигрирао, а затим, као италиjански грађанин, дошао у Југославиjу и организовао пребацивање Павелићеве жене Маре са троjе деце такође у Италиjу.

Серваци има посебне заслуге за Павелићево коначно учвршћење на челу усташке организациjе, jер jе лично заклао другог озбиљног претедента на поглавничко место – Густава Перчеца, злосрећног ораганизатора будућих атентатора на краља Александра у Маресљу. Коначно, у време НДХ, Серваци помаже Павелићу у уклањању оца и сина Кватерника, „воjсковође“ Славка и Еугена – Диде 1942. године, због њиховог неариjевског порекла, као и у „суђењу“ и убиству Анте Вокића и Младена Лорковића, због њихове „уроте“ са англо-америчком обавештаjном службом пред краj рата и уочи пропасти НДХ. Вjекослав Севарци – Бего, био jе дакле човек од наjинтимниjег Павелићевог поверења и, према наводима Воjдрага Берчића, он му jе у истрази рекао:

– Док смо jош били у Италиjи, Поглавник ми jе казао како jе хрватски народ осуђен на нестане… Њега више неће бити ако остане Југославиjа и ако се ово настави као што иде… Вjера, коjа нас jе диjелила од Срба, нестаjе… Ње више нема. У школама их уче да смо ми и Срби jедан народ… Они се међусобно жене. Разлике се губе, нестаjу… Срби и Хрвати ће се стопити, претвориће се у jедан народ… Хрватски народ ће нестати, претвориће се у Југославене, ако ми то не сприjечимо… А то треба сприjечити брахиjалном силом.

„Као син професора латинског – забележио jе Воjдраг Берчић – знао сам добро што jе брацхиум. Рука све до рамена. Подигао сам и испружио руку као да држим нож у њоj, а он jе (Вjекослав Серваци), не одмах, мирно погледао у моjу шаку, па jе сасвим сталожено, не излазећи из свог основног расположења, климнуо главом у знак одобравања“.

Своjа „теоретска“ размишљања у емиграциjи о ножевима и маљевима као инструментима коjи копаjу наjдубљу jаз између Срба и Хрвата, допуниће као Поглавник лично проjектуjући ножеве за масовна клања у Јасеновцу. Таквим ножем jе jедан од усташких зликоваца, извесни Мато Брзица, постао шампион усташтва заклавши за jедан jедини дан више од 1.200 недужних логораша! Ваjни интелектуалци, све доктори загребачког правног факултета и католички свештеници, претходно су индоктринирали овакве примитивце, а свештеници их „опростом гриjеха“ ослобађали духовних тегоба и људске гриже савести.

Водили су их кроз Госпић

Улазећи у Госпић и возећи његовим улицама на нашем путу за Јадовно, неминовно смо се сетили да jе овде 2. маjа 1941. године, тада већ као усташки доглавник, долазио хрватски књижевник др Миле Будак да би локалне усташе осоколио за предстоjеће истребљење народа. Пред повезаним и похапшеним наjугледниjим госпићким Србима, учитељима, адвокатима, професорима, чиновницима, трговцима занатлиjама, кафеџиjама, предузимачима, студентима, ђацима и угледниjим сељацима, он се посредно одрекао свог књижевног дела коjим jе очито само камуфлирао своjу антихуману природу. Пред тим несрећницима и усташама одржао jе jедан од своjих говора „оплемењен“ слоганима као што су: „Бjеж´те псине преко Дрине“, „Србе на врбе“ а затим непосредно изнео намере „хрватског врховништва“:

„Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остали ћемо превести у католичку вjеру и тако претопити…“.

Да ли jош има староседелаца Госпића коjи памте ове речи изговорене са балкона зграде бившег среског начелства и да ли то знаjу младе присталице владаjуће ХДЗ, док носталгично по кафићима и гостионама певаjу до jуче забрањене песме? ХДЗ jе овде такође однео победу, што се види по већ помало избледелим предизборним плакатима са ликом др Туђмана и „шаховницама“. Застаjемо пред хотелом „Лика“ распитуjући се за пут према Јадовну. Млађи пролазници слежу раменима, а стариjи нас гледаjу подозриво и сумњичаво.

„Проналазак“ доктора Анте Павелића: „брахиjалном силом“ оваквим ножевима су jасеновачки кољачи копали jаз између српског и хрватског народа
„Проналазак“ доктора Анте Павелића:
„брахиjалном силом“ оваквим ножевима су
jасеновачки кољачи копали jази
змеђу српског и хрватског народа
– Ког врага тражите тамо – каже нам jедан Госпићанин у позним годинама. – Доста jе и ових глупости са Јазовком. Све то треба што приjе заборавити.

Наравно, улица ниjе место за полемику: заборавити или jедном рећи истину. Зато крећемо главном улицом, коjа би требало да се зове Улицом мученика или слично, jер су овуда од jуна до 20. jула 1941. године, два пута у току преподнева и два пута после подне, усташе протеривале колоне будућих жртава jама код Јадовна. Два и два, везаних жицом за десне и леве руке, са дугачким ланцем од чела  до зачеља по 200 до 400 голих, босих, претучених и жеђу исцрпљених људи. Такве призоре цивилизована Европа ниjе могла да види од времена монголско-татарских наjезди и отоманских времена!

И сада „промицатељи“ хрватске културе трабуњаjу  по „хрватском тиску“ о величини књижевника др Миле Будака, залажући се за штампање његових сабраних дела и ступидно га, ако не и више, стављаjући уз бок Мирослава Крлеже. Ваљда да би пртљаг за путовање у средњу Европу био богатиjи. Зар ратни зликовац Миле Будак ниjе своjим животним делом доказао да jе све оно што jе написао само испразна артифициjелност, вешто глумљење жеље за срећом у људскоj заjедници? Јер, према поменутоj студиjи Фрање Здунића – Лава, Будак jе одмах после говора у Госпићу, коjим jе почео геноцид у овом краjу, наставио своjу „државничку“ делатност издавањем писмених инструкциjа кога од Срба треба убити, а кога католичити, да би већ 21. jула 1941. године у говору одржаном у Пакрацу, извали и следећи бисер:

„Једног Влаха  (Србина – прим. ред.) посади и угости за столом, а другога свежи и сjеди на њега. Што ти мисли онаj за столом, исто мисли и онаj под столом, Зато запамти и ово: с Влахом (Србином) jеди само пола здjеле, убиj га здjелом по глави, jер ће и они тебе…“

У Здунићевоj историjскоj студиjи о систему логора Јадовно, стоjи и податак да jе тих тада „велики жупан“ Јурица Фрковић, после усташког покоља у Широкоj Кули, окупљеним следбеницима рекао:

„Фундаменат на Јадовном jе од Срба и Жидова, а глазура ће бити од покварених Хрвата“.

Код села Трновца скрећемо са асфалтног пута и шумским разрованим друмом, све стримиjе пењемо се у велебитске врхове.

Бранко Ђурица

Снимио: Жељко Јовановић

ОДАВДЕ СУ ПУТЕВИ ВОДИЛИ У ЈАМЕ

Политика, субота 28. jул 1990.

ЕКИПА „ПОЛИТИКЕ“ НА МЕСТУ НЕКАДАШЊЕГ ЛОГОРА ЈАДОВНО

Од злогласног сабиралишта жртава усташког геноцида остао jе идилични зелени пропланак. – Усташе су над Шарановом jамом убиjале само jедног од везаних људи, тако да jе он за собом вукао у понор свог живог парњака…

1. Пре двадесет девет година ова jама пред улазом у логор Јадовно забетонирана jе и подигнут оваj споменик. Натпис на њему скривен jе од пролазника, jер пут пролази иза њега...2.Текст спомен-плоче на запуштеном споменику пред некадашњим логором Јадовно
1. Пре двадесет девет година ова jама пред улазом у логор Јадовно забетонирана jе и подигнут
оваj споменик. Натпис на њему скривен jе од пролазника, jер пут пролази иза њега…2.
Текст спомен-плоче на запуштеном споменику пред некадашњим логором Јадовно
Велебит, 27, jула
Од Госпића пут нас води према Карлобагу, где се после неколико километара рачва: десно jе пут до Трновца, а одатле серпентине, прилично разрованог коловоза после 3.5 километра и мала висораван обрасла буковом шумом. Ту jе мало село Јадовно коjе данас има десетак кућа. На осам километара даље, кроз шуму, на jедном малом пропланку налази се Чачић-драга, увала обрасла буковином и jелама. Јутро jе прилично облачно и свежина нас нагони да обучемо џемпер. Језа нас можда и подилази jер се баш на овом сада живописном зеленом пропланку налазио логор Јадовно.

„Први радови на подизању логора“, забележио jе Фрањо Здунић Лав, „почели су 24. jуна 1941. Изводила их jе група од 25 младих Јевреjа издвоjених из скупине од 200 Јевреjа коjу су 23. jуна допремљени возом из Загреба у Госпић. Ових 25 Јевреjа су са бодљикавом жицом за ограду логора пребачени камионом у Чачић-драгу. У први мах они су под надзором усташа оградили пропланак причвршћивањем жице (у висини 1 м) за околна стабла букава и извjестан броj стубова коjе су поставили. Непосредно иза тога почеле су стизати све веће групе, од по 150-200 Јевреjа и Срба.

Шума страве и ужаса: осим споменика, коjи се сада завршава, ово jе годинама било jедино обележjе наjпознатиjег велебитског стратишта
Шума страве и ужаса: осим споменика, коjи се сада завршава,
ово jе годинама било jедино обележjе наjпознатиjег
велебитског стратишта

Пропада „траjна осуда“

 Ограђени простор логора имао jе овалан облик око 90×60 метара и константно jе прошириван, па су средином августа, кад jе логор ликвидиран, његове димензиjе износиле 180×90 метара. Оградна жица (у то вриjеме висока 2.5 м) била jе двострука и густо испреплетена, са међупростором од 1 м у коjем се налазила спирално испреплетена бодљикава жица. Улазна врата логора налазила су се на сjеверозападноj страни, а била су широка око 3 метра и начињена такођер од бодљикаве жице. Са сваке стране испред врата налазио се по jедан усташа – стражар“.

Данас од свега тога нема никаквог трага, осим jедног прилично зарушеног споменика „палим борцима“(!?), подигнутог над забетонираном jамом 27. jула 1961. године. Плоча над jамом се видно улегла, а такође примећуjемо да jе споменик у виду каменог зида окренут тако да му jе прилазни пут у залеђу. Само знатижељни, ако заобиђу ово чудно здање, могу да прочитаjу текст на мермерноj табли:

„На овом мjесту налазио се љети 1941. године злогласни концентрациони логор Јадовно у коме су слуге окупатора – усташе звjерски побили хиљаде људи из Лике и других краjева наше домовине. Ово мjесто нека буде траjна осуда издаjника коjи су у служби туђинаца извршили страшне злочине. Нека jе слава палим борцима! 27. VII 1961.“

На овом лепом пропланку, званом Чачић-драга, усташе су под ведрим небом, у хладним ноћима кишовитог лета 1941. у жици држали хиљаде заточеника. Ту jе био логор Јадовно
На овом лепом пропланку, званом Чачић-драга, усташе су под ведрим небом, у
хладним ноћима кишовитог лета 1941. у жици држали хиљаде заточеника.
Ту jе био логор Јадовно
Тужно мjесто, а jезик бирократски, лажан, неодређен. „Људи из Лике и других краjева наше домовине“! Двадесет година после ужасних злочина у Јадовну прикривала се истина о геноциду над Србима, Јевреjима и Циганима, а следећих 29 година ова „траjна осуда издаjника“ препуштена jе зубу времена и лаганом забораву. „Траjне осуде“ изрицане су онима коjи су „копали по цриjевима“ борећи се против тог заборава.

Из података коjе су историчари прикупили знамо да jе оваj логор овде, под ведрим небом, установио лично „велики жупан Лике и Гацка“ Јурица Фрковић, Јуцо Рукавина, усташки пуковник, Стjепан Рубинић, шеф усташког редарства у Госпићу, и бивши учитељ а тада усташки сатник Руде Риц. Обезбеђење су вршиле две усташке полубоjне (полубатаљони) под командом усташког поручника Бешлића, до 1941. студента из Сплита.

Исповест затвореница

 Људи коjи су овамо довођени чак из Госпића, онако увезани жицом и нанизани два по два на дугачким ланцима, утеривани су као стока у ограђени простор. За њих jе то било само привремено олакшање после голготе коjу су дотад и ако су jе дотад преживели. А како jе било у сабирном центру у Госпићу постоjе многа сведочанства, међу коjима jе можда наjживље оно што jе испричала Терка Гомjерац, приватна чиновница из Загреба:

„У казнионицу Госпић стигла сам 20. VII 1941. Ту сам видjела како се даномице одважаjу људи, на хиљаде везани жицом, на Јадовно и оток Паг (такође усташки логор смрти до пред краj августа 1941-прим.ред.). Стално су долазили велики транспорти из читаве Босне. Ти људи су путовали неколико дана у затвореним марвинским вагонима, без хране и воде, у српањскоj врућини. Онако жедни гурали су се око бунара у казнионичком дворишту. Чекали су у дугим редовима да дођу до воде. Један од њих био jе мало нестрпљив и то га jе одмах коштало главе. Убиjен jе од усташе Николе из револвера и остао jе на мjесту мртав.

Често смо чули запомагање из ћелиjа, гдjе су усташе тукли и мучили људе. У тим ћелиjама били су они осуђени на смрт гладовањем и батинањем. У ноћи кад се гасило свjетло, знали смо што то значи: извлачили су мртве из ћелиjа, видjели смо то са прозора. То су хтjели обављати тихо и непримjетно. Држим да jе у оно вриjеме што сам била у казнионици Госпић (од 20. VII до 19. VIII 1941) прошло кроз њу 25.000 људи. За нас политичке затворенике био jе логорник Михаjловић, а много jе обилазио казниону и усташа Пудић (звани Парализа, касниjе познати кољач из Јасеновца – прим.ред.)…“

„Кроз оно вриjеме док сам jа била у казнионици – сведочила jе своjевремено Ана Фаjдић, ухапшена од усташа у Госпићу 26. VII 1941 – вршена су масовна злочинства као убиjање, батинање и слично, те сам гледала људе чак и одрезаних ушиjу и на сваке муке мучених. Осим тога било jе скоро свакодневно допремање и отпремање транспорта људи коjи су одвођени на клање, а то су нам баш говорили, да ови људи иду на клање, вакмани из казнионице. Ових случаjева не могу наброjати jер их jе било много, а колоне би биле отприлике од 100 до 200 људи, како коjа, а били су везани…“

Ко би после свега тога стигао овамо у Јадовно био би лишен сваке наде. Људи су лежали на голоj земљи, покушаваjући да хладне и влажне ноћи преживе покриваjући се маховином. Како се логор попуњавао, усташе су дозволиле затвореницима да подигну неку врсту надстрешница од грања. Под њима jе било места за 10-15 људи. Занимљиво jе да су те „соjенице“ биле изграђене по „националном кључу“: посебно су груписани Срби, посебно Јевреjи, а посебно „покварени“ Хрвати… Затвореници се нису смели међусобно мешати, нити прилазити огради. Ко се примакне ближе од два метра био бих одмах убиjен од увек будне страже.

Осим Јевреjа, коjи су били први заточеници Јадовна, довођени су Срби из Лике, са Баниjе и Кордуна и из Босне и Херцеговине. Краjем jуна овде jе доведена већа група Срба из Грубишног Поља, Бjеловара, Пакраца и околних места. Како jе у међувремену укинут први логор у НДХ „Даница“ у Копривници, одатле jе доведено и убиjено на Јадовну 1.486 људи, наравно, пошто су претходно прошли кроз тортуре у госпићкоj казниони.

Чули су се крици из дубине

 Сваке вечери jе управник Јадовна Руде Риц правио некакве спискове и на основу њих издваjао групе логораша, а затим их под стражом спроводио шумским путем у непознатом правцу. Нико се од њих ниjе враћао, а по пуцњави коjа се редовно затим чула, логораши су закључивали да су ти њихови сапатници одвођени у смрт. Ни данас ниjе тачно утврђено где су нестаjали људи из Јадовна, мада се поуздано зна да jе овде дневно боравило 1.500 до 2.000 заточеника. Претпоставља се да jе наjвећи део завршио у Гргиноj jами, километар и по удаљеноj од Чачић-драге, односно логора Јадовно, као и у Шарановоj jами. За разлику од Шаранове jаме, Гргина jама ниjе уопште испитана од спелеолога.

Пошто су сниматељи обавили своj посао, наша екипа враћа се пешке према главном циљу нашег путовања: Шарановоj jами, надомак села Јадовна. Ова jама на ивици густе букове шуме, у коjоj усред поднева влада полумрак сутона, пре рата, до 1939, звала се Водена jама. Те године jе у њу упало неопрезно чобанче из овдашње породице са надимком Шарани.

Ушавши у шумски полумрак, одмах иза недовршеног споменика на коjем jе загребачки ваjар Петрић представио врло реалистички стрмоглављивање људи, жена и деце у оваj бездан, запажамо наjпре сабласну тишину. Све време нашег боравка овде нисмо угледали ни чули птицу. Коначно, обишавши високи заштитни зид, нашли смо се на каменитоj стази коjа се завршава у мрачноj овалноj рупи.

Осамдесет дана, jуна, jула и две декаде августа 1941. овом стазом су ступале хиљаде мученика, два по два везани за руке и опкољени jаком усташком стражом. Поред jаме, с обе стране ове већ изнемогле колоне на смрт осуђених, стаjале су распомамљене убице из такозване „десетине смрти“. Пиjани и острвљени, служили су се наизменично камама и маљевима, али увек настоjећи да убиjу само jедног из жицом спарених несрећника, тако да би он своjим телом повукао у бездан оног другога.

Нико ко jе доведен на ову камениту стазицу ниjе преживео, нико се ниjе извукао из Шаранове jаме, па тако и нема сведока коjи би испричао сав таj ужас. Стариjи житељи Јадовна, коjи никако нису желели да им спомињемо имена, сећаjу се да су се из дубине jаме ноћу чули крици и запомагања преживелих. Зато би усташе, кад доведу нову групу осуђеника, понекад бацали ручне бомбе после чиjих би експлозиjа наступала права гробна тишина… Изгледа да jе и неким од њих то било превише.

На танком концу

 Спелеолози Мировић, Ристић и Максимовић постављаjу опрему, вешто и краjње опрезно обилазећи мрачни отвор што се као адско гротло суновраћуjе више од 40 метара. Пази се на сваки корак, jер jе старо, натруло лишће клизаво.

Док остали део екипе стоjи подаље, на безбедном растоjању, Максимовић и Ристић разапињу прилично танак, али веома поуздан и проверен конопац на три букве унакрсно изнад jаме.

Први ће се спустити Данимир Ристић, младолик али снажан и мачиjе спретан момак. Он се већ обукао у „радно“ одело, навукао гумене чизме, гумене рукавице, ставио на главу заштитни шлем и на њега причврстио пластично црево из коjег истиче ацетилен. Око кукова припасао jе нарочите упртаче, са специjалном алком на поjасу, за коjу jе причврстио конопац. Сваки његов покрет прате и помажу му Мировић и Максимовић. Ми, остали, коjи ћемо уз њихову помоћ бити спуштени ћутимо свако са своjим мислима, али и покушаваjући да на готово дечачком лицу Данимировом откриjемо макар траг узбуђења.

– Зар ниjе сигурниjе да уместо тих конопаца употребљавате мало дебље челичне саjле? – рече неко од нас коjи чекамо.

Троjица спелеолога се погледаше са осмехом, а Драган Мировић, прекидаjући контролу чворова, узврати:

– То нас многи питаjу… али од ових конопаца нема сигурниjег средства. На саjлу се не би спуштао ни у jарак, а камоли у подземне пећине.

Нервозно припаљуjемо цигарете и опет ћутимо. Какав ли се ужас криjе на дну Шаранове jаме?

Бранко Ђурица

Снимио: Жељко Јовановић


ПРИЗОРИ ОД КОЈИХ СТАЈЕ ДАХ

ЕКИПА „ПОЛИТИКЕ” СИШЛА У ШАРАНОВУ ЈАМУ, СТРАТИШТЕ НЕКАДАШЊЕГ ЛОГОРА ЈАДОВНО

недеља 29. jул 1990.

Искусни београдски спелеолог Данимир Ристић цени да се на дну Шаранове jаме налази слоj људских костиjу дебео до 5 метара. Кад се са дубине од 42.5 метра погледа увис, према сићушном отвору на површини земље, човек мора да помисли у каквом су ужасу умирали Срби и Јевреjи коjи су овамо стрмоглављивани са своjим убиjеним парњацима.

Данимир Ристић први jе сишао у понор у коме су се одиграле драме много страшниjе него што jе Данте описао у свом “Паклу”.
Данимир Ристић први jе сишао у понор у коме су се одиграле
драме много страшниjе него што jе Данте описао у свом “Паклу”.

Велебит, 28. jула

Први човjек из “Политикине” екипе коjи jе сишао у Шаранову jаму jе млади Данимир Ристић, члан Спелеолошког одсека Планинарског савеза Београда. Било jе око 10 часова, дан тмуран тако да jе постоjала боjазан од кише, што би прилично отежало рад сниматеља у jами, коjа jе вертикална и отворена према небу. Али облаци су се нешто касниjе разишли и над густом буковом шумом грануло jе сунце. Упркос свему око jаме jе и даље владао полумрак, тако да су спољашњи снимци морали да се праве уз помоћ “флеш-лампи” и рефлектора.

Други се у jаму спустио Драган Максимовић, а трећи спелеолог дипл. арх. Драган Мировић био jе на површини, надгледаjући спуштање своjих колега и, касниjе, помажући и обезбеђуjући спуштање и извлачење двоjице сниматеља са филмском и ТВ-камером, Миодрага Павловића Цалета и Драгана Марковића, као и нашег фото репортера Жељка Јовановића. Њима jе заиста требала стручна помоћ, с обзиром на то да су у рукама држали камере, а и иначе – jер немаjу искуства ове врсте. Све се одигравало у напрегнутоj тишини. Данимир Ристић jе спретно сишао неколико метара у гротло са упаљеном ацетиленском бакљом на шлему, а онда почео да у стену укуцава први “спит”, специjални алпинистички клин са челичном алком, кроз коjу jе провукао своj резервни конопац.

– Он би сад могао да изађе из jаме чак и кад би овде неко одсекао све конопце – каже Мировић држећи с обе руке нарочите металне хватаче кроз коjе jе провучен конопац на коме виси Ристић.

Ристића не видимо, али видимо у тами jаме титрање светла са његовог шлема и, на изненађење свих, одjедном чуjемо звиждукање.

Ћутимо свако са своjим мислима. Мртви, коjе сада походимо 49 година после њихове трагичне погибиjе, сигурно не би замерили младом Ристићу на том знаку животног оптимизма jер ће он за неколико минута стати на дно Шаранове jаме да би се суочио са истином коjа jе годинама била непожељна…

Већ смо рекли да jе Шаранова jама дубока, према мерењу загребачких спелеолога што су се пре неку годину први у њу спустили, 42.5 метра. То jе, од прилике, висина београдске палате “Албаниjа”. Та дубина, одавде са ивице понора по коjоj краjње пажљиво ступамо због натрулог клизавог лишћа, улива посебну jезу. Помрчина, коjу jе за тренутак растерала ацетиленска бакља на Ристићевом шлему, поново jе испунила гротло овалног облика попреко широко око 4 метра, а уздуж око метар и по. Веома jе добро што jе око jаме накнадно сазидана масивна камена ограда, тако да не постоjи могућност трагедиjе случаjних намерника, као што се десило 1939. године, када jе овамо упало чобанче Бубаш из породице коjа носи надимак Шарани.

Поглед са дна Шаранове jаме: отвор на врху обележен стрелицом подсећа на рупу у кључаоници – тако то изгледа са дубине од 42.5 метра (снимио Жељко Јовановић)
Поглед са дна Шаранове jаме: отвор на врху обележен стрелицом подсећа на рупу у
кључаоници – тако то изгледа са дубине од 42.5 метра (снимио Жељко Јовановић)
Дотад се, наиме, ова jама звала Водена, ваљда због воде коjа се у њу слива, због њене вертикалне конфигурациjе. Јами се сада може прићи само с jедне стране, оном истом стазом коjом су газиле хиљаде убиjених… Са стране jе постављена велика црна мермерна плоча у спомен жртвама свештеницима, архиjереjима Петру Зимоњићу, митрополиту дабро-босанском и Сави Трлаjићу, епископу горњокарловачком, као и 51 православном свештенику. Они су после неописивих мука и понижавања, коjе су им посебно приредиле патолошке усташке убице, сви завршили у овоj или другим jамама логора Јадовно. Треба ли бољег доказа да jе ово био геноцид са мотивом верског рата?

С десне стране, такође, на прилазу jами, jош три спомен-плоче коjе су, самоинициjативно подигле породице побиjених. На jедноj од њих, коjе су подигли рођаци из Чаковца и Лудбрега, стоjи: “Погубљени сте недужни и све нас много задужили. Ваши су животи вjечно узидани у темеље слободе”.

Човек не може бити равнодушан и не може да се отме размишљању зашто jе слобода на нашим географским ширинама толико скупа.

Под будним оком Драгана Мировића све се одвиjа по плану: у jаму се спустио и Драган Максимовић, а убрзо затим и сниматељи. Питамо Мировића може ли се десити да доле у jами буде каквих гмизаваца, jер се jедан од сниматеља постарао да екипа буде снабдевена и антивиперином, серумом против змиjског уjеда. Не испуштаjући конопац из руку, чврсто одупрт ногама на два солидна камена избочења, Мировић каже: – Змиjе не живе на тим дубинама… Не веруjем да jе доле ишта живо.

Део екипе припрема се за спуштање у Шаранову jаму чиjи jе отвор заклоњен зидићем на десноj страни
Део екипе припрема се за спуштање у Шаранову jаму чиjи jе
отвор заклоњен зидићем на десноj страни
Око 14 часова из jаме jе извучен филмски сниматељ Миодраг Павловић Цале, приметно блед и избуђен: – Људи, даjте нешто да попиjем… Да се приберем – рекао jе одлажући своjу велику “арифлекс” камеру.

Цале jе човек коjи jе снимаjући гледао разним опасностима у очи и међу колегама важи као весео и духовит, а изнад свега одважан. Још се прича о његовоj “лудости” кад jе, недавно, висећи на скиjи хеликоптера с камером у руци надлетао Руговску клисуру, довикуjући се са запањеним чобанима у околини. Његов колега са “иенџи” камером, Драган Марковић, тврди да после тога Цале ниjе тако изгледао као овде сада.

– Не иде ми у главу да су ово људи могли да чине људима – рекао нам jе Миодраг Павловић Цале и одмахнувши руком кренуо према jедном од два наша “комбиjа” да се одмори.

Последњи jе изашао Данимир Ристић и овако поднео своj стручни извештаj:

Неко се трудио да и ово затрпа камењем и цепаницама, али узалуд: призор са дна Шаранове jаме
Неко се трудио да и ово затрпа камењем и цепаницама, али
узалуд: призор са дна Шаранове jаме
– Јама се при дну прошируjе и рачва у два меандера или, како ми кажемо, “капелице”. Једна од њих се уз главни отвор као паралелна цев уздиже нагоре и сужава толико да се кроз њу не може провући човек, а онда се опет прошируjе и “улива” у главну jаму негде на првих jеданаест метара. У том сужењу нашли смо остатке jедног скелета. Очигледно jе човек, одбиjаjући се од зидове jаме, улетео у таj споредни меандер и завршио заглављен у његовом сужењу… На дну jаме налази се прво слоj сувог лишћа, испод њега jе слоj ситниjег грања, а испод њега велике букове цепанице. Многе од њих су готово труле. Измешане са тим цепаницама налазе се велике громаде камена, али не из jаме, већ накнадно убаченог. То jе иста врста камена од коjег jе прављена ова заштитна ограда. Површина садашњег дна jаме jе отприлике 4 пута 6 метара, а слоj костиjу коjи jе затрпан поменутим материjалом, по мени jе дебео до пет метара, а не само 1.32 метра колико jе обjављено у планинарскоj ревиjи “Наше планине” после експедициjе наших загребачких колега. Из тога се могу извући закључци о количини костиjу, односно о приближном броjу овдjе убиjених људи.

Бранко Ђурица

СРПСКИ ОПАНАК НА ДНУ ЈАМЕ

ПОЛИТИКА, понедељак 30. jул 1990.

ЕКИПА „ПОЛИТИКЕ“ СПУСТИЛА СЕ У ШАРАНОВУ ЈАМУ, СТРАТИШТЕ НЕКАДАШЊЕГ ЛОГОРА ЈАДОВНО

Спелеолози су наишли на jезив призор: два костура су била у jедном удубљењу, остатак преживелих у масовноj гробници. – Поломљене лобање указуjу на ударце маљем. – „Говорили су да ниjе усташа онаj тко не може с весељем убити Србина, Жидова и комунисту“. – После рата неко jе на дно jаме бацао цвеће, а неко цепанице и камење

Опанак коjи jе овде доспео заjедно са своjим власником, ко зна из ког краjа наше земље
Опанак коjи jе овде доспео заjедно са своjим власником, ко зна
из ког краjа наше земље

Велебит, 29. jула

Данимир Ристић, београдски спелеолог, коjи jе са своjим клупским другом Драганом Максимовићем и Драганом Мировићем, омогућио „транспорт“ наших сниматеља у понор Шаранове jаме и сретан повратак из ње, прича даље о своjим запажањима на овом грозном месту:

– Занимљиво jе да се у наслагама накнадно набацаног материjала коjи прекрива дебели слоj људских костиjу налазе и остаци погребних венаца, као и цвећа…

Нашли смо, на пример, неколико стручића каранфила, додуше без цвета, али су стабљике и листићи jош имали зелену боjу…

Спелеолог jе снимио…

 – Нашли смо и jедан гумени опанак – допуњава га Драган Максимовић. Кожни каиши су иструнули, али не и ексери у ђону. Вирио jе из гомиле костиjу…

– Аух, па што ми нисте скренули пажњу на оваj опанак – ваjка се наш фото-репортер.

Млади спелеолог Максимовић се скромно осмехуjе:

– Не брините, снимио сам га jа своjим апаратом коjи увек носим у jаме…

Враћамо разговор опет на дебљину слоjа костиjу у Шарановоj jами. Пет метара jе заиста страшно много!

– То jе моjа процена на основу конфигурациjе бочних зидова на дну jаме – каже Ристић. – Уверен сам да jе дубина Шаранове jаме била далеко већа пре рата, али, наравно, не може се тврдити ништа поуздано док се кости не поваде, што за нас спелеологе, не би био нарочито сложен посао. Тачниjе, то jе обичан физички посао, само у jамским условима…

И Ристић и Максимовић веруjу да се под горњим слоjем костиjу, коjе су издробљене и помешане услед тога што су после рата овде убацивали цепанице и велико камење, налазе комплетниjи скелети коjи би се пажљиво могли покупити и засебно сахранити. Наравно, идентификациjа, утврђивање имена и презимена убиjених више ниjе могућна.

Спелеолози нам причаjу о jедном потресном детаљу: jама се при дну прошируjе и рачва у два мања испуста, у коjима су нађене две лобање и расуте кости. На лобањама нема карактеристичних пукотина, што значи да су та двоjица остали живи после бацања у jаму и да су се завукли у испуст, jер су следеће жртве и даље бацане одозго, са висине преко 40 метара… Околност да су остали живи, међутим, била jе за њих jош ужасниjа судбина. Умрли су од жеђи и глади, у стравичном задаху лешева и поплави крви, а све jе то траjало ко зна колико дана…

„У име Криста, убиj антикриста!“

За сада, пола века касниjе, опет има некога ко прижељкуjе да оваj монструозни „посао“ настави! Зар има, сем преживелих злотвора, нових коjи би се поново упустили у зверства! А има их, захваљуjући новим „интелектуалцима“ типа др Миле Будака коjи у чврстом jезгру ХДЗ на разне начине подстиче мржњу и националистичку параноjу против српског народа.

Напуштаjући Шаранову jаму, наша екипа оставила jе за собом само упаљене свеће
Напуштаjући Шаранову jаму, наша екипа оставила jе за собом
само упаљене свеће
Има, додуше, људи коjи сматраjу да jе све то ипак већ прилично далека прошлост и да jе данашњим младим генерациjама, оданим „џинсу“ и „дискаћима“, упркос свему немогуће ставити мрак на главу и нож у руке. Такви би требало да знаjу да се „школа за кољаче“ врло лако завршава, а наjживописниjе сведочанство jе оно што jе на саслушању испричао усташки кољач Јосо Орешковић, jедан од убица из логора Слано на острву Пагу. Таj логор jе, наиме, као и Јадовно и у исто време, попуњаван заточеницима коjи су прикупљани у Госпићу, а престао jе да постоjи кад су 20. августа Италиjани окупирали оваj део ХДЗ „ради успостављања реда и мира“ и кад се посао геноцида наставио у логорима Јастребарско, а онда у чувеном Јасеновцу и Староj Градишки.

„Још као ђак шестог разреда гимназиjе – изjавио jе Јосо Орешковић пред воjним истражним судиjом – ступио сам 1939. године у вjерску организациjу „Књижари“. Ту су нас под фирмом вjере одгаjали у усташком духу. На наше састанке долазили су Јурица Фрковић и Јуцо Ркавина и држали нам предавања против Срба и комуниста. Наша парола jе била: „У име Криста – убиj антикриста!“ Антикристи су били Жидови и комунисти. Организирали смо своjу ударну jединицу коjа jе ноћу нападала љевичаре. Кад jе дошло до рата и расула jугославенске воjске, ми смо то сматрали своjом националном дужношћу. Мене, с jош неким Госпићанима, одредили су у логор Слано, на отоку Пагу. Ту су се налазили наjвише Жидови, Срби, а било jе и неких Хрвата љевичара. Кад сам дошао онамо, запањило ме кад сам видео како муче оне људе. Спавали су под ведрим небом у жици. За храну им нису давали ништа осим сланих риба, али им воде нису давали, тако да су многи полудjели од жеђи. У то jе дошла нова скупина заточеника. Старjешине су нам давале наређење да одвоjимо двjеста заточеника из прве партиjе, да их одведемо на море и побиjемо. Ја и неки моjи другови нисмо могли. Онда су нас грдили и пребацивали нам какви смо ми то Хрвати и усташе. Говорили су да ниjе усташа онаj тко не може с весељем убити Србина, Жидова и комунисту. Да нас придобиjу за убиjање, давали су нама млађима вина и ликера. Доводили су пред нас заточене дjевоjке, свлачили их до гола и говорили да можемо узети коjу хоћемо, али да их после акта морамо убити.

Море око Пага било jе црвено од крви

Неки млађи опиjени вином и занесени страшћу почели су тако убиjати. Ја нисам могао. Гадило ми се и то сам jавно рекао. Након пар дана дошао jе у логор неки виши функционер из Загреба. Звао се Лубурић. Дошао jе да погледа рад логора. Тек тада jе започело право клање. Све море око Пага било jе црвено од крви. Лубурићу су реферисали да jа и jош неки нећемо да убиjамо.

Једна од пронађених лобања у Шарановоj jами са jасном повредом чеоне кости каква jе настаjала од ударца маљем
Једна од пронађених лобања у Шарановоj jами са jасном
повредом чеоне кости каква jе настаjала од ударца маљем
На то jе Лубурић сазвао све усташе, построjио нас и одржао говор у коме jе рекао да су издаjице усташтва они коjи не могу убиjати Србе, Жидове и комунисте. На то jе упитао ко jе таj „усташа“ коjи не може да убиjа. Јавио сам се jа и jош неколико.

Како сам био први по реду од тих коjи су се jавили, Лубурић ме позвао пред строj и упитао ме какав сам jа то усташа кад не могу убити Србина и Жидова. Рекао сам да сам спреман у свако доба дати своj живот за Поглавника, да мислим да бих могао убити неприjатеља у борби, али да не могу убиjати овако голоруке људе, а особито жене и дjецу.

Он се на то насмиjао и рекао да jе ово борба и да Срби, Жидови и комунисти нису људи него звjерад и да jе наша дужност да очистимо Хрватску од те куге, а тко неће да jе неприjатељ Поглавника и Хрватске, као и они.

„Лубурић jе заклао диjете…“

На то jе позвао jеднога из своjе пратње и нешто му шапнуо. Оваj jе отишао и донио двоjе мале двогодишње жидовске дjеце. Лубурић ми jе предао jедно диjете и рекао ми да га закољем. Одговорио сам да не могу. На то су сви око мене прснули у смиjех, ругали ми се и викали – усраша, а не усташа. Онда jе Лубурић извадио нож и заклао преда мном диjете говорећи:

„Ево, овако се ради!“

Кад jе диjете вриснуло и прснула крв, око мене се све завртjело. Скоро сам пао. Један ме усташа прихватио. Кад сам се мало прибрао, рекао ми jе Лубурић да дигнем десну ногу. Дигао сам, а он ми jе под ногу ставио оно друго диjете. Онда jе заповиjедио:

„Удри!“

Ударио сам ногом и згњечио главу дjетету. Лубурић ми jе пришао, потапшао ме по рамену и рекао:

„Браво, бит ћеш ти jош добар усташа!“

Тако сам убио прво диjете. Након тога сам се опио до смрти. У пиjанству сам заjедно са друговима силовао неке жидовске дjевоjке, а онда смо их поубиjали. Послиjе се нисам морао ни опиjати. Касниjе, кад jе Слано ликвидирано и сви његови заточеници поубиjани, послан сам у котар Кореницу на чишћење Срба.“

Овакве страхоте не смеjу се заборавити из простог разлога – да се не би опет поновиле.

Не смеjу се заборавити ни неке друге чињенице из наше тешке прошлости, о коjима ће jош бити речи.

Засад, jош само да кажемо да jе екипа „Политике“, излазећи из Шаранове jаме и остављаjући све што ту почива, припалила неколико свећа из пиjетета према мртвима у њоj.

Толико, док присталице Српске демократске странке не остваре своj племенити план да се кости поваде из jама и сахране као што људима и приличи.

Бранко Ђурица

Снимили: Жељко Јовановић

Драган Максимовић


У КРВАВИМ ОРГИЈАМА УЧЕСТВОВАЛИ И КАТОЛИЧКИ СВЕШТЕНИЦИ

Ова спомен – плоча пред Шарановом jамом подигнута jе тек 1983. године, што такође на своj начин говори о систематском прикривању истине о геноциду у НДХ
Ова спомен – плоча пред Шарановом jамом подигнута jе тек 1983. године, што такође на своj
начин говори о систематском прикривању
истине о геноциду у НДХ

ПОЛИТИКА, уторак 31. jул 1990.

ЕКИПА „ПОЛИТИКЕ“ СПУСТИЛА СЕ У ШАРАНОВУ ЈАМУ МАСОВНУ ГРОБНИЦУ СРБА У ЈАДОВНУ

Јављаjу нам се и читаоци интересуjући се за имена убиjених свештеника од стране усташа, коjа се налазе на спомен-плочи поред Шаранове jаме. – Академик Матиjа Бећковић у беседи на книнскоj тврђави: „Срби у Хрватскоj су жртвено jагње на олтару наше отаџбине, остатак закланог народа…“

Велебит 30. jула

Прекjуче смо обjавили фотографиjу спомен-плоче коjу jе краj Шаранове jаме код Јадовна 1983. године подигло Удружене православних свештеника СР Хрватске. На жалост, слика jе била ситна, па нам се jавио известан броj читалаца питаjући за поjедина имена на плочи. Међу њима jе и ћерка проте Милана Божића из Сараjева, коjа, како рече, никад ниjе сазнала како jе њен отац скончао у Јадовну. Несрећни прота Божић jе други на списку свештеника погубљених у Шарановоj jами. Понављамо ову фотографиjу и ради свих других коjе занима оваj списак испред коjег jе, у њихово име, екипа „Политике“ упалила свеће.

„Хрватска гарда“ подсећа на „заштитаре“

Наша посета првом и 1941. године наjвећем стратишту српског и jевреjског народа у НДХ, одмах после њеног оснивања под окриљем немачке и италиjанске воjне силе, поклопила се са усваjањем амандмана на Устав Хрватске и проглашењем аутономиjе Срба у Хрватскоj. Претња и опомена да претње више неће бити пасивно примане…

Већ се говори и о оснивању некакве „хрватске гарде“ коjа ће – како пре двадесетак дана реће Владимир Шекс, допредседник Сабора, на Хрватскоj телевизиjи – „уразумити“ непослушне становнике Заjеднице севернодалматинских и личких општина. А поврх свега, др Фрањо Туђман, коjи се пре него jе постао новим „оцем хрватског народа“ бавио историjом, изjавио jе како Јевреjи нису страдали у НДХ! После његове „научне“ тврдње како у Јасеновцу ниjе убиjено више од 50-ак хиљада Срба, заиста се више нема чему чудити…

Шта jе Јадовно, са коjег се сада враћамо обогаћени новим сазнањима о несумњивом геноциду, тек ће се поуздано знати кад буде обjављен опсежан научноистраживачки рад др Ђуре Затезала, директора Хисториjског архива у Карловцу, коjи jе прошле године на Међународном симпозиjуму о геноциду у НДХ у Јасеновцу, рекао и ово:

„Нужно jе казати да су капитулациjу Краљевине Југославиjе усташке организациjе у Госпићу дочекале организирано и спремно, па су већ 10. априла (на дан проглашења НДХ – прим. ред.) у 15 сати обjавили капитулациjу Југославиjе и истога дана већ у 18 сати почели прва хапшења виђениjих Срба у Госпићу, професора, свештеника, учитеља, богатиjих трговаца и занатлиjа. Формирана jе група „Ослобођење“ и помоћни усташки одред коjи су већ броjили више од стотину припадника. Они су се распоредили у тзв. десетине смрти и уз помоћ Мачекове „заштите“ почели хапшења и прва убиства…“

Ниjе никакво чудо што сада многим Србима у Хрватскоj хадезеовско оснивање „хрватске гарде“ jако личи на оновременска организовања мачековских „заштитара“ и њима сличних.

Др Затезало jе истом приликом рекао:

„Емигрант Јурица Фрковић постао jе велики жупан и распоредио своjе десетине у друге краjеве Лике за успостављање усташке власти. Фрковић jе припадницима помоћног усташког логора, своjим такозваним „жутим орловима“ казао:

„Фундамент на Јадовну jе од Срба и Жидова, а глазура ће бити од покварених Хрвата“. Јасно jе да jе тим све речено: масовно убиjање Срба и Жидова, комуниста и њихових симпатизера Хрвата и свих других без обзира на националност „непоћудних“ за поредак НДХ. Зграду Окружног суда, казнионицу, њено двориште и ходнике зграде, претворили су у логор сабирно-транзитног карактера. У њега су доводили од априла па надаље Србе, Јевреjе и комунисте, без обзира на народност. Одмах затим искористише господарске зграде, тачниjе штале угледне породице Максимовића, коjе такођер претворише у збирни логор кога сами заточеници назваше „Овчара“. Исто тако на жељезничкоj станици Госпић, простор коjи jе дотад служио за утовар стоке, оградише и претворише у прихватно сабиралиште.

У прво вриjеме у ове збирне логоре доводили су Србе и комунисте са подручjа Лике, Книнске Краjине, Кордуна и диjелова Горског котара, а кад основаше логор Јадовно, од 24. jуна и логор – губилиште на Пагу, од 25. истог мjесеца отпочеше свакодневно довођење цирка по 1.000 људи с подручjа циjеле Хрватске, Босне, Херцеговине и Воjводине. Србе и Жидове превозили су теретним жељезничким композициjама састављеним од 30-35 сточних вагона и у сваком просjечно 75-90 људи, жена и дjеце…“

Копали су им очи

Др Ђуро Затезало jе на поменутом симпозиjуму у Јасеновцу октобра прошле године показао и шему jама на Велебиту, у коjе су, поред наjпознатиjих – Шаранове и Гргине – усташе бацале своjе жртве.

„Мучења и свирепа убиства ниjе могуће описати риjечима и несхватљиви су људском разуму“, рекао jе том приликом др Затезало у свом реферату. „Усташе су упадале међу људе, исцрпљене жеђу, глађу, повредама и премлаћивали их штаповима, боли ножевима и убиjали. Злочини коjе су вршиле усташе над маjкама, дjевоjкама, старицама и дjецом, непоjмљиви су. Жене су приjе уморства силовали, резали им доjке и из утробе вадили дjецу. На жалост, у тим злочинима и задовољавању своjих сексуалних порива учествовали су и поjедини католички свећеници – Крсто Јеленић, жупник Барбата, Љубо Магош, Мартин Марас. Жртве су убиjане наjмање ватреним оружjем. Претходно су им везали руке жицом, а некада и ноге. Обично су дjецу везивали уз маjке и усмрћивали их приjе, како би маjке пред смрт доводили у што болниjе стање без свиjести“…

Млади спелеолог Драган Максимовић, апсолвент машинства на Београдском факултету, спуштањем на дно Шаранове jаме научио jе jош jедну лекциjу из историjе свога народа
Млади спелеолог Драган Максимовић, апсолвент машинства
на Београдском факултету, спуштањем на дно Шаранове
jаме научио jе jош jедну лекциjу из историjе свога народа

Слушаоци симпозиjума били су посебно потресени описима поjединачних трагедиjа тих пролећних и љетњих дана у Госпићу, међу коjима jе можда наjболниjа она што jе снашла Стевицу Ђукића, 16-годишњег гимназиjалца. Њега су у казнионици његови школски другови, фанатизовани усташком пропагандом, прво претукли, а онда му одрезали нос и уши, па га са неколико стотина других заточеника одвели и убили на Медачкоj плантажи поред Госпића.

Петра Допуђу су усташе нагнале да за време пиjачног дана шета тржницом са звоном о врату и jугословенском заставом у руци, док му jе у исто време липтала крв низ ноге од рана коjе су му усташе задавали ножевима…

Максим Димић из села Острвице дао jе историчарима изjаву:

„Гледао сам често пута како су усташе на наjсвирепиjи и наjдивљиjи начин копали очи… То су радили тако да jе jедан усташа с леђа држао човjека за руке, а други усташа испред њега стоjећи притискао му jедан нарочито заоштрен предмет штап о руб сљепоочнице, , тако jе око послиjе чврстог притиска искочило напоље испред њега као орах… Било jе и других ужасних мучења, али све то сада не могу изниjети, jер се сав од ужаса узбудим и кад на све то помислим коса ми се подиже на глави…“

Има ли поштене жеље за истином

У научном саопштењу др Ђуре Затезала посебно jе интересантно и следеће:

„Фрањо Здунић – Лав на основу личне спознаjе, jер jе живио у Госпићу 1941. и сва тадашња збивања помно пратио те истраживао постоjећу изворну грађу, дошао jе до броjа од 36.000 убиjених. Ја сам у мом досадашњем истраживању дошао до броjа око 62.000 жртава. Успио сам сазнати за имена и презимена и краjеве од куда су, за десетак хиљада људи…“

Др Затезало jе том приликом напоменуо да Шаранова jама и Гргина jама, у непосредноj близини Јадовна, нису jедине jаме, већ да ту треба уброjити jаму Бадањ код села Ступачиново, као и jош неке досад неоткривене. Кад се и таj посао детаљно обави он веруjе да ће се броj жртава повећати и изнад онога што jе он установио.

„Да би дошли до приближно тачног броjа усмрћених у концлогору Госпић“, рекао jе др Затезало октобра 1989. у Јасеновцу, „била би потребна материjална помоћ макар са подручjа данашњих република и покраjина из коjих су биле жртве као и поштена воља и жеља за истином, да би се уз помоћ спелеолошких истраживања коjа досад нису извршена (осим у Шарановоj jами и jами Јанина), открили нови подаци.“

Ето, то би био наш рапорт са места некадашњег логора Јадовно коjи jе, као и онаj на Пагу, престао да постоjи краjем августа 1941. због проблема у односима фашистичке Италиjе и квислиншке НДХ. Пламен устанка у Србу, коjи jе брзо захватио оваj део Хрватске, нагнао jе италиjанске окупаторе да изврше реокупациjу ових предела како би успоставили „мир“.Госпић и Велебит припали су тзв. ИИ окупационоj зони.

Јадовно – нова Студеница

У логору Јадовно 25. августа затекло се око 900 Срба и 300 Јевреjа, коjи су на брзу руку побиjени и бачени у jаму пред улазом у логор (данас jе ту споменик коjи смо обjавили).Истовремено овде jе побиjено око 3.000 Срба допремљених из логора Слано на Пагу, jер су острво већ запосели Италиjани. Око 450 Јевреjа и 50 Хрвата, такође враћених са Пага, заjедно са 2.100 Срба затечених у логорима Госпића, пребачени су теретним железнички вагонима у Јастребарско, а затим жене у Крушчицу, а мушкарци у Стару Градишку и Јасеновац. Што се даље дешавало – познато jе.

Док смо се враћали са Јадовна, у Книнскоj краjини jе завршена манифестациjа „Дани српске културе“, а на завршноj вечери одржаноj у книнскоj тврђави, академик Матиjа Бећковић jе рекао нешто што наjбоље пристаjе као закључак овоj тужноj хроници:

„… Сведоци смо како се у наше дане сазвежђу српских задужбина на земљи придружуjу оне коjе су jош увек у земљи. Те нове цркве и задужбине су jаме. Јаме су нови српски храмови. Оне земљу озаруjу и осветљуjу изнутра. У њима jе закопано наjвеће благо коjе имамо. Будимо га достоjни и размислимо шта би и да ли би те мошти, после пола века ћутања под земљом желеле да нешто кажемо и учинимо у њихово име. Да ли смо дорасли да кажемо ту реч? Да Јадовно буде нова Студеница, Јасеновац – Хиландар нашег времена. Сваки народ jе свет. Али, ако се и за кога то може са сигурношћу рећи, то су Срби у Хрватскоj. Жртвено jагње на олтару наше отаџбине, остатак закланог народа.“

Бранко Ђурица

Снимио: Жељко Јовановић

 


 


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top