Duško M. Petrović: LATINICA JE PISMO LATINSKOG JEZIKA

Datum objave: utorak, avgust 20, 2019
Veličina slova: A- A+
Duško M. Petrović
Duško M. Petrović

Nema srpske latinice. Latinica nije ni hrvatsko pismo, a kamoli srpsko. Latinica je pismo latinskog jezika.

Iz latinice, koja se razvila iz pisma grčkog jezika u sedmom veku pre Hrista, pa u prvom dopunjena sa još dva slova, nastala su pisma zapadnoevropskih jezika, a u Istočnoj Evropi pisma onih slovenskih jezika čiji je narod pao pod rimokatoličku crkvu. Iz latinice je nastalo i hrvatsko pismo.

Početkom devetnaestog veka, pred Ilirski preporod – koji će, kao što je i bilo planirano, prerasti u hrvatski nacionalni pokret – zagrebački biskup Maksimilijan Vrhovac pozvao je (1813) „sve duhovne pastire svoje biskupije“ da skupljaju narodno blago. Bio je to, u stvari, poziv na veliku, organizovanu pljačku i otimačinu srpskog narodnog blaga u Dalmaciji i Hercegovini, u Bosni i Lici, u Baniji, Kordunu i Slavoniji. Sedamnaest godina potom (1830), kad su već veliki deo srpske narodne književnosti, srpskih izvornih pesama, nošnji i običaja u tim oblastima upisali kao hrvatsku narodnu baštinu, književnici i znanstvenici hrvatski uzeli su da „biraju“ između kajkavštine (tj. hrvatskog jezika, kojim su govorili Hrvati u svoje četiri županije) i štokavštine (tj. srpskog jezika kojim je govorio srpski narod  Dalmacije i Hercegovine, Bosne i Like, Banije, Korduna i Slavonije), i odlučili „dati prednost štokavštini“, te je Ljudevit Gaj požurio da napiše „Kratku osnovu horvacko-slavonskoga pravopisanja“ kojom (po uzoru na češku abecedu), ne samo rešava probleme s glasovima Č, Š, Ž, što ih je mučilo dok su pisali latinskim pismom, latinicom, nego stvara i NJ i LJ, pa Ć (od TJ), kao i GJ, koje će kasnije Daničić pretvoriti u Đ.

To pismo, po svome tvorcu Ljudevitu Gaju, nazvano je gajica i tim pismom se i danas piše u Hrvatskoj. Na žalost, i Srbi malog znanja pišu danas gajicom, samo što je u Srbiji zovu srpskom latinicom(!?), kako su je do skoro zvali i u Crnoj Gori i u BiH, gde su u međuvremenu to hrvatsko pismo i taj srpski jezik nazvali po svojim državama i teritorijama kao da su jezik i pismo stvar teritorije i države, a ne naroda. Da i mnogi Srbi pišu gajicom najviše je doprinelo promovisanje jugoslovenske ideje, pri čemu valja naglasiti da uloga rimokatoličke crkve u tome još nije dovoljno istražena i da je ta ideja iznedrila „ujedinjavanje hrvatskoga i srpskoga jezika u jedan jezik“, a to u stvari znači da je dogovorom u Beču (1850) srpski jezik počeo da se ujedinjuje sam sa sobom sve dok se nije i ujedinio i dobio novo ime: srpsko-hrvatski ili hrvatsko-srpski. Hrvatski jezik („kajkavština“) postao je tada „kajkavski dijalekt“ tog novog jezika, a verovatno je ostao „dijalekt“ i posle krvavog razvoda u ratu 1991-1995, tj. posle izlaska „hrvatskog“ iz hrvatsko-srpskog. Sve u svemu, činjenica je da Hrvati naš lepi srpski jezik – evo već više od 160 godina – uporno kvare, ali ga još nisu toliko pokvarili da bi ga mogli nazvati svojim imenom, da bi ga mogli nazvati hrvatskim jezikom, ma kako, gde i koliko na tome insistirali.

Potpisnici Bečkog književnog dogovora

Dakle, još jednom: nema srpske latinice. Latinica nije ni hrvatsko pismo, a kamoli srpsko. Latinica je pismo latinskog jezika, a u  Hrvatskoj se i danas govori srpskim jezikom, a piše gajicom, hrvatskim pismom.

Znano je i ne bi se smelo zaboraviti, niti dozvoliti da se lažima zatrpava, a vikom i galamom poklopi istina da su oni koji su od Srba oteli jezik, pošto su prethodno opljačkali srpsko narodno blago na teritoriji na kojoj je do tada i pismo bilo srpsko, počeli odmah – istovremeno sa „ujedinjavanjem jezika“ – svoje pismo isturati u prvi plan, a srpsku ćirilicu polako sklanjati, zaklanjati, pa goniti, progoniti, zabranjivati, zatirati! Radili su to i rade istrajno, sve vreme i svim sredstvima na prostoru koji su proglasili svojim, a na susednim prostorima: neumnicima dopadljivom pričom o „latinici kao modernijem, svetskom pismu“. Ostalo je zapisano i da je kralj Aleksandar Karađorđević hteo da ukine ćirilicu – u interesu jugoslovenstva!?

Iako su i neki hrvatski uglednici u prepisci sa Srbima koristili ćirilicu  (ban Jelačić čak i godinu pre dogovora u Beču, 1849, a Ivan Mažuranić 1862. u prepisci sa srpskim patrijarhom Samuilom Maširevićem, pa se ban Jelačić ispod svog pisma ćirilicom potpisao latinicom, a Mažuranić ubrzo, kad je postao ban, založio za zabranu srpske ćirilice), srpsko je pismo, kao svedok hrvatske pljačke srpskog duhovnog blaga i otimanja jezika, vremenom postalo hrvatski neprijatelj broj jedan.

I austrougarski vladari i službenici zabranjivali su srpsku ćirilicu (Marija Terezija, Franc Jozef, Benjamin Kalaj), ali su i popuštali, odustajali od zabrana posle protesta srpskog naroda i posebno Srpske pravoslavne crkve, a hrvatski vladari, ne samo da nikad nisu odustali, odstupili, nego su u tom poslu uvek bili nepokolebljivi u nameri i posve surovi u ostrašćenoj mržnji. U Prvom svetskom ratu Hrvatski sabor je 13. oktobra 1914. doneo odluku o zabrani srpske ćirilice (dva i po meseca od početka rata), a u Drugom je, već posle odluke o proglašenju ustaške NDH (10. april 1941), telegrama Adolfa Hitlera Paveliću, kojim tu NDH priznaje od strane Nemačkog Rajha (15. april) i Odredbe o imenovanju prve hrvatske državne vlade (16. april) doneta naredba Ministarstva unutarnjih poslova kojom se (25. aprila) zabranjuje „svaka uporaba ćirilice na cijelom području Nezavisne države Hrvatske“… “ u javnom i privatnom životu i svako štampanje ma kakovih knjiga“, te se „svi javni napisi ćirilicom imaju neodvlačno, a najkasnije u roku od tri dana skinuti“.  Pet dana potom poglavnik Pavelić će doneti i Zakonsku odredbu o rasnoj pripadnosti!

U Brozovoj Jugoslaviji priča o „latinici kao modernom svetskom pismu“ postaje neka vrsta krilatice u poslovima nepoštovanja srpskog pisma, pa to kasnije prerasta i u otvoreno ruganje ćirilici. Jugoslovenski jezikoslovci, kako oni u karađorđevićevskoj, tako i oni u brozovskoj Jugoslaviji, a i kasnije, učvršćivali su i konačno  toliko učvrstili katoličko-ilirsku „teoriju“ o jednom jeziku, “koji Srbi zovu srpsko-hrvatskim, a Hrvati hrvatsko-srpskim“, da je ona i danas – toliko godina posle svih stradanja Srba samo zbog zato su Srbi, što su pravoslavni i što pišu ćirilicom – na fakultetima i po jezičkim tribinama u Srbiji najglasnija.

Jezikoslovcima Srbije i inima koji i danas skoro svakodnevno leleču kako bi „odricanje od srpske latinice značilo odricanje od mnogih tekstova i pesama koje su Srbi napisali na tom pismu“ valjalo bi kazati da se tih dela niko pametan ne odriče, niti bi ikad, jer, prvo, kako da se odreknemo takvih književnih bisera kakav je skoro sav književni Dubrovnik(!?), a drugo, ako bismo se odrekli tih starih (koji su uglavnom nastali pre hrvatske abecede, pre Gajeve gajice, dakle, nisu imali ni Š, ni Č, Ć, Ž, Đ, DŽ, tj. pisana su pravom latinicom, pismom latinskog jezika), morali bismo se, po istom principu, odreći i onih dela srpske književnosti koja su nastala i objavljena u uslovima favorizacije gajice do neslućenih razmera i surovog gonjenja, progonjenja i zatiranja srpske ćirilice. Ko je bar jedan dan proveo u uslovima okupacije i progona, a kamoli živeo tu od rođenja do groba, zna da je delo bolje štampati i tuđim pismom, pa će – ako je dobro – kad-tad dočekati objavu i na svom pismu, jer ropstvo ne traje večno; sloboda uvek nekako dođe, sloboda je neminovna, sloboda je prirodno stanje čovekovog života.

Koji bi razlozi danas mogli terati i naterati srpskog književnika u Srbiji i Srpskoj (i jednog, a kamoli ovoliko njih!) da svoje knjige objave hrvatskom gajicom, umesto srpskom ćirilicom? Da li samo to što ih je neko ubedio da je „latinica modernije, svetsko pismo“ ili to što misle da će te njihove knjige čitati i radoznali čitaoci u Zagrebu, Sarajevu, Splitu… To, rode (ni jedno, ni drugo) ne može biti pametan razlog. Srpske, ćirilične knjige gorele su s mnogo, mnogo žara  ne samo u Splitu i Sarajevu! U Hrvatskoj i u Muslimansko-hrvatskoj federaciji u BiH spaljene su u ovom poslednjem ratu skoro sve ćirilične knjige i svakom ko misli da su to uradili „neobrazovani i primitivni, kakvih u svakom narodu ima“, evo vrućeg šamara s najvišeg nivoa tisućuljetne kulture: u Hrvatskoj akademiji znanosti i umjetnosti spaljene su (1992, samo osam godina do 21. stoleća!) sve knjige štampane ćirilicom! Negde sam pročitao da ih je bilo više od 20.000.

Koji bi razlozi danas mogli terati i naterati ikog na svetu da mrzi pismo nekog drugog naroda? Kažem mrzi, jer samo golema, bolesna mržnja može naterati čoveka na takvo zlo, na bestijalno paljenje knjiga. Mržnja nije prirodno stanje čovekovog života i ona ne može dugo da traje, ali ona obavezno izleti, izlije se iz jadne nemoći da se sakrije svoje poreklo i uvek novog pokušaja da se istovremeno dodvori onima koji su odavno to što bi jadnik želeo da bude, pa on pali srpske knjige, ubija srpsku nejač, kolje sve što je srpsko, pravoslavno, sve što ga podseća na činjenicu da je nekad neko njegov dao veru za večeru. Uz pljačku srpskog narodnog blaga i otimanje jezika, pounijaćenje je, dakle, još jedan razlog za nepojamnu mržnju prema pismu našeg narodnog blaga, našeg jezika i književnosti i naše vere pravoslavne.

Ne pozivam nikog na mržnju, niti ja mrzim one koji su toliko zla naneli srpskom narodu, srpskoj književnosti, srpskom jeziku i pismu i srpskoj veri pravoslavnoj, svetosavskoj. Ja ih iskreno, iskreno žalim i kad bih ikako mogao, rado bih im pomogao. Na to nas, rode, obavezuje vera u Gospoda našeg Isusa Hrista, zalog praštanja i želja da pomognemo svakom ko je u nevolji, a ti mrznici jesu u nevolji, baš u nevolji.

– Sveto je ono što su sveti ljudi stvorili. Ćirilicu su stvorili braća Ćirilo i Metodije. Ćirilicom se služe danas samo pravoslavni Sloveni: Rusi, Srbi i Bugari. Jedno se dobro mora priznati ruskim komunistima, što su zadržali ćirilicu. Ali je Rimska crkva kroz dugu i krvavu borbu, nemetnula latinicu pokatoličenim Slovenima, da bi ih većma odvojila od pravoslavnih. Ali ono što ni komunisti nisu učinili u Rusiji, čine sada neka srpska gospoda, pišu latinicom, izdaju knjige i listove latinicom. Prosto, ne znaju šta rade. Oni ne znaju da odbaciti ćirilicu znači odbaciti polovinu Pravoslavlja. I odvojiti se od sve srpske pismenosti i prošlosti. I trampiti bolje za gore. I uvrediti Svete Apostole Slovenske Ćirila i Metodija. I ogorčiti do krvi srpski narod. I navući prokletstvo od Svetog Save. Ne, ako Boga znate, gospodo srpska; ako ste učeni, budite pametni! – zapisao je Sveti Nikolaj ohridski i žički i kad god ponovo pročitam reči Svetog vladike obavezno pomislim kako je Gospod bio milostiv prema nama: poslao nam je pismo u čijem je imenu prvo slovo krstonosno.

I to slovo nas obavezuje, to krstonosno ć, da čuvamo svoje krsno pismo, svoju srpsku ćirilicu. Tako nam Bog pomogao.

*

/ U organizaciji Udruženja književnika Srbije, Kulturno-prosvetne  zajednice Srbije i Književnog društva “Sveti Ćirilo i Metodije“,  u Kruševcu je, drugog dana svetkovanja svete slovenske braće, 25.5.2012. godine, u amfiteatru konaka crkve Lazarice, održan okrugli sto:  “Prisustvo svete braće Kirila i Metodija među nama danas – svestrana  objava“, gde su govorili:  prof. dr Dimitrije Kalezić, prof. Zoran Đurić,  protojereji Dragan Ilić i mr Aleksandar Erić, književnici iz Bugarske  Krasin Himirski i Nikolaj Šopov i Duško M. Petrović iz Srbije./

Izvor:
SLOVEN

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top