Dušan Buković: Adam Pribićević o uzrocima ANGLO-AMERIČKOG bombardovanja izvesnih srpskih gradova

Datum objave: ponedeljak, maj 27, 2019
Veličina slova: A- A+
Adam Pribićević
Adam Pribićević

Imajući i vidu da se to sve radilo po planu izvesnih tajnih i javnih anglo-američkih struktura, da u neblagodarnoj i kratkoročnoj Jugoslaviji uspostave tiranski, eksperimentalni, fabijanski, intermarijumski, bundističko-boljševički i antisrbski komunistički poredak pod upravom imperijalističkog lakeja, velikohrvatskog firera Josipa Broza Tita, koji trune u faraonskoj mogili u izvikanoj „Kući cveća“ u Beogradu-Josipgradu, gde mu se i danas klanjaju izvesni poltroni i opoptunisti na sramotu junačke Srbije (Vidi: Dan Smoot, The invisible government, The Americanist Library, Published by Western Islands – Boston – Los Angeles, 1965).

Od naročitog značaja je svedočanstvo Adama Pribićevića o uzrocima bezobzirnog i nemilosrdnog anglo-američkog bombardovanja srbskih gradova u toku Drugog sv. rata, zato bismo reprodukovali izvesne citate iz njegove knjige „Moj život“, da bismo odbili svaki prigovor pristrasnosti.

Str. 135: “A dva najveća zločinca u istoriji Evrope Čerčil i Ruzvelt prema malim narodima rešavali su sudbinu 120 miliona Evropljana, ne pitajući nikoga od njih jer su hteli uštedeti svojim narodima pare i krv. Toga nikad ni prema jednom narodu prijatelju nije učinio ni Hitler ni Staljin…

Tako je došlo bombardovanje na prvi i drugi Uskršnji dan 1944. god. -, daleko strašniji od Hitlerova, pa bombardovanja predgrađa Beograda, Pašina Brda, u maju 1944. god. Kamo su mnogi Beograđani bežali posle uskršnjog bombardovanja. Pa bombardovanja sviju srpskih gradova. Zatim bombardovanje sviju srpskih gradova i u septembru opet bombardovanje Beograda.

I dok su bombardovani Beograd, Smederevo, Kragujevac, Niš, Podgorica, Nikšić, i.t.d. seljaci na oranju, dotle su bugarski, albanski i hrvatski gradovi ostajali mirni ili slabo bili dirani…“

Str. 136/137: “Ovom bombardovanju Srba dva su razloga. Srbija je bila jedina država koja je imala svoju nacionalnu vojsku. Tu Srbiju ‘saveznici’ su predali komunistima, kao i ostale države na istoku Evrope. Poznato englesko farisejstvo i hipokrizija nisu im dali da to javno priznaju.

Zato je naređeno bombardovanje Srbije, da se zastraši naša vlada u Londonu (da Kralj otpusti Purićevu vladu, bombardovan je Beograd na Uskrs) i narod u zemlji natera u komunistički tabor. Tada bi anglo-saksonski fariseji i hipokritež govorili: ‘Sami su otišli Komunistima’.

Zbog toga je nastavljeno i bombardovanje mesta u kojima nikad nije bilo Nemaca. Zbog toga je razorena do temelja nacionalistička Podgorica, a Skadar, u kom je bila Nemačka vojna centrala, samo taknut.

Drugi je bio razlog u istorijskoj stogodišnjoj mržnji engleskih Torijevaca na srpski narod. A oni su vladali u Engleskoj. Poznate su izjave Čerčilove iz, mislim, 1920. god. Protiv Srba, a za račun Bugarske.

Englezi su videli u Turskoj svoj imperijalistički nasip protiv ruskog imperijalizma. A Srbi su 1804. g. počeli da grizu taj nasip. Zato su nas Torijevci zamrzli i nikad nam nisu dobra učinili. 1914. godine su ušli u rat zbog Belgije, a ne nas. Torijevci su želeli da im mi šaljemo sa turskog kolja poljubce. A mi to nismo mogli.

Uz to smo tvrdo verovali da će oslobođeni Balkan biti jači nasip protiv ruskog imperijalizma od trule sultanske Turske, i ništa nam nije pomoglo što nismo do 1940. god. priznali Sovjetsku Uniju, skupa sa
Švajcarskom. Istorijske mržnje se teško gase…”

Str. 138: “Sve ovo bilo mi je jasno, dok sam bio u zemlji i ja sam bio gord što se moj narod nije dao slomiti, te anglo-saksonske hipokrite i fariseji nisu mogli rasteretiti svoju rutavu savest, ukazujući na to da se srpski narod sam privoleo komunizmu…

Ruzvelt i Čerčil nisu se stideli da mladog Kralja privole na popuštanje ubijanjem njegovog naroda. Spustili su se na ulogu gangstera- kidnapera, koji ucenjuju oca pretnjom da će mu ubiti sina…”

Str. 141: “Čudio sam se samo nerazumu naše inteligencije, koja se mogla pouzdati u Engleze, koji nikad nisu bili naši prijatelji. Pa Čerčil čak u svojim ratnim memoarima kuka za propašću Austrije, kao da mu je ona mogla spasti mir u Evropi, rastrzana unutrašnjim razmiricama njenih brojnih naroda. I ona je na Balkanu, posle 1913. god. bojeći se ujedinjenog Balkana za svoje položaje u Sredozemnom moru, radila protiv ujedinjenja Balkana…”

Str. 154: “Nove sumnje u Britance. 1942. u emisiji londonskog radia, slušao sam izveštaj o jednom govoru, koji je držao u parlamentu Čerčil. U tom govoru on je rekao da će se Albaniji, posle rata, dati njene prirodne granice.

Šta misli stari neprijatelj Srba Čerčil s ovim, mislio sam? Teško je naći prirodniju državnu granicu no što je ona izmeću Jugoslavije i Albanije. Gde su Arnauti etnički nadirali u naše etničko područje preko te granice, nisu to učinili ni dejstvom svoje ekonomske ni kulturne superiornosti, kako su kulturno
napredniji često nadirali na područje nekulturnih naroda.

Oni su to činili, od kad su otpali od Hrišćanstva, trebeći Srbe nožem, metkom i ugarkom, kroz vekove, sve do 1912., za okupacije Srbije od 1915. – 1918. I za ovoga rata. Radeći tako, oni su sveli Srbe na manjinu u nekim pogranicnim srezovima Makedonije, a na Kosovu, u Drenici i Metohiji na širem području.

U jezgru stare srpske države, kolevci njene kulture, kosovskog epa i ideje, mi smo tako bili potisnuti u manjinu. Ako je i koju istorijsku nepravdu trebalo ispraviti, onda je ovu vekovima činjenu narodu, koji je ostao veran svojoj veri i tradiciji i stajao vekovima u odbrani evropske kulture od varvara”.

Str. 155. “Jasno je da Čerčil nije onako govorio sa ljubavi prema albanskom narodu. Kako bi to mogao državnik čija je država progutala toliko malih i velikih naroda, daleko pitomijih i kulturnijih od Albanaca?

Kao protivnik Srba on je mislio o slabljenju Srba, uprkos tome što su Srbi stajali uz Veliku Britaniju, dok je Hitlerova albanska ‘Skenderbegova divizija’ skidala srpske glave…

Govorio sam bratu o velikom rudnom bogastvu Kosova, koje je tek načeto: cink, olovo, srebro, gvožđe, azbest, magnezit, drveni ugalj, kameni ugalj, hrom. Tada mi on reče: ‘Ja se bojim toga, jer će nam Englezi u prvoj zgodnoj prilici uzeti te krajeve, zbog tog rudnog bogastva, i dati ih Albaniji’…”

Str. 156/157: “Kad sam došao u Italiju, pre no što sam odveden iz logora Karbonarije saslušao me je jedan činovnik Intelidžens Servisa. Bio je to mlad, plav visok čovek s naočarima. Govorio je dobro srpski. Po ironičnom izrazu lica video sam u njemu neprijatelja, varvarina, jer samo varvarin ne prikriva svojih osećanja, kao što ne može ni divlja životinja.

Nije pravio zapisnika, no samo beleške. Na kraju me je zapitao:

– A šta mislite o Kosovu?
– Zašto? Upitao sam ja njega.
– Zato što je Kosovo arnautsko
– Vi se varate – rekoh mu – Kosovo je srpsko, i ako su nas Arnauti nožem, metkom i ugarkom, kroz vekove, potisnuli u manjinu, jer je za nj vezan nas nacionalni mit, naša nacionalna mistika, jer je ona centar srpske nacionalne etike. Ono je naše zbog toga, više no što je vama vaš London. Ako su hrvatske ustaše sada negde pokoljima potisnuli Srbe u manjinu, to ne znači da ćemo i mi to priznati. Srpska zemlja ostaće srpska. Na Balkanu se dugo pamti.

Slušao me je ironično, ne sluteći da će i njegova država, baš zato što je sa svima narodima postupala kao s nama, i izazvala mržnju i neraspoloženje sviju, morati ubrzo sa svoga lica izbrisati taj ironični smešak.

Ove sumnje u britansku politiku pajačane su bile, usled nekih akcija britanskih agenata Srba.

Kad je britanski agent Monti – Radulović otpočeo svoju akciju za odvajanje Crne Gore od srpske nacije, pridružio mu se stari britanski agent Krnjević…uslov je bio da Velika Britanija posedne Boko-Kotorski zaliv!…”

Str. 158: “Ipak me je prilično iznenadilo da su se Britanci i Amerikanci služili sovjetskim, nacističkim i fašističkim metodama,…”

Str. 162: “I u našoj zemlji i u našoj emigraciji imalo je i ima naših ljudi u tuđinskoj obaveštajnoj službi ali je u njoj bilo vrlo malo Srba iz Crne Gore. Ja sam u emigraciji znao samo za dvojicu. Ogromnu većinu činili su Srbi iz Srbije, a bilo ih je i iz drugih krajeva ( čuveni Popov je iz Vojvodine)…” (Vidi: Adam
Pribićević, Moj život, Windsor, Ontario, Canada, 1981).

Autor: DUŠAN BUKOVIĆ

Izvor: VIDOVDAN

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top