Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Dan sećanja na Jadovno 1941-2019. biće obeležen u subotu 15. juna ove godine na Velebitu, Smiljanu i u Medku. Uskoro sledi više informacija.

Dušan Bastašić: Kada potomci žrtava Pokolja progovore

Datum objave: subota, april 27, 2019
Veličina slova: A- A+
Porodica Luke Bastašića 1938. godine: Jovanka, Evica, Milan, Luka i Stevo
Porodica Luke Bastašića 1938. godine. Jovanka, Evica, Milan, Luka i Stevo

Juče je bila godišnjica kako su „oćerali naše“. Tako bi naše bake govorile. Sada već davno upokojene bake, lica izbrazdanih dubokim borama, uokvirenih u crne marame i očima crvenim od suza.

Uz njih smo odrastali mi, unučad „oćeranih“ žrtava Pokolja, djeca roditelja izranjavanih duša. Čeljad rođena sa duboko zapretanom ranom koja bi kod nekih od nas godinama, čak decenijama ćutala. A onda, odjednom prosto vrisnula rasipajići bol svom širinom duše.

Sinoć je opet zaboljelo.

 

Napisao sam na Fejsu nekoliko rečenica na tu temu:

„Upravo u ovo doba dana prije tačno 78 godina, upale su ustaše u Grubišnom Polju u kuću moga djeda Luke i izveli ga vezanog za mog strica Stevana starog 18 godina. Iz susjedne kuće izveli su djedovog brata Radu. Kilometar dalje, iz kuće Grba izveli su vezanog mog drugog djeda Milana i njegovog brata Lazara. Nisu se vratili. Pobili su ih na Velebitu. Kaže struka da je ovo što nosim u sebi transgeneracijski prenesena trauma. Biće da je tako jer i danas u mojoj šezdesetoj, boli.“

Za kratko vrijeme stiglo je neočekivano mnogo komentara.

Progovorili su oni koji nose istu ranu:

Jelena Žitić Filipov Isti osećaj i ja imam, 27/28.04.1941. u selu Gudovcu pored Bjelovara prvo klanje i ubijanje Srba u tzv. NDH, njih više od 200. Među njima moj deda Živko Žitić sa jedva 21-om godinom, njegov otac a moj pradeda Nikola Žitić i još članova šire familije… A moj otac Nikola, u tom trenutku tek beba od 22 dana
____________________________________________________________________________________________________________
Nenad Bursać Isto tako i u Rastovcu su na Vaskrs 1941 pokupili mi đedove i bližnje iz kuće kao i ostale iz Rastovca-Bilogorce odveli na prevaru i završili svi Bursaći-đedovi Stojan i Đuka u Jadovno a otac Stevo kasnije žrtva terora-fašizma-Jasenovac i „Danica“ – Koprivnica.
____________________________________________________________________________________________________________
Goran Vukovic Možda bi taj osjećaj bio blaži, da su potomci onih koji su to radili, ponudili…bar stidljivo….IZVINI….Međutim, taj osjećaj jača, kada vidite, da se to želi opravdati…umanjiti i slaviti ono što su radili. Sjećanje i pominjanje, kao što to radite Vi, jedino je što je pravedno za sve postradale…kao i molitva za njihove duše.
____________________________________________________________________________________________________________
Svemir Popovic U ličkom selu Zalužnica 12. juna 1944. grupa krvata iz sela zapadno od Otočca obučeni u ustaške uniforme poklali su i u živu vatru bacile 59 mještana Brakusove Drage. Preživjeli, Stevo Brakus, kojem je živa spaljena žena i troje male djece s njom, a on se ranjen nekako izvukao, lično je svedočio u mom prisustvu, a na pitanje da li je nekog od koljača prepoznao rekao je da jeste jednoga kasnije u Otočcu i prijavio komandiru „narodne“ milicije, inače „Srbinu“. Odgovor komandira je bio: „znaš Stevo, mi ti sad gradimo bratstvo i jedinstvo, pa bi bilo najbolje da to ne potežeš. Moglo bi doći do vraga“?
Od toga je prošlo 30 godina i svaka mi njegova riječ zvoni u ušima, pa se pitam kako je tek vama koji ste tako izgubili svoje djedove i bake i bili lišeni njihove ogromne ljubavi? Ulazeći postepeno u razmjere pokolja nad Srbima nekako sam najviše saučestvovao sa onima koji nisu upamtili baku i djeda, a posljedice toga su, kasnije se vidjelo, alarmantne. Primjera radi zanemarljiv broj te djece je bio kršten, da ne idemo dalje? Zato Dušane razumijem Vašu bol!
P. S.
Nisam imao u rukama Zatezalovu knjigu „Radio sam svoj seljački kovački posao“, ali mi se čini da bi Brakusov iskaz trebao biti jedan u nizu?
____________________________________________________________________________________________________________
Kanlić Ratka Znam taj bol, taj osećaj vezanosti žicom, neverice da je moguće to što se događa, nemoći i pomirenošću sa voljom božijom da se baš tako strada…bole me delovi kože oderane ustaškim nožem sa moga ujaka Ratka čije ime nosim, boli me svaka kama i jama …i svaki list iskidan iz sveske da na njemu ispišem imena za pomen, boli me i glas sveštenika dok ih čita, boli me što nas u Livnu više gotovo da i nema ali gde god da smo nećemo zaboraviti i nećemo prestati svedočiti o genocidu nad Srbima. U ovoj noći žalosti mi ih se sećamo sa tugom i žaljenjem za svim Srbima koji se nisu rodili zbog tog neljudskog plana za uništenjem. Neka im Bog sudi!!!
____________________________________________________________________________________________________________
Srdjan Babic Pokoj dušama njihovim… Mog pradedu Marka (Pane) Momčilovića iz sela Komić (Udbina) zaklale su ustaše iz komšijskog Lovinca u tzv. Klancu… Novouspostavljena država Hrvatska srušila je spomenik… Ja pamtim priču bake moje kako je ostala bez oca… Boli… Čuh i ja, zapisano nam u genima… Tuga za stradalima, žal za brdima onim pa u ovoj ravnici pluća ne mogu da udahnu, srce preskoči samo kad se seti… Dok god pričamo i sećamo se dobro je… Koliko dobro biti može…
____________________________________________________________________________________________________________
Stevo Jokić Dusmani prevarise i mog dedu, tada 18-godisnjeg cobanceta koji cuvase ovce sa prijateljom u selu Popovici, kod Benkovca, Dalmacija. Odvedose ih u obliznje ustasko selo i celu noc ih cerecili, sekli na komade. Ujutru ih bacise u kavu (rupa iz koje se vadi nadaleko cuven benkovacki kamen) a drugi djed koji ih je trazio cele noci pridje im da ih izvuce tela a ustase ih cekose i pucase po njima. Uspese nekako da im izvuku ostatke i po tom pokojnom dedi i ja dobih ime. Neka im je laka zemlja, potomci ih nece zaboraviti.
____________________________________________________________________________________________________________
Branka Bucan Boljet će nas dok smo živi te rane ne zarastaju!!!
____________________________________________________________________________________________________________
Pero Slavnić Da,negdje sam procitao…“da djeca koja nisu imala priliku osjetiti ljubav djedova,istinski,i ne znaju sta je djetinstvo“ Djed po majci,Trifko Trifkovic,prema podacima…odveden je u Jadovno u cuvenoj grupi travnickih Srba…,a djed po ocu,Dimitrije je je(kao invalid bez nogu do koljena)zaklan ustaskim pirovanjem,pred porodicnom kucom 1941. U slicnim zvjerstvima, ustaskim,svoje zivote su okoncali i dva strica:Nedo i Bozo,koji su odvedeni prema Travniku i ubijeni u zaseoku Ponir. Imali su nekih 16-17 godina,a jedan je cak bio i invalid…
____________________________________________________________________________________________________________
Vladimir Prolović Sve ove priče, i Vaša Dušane, i ove iz komentara, trena da se zabeleže, da se stave u knjigu, dokumentarni film… Sva imena i prezimena i mesta… da se sačuvaju od zaborava, da služe budućim generacijama za nauk kako je čovek čoveku zver… Kako ideologije i religije razdvajaju ljude… Koliko Vatikan ima krvi na svojim rukama… Narodi nikako da uvide ko je stvarni neprijatelj…
____________________________________________________________________________________________________________
Bane Danilović Prvo se trebamo zapitati ko je imao motiva i koristi od sve ove nesreće, a potom ko to sve stoji iza vatikana, koji to sve ,,lobistički“ krugovi, kada je počelo unijaćenje i rasrbljavanje dalmacije, hercegovine, like, korduna, banije, slavonije… ko to sve nije u više navrata dozvoljavao da se oslobodi Jasenovac, a bilo je nekoliko mogućnosti (npr Petar Mećava), nego nedoklani logoraši pred kraj rata očajnički srljali na bajonete i žicu (6 meseci po ,,oslobođenju“ Beograda)… zato obezbožene generacije (ispranih mozgova povodljivih za ideologijama i kojekakvim religijama) koje bi učile ,,homo homini lupust est“ ne bi bile vredne i dostojne svojih stradalnih predaka mučenika za veru i otačastvo, a na pravdi Boga istinitog!
Dok je Avelja biće i Kaina, a valjda znamo kako Kain prođe? gledaste li film: okupacija u 26 slika? Nema čovek neprijatelja većeg od sebe samoga, a mi današnji potomci (pogotovo građaneri) trulim kompromisima dopustišmo da čitav helm u e_logor pretvore…
____________________________________________________________________________________________________________
Mirjana Madzarevic-Licina Malo ko je od moje generacije na Kordunu imao živog djeda u djetinjstvu. U selu Čemernica kod Vrginmosta ustaše su pobili sve muškarce od 16 do 60 godina. Svi odvedeni u Glinu na tzv pokrst i mučki zaklani. Sedam godina poslije rata tu nije bilo ni jedno dijete upisano u školu.
____________________________________________________________________________________________________________
Milivoj Borota Mog djeda Lazu i njegovog sina Branka. Djedovog brata Petra. Djeda po majci Ljubana. Selo Rasenica. Ukupno preko 90 oteranih koji se nikad nisu vratili.
____________________________________________________________________________________________________________
Nina Boricic Moj najbolji prijatelj,sad izbjeglica,je unuk prve žrtve jasenovačkog logora.Svaki razgovor završavamo pričom o Jovanu,čije ime nosi.Mog svekra brat vučen za kamionom,izmrcvaren bačen u velebitske usputne jame,njegova žena i djeca živi bačeni u vatru zapaljene kuće…..Nema u Lici kuće u kojoj zločin nije počinjen.Predavala sam po školama i dobro razumijem o čemuDušan govori-sva ta djeca pisala su priče koje razdiru.Sramota da ni do dana današnjeg nemamo konačan spisak žrtava u onom i ovom ratu.
____________________________________________________________________________________________________________
Đorđo Šuvajlo Ovdje, u Australiji sam upoznao “djecu Jasenovca”, tek sada, stidljivo pričaju o tome…, i razumijem Pricu koji je došao u zadnjem talasu, živio je u Sarajevu do građanskog rata u BiH, govorili mu ne talasaj!
Ali, ne razumijem staru emigraciju (Kondić) i na isto pitanje zašto nisu govorili o tome, rekli su:
– niko nas nije pitao!?
Jer Srbi su se mučili između sebe i nadsobom!
Šta je Tito uradio Srbima, gore je od bilo kojih zločina.
____________________________________________________________________________________________________________
Vesna Djusic Erakovic To je nasa zajednicka muka.Boli svaki oduzeti zivot pravednika,kao licna rana.Da se ne zaboravi!Pricati pokoljenjima da znaju od koga da se cuvaju u buducnosti.
____________________________________________________________________________________________________________
Sandra Vidic I moja dva dida, Petra i Jovana su zaklali 43. Petra zavezali za mladjeg brata Dusana, zaklali ga a onda Dusana pustili. Dusan se poslije objesio. Jovana su zatukli lašunom-krampom. Moji o ovome do 1991. nikad nisu govorili. Boli, i bolit ce…
____________________________________________________________________________________________________________
Desanka Ogorelica Moj pokojni djed Rade je isto odveden u Jadovno.Moj otac i cetiri mladje sestre su ostale sirocad jer im je majka prije umrla od tifusa.To je ostavilo neizbrisiv trag na nase generacije.Moj otac sa 12 god. se morao brinuti za svoje sestre a jedva se jadno dijete moglo brinuti za samog sebe.One su na koncu zavrsile po dj. domovima i odrastale svakako se muceci.
____________________________________________________________________________________________________________
Mladen Starčević Pradjed Marko živ bačen da gori u jednoj od jasenovačkih peći. Njegov sin Novak zarobljen ranjen na Kozari i preko Jasenovca završio u nekom njemačkom logoru. Bogdan sa tek navršenih 17 poginuo negdje na Grmeču
____________________________________________________________________________________________________________
Aleksandar Živković Mora da boli, boli jer ta rana ne zarasta. I dobro je da je tako, jer vi morate održati budnost, da nas neki nobi „projekat Velebit“ ne bi sasvim dokusurio na tim prostorima. Ustaštvo ne spava!
____________________________________________________________________________________________________________
Bane Danilović Da boli i boliće, samo slično srce razumiće…
ne bi da me ko od komentatora pogrešno razumije: ali bi valjda prvi mali korak poštovanja i sjećanja na naše stradalnike i mučenike trebao biti da razmislišljamo i koristimo ćirilično pismo (a ne latinašku gajevicu) čime bi makar i formalno kazivali da ih nismo zaboravili te da se trudimo udostojiti njihovih pravedničkih venaca i žrtava za nas pretekle nekim čudom Božijim… praštati je moguće onima koji se istinski kaju, ali nismo mi današnji (već naši stradalnici) oni koji trebaju praštati u njihovo ime, mi današnji trebamo se sjećati, pamtiti njihove žrtve i mučeništvo da se više nikome nikada ne bi ponovilo…
____________________________________________________________________________________________________________
Nenad Menicanin Razumijemo se Dusane, gledam kako raste moj unuk i najveca sreca je biti djed. Nazlost ja sam odrastao bez djeda i nemam ni njegovu sliku. Tezak je to teret koji nosimo i na nama je da to prenesemo generacijama koje dolaze da se nikada ne zaboravi.
____________________________________________________________________________________________________________
Đorđe Milić Bol je večna za sve Srbe, i za one koji su izgubili u Pokolju svoje pretke, i za one koji nisu.
____________________________________________________________________________________________________________
Branislav Bošnjak Najviše boli što se naše žrtve ne broje nigdje kao da nisu žrtve kao da su sami sebi vratove presjecali i sami sebe u jame bacali …
____________________________________________________________________________________________________________
Blagoje Đekić Pozdrav iz Lužana selo između Dervente i Broda. Ovde je bila ista situacija dakle pravo organizovano ipripremito ubijanje.. Nekidan 12.aprila godišnjica ubistva Srpskog sveštenika ispred parohijske kuće samo šest dana od početka rata odmah je proto uklonjen a u junu i avgustu svo muško na savski most u Slav Brodu i u Požegu slavonsku i Jasenovac. Moj deda i njegov brat i ljihovi šurijaci zetovi badže rođaci stričevi komšije itd pomešala im se krv na savskom mostu i bačeni u Savu. Nekima su pisali na čelu „putuje za Beograd“. Mog deda Simeuna sava izbacila u selu Klakar i jedan seljak pročitao ime u ličnoj karti iako pokvašenoj i dojavio baki i ona ode sa volovskim kolima ali nije ga našla stigla naredba da se otisnu u vodu. A moj deda sa majčine strane iz sela Međeđa kod Dubice isto u Jasenovcu ubijen. A od moje supruge kod Doboja isto deda i mali ujak od godinu dana na bajonet dočekan.dakle na sve strane isto i to odmah na početku rata sa njiva i otkosa pokupiti.
____________________________________________________________________________________________________________
Marijama Ilina Ivanic Joj,bože dragi! Sve nas boli! Više ne možemo da pojmimo da su takvi monstrumi postojali! Na nama je da pomognemo i sebi, i njihovim vapijućim dušama za istinom i pravdom! NIKAD , za nikad da ne pokopavamo ili zaturamo bilo kako,
tu ISTINU O POKOLJU SRPSKOG ,JEVREJSKOG I ROMSKOG NARODA U TOJ ŽALOSNOJ NESRETNOJ NDH!!!
____________________________________________________________________________________________________________
Mico Jelic Grnovic Sviju nas bol pritišće neprekidno!
____________________________________________________________________________________________________________
Nikola Bakic Mojpradeda Mile odveden i još oko 50 muškarca a na popis u Poloj zatvoreni u crkvu i pobijeni p azatim ih ustaše baciše u živi kreč da se nemogu naći tela ubili ih mahom njihove komšije
____________________________________________________________________________________________________________
Jovan Vuković Svakog razumnog čovjeka razboli saznanje o nesreći i stradanju nevinih ljudi a posebno nemoćnih i onih zavaranim uvjerenjem da su svi ljudi, ljudi.
Priredio:
Dušan Bastašić
Vezane vijesti:

Sjećanje na ubistvo 487 Srba iz Grubišnog Polja

Milan Bastašić: Noć strave i užasa

Video: Grubišno Polje – 28. IX 2012. – parastos i komemoracija

Knjiga Bilogora i Grubišno Polje 1941 – 1991.

Dušan Bastašić: Besjeda na očevom ispraćaju

Obraćanje predsjednika UG Jadovno 1941. u Grubišnom Polju, 28. septembra 2012.

OBNOVITI SPOMEN-PLOČU POBIJENIM SRBIMA IZ GRUBIŠNA POLjA

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Jedan komentar za Dušan Bastašić: Kada potomci žrtava Pokolja progovore

  1. Katarina je napisao:

    Pokolj je jedina adekvatna riječ za sve što se tada dogodilo. 77 godina mojoj porodici je bilo potrebno da pronađe ime mog pradjede, a maminog djeda. Jer jedino smo mi žive. Najstarija muška glava je 80. godište i čuvamo je kao svetinju. Prabaka koju i dan danas pamtim i na groblje joj idem, koja me čuvala nikada se nije udala, čekajući ga da se vrati sa „friškog zraka“ gdje je navodno otišao preko noći. Zar je grijeh znati gdje su ti preci? Zar je grijeh poželjeti da odeš na grob i odaš počast i pokloniš se senima svojih predaka? Nadam se da će nekada neko za sve ovo odgovarati, a do tada na nama je da o tome govorimo i da se nikad ne zaboravi!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top