Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Srbima je ceo dvadeseti vek protekao u tumaranju od nemila do nedraga, od jedne do druge nesreće i poraza, a sve zbog nedostatka jasnih političkih ciljeva i ideja, kakvih je bilo u 19. veku. Hrvati su za to vreme realizovali svoju najveću političku ideju
Dobro osmišljena i vrlo jasna ideja, praćena isto tako jasnim planom realizacije, preduslov je svakog uspeha, u politici svakako. Ova disciplina posebno je osetljiva na tzv. „velike političke ideje“ kojih po prirodi stvari ne može da bude mnogo. Kod Srba i Hrvata postoji nekoliko političkih ideja, projekata, koji su interesantni za razmatranje posebno ako se krene od činjenice da u 20. veku Srbi nisu imali nijednu veliku političku ideju, dok je najveća hrvatska ideja -stvaranje nezavisne hrvatske države – uspela iz drugog pokušaja.
Jugoslovenstvo kao ideja i Kraljevina SHS, a potom Jugoslavija, kao državne forme nisu srpske, već hrvatske ideje koje su srpski vladari prihvatali. Na žalost i veliku srpsku štetu. Jugoslovenska ideja jeste velika politička ideja i više od toga, ali ona, sada je to jasnije nego ikada, za Hrvate je bila samo etapa na putu ka nezavisnoj hrvatskoj državi, bežanje od austrijskog, a potom austrougarskog jarma. Ta država je stigla u obliku NDH i do kraja ogolila suštinu hrvatskog državotvornog pokreta, njegovo dvojstvo sačinjeno od želje za samostalnom hrvatskom državom i antisrpstva kao konstante unutar te ideje.
OČUVANjE JUGOSLAVIJE
Hrvati su Srbe „častili“ idejom o „velikoj Srbiji“. Istina, to podmetanje smišljeno je u salonima Beča, ali niko tako često i uporno kao Hrvati ne govori o ideji stvaranja „velike Srbije“. Takvu ideju, programski postavljenu i praktično osmišljenu, nikada niko u srpskoj politici nije imao. Ni Ilija Garašanin, uz čije ime se ova ideja veže. Ali sve do današnjeg dana svaki zločin nad Srbima, čak i ono što se događalo za vreme Drugog svetskog rata, Hrvati podvode pod odbranu od „velike Srbije“, kao reakciju na „srpski imperijalizam“. Ono što zapanjuje svakako je činjenica da se službeni Beograd, posebno ovaj „demokratski“, postoktobarski, uopšte ne brani od takvih napada, čime indirektno priznaje da je Srbija pod Miloševićem zaista provodila ideju stvaranja velike Srbije.
Da li je Slobodan Milošević ikada imao plan da stvori „veliku Srbiju“? Ne. To je smešno čak i kao pomisao. Milošević je verovao u ideju jugoslovenstva, pa je na kraju, kad su pod tom kapom ostale samo Srbija i Crna Gora, uradio sve da se ta država i dalje zove Jugoslavija, kao što je početkom devedesetih iskreno i bez rezerve ubeđivao Aliju Izetbegovića da zajedno sa Srbima iz BiH tu republiku zadrži u onome što je ostalo posle osamostaljenja Slovenije i Hrvatske. Sve ovo govori da ni Milošević, na toj srpskoj strani, nije imao veliku političku ideju; njegov politički i državni koncept sastojao se od očuvanja Jugoslavije, ma kakva i ma kolika ona bila.
Memorandum SANU iz 1986. godine predstavlja, tvrde Hrvati, koncept „velike Srbije“, razradu ideja Ilije Garašanina, programski i politički dokument koji je Milošević prihvatio i krenuo u stvaranje „velike Srbije“. To bi, po ovoj logici, trebalo da bude velika srpska politička ideja. Naravno, u pitanju je klasično podmetanje: Memorandum ne sadrži nijednu političku ideju, već je sazdan od analize tadašnjeg stanja u Jugoslaviji. Ideološki neopterećene, jasne i vrlo tačne analize koja je – da je bilo više dobre volje, a manje mržnje zapadno od Drine i Dunava – mogla da doprinese sprečavanju građanskog rata početkom devedesetih.
STAMBENE JEDINICE
A Vuk Drašković? Koliko su njegov angažman u politici, stvaranje vrlo jake političke partije (SPO) i nemali izborni uspesi posledica osmišljene političke ideje? Nimalo. Ideološki preobraćen Drašković je svoje političko delovanje sveo na antikomunizam što, složićemo se, niti je politička ideja, niti je nešto novo. Istina, Vuk je imao ideju da Srbija bude monarhija, opet ništa novo, ali tu ideju nikada nije razradio, pa ni danas ne znamo da li bi takva monarhija „pokrivala“ samo Srbiju ili još neke delove bivše Jugoslavije. Crnu Goru i Bosnu, na primer.
Draškoviću se, uzgred rečeno, moraju priznati zasluge za otvaranje nekih srpskih nacionalnih tema koje su pre njegovih javnih istupa i romana („Nož“ pre svega) smatrane opasnim za državu Jugoslaviju i „bratstvo i jedinstvo“ u njoj. Ipak, iza Vuka Draškovića, kad se sve sabere i oduzme, ostaće najupečatljivija vladavina Srpskog pokreta obnove u Beogradu. Iz tog vremena pamtimo fenomen koji je savremena evropska arhitektura zabeležila samo u glavnom gradu Srbije; podizanje kuća na krovovima stambenih zgrada. Da ne spominjem stambene jedinice koje su preko noći nicale i po najlepšim beogradskim parkovima.
Poštovaoci Zorana Đinđića, iskreni i oni koji ga veličaju zarad svojih političkih profita – u prvoj rečenici razgovora o Đinđiću tvrdiće da je ubijeni premijer Srbije bio čovek sa „političkom vizijom“, što će reći – idejom.
Koje su to političke ideje, kakva vizija je u pitanju? Srbija u Evropi -kažu zaštitnici lika i dela Zorana Đinđića. Politička vizija, kao kategorija u političkoj teoriji ne postoji. Postoje političke ideje, vizije i vizionarstvo pripadaju drugde, a u politici se javljaju žargonski. Đinđić, uostalom, nikada nije govorio o ovoj ili onoj političkoj ideji u svojoj svakodnevici, nije spominjao ni programske odrednice. Radilo se o čoveku koji je iznad svega bio pragmatičan na dnevnom nivou, sjajan operativac, energičan ali političar čije se angažovanje ne može postaviti na put ostvarenja bilo koje jasne političke ideje.
Želja da Srbija bude u Evropi i da bude demokratska država nije politička ideja, ne može da bude čak ni program. To je nastojanje, težnja.
Na hrvatskoj strani tržište političkih ideja siromašno je kao i srpsko. Bar u 20. i početkom 21. veka. Jugoslovenstvo je priča iz 19. veka. Titova Jugoslavija jeste politička ideja, ali to je samo modifikovana i ideološkom obrascu prilagođena ideja zajedničke države Južnih Slovena, ostvarena u Kraljevini Jugoslaviji. Josip Broz je uspeo da iskoristi građanski rat i preuzme vlast unutar granica države koju je prethodno „pokrivala“ kruna Karađorđevića. Realizovao je ciljeve Četvrtog kongresa Komunističke partije Jugoslavije, održanog u Drezdenu 1928. godine, svestan da će njegovim nestankom ubrzo nestati i Jugoslavija. Ali Broz je pre svega bio hedonista i bonvivan, njemu je politika poslužila kao sredstvo za život o kojem je sanjao, uostalom i živeo. Poslednja tačka na tu priču stavljena je 1991. godine.
Mogli bi pripisati Franji Tuđmanu da je imao veliku političku ideju – stvaranje nezavisne, međunarodno priznate hrvatske države – i da je tu ideju ostvario ali samo ako zanemarimo period NDH. Drugim rečima, Tuđman je samo uradio ono što nije uspeo da uradi Ante Pavelić. Ako zanemarimo karakter Tuđmanovih ideja i karakter države koju je stvorio, teško je oteti se utisku da je taj čovek u poslednjih 60 godina jedini među ozbiljnijim političkim faktorima do detalja znao šta hoće. Njegova ideja jeste bila državotvorna i antisrpska, njegove metode bile su zločinačke, država koju je stvorio (a svet je priznao) bez straha od greške i preterivanja mogla je da se okarakteriše kao profašistička i neoustaška, ali Tuđman je, ponoviću, savršeno znao šta hoće. Njegov cilj bio je kristalno jasan, okolnosti u kojima je pokušao da ga ostvari išle su mu naruku, protivnici su ga ili potcenjivali ili mu nisu bili dorasli i Franjo Tuđman je realizovao više nego što je planirao; dobio je nezavisnu Hrvatsku bez Srba. Više od sna.
PROGRAMSKE ODREDNICE
Ivica Račan nikada nije imao ni politiku, ni političke ideje, bio je mali uporni partijski pragmatik. Danas u Hrvatskoj nema ni partije, ni političke ideje koju bi mogli da izdvojimo kao nešto interesantno; sve je to reciklaža bivšeg hrvatskog komunističkog aparata koji je, onakav kakav je bio, iznedrio sve ovo što možemo da vidimo na toj političkoj pozornici.
Mnogi će se iznenaditi ako kažem, a reći ću, da se u Srbiji, sredinom devedesetih – tačnije 1996. godine – javila jedna velika politička ideja koja je, ne slučajno, medijski ignorisana i brzo potopljena jer je predstavljala opasnost i za režim i za tadašnju opoziciju.
Radi se o ideji samostalne države Srbije, u tadašnjim granicama, međunarodno priznate, republikanskog uređenja, sa mešavinom socijalizma i kapitalizma. Ideja je bila razrađena dotančina, primljena je sa oduševljenjem u nekim beogradskim intelektualnim krugovima, trebalo je da se realizuje preko „Državotvornog pokreta Srbije“, političke organizacije tim povodom i osnovane, ali je kod određenih ljudi, od kojih se više očekivalo, prevladao strah. Plan je bio da se Srbija i Crna Gora dogovorno raziđu, da Crna Gora prepusti Srbiji sukcesiju i nasledna prava Jugoslavije, da Kosovo i Metohija dobije autonomiju po modelu Južnog Tirola…
Lični i stranački interesi tadašnjih političkih faktora u Beogradu, pre svega onih u opoziciji, bili su jači. Nekoliko godina kasnije sada već pokojni Vladan Batić izneo je na političku pijacu tu ideju, ali nikada nije dobio zapaženu podršku ni javnosti, ni birača. Iz više razloga.
Šta imamo danas u političkoj Srbiji? Ništa. Nijednog daška vetra, a kamoli novih političkih ideja. Svi guslaju u jednu žicu; Evropa, demokratija, bolji život…Radikali čekaju da se vrati Šešelj, pa će po starom; udri sabljom i levo i desno. Bivši radikali, sada naprednjaci, traže da im narod veruje na reč da će biti bolji od Tadića i njegovih, Koštunica čeka (niko ne zna ni šta, ni koga), Čeda tvrdi da ovi iz Evrope vole njega više nego Borisa, Dinkić pleše ispred svake kuće, nadajući se udaji, a broj onih koji tvrde da neće izaći na prestojeće izbore raste iz dana u dan.
Malo nade sevnulo je najavom „Dveri srpskih“ da će se pojaviti na sledećim parlamentarnim izborima, očekivalo se da izađu sa nečim novim, svežim, makar samo i u retorici, ali…ništa. Njihova priča svodi se na nekakav imaginarni dogovor sa narodom, programske odrednice koje nikome nisu jasne i obećanje da će biti bolji od drugih.
Srbima će, nema sumnje, krenuti nabolje tek onoga dana kada se pojavi neko sa jasnom, preciznom i ostvarivom srpskom političkom idejom. Toga u 20. veku kod Srba nije bilo i otuda sve ove muke.
Izvor: PEČAT
Vezane vijesti: Ratko Dmitrović
One Response
Sjajan tekst, pisan 2011. ali se savršeno uklapa sada, Dveri su u međuvremenu postale partija i imaju solidan pristup. Ima jedna nova ideja, pravo osveženje na sceni, a to je pokret Dosta je bilo, mislim da su oni zaista jedna nova snaga i da im je pristup dobar, bar što se ekonomije tiče. Ono što ih izdvaja od ostalih je „matematički pritup“ politici, oni ne kažu mi smo za ovo i ono, nego kažu „mi smo za ovo i to ćemo uraditi ovako“.
Napisao sam jedan tekst
http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/o-suocavanju-sa-realnoscu-ili-metafizika-propagande.html
u kom razmatram pojam velikosrpstva. Kakva je to podmetačina od strane bivše braće po bratstvu i jedinstvu. Horski svi pevaju, od Ise Mustafe, Bakira do Mira Cerara o velikoj Srbiji, a kao što Ratko lepo napisa, Milošević bio za očuvanje Jugoslavije.