Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Дубровник у НДХ

Датум објаве: уторак, април 18, 2017
Објављено у Остала стратишта
Величина слова: A- A+

По избијању Априлског рата 1941. године, Сељачка заштита с усташама разоружавала је дијелове Југославенске војске, прикупљала војну опрему и чувала ред и тако одиграла одређену улогу у успостављању власти и организирању војних снага НДХ на дубровачком тлу.(1)

Дубровник је бомбардован 6. априла 1941. Град је бранила противавионска батерија на Монтовјерни. Велики број добровољаца пријављивао се али их војска није примила. После расула војске фрањевац отац Тома Томашић са групом домагојаца разоружавао је на градским вратима од Пила војнике који су ишли својим кућама. Оружје је преносио у усташке центре. Прве немачке моторциклисте 17. априла 1941. дочекао је ХСС–овски председник општине, адвокат Др. Јосип Баљкас и изјавио им да је доживио најсрећнији дан у животу. Народна заштита ХСС и редарствена станица у Дубровнику ставиле су се на располагање НДХ. Заштитари, наоружани и у цивилним оделима, учествовали су у спровођењу усташког терора. У Дубровнику су бивши аустријски официри обновили домобранство. (2)

У све српске и јеврејске установе и радње у Дубровнику постављени су усташки комесари, са највећим овлашћењима. Усташе су конфисковале „Вилу Банац“ Боже Банца. У стан Јаше Милославића, дописника листа „Време“, у улици „Између палача“ број 4 упале су усташе 5.маја 1941. и после зверског мучења, стрељале га. Карабињери су ухапсили 8 виђених националиста (са списка од 22 лица). Чували су их Италијани у хотелу Белведере, на Плочама, а испитивали су их гестаповци. Доцније су их Италијани пребацили у Сплит, држали их неко време у затвору, а затим у конфинацији, уз полицијску контролу. После преузимања цивилне власти усташе су терорисале дубровчане јуна, јула и августа 1941. . Организатор терора био је усташки логорник професор Младен Каштелан, виђени члан Домагоја.  У околини Сарајева  убијен је 16.јуна 1941. Бранко Хопе, члан Соколског друштва Дубровник. Кулминација усташког терора у Дубровнику била је  крајем јула и почетком августа. У хотелу Централ  и у манастиру Св. Марије усташе су уредиле нове просторије за ухапшене (3). У Дубровнику усташе од 17 априла хапсе Србе појединачно, а током јуна, јула и августа масовно. Ухапшени Срби спроведени су 26 јуна у Сарајево, одакле их након 12 дана, заједно са Србима из Сарајева транспортују у логор Даница. После осам дана упућени су у логор Јадовно. У Дубровнику већи број Срба похапшен је од 27 јула до 5 августа. У ноћи 3 августа ухапшени су Милка, Милан, Гојко, Босиљка и Петар Иванковић, Загорка Тошовић, породица Спаравало, породица Чорлија. Ухапшени су затворени у гаражу куће Банац на Плочама. Око 4 сата изјутра одвезли су их аутобусом у Мостар. Заједно са другим ухапшеним Србима, жељезницом у сточним вагонима, преко Брода и Загреба, упућени су у Госпић, односно логор Јадовно. У „Изјави Милке Тошовић о  хапшењу Срба у Дубровнику током јула и августа 1941 године и о свом заточеништву у усташким логорима” датој комесаријату за избеглице у Београду од 25. фебруара 1942. наводи се :  „ 28.јуна 1941. г ушла је у Дубровник  хрватска војска и преузела власт, а кратко време после тога усташе су почеле прогонити Србе како православне тако и римокатолике.  Почетком месеца јула 1941. ухапшени су по усташама: Митровић Бошко, српско-православни прота, Кандић Мирко, поморски капетан, Херцеговић Михо, књижар, др. Буцоњић, адвокат и др. Венциловић Милан, лекар. Прва двојица су православне вере а потоња тројица римокатоличке. … 1.августа 1941. ухапшени су по усташама : Тошовић Јово, књижар, ја, његова жена и наши синови Душан и Богдан, Корчуланин, приватни чиновник, његова жена и кћерка, један поморски капетан из Цавтата, којему не знам име, те још неколико Срба сељака римокатоличке вере из околице Дубровника, којима не знам име. Сви ми ухапшени 1.августа стрпани смо у један камион са везаним  рукама на леђима и спроведени у Мостар. … а потом смо сви отпремљени у Госпић.“ Милка Тошовић видела је како испребијане људе искрцавају из камиона. Бачени су у јаму Бадањ. Међу њима су били и њен муж Јово и синови Душан и Богдан. У јами код села Трстено 4.10.1941.  нађени су лешеви 13 особа (4). Међу првим  жртвама усташког терора били су чиновници Трговачко-индустријалне банке у  Дубровнику (бивша Српска банка). Усташе су ухапсиле све чланове управног одбора и чиновнике до којих су могли да дођу. Од  директора до чистача. Ухапшени су Јово Бравачић, Стијепо Мурати, Никша Рачета, Душан Траживук, Драгиња Вукшић, Миљенко Лазаревић и Спасо Ромовић. Сви су везани  поведени 7. јула у Загреб. Саву Миљановића, члана управног одбора банке, усташе су из воза бациле у Неретву, у којој се удавио. Ухапшени су сем Стијепа Мурати и Никше Рачете, били преклани 5.августа у Максимиру.  Усташе су 4. августа похапсили 46 Срба, Јевреја и других њима непоћудних особа,  у намјери да их упуте у логоре. Италијани су то спречили, а 7.септембра преузели су сву власт у Дубровнику.  По налогу Италијана извјестан број дубровачких усташа кољача напустио је Дубровник (5). Из Извештаја Обавештајног одељења Друге армије од 4.јуна 1941. : „У Дубровнику су Срби и Црногорци опоменути да се у року од три дана врате у места одакле су родом . Интервенцијом наших војних власти ублажена је ова непромишљена мера” (6).

Након усташких покоља велики број Срба избегао је у Боку Которску из Херцеговине и Конавала. Италијани су   велики број избеглица пребацили војним камионима у Боку где су нашли уточиште. У Дубровнику су доласком на власт усташа почели прогони Срба и Јевреја. Срби католици су у знак солидарности напуштали град са њима. Марин Кобасица напустио је Дубровник у знак протеста због терора усташке власти. (7) Савез сокола забрањен је, а чланови изложени прогону. Старешина соколске чете у Орашцу Карло Ракиџија преживео је усташки терор. Пред Комисијом за утврђивање ратних злочина дао је 1.12.1944. изјаву : ,,Кад сам био од усташа стрпан у затвор у јуну 1941. године доживео сам много ужаса, јер је у затвору нестајало многих другова. Најужаснија је била ноћ од 30. јуна на 1. јула када су извели 14 жртава које су стријељали на Рудинама изнад Стона. Све  ово су правили усташе из Орашца. Тужбу против мене потписао је жупник из Трстена дон Нико Дарешић, усташки повјереник.” (8)

Усташки прогони нису сломили Србе католике.  По изјави Николе Милованчева, поморски капетан Нико Бауле био је први организатор илегалног Равногорског покрета у Дубровнику. Ухапшен је у усташкој провали марта-априла 1944. у Дубровнику и завршио је у логору Јасеновац.

Преко 70 католичких породица из Дубровника и околине дошло је до манастира у Требињској шуми 1941. и примило православну веру. У Дубровнику је  деловао „Покрајински национални комитет за Херцеговину, Боку и Дубровник”, а Срби католици уписивали су се у Дубровачку бригаду Југословенске војске у Отаџбини, под командом резервног капетана др.Нина Свилокоса. Начелник штаба бригаде био је Нино Бурић. У Дубровачкој бригади били су : Иван (Нино) Свилокос, Вељко Бурић, Војо Чејовић, Ђуро Змајић, Стеван Какариџи, браћа Митровићи, браћа Цигановићи, Кулишићи, Милишићи, Враголови и други. Бригада је у својим редовима имала преко осамдесет студената. Угледни фрањевачки проповједник отац Маријан Блажић отворено је величао четнике са проповиједаонице Мале браће, пред дупке пуном црквом вјерника. Део грађана пришао је партизанима (старешина Сокола на Корчули др. Јуре Арнерић, судија Јозо Лујак, …) (9) Септембра 1944. Војислав Лукачевић је са четничким снагама опколио Немце у Требињу. Планирано је да четници нападну Немце на простору Требиње, Дубровник, Бока, како би се омогућило искрцавање Енглеза. Четници су опколили Немце у Требињу, пресекавши везу између Требиња и Дубровника. Из Дубровника усташка Црна легија и Немци  су покушавали да пробију блокаду. Усташе које су надирале од Радован ждријела натеране су на повлачење. (10) Немачке колоне из Дубровника биле су опкољене код Ивањице од дубровачке бригаде под командом капетана Свилокоса и од групе капетана Милорада Поповића и свештеника Перишића.Заробљено је око 800 Немаца и исто толико домобрана. (11) Сазнавши да четници нападају Требиње, комунисти су кренули на Билећу. Због напада партизана на Билећу четници су морали да се повуку. Четницима су се при повлачењу придружили дубровачки четници Ивана Свилокоса. (12)

Група америчких и енглеских официра код ЈВуО на чијем челу је био пуковник Бејли је преко Ива Скурић Бановића, из старе српске католичке куће из Ћилипа  пребачена фебруара 1944. из Главске у Конавле. Договорен  је сусрет са подморницом подно Конаволских стијена недалеко од Ћилипа. Због лошег времена нису могли да дођу до подморнице. Група се вратила  из Конавла у Главску. Касније су евакуисани брзим чамцем. Са њима је кренуо Петар Враголов, питомац поморске академије. (13)

О томе је писао и потпуковник Борислав Тодоровић у својој књизи “Последњи рапорт”. Прешли су из Херцеговине. Срео их је командант Дубровачке бригаде Нино Свилокос. Саветовао их је да се поделе у мање групе и да савезнички официри скину све ознаке, које су их могле одати код становништва. Сматрао је да су становници поуздани али би  радосни што су  Енглези и Американци дошли у њихово место хвалили се и то би дознали Немци у Требињу. Они који нису добро знали српски језик требали су да избегавају сваки контакт са сељацима. Група се упутила у село Пољице. Потпуковник Петар Баћовић посетио их је у селу. Причао је да је покушао да пређе у Италију заједно са Свилокосом, па није успео због бушног чамца. Поново је покушао али му је ноко избушио чамац. Дуж обале се прочуло да се Баћовић спрема да пређе у Италију, па су Немци појачали контролу. Поручник Враголов је довео сељака Дон Луку као водича до места укрцавања.. Прешли су у кућу Кнежевића  у Д.Главској. Пут од Д.Главске до Ћилипа водио је кроз неколико села у Конавлима , која су била чувана усташком стражом и сеоском милицијом. Чекали су узалуд 4.фебруара 1944. па се вратили. Крили су се у кући шјор Луке Скурића. Ту их је нашао Бачовићев повереник из Цавтата. Поново су покушали па се вратили. Прешли  су у кућу домаћина Ђуре Кнежевића. Десетог фебруара поново су контактирали Каиро. Нису могли да их прихвате због лошег времена, али ће покушавати од 12.фебруара 1944. Ипак су се укрцали у чамац и прешли у Бари.  (14)

Партизани су настојали да убију све који нису били за њих. У јесен 1944. један амерички официр за везу у Дубровнику извештавао је : „Став партизана је да свако ко је у време окупације живео у граду и није радио у илегали аутоматски колаборациониста. Тајна полиција од које се сви боје кренула је на посао, и сваки дан људе одводе из својих кућа … и стрељају”. (15)

Усташки прогони нису сломили Србе католике.  У Дубровнику је  деловао „Покрајински национални комитет за Херцеговину, Боку и Дубровник”, а Срби католици уписивали су се у Дубровачку бригаду Југословенске војске у Отаџбини. Четници су покушали 1944. да избију на море и омогуће Енглезима да се искрцају. У томе нису успели.

Пише: Саша Недељковић члан Научног друштва за здравствену историју Србије

Напомене :

  1. Нева Журић-Скоти, Талијански окупациони систем на дубровачком тлу”, „Дубровник у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији 1941-1945“, Сплит 1985, стр. 1021;
  2. Мато Јакшић, „Дубровник 1941“, Београд 1966, стр. 7–12, 19, 20, 37, 42, 50, 133;
  3. Мато Јакшић, „Дубровник 1941”, стр.37-40, 60, 66, 75, 76, 98; Миле Недељковић, „Хроника удружења новинара Србије 1941-2006“, стр.52, Београд, 2009
  4. Др. Ђуро Затезало, „Јадовно : комплекс усташких логора 1941 књ. I”,стр. 296-298; „Јадовно зборник докумената књига II”,  стр. 735, 814,  Београд 2007;
  5. Мато Јакшић, Исто, стр.80,97,98;
  6. Коста Николић, „Италијанска војска и четници у Другом светском рату 1941-1943”, Београд 2009, стр.48;
  7. Рашо Небојша, Ратна збивања у Херцег-Новом (1941-1949)”, Херцег-Нови, 2004, стр. 23, 24;
  8. Милорад М. Лазић, Крсташки рат НезависнеДржаве Хрватске”, друго допуњено издање, Београд, 2011, стр. 31;
  9. Фикрета Јелић-Бутић, „Четници у Хрватској 1941-1945”, стр.169, 236, 237, Загреб, 1986; Милослав Самарџић, Исто, стр. 102 ; Богдан Радојичић, „Устанак у невесињском срезу”, Споменица Организације српских четника „Равна Гора”, стр. 129,1.036, 1.037, Крагујевац, 2008; Мато Јакшић, Исто, стр.24,146;
  10. Рашо Небојша, Ратна збивања у Херцег-Новом (1941-1949)”, Херцег-Нови, 2004, стр. 156, 157, 158;
  11. Михаило Шашкијевић, Прелаз Јадрана записи учесника”, Нови Сад 2016, стр. 43;
  12. Рашо Небојша, Ратна збивања у Херцег-Новом (1941-1949)”, Херцег-Нови, 2004, стр. 156, 157, 158;
  13. Марко Ручнов, „Тако је то било”, Београд 2009, стр. 20, 77, 78;
  14. Потпуковник  Борислав Тодоровић, “Последњи рапорт”.Крагујевац, 2002, 458, 463, 468, 469, 473, 475;
  15. Мари-Жанин Чалић, „Историја Југославије у 20. веку”, Београд, 2013, стр.214;

 

Везане вијести:

Изложба “Краљевска породица и Соколи” у Београду | Јадовно …

Српски соколи и Побратимски покрет у борби за уједињење …

Борба Соколског друштва у Имотском | Јадовно 1941.

Напад на Соколска друштва у Бановини Хрватској | Јадовно 1941.

Повест Соколског друштва Београд I | Јадовно 1941.

Оснивање Соколске жупе Цетиње | Јадовно 1941.




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top