Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Дрска и срамна ревизија историје

Датум објаве: уторак, фебруар 5, 2013
Објављено у Књиге и фељтони
Величина слова: A- A+

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/vladimir-umeljic.jpg

„У ХРВАТСКОЈ ДРЖАВИ 1941-1945. НИЈЕ ИЗВРШЕН ГЕНОЦИД НАД СРБИМА“ Овоj апсурдноj тврдњи настоjи да прибави „легитимитет“ дисертациjа немачког историчара Александера Корба, награђена недавно наjвишом оценом на берлинском Универзитету „Хумболт“

 Млади немачки историчар Александер Корб jе на берлинском Универзитету „Хумболт“ успешно одбранио своjу докторску тезу под насловом: „У сенци светског рата. Масивно насиље усташа над Србима, Јевреjима и Ромима“ и добио наjвишу оцену summa cum laude. Професор Баберовски пише у образложењу свог предлога наjвише оцене, поред осталог чак и: „Корбова дисертациjа jе jедан изванредан прилог истраживању геноцида и насиља. Нико више неће моћи да убудуће пише о овоj теми на до сада уобичаjени начин.“

Шта jе то, што jе револуционарно ново у Корбовом начину научноисториjског третирања хрватске државе 1941-1945. коjу су Адолф Хитлер и Бенито Мусолини воjном силом изнудили пошто су разбили и прегазили прву Југославиjу?
То што се Александер Корба, несумњиво и непревидљиво, диjаметрално разликуjе од фактички читаве претходне (позитивне) историjске науке и истраживања овог периода историjе Балкана, односно реализациjе феномена, тj. злочина геноцида у дотичноj хрватскоj држави (осим наравно од става хрватске историографиjе), то су његови основни постулати и финални закључци:

У тадашњоj хрватскоj држави 1941-1945. ниjе се догодио геноцид над Србима (стр. 34, 114, 205, 352, 373, 374).
Клерикална компонента (насилно покатоличавање Срба) ниjе играла никакву помена вредну улогу при масивном насиљу над Србима у хрватскоj држави 1941-1945. години (стр. 29, 73, 248, 285, 286, 363).

Ово jе несумњиво jедан радикални заокрет у истраживању историjе НДХ, тj. феномена геноцида, jер – како Корб успут наводи – само о логору смрти „Јасеновцу“ jе до 1999. обjављено 1.188 монографиjа и зборника, као и 1.544 научних чланака и прилога (стр. 297), и Корб дакле улази у колизиjу са већином тих научних радова и њихових закључака.

Његова дисертациjа, као што jе напоменуто, компатибилна jе превасходно са хрватском историографиjом и њеним упорним релативизовањем и порицањем геноцида у НДХ 1941-1945, као и било каквог (негативног) учешћа Католичке цркве у том делу историjе.
Тако на пример и са ставом jедног високог хрватског, интелектуалног и клерикалног, ауторитета по имену Иво Омрчанин, Doctor Theologiae, Juris, Juric canonici, Advocatus Sacrae Romanae Rotae, Procurator Sacrae Congregationis Rituum, A. Professor of Iurisprudens and Philosophy of Law, коjи jе jедва десет година по завршетку Другог светског рата тврдио, не само да хрватска држава 1941-1945. ниjе извршила геноцид над Србима, већ да су напротив „Срби извршили геноцид над Хрватима“.

Оно што jе значи револуционарно ново код Корба, то jе – уколико jе професор Баберовски у праву – да jе тиме наjављена jедна радикална промена парадигме у немачкоj историjскоj науци и то jе већ више него довољан разлог да се овом раду посвети пажња.
Као прво – шта jе то у досадашњим научним истраживањима, што Корб пориче? Укратко, актуелно стање проучавања геноцида у европском 20. веку (пре Корба):

У Европи у 20. веку одиграла су се три велика геноцида (турски геноцид над Јерменима 1915-1919. припада не само геополитички већ, по моме убеђењу, пре свега културолошки и социjално-психолошки jедном сасвим другом историjском и социjално-моралном наслеђу. Истраживање овог, хронолошки гледано првог великог геноцида у 20. веку, по мени, припада европском непосредном суседству, значи – области туркологиjе):
Геноцид нациста и свих њихових – немачких и не-немачких – помагача над Јевреjима (холокауст, шоа). Броj жртава износи око 6.000.000.
Геноцид над Синти и Ромима jе, нажалост, jош увек недовољно истражен. Познато jе, међутим, да су нацисти и њихови помагачи убили преко 500. 000 припадника ове етничке групе.

За време Другог светског рата, конструисали су Адолф Хитлер и Бенито Мусолини и на Балкану jедну марионетску „државу“, тзв. Независну Државу Хрватску. Њу су водили хрватски клерофашисти, усташе, они су и наjвећим делом одговорни за таj трећи велики геноцид у Европи 20. века над Синти и Ромима (око 40. 000 жртава), над Јевреjима (око 30. 000 жртава) и, у првоj линиjи, над Србима (Србоцид), коjе су прогањали по jавно прокламованом правилу – jедну трећину Срба ћемо протерати, jедну трећину покатоличити, и, тиме, похрватити, и jедну трећину ћемо побити. Резултат jе био да jе:
преко 100. 000 Срба протерано, преко 240. 000 насилно покатоличено и према jош непотпуним подацима, коjи нису дефинитивно утврђени и превасходно потичу од нацистичких и фашистичких очевидаца тог геноцида (и тутора тадашње хрватске државе), наjмање 750. 000 Срба побиjено. Оваj податак потиче дакле из вредних, примарних историjских извора. Он остаjе међутим отворен, jер ниjе финално верификован ексхумациjама, идентификациjама итд. Квантитет жртава геноцида, међутим, не одређуjе и не условљава квалитет овог „наjстрашниjег злочина коjи историjа човечанства познаjе“ (Р. Лемкин).

СЕЛЕКТИВНА НАУКА

Како се Корб односи према овоj проблематици? Наjкраћи одговор гласи – врло селективно.

Он наиме одмах одриче зачуђуjуће великом делу примарних историjских извора сваку веродостоjност и искључуjе их апсолутно из научног доказног поступка. Тако су сви српски извори или „националистички“ (стр. 18, 24, 45), или „комунистички, састављени у стаљинистичком дуктусу“ (стр. 45), а изjаве преживелих и избеглих Срба садрже само „поjединачне исказе коjи изгледаjу нефалсификовано“ (стр. 46). Разлог за ову процену гласи, jер jе „материjал проблематичан, пошто га jе српска влада из националистичких разлога манипулисала“ (стр. 45).
Он исто тако одриче веродостоjност и изворну историjску вредност свим сведочанствима немачких нацистичких (и италиjанских фашистичких) очевидаца тадашњих догађања, са занимљивим образложењем, да су исти jедноставно „преузимали информациjе и податке од српских националиста“ (стр. 16, 17, 18, 24, 25, 35).

Оваj уводни и елиминаторни став у односу на драгоцене примарне изворе историjске науке скоро да онемогућава сваку озбиљну дискусиjу, jер – како водити аргументативну дискусиjу са неким, ко заступа следеће ставове (само неколико примера):

Изjава тадашњег хрватског министра културе Мила Будака: „Једну трећину Срба ћемо протерати, jедну трећину покатоличити и тиме похрватити, jедну трећину ћемо побити“ (као dolus spezialis, „посебна намера“, по дефинициjи предуслов злочина геноцида) у суштини jе непостоjећа, то jе само „српска ратна пропаганда, коjа jе од стране српског православног свештенства потурена немачким носиоцима власти и тако ушла и у немачка документа“ (стр. 35). Индикативно jе да Корб за ову тврдњу у фусноти/одредници наводи само хрватске ауторе.

И шеф нацистичке Цивилне управе у Србиjи Харалд Турнер „наводио jе у своjим извештаjима преувеличане броjке српских жртава, коjима су га снабдевали српски националисти“ (стр. 16). За ову тврдњу Корб, коjи иначе има у свом раду 1.365 фуснота/упутница на историjске изворе и научну литературу, не наводи никакав извор.
Он међутим нуди обjашњење за овако „некритичко“ делање нацистичких сведока, наиме, да су они „кроз наводну крволочност усташа желели да скрену пажњу са сопствене одговорности за укупну ситуациjу“ (стр. 27). Ни овде нема никакве фусноте/одреднице, ради се дакле о ауторскоj интерпретациjи.

Корб назива и наjвишег представника нацистичке Немачке у тадашњоj Хрватскоj и тиме драгоценог сведока очевидца, генерала Glaise von Horstenau, „некомпетентним, изгубљеним у своjоj аустро-угарскоj прошлости, jедним оперетским генералом“ (стр. 19) и тиме несумњиво покушава да дисквалификуjе вредност његових сведочења.

„У Србиjи jе створен цинични култ у односу на броj жртава, коjи jе довео до његовог апсолутног преувеличавања“ (стр. 24). Ни овде нема никакве фусноте/одреднице.

Насупрот томе, Корб обзнањуjе, да за његову студиjу „хрватски извори представљаjу централни фундус у односу на научно истраживање усташке политике“ (стр. 41).

Над Србима се дакле ниjе извршио геноцид, а мотиви починилаца „масивног насиља“ над њима су били дифузни, нису имали централно вођство, тако да се ето „усташко вођство пре осећало примораним да толерише овакво делање своjих трупа“ (стр. 252). Још jедна поставка значи, коjа би требало да потврди непостоjање злочина геноцида. Ни овде иначе нема никакве фусноте/одреднице, ради се дакле о ауторскоj интерпретациjи.
Та недела су, по Корбу, имала различите и по правилу баналне, а нипошто геноцидне мотиве: „Броjни осветнички чинови и поравнавање личних и политичких рачуна“ (стр. 125), „борба за превласт унутар различитих усташких група, коjа jе резултирала применом силе у односу на треће“ (стр. 126), „често ерупциjа спонтаног насиља, произашла из конкретних ситуациjа“ (стр. 204), од 1942. „борба за храну“ (стр. 243), а понекад чак и „планирање jедног хрватског националног парка, као на пример у области Плитвичких jезера“ (стр. 163).

Нечовечно дивљаштво при примени „масивног насиља“ у односу на Србе обjашњава Корб пак и на следећи начин: „Усташки починиоци (злочина) су се плашили своjих српских противника и таj страх jе био потхрањиван митолошким приповедањима, параноjом грађанског рата и сасвим реалним стрепњама. Примена голе силе с њихове стране jе по могућству могла да служи циљу, да се таj страх победи“ (стр. 251). „Понеки од локалних починилаца (злочина) су, како изгледа, прибегавали jедноj врсти заноса (транса) да би постали тупи за патње убиjаних, да би ућуткали њихове крике и jадиковања“ (стр. 232).

„Масивно насиље“ над Србима jе иначе превасходно тежило „исељавању и асимилациjи Срба и то на немачку инициjативу. „Примарни мотив jе било исељавање, а не физичко уништавање. Отпор погођених и новонастали проблеми су међутим радикализовали прогонитеље“ (стр. 155). Тако су следствени „масакри и масовна убиства у логорима само каузални беочузи ланца, коjи су следили неуспешном исељавању“ (стр. 133).
Корб помиње концентрационе логоре хрватске државе и остаjе консеквентан, када на пример говори о Јадовну, да исти „примарно ниjе служио планираном масовном убиству заточеника“ (стр. 160), jер jе „оснивање логора подсећало на планове хрватске владе, да запосли логораше у соланама и на пољопривредним радовима. Управа логора jе, међутим, била разочарана када jе увидела да нема позитивног економског ефекта“ (стр. 156-157). Тако да масовна убиjања заточеника у Јадовну нису представљала „некакав плански почетак систематског геноцида, већ су била пре последица специфичне логорске логике у jедном регионалном контексту“ (стр. 365). Што се тиче „Јасеновца“, то jе по Корбу додуше ипак био jедан „од већих логора у Европи“, а коштао jе живота укупно „до 70. 000 Срба“ („хрватски фундус историjских извора“). „Заточеници су умирали од глади, хладноће и епидемиjа, мада и кроз масовна убиства“ (стр. 296). Узроци масовних убистава у „Јасеновцу“ нису међутим били део некаквог планираног геноцида: „То су мање били планови усташа, а више ситуациони фактори, коjи су доводили до ескалациjе насиља, као поjава глади у држави, српски устанци или пак изливање Саве и велика поплава у jесен 1941. године“ (стр. 366).
 УЛОГА ВАТИКАНА

Желимо jош само кратко да се осврнемо на однос тадашње хрватске државе према Српскоj православноj цркви и на Корбово третирање хрватског католичког клира, и улоге Ватикана у хрватскоj држави 1941-1945.

Зато прво неколико података о односу тадашње хрватске државе према Српскоj православноj цркви. Од девет епископа, троjица су била убрзо ухапшена, зверски мучена и убиjена, остали су успели да правовремено напусте „НДХ“.

Усташе протеруjу више стотина и убиjаjу 187 српских православних свештеника, 30 монаха и двоjицу вероучитеља. Исто тако, почиње систематско уништавање и отуђивање/отимање православних цркви.

У документу „Dossier Remis par la Yugoslavie“, коjи jе по завршетку рата поднет на „Conference sur les Reparations“, у Паризу, стоjи додуше да jе „… укупно 456 православних цркви уништено од стране окупатора…“, али jе чињеница да су „… Немци одговорни за наjвише 10 одсто овог броjа, остало jе био резултат усташког крсташког похода…“

Александер Корб jедноставно изоставља ово – значаjно и карактеристично – поглавље историjе хрватске државе 1941-1945, не наводи га и, по природи ствари, не коментарише га. Он кратко помиње, додуше, нечовечно мучење и убиjање српских православних свештеника (стр. 249), а разарању цркава посвећуjе jедну jедину реченицу: „Хрватске трупе су разарале црквене торњеве, да исти не би служили партизанима као осматрачнице“ (стр. 240).
Што се тиче насилног покатоличавања православних Срба, као jош jедног значаjног и карактеристичног поглавља историjе хрватске државе 1941-1945, исто тако прво неколико историjских извора и навода из научне литературе:

Почетком маjа 1941. године, штампа се у бискупскоj штампариjи у Ђакову jедан летак и дели Србима (изводи): „Становници грчко-источне вере! Послушаjте оваj приjатељски савет – бискуп од Ђакова jе до сада превео хиљаде грађана у свету Католичку цркву (…) следите примеру ваше браће и jавите се што пре за прелазак у Католичку цркву. Као католици моћи ћете да останете у свом дому…“

Обjављуjе хрватска Бискупска конференциjа 15. маjа 1941. године jедно упутство свом свештенству за прелазак православаца у католичанство. Бискупска конференциjа упозорава да до преласка не би смело да долази из „… материjалистичких и егоистичких разлога…“ и позива на разумевање оних, коjи су „… у последњих двадесет година, под притиском државне силе, против свог убеђења, због повластица или из других личних интереса отпали од Католичке цркве…“

Шеф полициjе немачке Службе безбедности пише, у свом извештаjу од 17. фебруара 1942. године, свом претпостављеном, СС-Раjхсфиреру Хаjнриху Химлеру (пошто jе потврдио да су усташе, до тог тренутка, побиле око 300. 000 Срба):
„Од Хрвата започето насилно покатоличавање православног становништва и терор, коjи jе с тим повезан (…) доприносе такође у великоj мери заоштравању ситуациjе. Тим поводом се мора схватити да jе Католичка црква, кроз своjе мере покатоличавања и присилу преласка у католичанство, форсирала усташке ужасе, jер се она при спровођењу покатоличавања служила усташама. То jоj jе пало утолико лакше, jер jе хрватско становништво фанатично католички настроjено (…) Из тога се види да jе хрватско-српско стање напетости и jедна борба Католичке цркве против Православне цркве…“

Сличну научну вредност поседуjе jош jедан историjски извор, jедно сачувано писмо словеначких клирика хрватском римокатоличком надбискупу:
„Вашоj еминенциjи jе сигурно познато да данас у Хрватскоj православци у масама прелазе у католичанство (…) коjе планове Загреб при томе следи, рекао jе са савршеном искреношћу jедан од наjутицаjниjих људи у Хрватскоj, министар др Миле Будак. Он jе у Госпићу званично изjавио – jедан део Срба ћемо побити, jедан део протерати, а остатак покатоличити и тиме похрватити (…)
 

„СЕКУЛАРНИ КАРАКТЕР“

Како Александер Корб третира насилно покатоличавање Срба у Хрватскоj 1941-1945. године?
Он jедноставно тврди да jе усташки режим имао „претежно секуларни карактер“ (стр. 29) и да jе насилно покатоличавање православних Срба био jедан „секуларни проjекат хрватске државе да би решила „српско питање“, пошто се претходна пракса масовних убистава показала нефункционалном, а пракса исељавања стигла до своjе границе изводљивости“ (стр. 285-286).
Аутори, коjи заступаjу друга мишљења и позиваjу се на не тако малоброjне примарне историjске изворе, Корб jедноставно дисквалификуjе, декларишући их као „антиклерикалце“ (стр. 35).
Он допушта jош jедну могућност: „Како изгледа, напади на католичанство у послератноj Југославиjи су служили камуфлирању националистичких циљева. Та комунистичка парадигма jе потом, од осамдесетих година 20. века без много труда преведена у jедну српско-националистичку парадигму“ (стр. 30).
Тиме он заокружуjе искључивање свих историjских извора и научне литературе, коjи би могли да противурече његовоj основноj тези, да се у хрватскоj држави 1941-1945. ниjе догодио геноцид над Србима, Ватикан и хрватски католички клир нису имали никакве везе са дотичним збивањима.
Јер jедни су неверодостоjни као „српско-националистички, српско-комунистички или нацистички, а под утицаjем њихових смртних неприjатеља, српских националиста“, а други jер су „антиклерикални или пак само камуфлирани српско-националистички“.
Он дакле и само консеквентно остаjе при своjоj изjави, да за његову студиjу „хрватски извори представљаjу централни фундус у односу на научно истраживање усташке политике“. Закључимо само jош jедним цитатом, jош jедним примером Корбовог односа према „Јасеновцу“ (коjи jе био „мултифункционалан“, а не логор смрти) и Католичкоj цркви. Он пише:

„Да депортациjа у логор ‚Јасеновац‘ ниjе обавезно морала да резултира усмрћивањем депортованих, показуjе и пример хиљада српске деце, коjа су после напада на партизанске области доведена у оваj логор.

У jедноj примерноj акциjи спасавања, организованих од стране неколико приватних особа, уз помоћ Црвеног крста и Католичке цркве, успело jе пуштање на слободу те деце и њихово смештање у сиротишта и дечиjе логоре“ (стр. 329).
Да ли из незнања или намерно, тек он не помиње име дотичног „приватног лица“, племените и храбре аустриjске болничарке Диане Будисављевић, коjа jе 1941-1945. заиста избавила хиљаде српске деце из логора смрти тадашње хрватске државе.

Можда разлог изостављања њеног имена лежи и у претећоj опасности, у потреби да се потом евентуално цитира и из њеног дневника, значи из jош jедног примарног историjског извора, коjи би моментално дезавуисао Корбову горњу тврдњу, да jе спасавање српске деце из „Јасеновца“ уследило „уз помоћ Католичке цркве“.

О сусретима са католичким надбискупом Алоjзиjем Степинцом и своjоj молби, да jоj први човек хрватског католичког клира помогне при овоj хуманоj мисиjи, Диана Будисављевић извештава два пута.

Белешка од 3. децембра 1941. гласи: „Моj први приjем код надбискупа др Степинца: И тамо jе резултат разговора био потпуно негативан…“
Белешка од 6. маjа 1942. звучи jош резигнираниjе:

„Надбискуп jе врло суздржан. Не жели се заинтересирати. Каже да нема никаквог уплива на владу. Испричао ми jе да jе због стана неке Жидовке био код неког министра. Таj му jе обећао да ће жена моћи остати у стану, а сад jу се успркос томе, намjерава из стана избацити. Кажем му да сам дошла тражити да спаси jедан народ, а он ми прича о неком стану…“

Можда, међутим, и њен дневник припада „српско-националистичким“, тj. „антиклерикалним“ и тиме безвредним историjским изворима?

АКАДЕМСКИ ВЕРЗИРАНИ РЕВИЗИОНИСТИ

Корб изузетно добро влада инструментариjумом своjе струке. Два есенциjална инструмента одликуjу наиме jедног стручњака/научника: Као прво и основно, опште владање jезиком и као друго, владање партикуларним („занатским“) знањима дотичне струке.  Корб jе врло добро школован у обе области.

Он припада академски верзираним ревизионистима историjе. Његов изненађуjуће селективни и непредвидљиво интересно мотивисани приступ проблематици хрватске државе 1941-1945. и њеноj геноцидноj политици у односу на Србе, Роме и Јевреjе, као и његов екстремно апологетски став у односу на хрватски католички клир, Ватикан, па и на тадашњу хрватску државу (све масовне злочине су, по њему, починиле оне малоброjне усташе) постављаjу га додуше у значаjноj мери у питање, као jедног озбиљног и обjективног историчара.  Задатак историjске науке ниjе, наиме, да додељуjе (увек субjективне) апсолуциjе.

Оно што он у овом свом делу у суштини чини (тачка гледишта jезичко-филозофске теориjе дефиниционизма), то jе да, захваљуjући умешном баратању jезиком, узурпира власт над дефинициjама, самосвоjно и научно-ауторитативно редефинише стварност, да затим ту виртуализовану стварност прогласи jедином „стварном стварношћу“ (супституциjа садржине формом) и да jе психагошки прошири, и етаблира у jавности, у свести људи. То, међутим, ниjе историjска наука.

То jе методологиjа опробане (и успешне) инструментализациjе и манипулациjе људима, коjу препознаjе и идентификуjе, проучава и анализира мултидисциплинарна, превасходно jезичко-филозофски утемељена теориjа дефиниционизма.

Корбов начин рада, дакле, припада релативистичком схватању филозофиjе, за коjе jезик представља наjубоjитиjе оружjе, главни инструмент доминациjе над другима, а у служби остваривања своjих партикуларних интереса и циљева.

Његово несумњиво врло солидно познавање „заната“ историчара стоjи превасходно у служби конструисања спољне форме, коjа би ето требало да детерминише и садржину овог његовог дела (покушаj супституциjе садржине формом).

Другим речима, његов рад се може посматрати као jедан релативистичко-филозофски трактат у научно-историjским хаљинама, а у служби (претежно хрватског) покушаjа ревизиjе историjе.

Његовим неоспорним трудом jе, међутим, промена парадигме и у немачким социjалним наукама достигла нови квалитет, сасвим други ниво самовољне и виртуелне рефлексиjе стварности.

Те науке наиме убрзано добиjаjу jедан заjеднички и доминантни идеолошко-политички предзнак.

Пише: ВЛАДИМИР УМЕЉИЋ

Извор: ПЕЧАТ

Везане виjести:

Александер Корб добитник награде „Андреj Митровић”

Владимир Умељић СОЦИЈАЛНО-ПСИХОЛОШКИ АСПЕКТИ ФЕНОМЕНА ГЕНОЦИДА У СВЕТЛУ „ТЕОРИЈЕ ДЕФИНИЦИОНИЗМА“

TEORIJA DEFINICIONIZMA I FENOMEN GENOCIDA
(ETIKA I VLAST NAD DEFINICIJAMA)
(WITH SUMMARY: Definitionism-Theory and the Phenomenon of Genocide)

Владимир Умељић: “Теориjа дефиниционизма” – Запад и Балкан 1990?

Србин коjи jе задивио и Ноама Чомског!

ХРИШЋАНСКИ ПРАГМАТИЗАМ У СВЕТЛУ „ТЕОРИЈЕ ДЕФИНИЦИОНИЗМА“ (На примеру Светог Саве Српског)




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top