Draža Mihailović na sudu: O Trinaestojulskom ustanku

Datum objave: ponedeljak, jul 15, 2019
Veličina slova: A- A+

Partizana ne beše nigde. Ni tu, uz naše more, ni u napadima na Danilovgrad, Nikšić i Podgoricu. Istini za volju, moram reći da se stotinak partizana bilo pridružilo napadu na Podgoricu, koji je vodio pukovnik Bajo Stanišić, ali su pobegli već narednog jutra.

Mihajlović
General Draža Mihailović

Na Fejsbuk grupi Istorijske debatepojavila se objava moderatora Borisa Zogovića, koja je izazvala veliko interesovanje svojim sadržajem, ali i korektnu i interesantnu polemiku članova te grupe.

Radi se o izjavi Dragoljuba Draže Mihailovića, armijskog generala i načelnika Štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u Otadžbini, tokom suđenja koje je trajalo od 10. juna do 15. jula 1946. godine pred komunističkim sudovima.

Da napomenamo, Viši sud u Beogradu ga rehabilitovao 14. maja 2015. godine. Utvrđeno je da Mihailović nije imao fer i pravično suđenje, te su mu ukinute sve izrečene sankcije i on je zvanično postao neosuđivan. U obrazloženju rešenja o rehabilitaciji je navedeno da je sporna presuda doneta u nezakonitom procesu iz političko-ideoloških razloga.

Čelebić podigao Musolinijevu zastavu, a potom postao partizanski general

Objava FB grupe “Istorijske debate je imala sledeći sadržaj:

”Izjava Dragoljuba Draže Mihailovića sa suđenja 1946.  godine povodom ustanka u Crnoj Gori:

”Prvu oružanu akciju komunisti su izveli 7. jula, u Beloj Crkvi ubili su dvojicu žandarma, dvojicu Srba, a neki Čelebić je, na Cetinju, na stari dvorac kralja Nikole podigao Musolinijevu zastavu, uz počasnu paljbu italijanske vojske.

Imena toga Čelebića ne mogu da se setim, ali znam da je u partizanima dogurao do generalskog čina i da je, tako reći,sutradan, pošto je taj komunista pljunuo na obraz Crne Gore, Cetinja i Crnogoraca, sva Crna Gora ustala na oružje.

Prva velika bitka zbila se u selu Košćele i trajala je ceo dan. Musolinijev bataljon ”Duka od Aoste” predao se mojim ljudima, zajedno sa komandantima i slavnim bataljonskim trofejima iz Abisinije.

Napadom je rukovodio kapetan Kusovac, ne znam da li je još živ. On me je pismeno tada izvestio da odred pod komandom Dapčevića, takođe budućeg Titovog generala, nije hteo da pritekne u pomoć kapetanu Kusovcu nego se povukao daleko od poprišta.

Istog dana moje snage udarile su na Virpazar, Sutomore i Petrovac. Njima komanduje kapetan Jakša… Jakša, mislim da se prezivao Novaković. Među palim, bili su i moji potporučnici Đuković i Plamenac.

Partizana ne beše nigde. Ni tu, uz naše more, ni u napadima na Danilovgrad, Nikšić i Podgoricu. Istini za volju, moram reći da se stotinak partizana bilo pridružilo napadu na Podgoricu, koji je vodio pukovnik Bajo Stanišić, ali su pobegli već narednog jutra.

Sa bezbedne razdaljine pratili su i bitke mojih trupa na Bioču, Lijevoj Rijeci, Mateševu, Beranama i Kolašinu. Italijani su, ako se tačno sećam, imali više od hiljadu poginulih i pet puta toliko ranjenih i zarobljenih.

Tih julskih dana, partizanski metak se nije čuo u Crnoj Gori. A otkud bi, kad je njihov partijski štab još bio u Beogradu, nedaleko od zgrade nemačke komande, i kad je njihov generalni sekretar i vrhovni komadant (maršal i trostruki heroj naših naroda i narodnosti Josip Broz Tito) tek polovinom septembra otišao u šumu, a i tada u organizaciji i uz zaštitu mojih ljudi…”

Okolnosti i bitne informacije oko ustanka

Ova izjava Dragoljuba Mihailovića se mora posmatrati u kontekstu činjenice, koju navode komunistički istoriografi, da su od 32. 000 ustanika Trinaestojulskog ustanka- komunisti i skojevci imali 7.000, a monarhisti i nekomunisti 25.000 vojnika.

Trinaestojulskom ustanku se pridružilo 26 sveštenika Srpske pravoslavne crkve, oko trideset učenika bogoslovije, bogoslova i teologa, kao i 115 aktivnih i penzionisanih oficira.

Ostaje kao fakt da su 22 odsto ustanika činili komunisti,  78 odsto monarhisti, te da su u ustanku oni činjeli zajedničku, nedjeljivu silu koja je imala isti cilj.

Komunisti su planirali da 13. Jula 1941. izvedu simbolične akcije protiv okupatora, diverzije i lokalne napade, a sve je to iznenada preraslo u opštenarodni ustanak bez jasnog centra komandovanja.

Da je to tačno, govori činjenica da se komanda ustanka formirala tek 18. jula, pet dana poslije početka ustanka, kada je formirana Privremena vrhovna komanda nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak.

Kuriozitet je da Privremena Vrhovna komanda od početka ustanka, pa sve do oktobra 1941. godine nije imala nikakvih veza sa Vrhovnim štabom NOPOJ-a.

Kada su Centralni komiteta KPJ i Vrhovni štab obavješteni o razvoju događaja u Crnoj Gori uputili su, 22. oktobra, pismo u kojem je kritički ocenjen rad Pokrajinskog komiteta i ukazano na uzroke i posledice osipanja ustanka.

Ispada da Broz i Vrhovni štab uopšte nisu imali kontakte sa ustanicima od 13. jula pa sve do sredine oktobra 1941. godine.

***

Prva polemika na temu objave:

Boris Zogović: “Ovo za Čelebića je provjereno tačno. U pitanju je Savo Čelebić iz sela Štitari u gornjoj Lješanskoj Nahiji.

Boris Ristović: “Da li postoji još neko svjedočenje, sem Draže Mihailovića, koje bi potkrijepilo ove, mora se reći – zaista fantastične tvrdnje.

Naime, zna se da je mnogo kraljevskih oficira učestvovalo u ustanku, i da je dio njih kasnije napustio ustaničke trupe i stupio u kolaboraciju, ali da se maltene sve bitne vojne aktivnosti tokom julskih dana sproveli budući četnici uz komunističko oportuno distanciranje – to zaista prvi put čujem. Glede brojke o 1.000 poginulih Italijana, i ona je malo previše naduvana.

Takođe, nisam siguran da je došlo do napada na Podgoricu.

Ovo za Sava Čelebića je takođe fantazma – malo je nevjerovatno da je dobri Savo 12. jula podigao okupatorski barjak, a već 13. jula sjedio u štabu Lovćenskog odreda.

Boris Zogović: “Borise Ristoviću,  evo za Sava znam. Provjereno preko nekih porodičnih veza. Ne bih sad o tome, ostaje ti da mi vjeruješ ili ne vjeruješ na riječ, a ja imam obavezu da vjerujem mojim izvorima koji mi nikad ništa krivo nisu kazali.

Što se pak samog Mihailovićevog svjedočenja tiče, ni on nije bio prisutan tih dana u CG. Dobijao je izvještaje od svojih oficira. Pitanje je koliko su mu objektivno prenosili situaciju sa terena? Radi korektnosti sam prenio i njegovo viđenje situacije, pa diskutujmo o tome.

Boris Ristović: “Nije sporno da je svoje viđenje zastupa na osnovu informacija s terena na kojem nije boravio. Ali, problem je što Draža nije ni imao iole značajniju komunikaciju sa Crnom Gorom prije odlaska Pavla Đurišića s jeseni 1941.”

Boris Zogović: “Pavle tek ’42 dolazi na čelo pokreta,”

Boris Ristović: “Što se tiče Sava Čelebića – zaista ne mogu o tome da razmišljam na osnovu povjerenja u bilo šta sem u dokaze koji prevazilaze porodične priče. Ništa lično- ovo bih i rođenom bratu rekao. Ponavljam- Savo Čelebić je bio u ustaničkom štabu Lovćenskog odreda, a taj odred se nije proslavio po toleranciji prema svakome za koga su iole posumnjali da pripada drugoj strani.

Boris Zogović: “Savu niko ne umanjuje zasluge koje će kasnije imati, ali taj momenat je ostao kao mrlja možda, njegovog nesnalaženja.”

Znaš dobro da je i čuveni doktor Niko Miljanić bio u štabu Krsta Zrnova, i još mnogi kasnije istaknuti revolucionari,ali su im se brzo raspršile iluzije kad su viđeli masovnost ustanka.

Krsto je, sa početnih  4.000 hiljade boraca, za samo mjesec dana pao na neke 3 čete i to mu je bilo dovoljno da napravi progone po Crmnici, pokolj u Bajicama, logore na Čevu.”

Boris Zogović: “Evo i ovo iz prve ruke, a nema u knjigama: ‘Malo posle dolaska u partizane, Savo je komandovao jednim okršajem protiv Talijana u selu Orasi, i tad mu je šinjel bio izbušen od talijanskih metaka. Raspisao bih se, znam dosta detalja”.

Saša Kustudić: “Borise Ristoviću, tako je!”

Boris Zogović: “Saša,  tazbina mi je iz tih krajeva i neki porodični prijatelji, koji sve ovo dobro znaju. Čak sam i upoznao čovjeka koji je bio na Cetinju tih dana, umro je prije nekoliko godina.”|

Saša Kustudić: “Borise Zogoviću, Čelebići su dobro bratstvo, liše Toma.

Boris Zogović: “Ne bih u to ulazio vjerujem ti da je tako. Te ratne godine su bile teške. Ko je mogao da zna ’41 što će se naredne 4 godine dešavati. Bila su to teška vremena.

Izvor: IN4S

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top