fbpx
Pretraga
Close this search box.
Ж | Ž

Podijelite vijest:

Dramatičan prelaz preko mosta

„Krenite“, reče jedan partizan Labantu i on krenu, a Pero Kašić za njim. Ja ću za Perom, ali onaj drug pred mene ugura u red ženu sa dvoje djece. Idemo uz most. Gledam preda se, a onda preko te žene u vrh mosta. Držim se desnom rukom za ogradu. Nastojim da stopalom koristim poprečne letve na daskama mosta. Jastuk je pod rukom, pod pazuhom, a moja povelika, ali ne i teška, celtova taška pričvršćuje ruku preko jastuka. Kad sam vidio kako je most visok, poželim da pogledam kako je i ispod njega! Strašan prizor – sante leda velike po nekoliko kvadratnih metara, da ne kažem deset, pokrivene snijegom, udaraju jedne u druge i zapinju u ledenu koru koja se drži obale. To se događa ispod mosta. Po mom mišljenju, na dubini oko deset metara. Priznam da su u straha velike oči, ali to je ipak bilo toliko. Od dolaska na most, slušam glas žene ispred mene – stalno, jadna, ponavlja: „Marjane, drži se. Marjane, dobro se drži“. Izgleda da to govori starijem sinčiću koji ide ispred ovog manjeg koji je pred njom. Ona ide stalno ispruženih ruku da bi ogradila sinčića sa lijeve i desne strane. U desnoj ruci, koja je u nižem položaju od lijeve, drži nekakav koferčić, a u lijevoj nešto dobro smotano i svezano, kao ćebe. Ne gledam više u Dravu. Strahujem za tu djecu i njihovu majku. Ograda na mostu je sa obje strane napravljena od debljih letava koje su paralelne sa podom mosta na visini od možda metar. Za nju i gredu poda mosta pod kutom od četrdeset pet stepeni pribijene su neke deblje letve. Marjanova glavica je negdje u visini ograde, a on se drži samo desnom rukom. Do lijeve ograde ne može. Ovaj manji se povremeno pomaže ručicom, dodiruje kose letve, ali do ograde ne dosiže. Negdje prije vrha mosta i kraja našeg uspješnog uspona na njemu, ovaj mališan ispred svoje mame se oskliznu, omaknu se i nasloni na bočnu letvu. Ja se ukočio, zastao, a ona, jadna, brzinom pume ispustila je kofer, zgrabila malog s desne strane, osovila ga preda se i nastavila uspon upozoravajući Marjana da se dobro drži za ogradu. To dijete nije se niti oglasilo. Nastavilo je koračati kao da ga je mama negdje za vrijeme šetnje u parku povukla da ne stane u baricu vode. Pero je već prešao na silaznu stranu mosta. Nastao je razmak u koloni. Bilo je za to ozbiljnih razloga, no ja se ništa o zastoju ne sjećam. Čudna amnezija. Uz nekoliko uzastopnih riječi upozorenja, Marjan je prešao vrh mosta. „Samo se, Marjane, dobro drži i polako hodaj. Samo se dobro drži. Marjane, čekaj. Samo se dobro drži, sad ćemo te stići“, stalno mu je govorila zabrinuta mama.

Nekako je maloga vrevuzala i prevukla pa se i ona prevuče na silaznu stranu. „Marjane, samo se polako vuci. Ne žuri se i dobro se drži“, govori mu. U jednom času ona se napola okrenu i upozori me da je sada teže nego kad smo se penjali. Ode ona polako pa se i ja nekako prevučem na drugu stranu, držeći se za desnu ogradu. Razmak za Perom sve više se povećavao i u jednom momentu on se okrenuo i maše rukama, ne prestaje. Zavidim mu, a drago mi je što maše, što je prešao Dravu. Evo, idu dva čovjeka prema nama. Idu prilično brzo u odnosu na nas. To su partizani. „Odi ti, braco, sa mnom. Daj mi ruku“, reče jedan. „A ti, mali drugar, odi sa mnom“, kaže drugi čovjek manjem dečku. „Ma, mogu ja sama sa ovim. Glavno da je Marjan na sigurnom“, reče majka dječaka. „Ma, ne boj se, drugarice. Mi smo već sto puta prelazili most“, reče jedan i on uze malog drugara za ruku. Oni lijepo ubrzaše. Ode i ta žena. Sad ispade ja prvi, na čelu kolone, koji brenza. Ma, stvarno je gadnije nego kad sam se penjao. Možda i nije. Sad mi se most čini nekako širi. Valjda zato što nema nikoga ispred mene. Sad mi se čini da je sa njega nemoguće pasti u Dravu – ima ograda i lijevo i desno. Drugačije je sa djecom. To mi je stvarno ulilo strah u kosti. Pa, konačno, to i nije pravljeno za djecu. Međutim, i ona su u ovoj zemlji morala podijeliti zlo sa odraslima. Đonovi na mojim cipelama su tanki, istrošeni i dobro priliježu na smrzle letve na kojima ima dosta leda. Tko zna kako bih se sklizao da sam imao dobre, potkovane cipele. Ispade po onoj narodnoj: „Kad je nešto loše, tko zna zašto je to dobro“! Kako god, ja dobro i prtljavo silazim niz to što se u ovoj prilici zove most. Ni društvo koje ide za mnom ne napreduje bolje. Zadnja letva na podu mosta – puštam ogradu iz ruke i skočim na obalu. Nekako šuteći čestitam sam sebi što sam na zemlji, što više nisam na mostu! To osjećanje da više nisam na takozvanom mostu nije dalo mjesta spoznaji da sam ja sada prvi put u inostranstvu! Poslije je došla svijest o onom najvažnijem – mi smo, i ja sam, kod Rusa! To je konačno prava sloboda. Otpada svaki strah. On je ostao iza mosta na Dravi iako smo ga imali i na mostu! Sveto Jezdić spušta se niz most nekako napola čučeći, a napola se sanjka na guzici. Važno je da napreduje i da se tako dosanjkao u slobodu i inostranstvo. Ima naših još četrdesetak, što na mostu sa obje strane, ali i na našoj rođenoj zemlji. Idu, idu. Kolona na mostu je zgusnuta, neisprekidana. Ujednačeno savladavaju tu, za nas u dosadašnjem životu, neviđenu prepreku. Sklanjamo se kamionima koji tu povremeno prolaze. Šoferi imaju neke, nama nepoznate, uniforme. U nekim kamionima pod ceradama sjede isto tako obučeni vojnici. Prolaze i saonice koje vuku volovi neuobičajeno velikih rogova. Kod nas su takve plave volove sa velikim, malo manjim rogovima od ovih zvali sekovi. Naša grupa se povećava pa se sklanjamo u prostor između puta, odnosno prtine, koja ide niz tok Drave, i onoga što odnekud iz Mađarske ide pravo do ovog čudnog mosta. Eno i naših cura, učenica. Nismo ih vidjeli od Cabune. Konačno, eno Stane. Sve više izranja iza vrha mosta i nekako ga opkorači i, pridržavajući se objema rukama za desnu ogradu, prijeđe na ovu stranu.

Prije nje ide još i neka žena, koju sam zanemario, ali Stana je znak da je koloni kraj i da ćemo za desetak, petnaest minuta svi mi, koji smo krenuli prema slobodi i Rusima, biti među njima. Mi – konačno izmiješani sa Rusima i slobodom. Sa Rusima u slobodi! Tu su Rusi pobjednička vojska, a mi smo u ratu na njihovoj strani. Znači, i mi smo tu na jačoj strani. Ukratko, naša je strana jača, glavna i sve je jasno. Nema više onoga – sad je ovako, a začas može da se prevrne, pa da bude onako. Ne, ne, nema mrdanja. Nema mjesta ni pomisli da može biti drugačije. Tu su Rusi i time je sve i rečeno i završeno. To je sloboda. Banda ni od kuda ne može da se pojavi. Prosto nije za vjerovanje, ali tako je. Zaboravit će se puno toga što se događalo svukuda i mnogo toga iza ovoga najneobičnijeg mosta koji sam ikad vidio, ali, mnogo će se i pamtiti. Pa i taj most.

 

< Pred mostom na Dravi                                                  Sadržaj                                    Čerkezi nastupaju prema mostu >

 

Podijelite vijest:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani bez upozorenja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pratite nas na društvenim mrežama: