Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Драматичан прелаз преко моста

Датум објаве: четвртак, јун 3, 2010
Величина слова: A- A+

„Крените“, рече један партизан Лабанту и он крену, а Перо Кашић за њим. Ја ћу за Пером, али онај друг пред мене угура у ред жену са двоје дјеце. Идемо уз мост. Гледам преда се, а онда преко те жене у врх моста. Држим се десном руком за ограду. Настојим да стопалом користим попречне летве на даскама моста. Јастук је под руком, под пазухом, а моја повелика, али не и тешка, целтова ташка причвршћује руку преко јастука. Кад сам видио како је мост висок, пожелим да погледам како је и испод њега! Страшан призор – санте леда велике по неколико квадратних метара, да не кажем десет, покривене снијегом, ударају једне у друге и запињу у ледену кору која се држи обале. То се догађа испод моста. По мом мишљењу, на дубини око десет метара. Признам да су у страха велике очи, али то је ипак било толико. Од доласка на мост, слушам глас жене испред мене – стално, јадна, понавља: „Марјане, држи се. Марјане, добро се држи“. Изгледа да то говори старијем синчићу који иде испред овог мањег који је пред њом. Она иде стално испружених руку да би оградила синчића са лијеве и десне стране. У десној руци, која је у нижем положају од лијеве, држи некакав коферчић, а у лијевој нешто добро смотано и свезано, као ћебе. Не гледам више у Драву. Страхујем за ту дјецу и њихову мајку. Ограда на мосту је са обје стране направљена од дебљих летава које су паралелне са подом моста на висини од можда метар. За њу и греду пода моста под кутом од четрдесет пет степени прибијене су неке дебље летве. Марјанова главица је негдје у висини ограде, а он се држи само десном руком. До лијеве ограде не може. Овај мањи се повремено помаже ручицом, додирује косе летве, али до ограде не досиже. Негдје прије врха моста и краја нашег успјешног успона на њему, овај малишан испред своје маме се осклизну, омакну се и наслони на бочну летву. Ја се укочио, застао, а она, јадна, брзином пуме испустила је кофер, зграбила малог с десне стране, осовила га преда се и наставила успон упозоравајући Марјана да се добро држи за ограду. То дијете није се нити огласило. Наставило је корачати као да га је мама негдје за вријеме шетње у парку повукла да не стане у барицу воде. Перо је већ прешао на силазну страну моста. Настао је размак у колони. Било је за то озбиљних разлога, но ја се ништа о застоју не сјећам. Чудна амнезија. Уз неколико узастопних ријечи упозорења, Марјан је прешао врх моста. „Само се, Марјане, добро држи и полако ходај. Само се добро држи. Марјане, чекај. Само се добро држи, сад ћемо те стићи“, стално му је говорила забринута мама.

Некако је малога вревузала и превукла па се и она превуче на силазну страну. „Марјане, само се полако вуци. Не жури се и добро се држи“, говори му. У једном часу она се напола окрену и упозори ме да је сада теже него кад смо се пењали. Оде она полако па се и ја некако превучем на другу страну, држећи се за десну ограду. Размак за Пером све више се повећавао и у једном моменту он се окренуо и маше рукама, не престаје. Завидим му, а драго ми је што маше, што је прешао Драву. Ево, иду два човјека према нама. Иду прилично брзо у односу на нас. То су партизани. „Оди ти, брацо, са мном. Дај ми руку“, рече један. „А ти, мали другар, оди са мном“, каже други човјек мањем дечку. „Ма, могу ја сама са овим. Главно да је Марјан на сигурном“, рече мајка дјечака. „Ма, не бој се, другарице. Ми смо већ сто пута прелазили мост“, рече један и он узе малог другара за руку. Они лијепо убрзаше. Оде и та жена. Сад испаде ја први, на челу колоне, који бренза. Ма, стварно је гадније него кад сам се пењао. Можда и није. Сад ми се мост чини некако шири. Ваљда зато што нема никога испред мене. Сад ми се чини да је са њега немогуће пасти у Драву – има ограда и лијево и десно. Другачије је са дјецом. То ми је стварно улило страх у кости. Па, коначно, то и није прављено за дјецу. Међутим, и она су у овој земљи морала подијелити зло са одраслима. Ђонови на мојим ципелама су танки, истрошени и добро прилијежу на смрзле летве на којима има доста леда. Тко зна како бих се склизао да сам имао добре, потковане ципеле. Испаде по оној народној: „Кад је нешто лоше, тко зна зашто је то добро“! Како год, ја добро и пртљаво силазим низ то што се у овој прилици зове мост. Ни друштво које иде за мном не напредује боље. Задња летва на поду моста – пуштам ограду из руке и скочим на обалу. Некако шутећи честитам сам себи што сам на земљи, што више нисам на мосту! То осјећање да више нисам на такозваном мосту није дало мјеста спознаји да сам ја сада први пут у иностранству! Послије је дошла свијест о оном најважнијем – ми смо, и ја сам, код Руса! То је коначно права слобода. Отпада сваки страх. Он је остао иза моста на Драви иако смо га имали и на мосту! Свето Јездић спушта се низ мост некако напола чучећи, а напола се сањка на гузици. Важно је да напредује и да се тако досањкао у слободу и иностранство. Има наших још четрдесетак, што на мосту са обје стране, али и на нашој рођеној земљи. Иду, иду. Колона на мосту је згуснута, неиспрекидана. Уједначено савладавају ту, за нас у досадашњем животу, невиђену препреку. Склањамо се камионима који ту повремено пролазе. Шофери имају неке, нама непознате, униформе. У неким камионима под церадама сједе исто тако обучени војници. Пролазе и саонице које вуку волови неуобичајено великих рогова. Код нас су такве плаве волове са великим, мало мањим роговима од ових звали секови. Наша група се повећава па се склањамо у простор између пута, односно пртине, која иде низ ток Драве, и онога што однекуд из Мађарске иде право до овог чудног моста. Ено и наших цура, ученица. Нисмо их видјели од Цабуне. Коначно, ено Стане. Све више израња иза врха моста и некако га опкорачи и, придржавајући се објема рукама за десну ограду, пријеђе на ову страну.

Прије ње иде још и нека жена, коју сам занемарио, али Стана је знак да је колони крај и да ћемо за десетак, петнаест минута сви ми, који смо кренули према слободи и Русима, бити међу њима. Ми – коначно измијешани са Русима и слободом. Са Русима у слободи! Ту су Руси побједничка војска, а ми смо у рату на њиховој страни. Значи, и ми смо ту на јачој страни. Укратко, наша је страна јача, главна и све је јасно. Нема више онога – сад је овако, а зачас може да се преврне, па да буде онако. Не, не, нема мрдања. Нема мјеста ни помисли да може бити другачије. Ту су Руси и тиме је све и речено и завршено. То је слобода. Банда ни од куда не може да се појави. Просто није за вјеровање, али тако је. Заборавит ће се пуно тога што се догађало свукуда и много тога иза овога најнеобичнијег моста који сам икад видио, али, много ће се и памтити. Па и тај мост.

 

< Пред мостом на Драви                                                  Садржај                                    Черкези наступају према мосту >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top