Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Dan sećanja na Jadovno 1941-2019. biće obeležen u subotu 15. juna ove godine na Velebitu, Smiljanu i u Medku. Uskoro sledi više informacija.

Drama porodice Trandler

Datum objave: ponedeljak, maj 31, 2010
Veličina slova: A- A+

Jedne noći, već pred zoru, opali puška tu negdje poviše naše kuće. Mislimo, možda Lucin zet Slavko, ustaša, puca. A možda su i partizani. Na tome jednom pucnju se i završi. Nikad se nije dešavalo da čujemo jedan pucanj, uvijek se iza prvog pucnja čuje još po desetak i po koji rafal. Tako se pucnjevi čuju iz varoša, a ovaj je prema gornjem kraju i samo je jedan. Ipak mislimo da je to pucao taj Slavko. Ali, što bi on tu tako rano radio kad znamo da i on spava u “žici”? Prvi čovjek koji je toga jutra iz gornjeg kraja otišao u varoš bio je Juži Kiš, omanji čovjek, otac moga vršnjaka Antike. Iz varoša još nema uobičajene kolone i njihove prethodnice. Konačno idu. Opet se kreću po grabama, puške im u rukama, ali kolone spavalaca u „žici“ nema! Šta je sad? Nešto očito nije u redu. Ne možemo dokučiti šta je u pitanju. Izašli Tregnerovi iz kuće, skoro svi stoje kraj plota. Golštajnovi su na prozorima. Oni nemaju plota, a valjda nisu željeli na stazu. Mi otvorismo oba kuhinjska prozora. Na jedan se naslonismo sestra i ja, na drugi mama. Šutimo. Onda se oglasi teta Anka: „Joj, jes’ ćula da su partizani ubili Trandlerovku tuj na Pricinoj bašći, a ćoj’ka su joj oterali“? Mama nekako spontano zapita: „Pa šta je radila na Pricinoj bašči“? „Pa ne znam“, odgovori ona, „tako je rekao Juži Kiš. On je javio u varoš, jer dećki i đed i babika plaću i ne mogu nikuda“. Prođe tako neko vrijeme, poče da se vraća i poneki ustaša, a odozdo se pojavi čelo “u žici spavajućih”. Idu polako, neki zastajkuju i razgovaraju sa Tregnerima. Mama reče da zatvorimo prozor. Negdje oko podneva mama rukom pozva tetu Anku i ona dođe. Kaže da su Anćika Golštajnova i Lojzo bili gore kod Trandlera pa su ispričali da su Trandlera našli u bunkeru pod štagljom gdje je spavao. Upregli su njegove konje, njemu svezali ruke i noge, bacili ga u kola iza federsica i odvezli. Kad su partizani otišli, njegova žena je pošla preko ograda u varoš da javi što se dogodilo. Ubili su je kad je došla do Pricine bašte. Eto vidiš, kaže, kako ta djeca ostadoše i bez mame i tate odjedanput. Jovanka i ja zanijemili smo od straha. Nije nama žao Trandlera. On je 1941. godine od prije Jelene Parmakove uzeo Đukića amove i federsic. Te stvari je od Đukića donijela Savka Đukića, udata za Gojka Parmaka, sina Jeleninog. A 28. oktobra 1942. zaključao je vrata pred Jelenom koja je pošla kod njega da bi se sklonila od onog pokolja.

Strah nas je nadolazeće odmazde ustaša.

Ode teta Anka, a mi, puni straha, ne znamo što da radimo. Mama nam zabrani da izlazimo iz dvorišta. Kaže da je najbolje da budemo u kući. Pratimo šta se događa na ulici. Gledamo tko prolazi. Nekako je življe nego obično – muvaju se i ustaše, prolaze gore i vraćaju se. Odlaze gore i žene u crnini i po koji čovjek, to je uglavnom rodbina Trandlerovih. Stari Vorel vozi u kolima “ladcu”, mrtvački sanduk, i križ. Po običaju, predvečer u kuću pokojnika navraćaju komšije, bez obzira na vjeru. Tako je i na sahranama. Neka žena iz bliže rodbine u plaču reče: „Jadna djeca, šta će sad i bez oca i bez majke“! Plaču i ostale žene. Eto, plače i Jula Popovića, žena poodmaklih godina, pa kroz plač reče: „A kako će? Naši su još gore prolazili – jedni poubijani, drugi izranjavani, bez roditelja, sve opljačkano… Ovi su bar u svojoj kući, a kuća puna, nedirnuta. I baba i đed su, na sreću, živi. Živit će, moraju živ’t’, k’o i drugi“. Nasta tajac poslije ovog neočekivanog komentara. Ali, reče to Jula Popovića, baba Jula, čiji je sin Milan, mlađi od dvadeset godina 26. aprila 1941. godine otjeran sa preko pet stotina Srba u Koprivnicu, a odatle u Jadovno gdje je završio svoj život u ambisu Šaranove jame – kao i svi ostali. Reče to Jula koja je 28. septembra 1942. godine istjerana na strijeljanje sa kćerkom Milkom i mužem. Potjerali su ih u grupi ostalih srpskih žena, djece i par staraca upravo na Trandlerovu djetelinu. U masakru tog jadnog svijeta, među ostalima, ubijena je njezina Milka i suprug, a ona je pala u nesvijest i ostala živa. Eto otkud joj petlja da u jednoj izuzetnoj prilici, bez obzira na prisutnost svakakvih, dade svoj iskren, spontan komentar. I ovom prilikom potvrdi se poznata izreka – narod je gadan sudija! Valjda zato nije bilo replike – dogodilo se nešto “na drugoj strani”, ono što se nama već dugo događalo, a toga su prisutni očito bili svjesni. Mama je tu bila prisutna. Kaže da su se svi međusobno samo pogledali, ali su šutjeli.

Sprovod je bio sutradan. Išle su i naše žene, kako je to i ranije bio običaj. Nažalost, pravoslavce u posljednje tri godine ubijaju i sahranjuju bez ikakvog obreda. Zakopavanje obave Cigani. Sahrana je obavljena poslije podne, pa su se učesnici sprovoda vraćali kući još za dana. Kuma Milka i teta Cvijeta Popovića navratile su da malo posjede i popričaju sa mamom. Govore da je sprovod bio velik, da je župnik dugo govorio, da je u raki bilo dosta vode… „Ma, eto, to je zlo, pa ona i nije ništa kriva, ali on je bio pas pa uz njega nastrada i ona“, započe raspravu kuma Milka. „Ma njega nije šteta. Kad se samo sjetim kako je od Savke, iz njezine kuće, otimao Đukića amove i federsic. Eto, sad su ga ti amovi odvezli kako je i zaslužio. Da ne spominjem kako je priji Jeleni zatvorio vrata pred nosom, puštajući da je ustaše ubiju“, dodaje mama. „Ma, znao je on šta je napravio i zaslužio. Zato je i iskop’o bunker. Samo vrag zna ’ko ga je izd’o“, nastavlja se rasprava. „Kako Lojći Furijan nije kopao bunker? Pa ni Juži Kiš“, dodaje mama. „Čast Lojćinu, pa i Južinu, al’ ona njegova žena je vel’ki gad. Pa, eto, i Ringlovi svi spavaju kod kuće – i Vendel i Jozef i Lojzo“, dodaju one. Tako je u povjerljivom sastavu završena rasprava o tom događaju. Za to vrijeme kolona za “žicu” je išla prema varošu.

Poslije rata čuli smo i drugu stranu priče – akcija je organizirana da se uhvati Trandler u njegovom bunkeru. Akcijom je rukovodila Ljuba Pejnović.

Izjava Ljube Pejnović

Komandir desetine je rasporedio ljude sat ranije nego je akcija počela. Zadatak desetine je bio da zaštiti akciju od iznenadnog napada bande. Svi smo došli pješice – desetina i izvođači akcije. U slučaju nailaska bande – ustaša – trebalo ih je vatrom zadržati, toliko da se oni iz akcije povuku. Mene je komandir postavio na gornju stranu Živkovog sokaka i rekao mi da tu ostanem dok on po mene ne dođe. Tako sam ja tu stajala dugo, više od sata, uz debeli rušt. Noć je bila tiha, vedra, bilo je pomalo zima. U jednom času nešto, gotovo nečujno, projuri između mene i Živkovog plota. Dobro trči, u nešto bijelo je obučen. Brzo odmiče. Pomislim da je taj što ga hapse utek’o. Dignem pušku, nanišanim i opalim. On pade. Stojim za ruštom, zgledam se, kad dođe komandir (već svanjiva). Pita šta je bilo, ja mu pokazujem rukom i objašnjavam. „Drži ga na nišanu“, naredi on i ode do toga koji leži. Obilazi ga, dirne ga nogom, a onda ga okrene i odma’ ide prema meni. „Žena! Mrtva“, kaže. „Ajde za mnom“, naredi mi. Nešto dalje priključe nam se još trojica drugova i mi krenusmo prema malobarnjanskoj stazi. Ostali su se utovarili u kola i otišli prije nego sam ja pucao.

 

< Ustaša emigrant Nogalo                                            Sadržaj                           Dobre vijesti – kolaboracionisti odlaze >




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top