Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Др Момчило Диклић: АНТИФАШИЗАМ У ХРВАТСКОЈ

Датум објаве: среда, јул 31, 2019
Објављено у Комплекс Јадовно
Величина слова: A- A+
ustanak-u-lici.jpg
Устанак у Лици

Увод

Тврдња, да jе Хрватска била jедна од водећих антифашистичких држава, ако не и прва у Европи, jе невиђени апсурд.

То се тврди, за државу, у коjоj jе истовремено порушено преко три хиљаде антифашистичких споменика. Ово не износе само десничари него и многе друге структуре и разни поjединци, коjи су у последње две децениjе тако учени. Тако jе у „Вечерњем листу“ 24.априла 2012.године обjављен текст, поводом Милановићевог  говора у Концентационом логору Јасеновац, под насловом „Напокон разумна дефинициjа хрватског антифашизма“.

У тексту се међу осталим констатуjе и следеће: “да су Хрвати у Другом светском рату масовно судjеловали на побjедничкоj страни“, затим се додаjе „Дакле неприjепорна jе чињеница да су Хрвати масовно судjеловали у партизанском рату, те да су с временом почели штитити Србе наjугрожениjи народ у Хрватскоj.“ Један од наjвећих хрватских интелектуалаца и бораца за самосталну хрватску државу Владо Готовац, jе 21. jуна 2000.године упозорио  на забрињаваjуће стање хрватске историjографиjе, где jе, између осталог, истакао: “Заказали смо на отвореном и посве знанственом сусрету са повиjесном истином“, затим: “Хрвати су на таj начин стекли потребу за кривотворењем коjа обухвата готово све што чинимо.

И то jе наша велика невоља и она ће дуго траjати. У овом тренутку ми немамо ни политичке ни државне храбрости да с тим прекинемо.“[1] На такву ситуациjу у нешто блажоj форми и мало завиjениjе упозорава и наjпознатиjи хрватски историчар др Душан Биланџић, коjи jе на научном скупу у ХАЗУ под насловом: “Хрвати у другом свjетском рату“, истакао и следеће: “У протеклих петнаjест година, након смjене власти 1990, масовна повиjесна свиjест, па и хисториjографиjа до те мjере су се раздвоjиле и сукобиле да су нормалне расправе готово немогуће.“[2] Колико су мериторни „научни“ судови у друштву са таквом свешћу jе у наjмању руку упитно?

Анифашистички устанак и његова подела  на териториjу авноjевске Хрватске

Устанак у Хрватскоj jе подигао српски народ, коjи jе био осуђен на елиминациjу, од државних структура НДХ (jедну трећину ликвидирати, jедну трећину иселити и jедну трећину покрстити или покатоличити). Многи научници сматраjу, да jе НДХ Анте Павелића, била наjмрачниjа нацистичка вариjанта. Зато што jе имала логоре за децу, жене и друго становништво. У логорима НДХ ниjе било преживелих логораша, jер су у правилу сви били ликвидирани. У хрватским концентрационим логорима се убиjало са страшћу, за разлику од хладних немачких ликвидациjа. То значи да се на жртвама садистички изживљавало, жртве су мучене и маскриране. Живима су вађене очи, сечене уши и низ других, разуму непоjмљивих метода масакрирања. После ликвидациjа ишло се на пиће (ракиjу).

У концентрационом логору Јасеновац организовано jе такмичење међу кољачима ко ће више заклати логораша итд. Оваква држава jе, на жалост, добила подршку већине хрватског становништва. Била jе чврсто везана за Хитлерову Немачку а затим и за Мусолиниjеву Италиjу. Између осталог  обjавила jе и рат САД, што jе видљиво из следећег прилога. Краjем, односно 14. децембра 1941. године Влада Независне Државе Хрватске jе донела одлуку о ступању у рат против Сjедињених америчких  држава и  Енглеске.[3]

ОДЛУКА  ХРВАТСКЕ  ДРЖАВНЕ  ВЛАДЕ

НАЈНОВИЈИ  ДОГАЂАЈИ, КОЈИ СУ ДОВЕЛИ ДО СТУПАЊА СЈЕДИЊЕНИХ  ДРЖАВА У РАТ, ТРАЖЕ  ДА И ВЛАДА НДХ  ЗАУЗМЕ СВОЈЕ  СТАНОВИШТЕ. РАТ  ИЗМЕЂУ УСА  И  ЈАПАНА  ЗАВРШЕТАК  ЈЕ  ОНИХ НАСТОЈАЊА  СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА, КОЈА  СУ  ДУГО  ВЕЋ   ПРИПРАВЉЕНА  НА СВЕ ВЕЋЕ  ПРОШИРЕЊЕ ДАНАШЊЕГ  РАТА. КОД ТОГА ЈЕ БЈЕЛОДАНО  НАСТОЈАЊЕ  СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ  ДРЖАВА, ДА ТАКВИМ  РАЗВОЈЕМ  ПРИЛИКА  СТВОРЕ  ЗА СЕБЕ ПРЕМОЋНИ ПОЛОЖАЈ, НА ТЕМЕЉУ  КОГА  БИ  ТАДА  СВЕ  ОСТАЛЕ  НАРОДЕ  У СВЕ ВЕЋОЈ  МЈЕРИ  ПОДВРГЛЕ  СВОМ  ПЛУТОКРАТСКОМ  ГОСПОДАРСТВУ. И ОДНОС  УСА  КАО  И  ВЕЛИКЕ  БРИТАНИЈЕ  ПРЕМА  ХРВАТСКОМ  НАРОДУ  И ДРЖАВИ  ПОКАЗУЈЕ  ТУ  ИСТУ  ВОЉУ.

МИ СЕ ХРВАТИ  ОСЈЕЋАМО  ЧЛАНОМ  ЕВРОПСКЕ  ЗАЈЕДНИЦЕ, КОЈА СЕ БОРИ ЗА СВОЈУ СЛОБОДУ. НАША МЛАДА  ДРЖАВА  ОДЛУЧИЛА  ЈЕ, ДА У ДУХУ  НОВЕ  ЕВРОПЕ  СУДЈЕЛУЈЕ  НА ОБЛИКОВАЊУ БУДУЋНОСТИ. МИ ЗНАДЕМО, ДА ТО  ИЗИСКУЈЕ  НАПОН   СВИХ  СНАГА  И  МНОГУ  ЖРТВУ, ЈЕР САМО ПОБЈЕДОМ  У ЗАЈЕДНИЧКОЈ  БОРБИ  МОЖЕ  СЕ  ИЗВОЈЕВАТИ  ТА  БУДУЋНОСТ.

СТОГА СЕ НЕ ОСЈЕЋАМО САМО ТРОЈНИМ ПАКТОМ ОБАВЕЗНИ ПРЕМА НАШИМ ВЕЛИКИМ САВЕЗНИЦИМА, ВЕЋ ПОТПУНО ПО НАШЕМ НАЈДУБЉЕМ УВЈЕРЕЊУ, КАДА УТВРЂУЈЕМО, ДА И НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА ПРОГЛАШУЈЕ РАТНО СТАЊЕ СА СЈЕДИЊЕНИМ АМЕРИЧКИМ ДРЖАВАМА И СА ВЕЛИКОМ БРИТАНИЈОМ. ХРВАТСКИ НАРОД УЗИМА НАСЕСВАКУ ДУЖНОСТ И СВАКУ ЖРТВУ, КОЈА ИЗ ТОГА ПРОИЗЛАЗИ, УВЈЕРЕН, ДА ЋЕ МУ ТО ПО ПОБЈЕДОНОСНОМСВРШЕТКУ ОВОГА РАТА БИТИ ОД НАЈВЕЋЕ ПРОБИТИ.

Као што jе наведено, устанак jе подигао српски народ против усташког режима Хрватске. Српске устаничке масе у Хрватскоj , Славониjи и Далмациjи  нису имале неку дубљу политичку визиjу, осим да се спасе од убиjања и  уништавања, од режима структура НДХ. Међу устаницима могао се наћи и понеки комунисти, као и  људи из  српских политичких опциjа. Устаницима, коjи су у великоj већини били ненаоружани, у почетку су се наметали  наjугледниjи људи међу народом. Нарочито ово истичем, jер jе касниjе улога првих устаника увелико своjатана са више страна. После напада Немачке на СССР, међу српске устанике долазе и комунисти хрватске националности, коjи улазе међу устанике преко комуниста српске националности.

Челни комунисти Хрватске и КПЈ желе овладати са српским устаницима, преусмерити намере устаника и њихове одбране од режима НДХ, затим их усмерити, односно увући у рат против Немаца и Италиjана. Ово jе збуњивало српске устанике, коjи су устали да се одбране и спасе своjе и животе  свог народа  од  режима НДХ, сад се од њих тражи, да у таквоj позициjи, уђу jош у сукоб, са две тадашње светске велесиле, Немачком и Италиjом. Збунило их jе и то, што су им придошлице причале о заjедничкоj борби против Италиjана и Немаца, а коjе  jе велика већина хрватског народа дочекала аплаузом и цвећем. Комунисти коjи су припадали илегалноj комунистичкоj организациjи, са терористичким компонентама, били су боље организовани, односно оспособљени за такву борбу, увелико се намећу српским устаницима.

Изводе прве акциjе, сходно њиховим политичким циљевима, врше се препади на талиjанска и немачка возила у српским насељима, што завршава трагично по српски народ, углавном са великим  одмаздама над невиним народом. Руководство КП, разилази се са приоритетима борбе српских устаника. Одмах jе било видљиво, да им ниjе био приоритетан циљ заштита српског народа од режима НДХ, а што jе овима било кључно питање. Броjни логораши, коjи су одвођени у Концентрациони логор Госпић, бацали су из вагона лисиће, на коjима jе писало куда иду, међутим, ниjе извршен ни jедан препад на композициjу вагона према Госпићу, као што, током  Другог светског рата, ниjе никад, нападнуто наjвеће српско губилиште Концентрациони логор  Јасеновац.

Кад се све ово истакне, не треба негирати чињеницу, да су многи партизански комаданти воjнички штитили српски народ од усташа, сходно своjим могућностима. Неки су, због тога, осуђивани и на смрт, што jе увек jавности другачиjе презентовано. Неслагања око ратних циљева, довело jе до раздваjања устаника и њихова повезивања са покретом Драже Михаjловића. Тако се и на овом простору формираjу четници, коjи су имали приоритетни задатак, заштиту српског народа од режима НДХ.

Да ли су четници били антифашисти?

Данас се, између историчара, воде разне полемике, да ли су четничке jеднице припадале фашизму или антифашизму. После Другог светског рата, Брозов и Бакарићев режим, да би спасио хрватски народ, од оговорности за злочине режима НДХ, иде на изjедначавање злочина Хрвата и Срба. Изjедначаваjући усташе Анте Павелића и четнике Драже Михаиловића, jе невиђени апсурд. Разлика се и данас може доказати мерљивим историjским аргументима. Неоспорна jе чињеница, да су све сруктуре, током Другог светског рата, починие злочине, али jе невиђени апсурд њихова упоредба. Злочине не треба а нити се могу бранити, али су ипак не упоредиви.

Данас, наспрам, “научних“ квалификациjа о улози четника из периода Броза и Бакарића, отворило се питање антифашистичке улоге покрета Драже Михаиловића, где су се многи умешали. Пре свега, треба истаћи чињеницу, да jе покрет Драже Михаиловића био ослоњен на земље западне демократиjе, за разлику од Павелићевог  режима НДХ. Наметнуло се питање, дали су се четници борили против нацизма?  Јесу, између осталог, борили су се, против наjмрачниjе нацистиче вариjане хрватског режима Анте Павелића, штитећи своj народ. Да се четници не могу упоређивати са усташама  говори и следећа чињеница, Хитлер jе расписао потерницу за Дражом Михаиловићем, као и за Јосипом Брозом, скоро истовремено, нудећи награду за њихову ликвидациjу, што само по себи говори о четничкоj политичкоj ориjентациjи.

Чињеница jе, да jе Дража Михаиловић одликован од америчког председника, што би за неке требао бити наjмериторниjи доказ. Ваљда jе председник САД био обавештен, ко се борио на коjоj страни у Другом светском рату. Тим пре, што jе одликовање Дражи Михаиловићу додељено посмртно. Данас на териториjу Северне Америке и Аустралиjе постоjе споменици Дражи Михаиловићу, без било каквих проблема од стране тих власти. Не треба сумњати у правилну обавештеност тих држава. Као што сам већ истакао, ничиjе злочине не треба бранити па ни четничке, али Брозов систем их ипак  ниjе комплетно пописао, зато, што им то ниjе био циљ. Попис жртава учињених од стране четника  не би оправдао режимске политичке тезе. Због тога што нису пописани, данас се и са њима врше разне политичке манипулациjе, како у Србиjи, тако jош више у Хрватскоj.

Као што jе стручноj jавности познато, после завршеног рата 1991-1995. године, под страним  утицаjима, дошло jе до диjалога српских и хрватских историчара. Било jе више таквих сусрета. На тим сусретима, хрватски историчар Игор Граовац jе тврдио, да до 1994.године ниjе било већих манипулациjа у интерпретациjи броjа страдалих од четника у Хрватскоj од 1941-1945. године. Постоjала су два податка, прва броjка jе од 1.372 страдала од четника.[4] Оваj податак jе од Општинског одбора СУБНОР Книн, прикупљен за захтев, о изручењу Момчила Ђуjића социjалистичкоj Југославиjи. Граовац истиче, да jе оваj податак 1989.године прихватио и Фрањо Туђман.[5]

Друга броjка jе податак Земаљске комисиjе… налази се у Хрватском државном архиву у Загребу, она jе 1.729 грађана Хрватске страдалих од четника.[6] Као што jе познато, у Хрватскоj jе 1991. године формиран тим стручњака, историчара и осталих да утврде жртве Другог светског рата. За вођу тима jе постављен историчар, Михаел Соболевски. Када jе, као део тима, Игор Граоац, изнео, како наводи, недовршену радну процjену 3.500 жртава, жестоко jе нападнут са разних страна. Поjединци су ишли проценом индикативних броjева, да jе у Хрватскоj страдало 20.000 Хрвата и Муслиман од четника.[7] Друга своjевољна процена jе била 3.750 страдалих од четника у Хрватскоj, наведена 1995. године у службеноj едициjи.

Међутим, Игор Граовац jе одбранио докторску дисертациjу 1996. године на Филозофском факултет у Загребу (социjологиjа), где jе изнео податак од 2.905 поименично наведених жртава од четника у Хрватскоj.[8] Треба истаћи да су 2000 године, такођер, на Филозофском факултету у Загребу (повиjест) одбрањене две докторске дисертациjе на исту тему, Слободана Жарића и Здравка Диздара. Међутим, и ови подаци су се нашли на удару jер нису задовољили политичке структуре. Тако се у Загребу 1999. године, посве занемаруjући научно утврђен броj, поjавила књига „Прешућени четнички злочини у Хрватскоj и БиХ 1941-1945“, од аутора Здравка Диздара и Михаела Соболевског.

Како хрватска политика сматра броj жртава премаленим, избегаваjу териториjу Хрватске, па иду с тврдњом да су четници током Другог светског рата убили 20.000 Хрвата, значи додали 17.000.[9] Михаел Соболевски jе на четвртом скупу историчара одржаном у Печуху од 20 до 22 октобра 2000. године, на постављено питање о томе, одговорио, да то ниjе написао у тексту за тисак коjи jе предао, те да за њега не одговара.[10] Неко га jе додао! Ово jе типичан пример манипулациjа са историjском подацима, о чему jе Владо Готовац говорио. Овакве манипулациjе не могу допринети измирењу и међусобном разумевању српског и хрватског народа.

Наjмериторниjи су документи ЗАВНОХ !

Колико су Хрвати били антифашисти, наjбоље jе видљиво из разних историjских извора. Првенствено о томе говоре извештаjи  ЗАВНОХ-а или ратне скупштине, односно главног представничког тела Хрватске, коjе jе у потпуности било под доминациjом хрватских руководилаца. Пропаганда jе била наjаче оружиjе челних људи КПХ, организована преко пропагандног оделења ЗАВНОХ-а. Руководећи људи су, преко овог оделења, вршили кординациjу свих акциjа преко своjих људи, како на регионалном, тако и на локалном нивоу. У овом оделењу jе у потпуности доминирала хрватска структура, чак и на локалном нивоу, без обзира што су Срби доминирали у борачким редовима.

Ово оделење су, дириговано држали Хрвати, а што се види из националне структуре с конференциjе делегата пропагандних оделења окружних НОО за Баниjу, Кордун, Горски котар, Лику и Хрватско приморjе одржане у Пропагандном оделењу ЗАВНОХ 10, 11 и  12. jануара 1944. године. На тоj конференциjи су учествовали: “Од    Проподjела ЗАВНОХ-а  присутни су другови Јосип Хорват, Младен Ивековић, Ешрет Бадњевић и Зденко Хас. Од Проподjела окружних НОО-а присутни: Хрватско приморjе; Швабла Владимир, Гржетић Иван, Пелић Јуре, Жировник Јанез, Кордун; Аница Ракар и Стево Косановић, Горски котар; Јосип Дасовић, Баниjа; Халауза Савка, Лика; Вjекослав Прпић и Јосип Барковић.“[11]

Из наведеног се види, да у Пропагандном оделењу ЗАВНОХ  Срба и нема. Хрвати су и на локалном нивоу представљали српске краjеве; као Лику, Горски котар, Кордун, Баниjу итд. Током рата, а нарочито док се Срби нису почели бунити у ЗАВНОХ-у и његовим телима, у ЦК КПХ, Главном штабу Хрватске ниjе вођено рачуна о националноj структури. Чак се ниjе водило рачуна ни о регионима. Дешавало се да где jе већинско српско становништво, да их представља Хрват, само ако jе то било у интересу хрватске политике. Тако су на терену сви руководиоци пропаганде били хрватске националности. Они су дириговали и реализовали политику, често на штету српског народа. Но и поред тога, из извештаjа коjи су пристизали од пропагандног оделења осталим оделењима  ЗАВНОХ, види се да хрватско становништво ниjе прилазило партизанима ни КП нити почетком 1944.године.

Например, за Баниjу jе наведено: “Између Срба и Хрвата, нарочито за вриjеме посљедње неприjатељске офанзиве, постоjи шовинистичка мржња, коjу неприjатељ покушава jош више распирити.“ У извештаjу Окружног НОО за Кордун, између осталог се износи: “У хрватским селима осjећа се велик утjецаj усташа, jер jе Павелић из тих села успио мобилизирати  велики броj људи…У Дугоj Реси наш утицаj jе доста слаб иако тамо допре наш материjал. Такође у Карловцу немамо jачег утицаjа“. За Лику jе, између осталог речено: “У госпићком котару неприjатељ има воjничку инциjативу што се одражава и на политичкоj ситуациjи, тако да ослобођени краjеви губе повjерење у НОВ… а у опћини Оточац jош увиjек jе jак утицаj усташа, тако да jе из Прозора у просинцу 1943.године побjегло 50 људи ка усташама….

У брињском краjу народ постепено приступа НОБ, али jош  увиjек немамо потпуни политички утицаj и примjећуjе се да у том котару роваре разни Мачекови агенти.“  За Хрватско приморjе jе речено: “У Хрватском приморjу главни проблеми су дезертери и лоше економско стање. У сењском котару дезертерство се развило под утицаjем усташа, а у другим котарима из страха. Дезертери коче jачање НОП-а. На отоку Крку дезертери тероризираjу народ… На отоку Пагу народ гаjи неповерење према НОВ-и. У цриквеничком и новаљском краjу разликуjу се горњи и доњи краjеви. Горњи краjеви су уз НОБ, а доњи подлежу утицаjу неприjатеља. У Сењу неприjатељска пропаганда дjелуjе организовано.

Тако се често бришу наше пароле и пишу усташке….“ За Горски Котар jе између осталог истакнуто: “Послиjе неприjатељске офанзиве погоршала се политичка ситуациjа. Велики броj новомобилизираних побjегао jе.“ [12] Свакако, што се тиче политичке ситуациjе, извештаjи пропагандних оделења су наjмеродавниjи. Према изложеном, у одређеним хрватским регионима КПЈ  и  ЗАВНОХ нису успели придобити Хрвате за своjу страну, без обзира што jе постаjало све jасниjе да ће фашизам и нацизам изгубити рат. Новомобилизовани Хрвати, већином принудно, беже првим приликама…. дешава се да из оних хрватских краjева где jе КП остварила власт и где су деловале институциjе ЗАВНОХ, беже у усташку воjску. Руководиоци КПХ нису успели да преведу Хрвате на своjу страну ни оснивањем ХСС у окриљу НОР. Наjвећи део поjединаца, коjи су прилазили партизанима, био jе из тактичких разлога, а не да се супроставе усташлуку и укључе у борбу против нацизма, jош мање да би заштитили Србе од уништавања.

Извршни одбор ХСС jе у априлу 1944.године предложио  17  своjих чланова  за већнике ЗАВНОХ. Улазак у тела ЗАВНОХ био jе толерантниjи према Хрватима, што jе изазвало протест или супростављање понеког Србина. Тако се др Раде Прибићевић[13] противио да се Вања Радауш, кандидуjе у Председништво ЗАВНОХ. Српски предлози у политичком смислу нису имали великих шанси. Такав однос омогућио jе, да се у разне партизанске институциjе Хрватске увуку особе усташке ориjентациjе. Јасно jе, да jе њихова делатност ишла науштрб Срба. Дешавало се да су неке чланове ЗАВНОХ, коjи су приступили, па након извесног времена побегли, морали брисати. Но, поред све толеранциjе, неке су морали избацивати из ЗАВНОХ.

Тако су, што избачени или побегли, између II и III заседања ЗАВНОХ, следећи: “Стjепан Гргурец, будући да се установило да jе био члан Павелићевог сабора. Брисан jе на сjедници Извршног одбора 9. XИ 1943. године. Доктор Петар Бурић, одвjетник из Пореча у Истри, будући да jе за њемачке офанзиве напустио Истру и оселио се у Италиjу. Људевит Синчић, трговац из Матуља, будући да уопће ниjе судjеловао у Народно-ослободилачком покрету, већ jе све време био затворен у Истри. Доктор Иво Смолчић, адвокат из Сиња, ради прелаза усташама. Срећко Штифанић се повукао из редова НОП-а“[14] Како jе улазак Хрвата у тела ЗАВНОХ био краjње толерантан, тако се дешавало да су у ЗАВНОХ улазиле усташе и бивши припадници Павелићевог сабора.

На III заседању ЗАВНОХ-а, Станко Опачић Ћаница поднео jе извештаj о организациjи антифашистичке  власти у Хрватскоj. Он jе изнео да у хрватским регионима, као што су Мославина, Подравина, Хрватско Загорjе, део Славониjе, Баниjе па и Лике нападаjу седишта НОО, вешаjу и убиjаjу одборнике.[15] Истакнуто jе да су се окружне власти развиле само у српским краjевима, а то говори о степену НОР у хрватским краjевима где се тек организуjу  или се требаjу организовати.[16] Например, представник Хрватског Загорjа признао jе да jе његов регион почео последњи приступати НОБ.[17]

Занимљива jе констатациjа Ивана Скубића, представника Загребачког округа, коjи jе између осталог рекао и следеће: “Народ jе увjерен да су Срби првоборци, да су Срби народ коjи сноси данас наjвећи део тегоба борбе.“[18] Оваj представник Загребачког региона признаjе у маjу 1944.године да Срби jош увек сносе наjвећи део терета борбе. Та улога сношаjа терета, код српског народа имала jе за последицу: много болесних, страдалих и на десетине хиљда гладних, против чега jе српски народ почео негодовати на разне начине. Због тога долази до тзв. Кордунског процеса, суђења српским интелектуалцима и борцима, коjи су се супростављали жртвовању српског народа и уништавању српства и православља.

Кад су Хебранг, Краjачић и остали проценили да су довољно припремљени, одлучили су се почетком маjа 1944.године на њихову ликвидациjу, без обзира што су ови имали подршку међу српским народом. Оптужба jе била већ класична за ликвидациjу Срба, да се ради о прочетничким елементима. Руководство Хрватске свесно невиђеног жртвовања српских краjева и оправданог револта нуди обећања коjа никад неће испунити како у ратном тако ни у мирнодобском (оциjалистичком М.Д.) периоду. У документима Економског оделења ЗАВНОХ, могу се наћи на више места, разни планови о обнови страдалих српских краjева, па jе истакнуто и следеће: “Један од наjважних проблема за решење, за кога морамо већ сада посветити велику бригу, jест обнова земље. Наjвише jе страдао Кордун, затим Лика, Баниjа и Горски Котар, те неки дjелови Славониjе.“[19]

Сходно наведеном, на III заседању Завнох донета jе и „Декларациjа о основним правима народа и грађана демократске Хрватске“, где jе у члану 1 истакнуто: “Хрватски и српски народ потпуно су равноправни“. У члану 2 jе наведено: “Сви грађани федералне државе Хрватске jеднаки су и равноправни пред законом без обзира на народност, расу и вjероисповjест.“[20]

Без обзира што се антифашистичка борба углавном одвиjала у српским регионима авноховске Хрватске а воjничку структуру (партизане) чинили углавном припадници српске националности, дакако не оспораваjући ни удео Хрвата коjи jе у овом периоду  био велика мањина, све иоле значаjниjе функциjе под руководством КПХ обављали су припадници хрватске националности, што свакако ниjе случаjно.

Између II и  III заседања ЗАВНОХ, тj.од 15.октобра 1943.године до 9. маjа 1944. године у КПХ и  ЗАВНОХ или ратноj скупштини (делио се на одељења и одсеке, плус разне комисиjе и друго) су држали под контролом око 25. разно разних функциjа.

Српско становништво Лике, Кордуна, делова Баниjе и Горског котара jе лети 1944. године и даље сносило наjвећи терет НОР и упадало у све тежу беду. Половином 1944.године главни проблем КПХ, воjног руководства и свих структура ЗАВНОХ  био jе таj да се примиче рат краjу. Исход jе био на видику, а хрватско становништво се масовно престроjава.Још увек нису прихватили окриље КП, него су били и даље везани уз нацизам и усташку државу, а што неминовно пропада. Поред свих покушаjа позива и прогласа, не успева се.

То брине Јосипа Броза, Владимира Бакарића, Андриjу Хебранга и остале. Сходно томе, 18.маjа 1944.године  одржана jе конференциjа представника КПХ, ХСС, “Српског“ клуба већника ЗАВНОХ, УСАОХ, АФЖ Хрватске и многих поjединаца изван наведених структура. То су групе коjе су сачињавале Народни фронт Хрватске. Неке од тих група су створене с циљем, као и НФ да се међу осталим разлозима привуку Хрвати у партизански покрет. Челни људи КПХ су држали апсолутно све под контролом без обзира на различите форме. Хтело се, да се од НОФ Хрватске створи „свенародна“ политичка организациjа. На конференциjи jе изабран Извршни одбор НОФ Хрватске, за председника jе изабран Владимир Назор.

Да би, донекле, „оправдали“ пуно пута дато обећање растерећења српских краjева, односно  неприхватање Хрвата антифашистичке партизанске  линиjе и КП, истраjавало се на оптужбама одређених команди партизанских воjних и цивилних структура, да jе за то„крива“ неправилна политичка линиjа, што jе било у потпуности нетачно.

Краjем аугуста 1944. године на Баниjи и Кордуну поново хараче болести тифуса, малариjе, свраба што jе захватило на хиљаде људи.[21] Истовремено осетиле су се последице некритичког приjема Хрвата, пре свега у институциjе ЗАВНОХ, што jе условило разне издаjе или рад за неприjатеља убачених поjединаца. Познат jе случаj апотекара Бурића где се десило следеће: “У Глини jе завршена истрага против апотекара  Бурића, те jе исти кажњен на годину дана присилног рада, ради изручивања утршка апотека неприjатељу.[22] Таквих  jе случаjева било више. Остаjе упитно како би прошао за исти преступ неки представник српске националности ?

У другоj половини 1944.године дошло jе до значаjниjег приласка Хрвата у партизанске редове, али пре свега у тела НОР. Све више их jе увиђало да немаjу другог избора а и партизани су заузимали одређене хрватске региjе. Међунационални проблеми остаjали су исти али су се поjављивали нови. Тако се дашавало да у хрватским заузетим местима партизане дочекуjу неприjатељски. Уласком партизана  у неко хрватско место затицане су  библиотеке и продавнице књига са броjном усташком и нацистичком литературом. Дешавало се да су неке од њих уништавали партизански борци на лицу места. Хрватско становништво се жалило партизанским властима на те поступке.

Власти су одмах прописале правила по коjима jе такав поступак био забрањен партизанским jединицама.[23] Био jе краjње толерантан приступ према бившим чиновницима из НДХ. Због тога се десило да су бивши чиновници НДХ, задоминирали и у новим партизанским структурама после ослобођења. Оделење за правосуђе jе 14.септембра 1944.године, послало обласним и окружним НОО директивно писмо да приликом преузимања правосудних установа, остаjу сви чиновници осим дотадашњих шефова.[24]

Ма колико год су Хрвати прилазилi партизанским редовима, видjевши сигурну побjеду, наjвећи део jе избjегавао мобилизациjу у партизанску воjску до краjа рата. Поред познате им пароле, “да ће велике силе одлучити о свему“, оправдавали су се, наводно, да се боjе повратка Краља Петра; затим да ће бити у партизанским редовима убачени у наjжешћу ватру.[25] Поред свега, у области Славониjе и северне Хрватске, у периоду од 15. аугуста до 5.октобра 1944.године, jош увек ниjе била успостављена власт НОО,[26] што говори о степену развитка нових власти у одређеним хрватским региjама. НОО и воjним jединицама jе презентовано, пре свега, пропагандно оделење, а и остали сходно директиви, да Хрвати jедва чекаjу партизанску власт и да су под усташама заробљени.

Заправо, било jе сасвим супротно, што jе многе партизане српске националности затекло, коjи су пропаганду прихватали здраво за готово. Хрватски народ  их jе дочекивао неприjатељски. Ако су имали прилике, убиjали су чланове НОО, а  затим и партизанске воjнике из заседе. Ови  поступци су реметили миран однос воjних jединица према хрватском народу што се jављало као условна реакциjа. У  ЗАВНОХ и његова тела, нарочито у 1944.години, ушло jе доста Хрвата, бивших чиновника НДХ, што jе jош више стварало међунационални jаз.[27]

Краjем 1944.године, партизани су интезивниjе почели заузимати одређене хрватске краjеве.Успостављање партизанске власти, претпостављало jе нове кадрове. Нису их имали у многим хрватским регионима, jер су тамо имали мало своjих присталица. На неослобођеним или полуослобођеним хрватским краjевима, НОО, не само да нису функцонисали, него их jе било тешко успоставити и на ослобођеноj териториjи.Тако се цивилна власт краjем децембра 1944.године веома тешко успостављала у Далмациjи, а што jе обjашњавано да се повукла пред захватом воjске.[28] Цивилна власт готово да ниjе постоjала, повукла се пред воjском, jер jе третирана као нешто страно и неприjатељско.

Без обзира што се рат ближио краjу, заузимани су и даље ставови да на чело одређених служби мораjу бити Хрвати. Тако jе на седници оделења ЗАВНОХ, заузет став за управљање Одељењем унутрашње управе: “Стево Краjачић jе нагласио да за в.д. одjелног предстоjника треба бити Хрват“.[29]

Партизанске jединице из српских краjева  отишле су по целоj Југославиjи, jер су Срби 1945.године били масовно у партизанскоj воjсци, а њихови краjеви и народ остали не заштићени. То се види и из извештаjа jануара 1945.године, где се, између осталог наводи: “Усташе свакодневно поjачаваjу терор…, а приликом продора на ослобођене териториjе скоро свагдjе покољу све што им дође до руке“…“У вези тиме намеће се проблем организациjе заштите народа,….а на неким мjестима и привремене евакуациjе.“[30] Заштита Срба на терену више jе била формална него стварна.

Људи коjи су пришли НОР из усташких краjева, никад нису штитили Србе. У српским регионима ниjе било места из коjег народ ниjе морао да бежи.[31] На конференциjи председника  и референата одељења техничких радова и обнова, одржане 28.децембра 1944. године, расправљало се о изградњи попаљених села.[32] Овде jе jош jедном наговештена помоћ Србима у миру и то не само изградњом баjти, него и читавих села, са знатно бољим условима.

У jануару 1945.године jош увек нема масовног прилаза Хрвата партизанима, осим у освоjеним местима и то принудно.У извештаjима и из тог времена, налазе се оправдаваjућа образложења где се проналазе разлози, зашто се то ниjе десило.Упуства у коjима jе обjашњено, коjе делатности спадаjу у неприjатељства, доводила су прилично велик броj Хрвата у неприлику. Због Хрвата jе дата амнестиjа свима коjи се до 15.jануара 1945.године прикључе НОВ. Међутим, ни у фебруару 1945.године стање се ниjе битно мењало код хрватских краjева.Долазило jе до несугласица између разних тела и воjних установа. Некритичко прихватање бивших чиновника НДХ  у нове органе власти, створило jе проблем судства у Далмациjи, Славониjи…

Због толеранциjе према њима, они су почели деловати неприjатељски и организовано, те самим тим постали опасни за нови режим,[33] што се, заправо, дешавало у свим хрватским краjевима. Избегавано jе признавање стварности. Власт се ниjе могла организовати и успоставити у новоослобођеним хрватским краjевима, зато што ниjе имала подршку од народа. Тумачења и образлагања да jе организациjа власти подбацила, нереална су и нетачна.[34] Опраштање и толеранциjа, био jе пут придобиjања хрватских маса. Кад се то десило, схватило се да да велика група правника и даље ради по своме, противи се организовано одређеним захватима нове власти.

Например, адвокати су се, под новим органима власти, ставили директно у службу НДХ, бранећи усташке злочине, отворено су негирали АВНОЈ, ЗАВНОХ и њихове одлуке.[35] Такав вид супростављања новом режиму од стране Срба, био jе непоjмљив, а да се и десио, завршио би по њих, краjње репресивно.Због отворене делатности против нове власти, 5.марта 1945.године предложено jе укидање Закона о адвокатима, коjи jе потписао jавни тужилац Јаков Блажевић.Заправо, нови режим  немаjући куд, морао се обрачунати са адвокатима.[36] Кроз броjна документа, види се да политика КП и НОР ниjе прихваћена у хрватским краjевима. Они су принудно „прихватали“ НОР, када су их партизанске jединице заузеле.

Из извештаjа Повереништва прехране ЗАВНОХ у фебруару 1945.године види се да су српски краjеви и даље у тешком стању и да jош увек снабдеваjу велики део воjске.[37] Поред  свих недаћа у овим краjевима, била jе у потпуности опљачкана стока. Преостали део jе дат воjсци на употребу, а таj jе био толико исцрпљен да jе почео гинути, тако да народ ниjе имао чиме обавити пролећну сетву.[38] Извештаj из половине марта 1945.године говори о хаотичном стању да се из тих краjева не може више опскрбљивати воjска jер треба помагати народ да се прехрани, што се види и из jедног извештаjа: “Горски котар, Лика, jедан део Кордуна и Далмациjе су током рата потпуно исцрпљени, по неприjатељу опљачкани, а и задње резерве хране предане су за потребе НОВ-е.Поред тога су села Лике, Баниjе, Кордуна, Горског котара великим дjелом попаљена. Из тих краjева, не само да неможемо опскрбљивати воjску,него морамо готово сво становништво помагати у храни.“[39]

Народна влада Хрватске формирана jе у Сплиту. Недељу дана после формирања владе 22.априла 1945.године, донета jе „Декларациjа Народне владе Хрватске“. У jедном ставу владине декларациjе, наведено jе: “Народна влада Хрватске сматра своjом дужношћу нагласити оно огромно учешће Срба из Хрватске у заjедничкоj борби против окупатора и њихових слугу, и истакнути њихову улогу ПРВОБОРАЦА као и помоћ, коjу су код дизања хрватског народа у борби указали; Народна влада Хрватске ће о томе водити рачуна и брижно остварити прву тачку Декларациjе о основним правима народа и грађана демократске Хрватске земаљског антифашистичког вjећа народног ослобођења Хрватске о равноправности Хрвата и Срба“[40]

У новослобођеним хрватским краjевима, цивилна власт ниjе успевала у тим краjевима да испуни своjе задатке. Хрватско становништво у неким регионима, ниjе имало осећаj воjничког пораза, због опрезног приступа према њима, што jе условило да добар део становништва ниjе прихватао нову стварност.Због таквог односа, у неким хрватским местима се даље у jуну 1945.године, независно од ослобођења, продавала усташка литература. Као што jе истакнуто, књижаре и књижнице биле су заштићене одлукама виших органа ЗАВНОХ, наводно од воjничког уништавања као „културног блага“.  После одређених протеста, ипак jе дошло до наредбе Министарства унутрашњих послова НВХ, 3. jуна 1945.године, коjом се забрањуjе растурање усташке фашистичке литературе.[41]

Цивилни органи су били састављени, нарочито у хрватским срединама, од новопридошлих током 1944 и 1945.године. Њихов састав jе био сходно националноj структури места или региона. Тако се не мали део тих структура, стицаjем историjских околности нашао у партизанским телима и органима власти. Док су се остали „контрареволуционари“ били воjнички поражени, то се ниjе на такав начин десило воjскама НДХ. Службеници НДХ су примљени масовно у нови апарат власти, чак и они коjи су унапређивани у усташкоj држави, што значи да су имали заслуге, само им то нове власти нису урачунавале.[42] И поред све толеранциjе, руководиоци нису читав рат успели придобити хрватске масе, иако су веровали да ће због њихове политике, вођене сходно хрватским интересима, прећи на њихову страну.

Масовни прелазак Хрвата на антифашистичку страну под окриље НОП никад се ниjе десио, ако не рачунамо краjеве коjи су воjнички освоjени пред краj Другог светског рата.У таквоj позициjи, немаjући избора, хрватски комунистички предводници су се морали политички обрачунати са осталим хрватским политикама. Тешко jе било премостити ту разлику, jер далеко наjвећи броj Хрвата ниjе био за никакву Југославиjу, без обзира на страначко-политички предзнак.

Католичка црква, веома моћна и утицаjна међу хрватским масама, никада ниjе била за Југославиjу. О усташком покрету не треба трошити речи. Хрватска сељачка странка и Мачек, такођер нису били за Југославиjу.Значаjан разлог jе и сама борба. Партизане су водили политички Хрвати, а велика већина бораца су били Срби, и та jе воjска, код многих, третирана доста дуго, као српска. Поред тога, Хрвати су застрашивани комунизмом. Комунистички руководиоци у почетку и током рата, нису баш имали наjjасниjу представу, како ће то ново друштво изгледати. Такођер, веома значаjан разлог био jе што су многи Хрвати огрезли у страшне злочине над Србима, па ни сами нису веровали у више могуће заjедништво.Значаjан разлог jе био и таj, да су одређене политичке структуре очекивале од земаља западне демократиjе да неће дозволити успостсвљање комунизма у Хрватскоj.

Као што jе познато, Андриjа Хебранг jе „потиснут због утврђеног антисрпства“ а после њега челна структура КПХ постаjе др Владимир Бакарић. Његов први отворени иступ против ХСС, усташке доктрине, неких људи Католичке цркве, десио се на седници Председништва ЗАВНОХ 14.априла 1945.године у Сплиту, где jе поднео реферат као секретар ЈНОФ Хрватске и његовим извештаjем као председника Народне владе о политичким приликама и раду владе од III до IV заседања ЗАВНОХ. И у том обрачуну, Владимир Бакарић jе штитио Хрвате. Ниjе ништа лоше кад човек штити своj народ, то требамо сматрати нормалним, али кад га штити историjским неистинама, коjе иду на уштрб другог народа, у овом случаjу Срба, то jе било врло опасно по њих. Челни човек комунистичке позорнице Хрватске jе у том обрачуну рекао и оно што jе читаво време рата било помало притаjено. Бакарић коначно признаjе у априлу 1945.године да квислиншке jединице, пре свега усташе и домобрани, и даље се жестоко и жустро боре: “Упркос очигленоj пропасти немачког фашизма борбеност окупаторових квислиншких борбених jединица не опада битно.

Нема jош знакова већег расула у њиховим jединицама, нити помањкања воље за борбу у тим jединицама.“[43] Истакао jе да се Павелићево десjство смањуjе само на оном простору коjе су преузеле jединице НОР, те да се његов броj воjника смањуjе пропрционално простору, али да има jош око 70.000 воjника под усташким комадантима.[44] Дакле, то су биле jош jаке концетрациjе Хрвата. Друге нациjе нису имале тако jаку концетрациjу на страни нацизма, поготово не 1945.године. То су биле мање групациjе, што, заправо, говори о националним опредељењима. Концентрациjа хрватских снага пред краj рата, била jе толико броjна и због тога што партизанске jединице и нису све до пре ослобођења имале веће воjне захвате против воjске НДХ. Тако се до маjа 1945.године очувала велика концентрациjа усташа и домобрана.

Владимир Бакарић jе, даље, обjашњавао: “Код нас у Хрватскоj усташе, ти окупаторови слуге-нису с том политиком истребљивања повезани само тиме што њиховим трупама заповjедjу Њемци. Они се и сами нашли на истоj линиjи.“ [45] Чудно jе да jе Владимир Бакарић, открио тек 1945.године да су се усташе и саме нашле  на истоj линиjи с Немцима. Улога Немаца при ликвидациjи Срба не можемо, нити смемо, бранити као директне злочинце као и оне коjи су били надређени усташама. Али не могу се усташка злочинства покривати само немачком командом, jер jе то пребацивање одговорности са усташа на Немце.Усташе су пар пута више учиниле злочина над Србима, него Немци. Многи злочини су учињени без немачке команде. Било jе и момената, кад Немцима нису одговарала усташка зверства над Србима, а и случаjева кад су се згражавали над њиховим злочинима. Бакарић jе изнео податак да усташе чуваjу одређене своjе официре, вероватно предвиђене за герилски рат у мирнодопско време.[46] Он jе жестоко напао ХСС и признао да нису придобили њен врх, те да они и даље раде за усташе.[47] Тако jе споj усташа, ХСС, затим Хрватске католичке цркве, остао на истоj страни и борио се за исте циљеве, независно од њихових политичких разлика.

Владимир Бакарић jе напао поjединце из Хрватске католичке цркве, али jе и даље, као целину бранио, па између осталог навео: “У току кампање што веће мобилизациjе, усташе чине нове напоре за повезивање католичке цркве за своjе планове и за коришћење њеног ауторитета за мобилизациjу. Не мислим овдjе на иступање релативно ипак изнад очекивања броjих усташких издаjничких шпиjуна, зликоваца, коjи носе редовничко и свећеничко рухо.“[48] Бакарић се и овде одмиче од истине, иако му jе добро познато да jе Католичка црква у Хрватскоj стварала усташке организациjе између два светска рата. Затим, да су и католички свештеници били организатори усташке НДХ,  а многи и обављали усташке дужности.

Но притjешњен, ипак jе морао признати да jе изнад очекивања, велики броj свештеника био у усташама. Он Католичку цркву у Хрватскоj, као целину ослобађа од одговорности иако jе 24.марта 1945.године издат „просвед католичког епископата против суставног убиjања и мучења неовисних свећеника и вjерника.“ Протест jе потписао Пословни одбор Председништва бискупских конференциjа коjег су чинили: Алоjзиjе Степинац, надбискуп загребачки, затим познати зликовац из Сараjева Иван Шарић, фра Јозо Гарић, бискуп бањалучки, др Антун Акшамовић, бискуп  из  Ђакова, др Јанко Шимрак, фашист из „Хрватске страже.“ Они су се супростављали суђењу злочинцима хрватске националности, изврћући истину, сходно своjим потребама. Одлучуjући људи КП били су толерантни.

Никакви злочини нису вршени над хрватским свештеницима и интелектуалцима, само зато што су били хрватске националности и католичке вероисповести. Било jе доста злочинаца и из тих структура, коjима су касниjе у рату недела опроштена. Представници бискупске конференциjе су на провидан начин, оправдавали учињена злодела: “док Хрвати jош нису имали ниjедне пушке у своjим рукама, већ су одговорни неприjатељи извршили покоље над хрватским пучанством у неким мjестима навjештаваjући зато и истребљање нашем народу. Послиjе тога, нашли су се на жалост и међу Хрватима људи коjи су прихватили борбу истим начином.“[49] Ово jе покушаj оправдавања учињених зочина над српским народом.

Политика НДХ jе следила политику Анте Старчевића, Јосипа Франка и других, затим програма из Усташких начела, усташе су jош у емиграциjи створили планове за уништавање Срба, Јевреjа, Цигана, али и поjединаца или група из осталих нациjа, коjи не буду прихватали њихову политику. Формирањем НДХ 1941.године, кренуло се у реализациjу претходно наведеног програма. Да jе то тако, износим релевантну изjаву: “Одмах након оснутка НДХ, формирана jе у Загребу ’Усташка надзорна служба’ (УНС), чиjе Уред III био задужен са организациjом Концентрационих логора. Идеjа за формирање конц. логора потекла jе jош из прве емиграциjе.

Знам да су Павелић и многе истакнуте усташе jош за вриjеме боравка у Италиjи договорили о разним начинима и средствима са коjима би извршили ликвидациjу српског становништва у Хрватскоj…“[50] Владимир Бакарић jе перфидно и не добронамерно преносио њихова оправдања за учињена зверстав над Србима. Он их лично не потврђуjе, али и не пориче, иако jе добро знао истину. Као што jе већ истакнуто, у том периоду  Срби нису извршили никаква злодела. Уосталом, у свим тим оптужбама никад и нигде ниjе наведено где су у то Срби у то време учинили злодела.

Овом измишљотином покушавало се оправдати невиђени масакр учињен над српским народом, коjег jе подржавала, поред осталих политичких структура и Хрватска католичка црква. Католички свештеници су своjу улогу обjашњавали, да су поштовали вољу хрватског народа. Ако jе НДХ била по вољи хрватског народа, тj.самостална држава што се не може порицати, али се не може оправдавати истребљење друге нациjе и учешће у томе, нарочито не измишљотинама. Интересантно jе резоновање Владимира Бакарића. Он околишари, те се, тобоже, згражава да су међу потписницима и творци недела, па истиче: “Тим више што се међу потписницима налазе познати духовни оци издаjе и недjела Шарић и Шимрак.“[51]

Чудно jе то, што он, одређене издваjа, као да су други потписници у том смислу били бољи. Он избегава споменути челног човека Алоjзиjа Степинца, коjи jе био надређен Шарићу и Шимраку. Ако jе то било због политичке комбинаторике, коjу су челни људи КП имали са њим, независно од његове улоге према Србима. То само говори о безобзирном односу према њима и да њихову судбину за поjедине руководиоце КП ниjе била толико битна. Бакарићева тврдња, да се ради о неколицини бискупа jе нетачна.[52] Њему сметаjу тврдње да jе хрватски народ издао Краљевину Југославиjу и масовно прихватио државу везану за Хитлера, а таква држава ниjе могла бити другачиjа него злочиначка. То jе била истина.

Он покушава прикрити, да би амнестирао, донекле, Хрвате за учињена недела под режимом НДХ. И досадашња „историjографиjа“ jе наметала нетачну чињеницу, такође, тврдећи да Хрвати нису масовно прихватили НДХ и усташки режим. Ваљда jе тачниjа констатациjа за Хрвате на основу огромне већине, него на основу велике мањине. Бакарић немерно избегава истину, тврдећи да jе издати „Просвjед“ само потреба усташке политике, а не и Хрватске католичке цркве. Он то сматра „ситном“ поjавом. Владимир Бакарић jе нападао и усташе са констатациjом да су поделили судбину своjих господара и да се сва та руља злочинаца упутила према западу, затим да су очекивали сукоб западних савезника са СССР.

Мало jе историjографиjи познато да су Броз и остали хтели да у земљи остане „заведени“ Влатко Мачек, да су послали свог преставника да га наговори да остане.[53] После разговора са Влатком Мачеком, партиjски представник jе обавестио надлежне да Мачек, ипак одлази. Поводом тога Владимир Бакарић се критички обрушио на Влатка Мачека, те jе између осталог, рекао: “Ово нам потпуно потврђуjе да jе бjег др Мачека био добровољан, да jе са стране Народноослободилачког покрета било подузето све, да се доктор Мачек обавиjести о правом стању ствари и парализуjе евентуалне илузиjе и крива схваћања, коjа jе могао живећи у усташкоj средини-стећи, те jе своjим бjегом само запечетио ону политику, коjу jе кроз читаво вриjеме окупациjе заступао, а коjа jе хрватском народу доњела толико штете.“[54]

Невероватно jе колико су Јосип Броз, Владимир Бакарић и остали хрватски руководиоци били безобзирни према Србима, колико су били спремни да жртвуjу српски народ. Нису током рата успели придобити већину хрватског народа, осим принудно и после пораза одређених региона. Хрватска власт НДХ се ниjе хтела предати, као ни вође ХСС Влатко Мачек, наjутицаjниjа политичка личност Хрвата до 6.априла 1941.године. Ако покушамо да уважимо придобиjање Мачека као политичку потребу, то jе, ипак, била краjња безобзирност према српском народу, jер jе он човек коjи jе помогао да се успостави усташка држава, позивом хрватском народу на послушност Анти Павелићу, тj.онима коjи су одлучили да униште Србе.

Он jе Павелићу 1941.године предао своjе сеоске и градске полувоjничке организациjе и тако успоставио усташки државни апарат. Каквог ли цинизма, када Владимир Бакарић обjашњава, 24.jула 1945.године да су предузели све да спасе Мачека, да га одврате од бjега, наводно да му обjасне, jер jе могао стећи „крива“ схватања, живећи у усташкоj држави. Бакарића и остале ниjе интересовала чињеница што jе Мачек давно пре 6.априла 1941.године знао ко су усташе и како ће решавати српско питање. Прича о Мачековоj заведености jе покушаj обмане Срба, што ниjе била ретка поjава у окриљу НОР. У истом тексту, а после неприхватања Мачека да остане, Бакарић револтирано признаjе, да jе то наставк политике коjу jе водио током рата.

Сад одjедном, Владимир Бакарић зна какву jе политику водио доктор Влатко Мачек током рата, а пре jе „мислио“ да jе био заведен. Јосип Броз, Владимир Бакарић и остали су, заправо, обешчашћивали Србе, партизанске борце, а нарочито руководиоце, приуштивши им да се нађу у друштву са злочинцем Алоjзиjем Степинцем, коjи то захваљуjући Брозу, Бакарићу и осталим ниjе проглашен а чим се данас манипулише, и износи као аргумент пред jавношћу. То jе човек коjи jе и пре Другог  светског  рата био на задатку  уништавња православља. Какву jе намеру имала католичка црква између два светска рата, наjбоље се види из мисли Алоjзиjа Степинца, коjи jе 1934.године посетио Воjводину и Београд, те поводом тога записао: “Да jе већа слобода и довољно радника Србиjа би за двадесет година била католичка.“[55]

Уочи Другог светског рата, челни човек католицизма у Хрватскоj, навео jе у свом „Дневнику“ и следеће: „Наjидеалниjе би било да се Срби врате вjери своjих отаца тj. да пригну главу пред Намjесником Кристовим Св.Оцем.“[56] Алоjзиjе Степинац jе навео искрене намере своjе цркве. Но, jедно jе чињеница, таj програм, намера ниjе његов „производ“, већ jе иза тих планова, свакако стаjао Ватикан, а он их jе само дисциплиновано извршавао. Представници католичке цркве, имали су запажену улогу у разоружавању воjске Краљевине Југославиjе, као што су имали велику улогу у конституисању и успостави власти Независне државе Хрватске. Ево што jе изjавио, накнадно, jедан од наjпознатиjи хрватских комуниста Јаков Блажевић, коjи jе био jавни тужиоц у суцком процесу против Аjоjзиjа Степинца: “Степинац jе одмах издао окружницу, у коjоj jе конституисан програм како да се црква држи и подупире темеље Павелићеву режиму.

Још пре рата, црква jе помагала да се у Хрватскоj створи крижарска организациjа састављена од фанатизованих студената и малограђана. Та се крижарска организациjа, по налогу Степинца прикључила усташком покрету и многи од њих су постали наjзадртиjи кољачи. Мислим да све ово нисмо jасно уочили 1946.године за време Степинчева процеса. Тада смо видели само нешто од тога, али не тако jасно као данас, у документима коjе смо у међувремену открили.“[57]

Руководиоци КП су хтели да се српски партизански предводници нађу са jош jедним таквим, као што jе требао да буде Влатко Мачек. Челни људи КП су се, ипак, морали обрачунати и са домобранима. Револтирани што нису пришли партизанскоj линиjи, Бакарић их jе коначно тад назвао правим именом усташки остаци, што су стварно и били.[58] Он их jе оптужио да су омогућили опстанак крвавог усташког режима и за учињене злочине. Бакарићева изjава о злочинима домобрана и претходна претпоставка да jе Мачек, можда био заведен од усташког режима, прилично jе контрадикторна. Владимир Бакарић ни овог пута не одступа од уходане хрватске шеме, тj. великосрпске опасности и о Краљевини Југославиjи као тамници народа.

Он истиче: “Кривњу за то, што се тако велик броj нашао у неприjатељским редовима, налази се у првом реду у структури  старе Југославиjе, коjа jе била тамница народа.“[59] Тврдње су познате и са њима се бежи од стварности и за све оптужуjу Срби. Хрвати су се организовано борили против затварања воjника НДХ у радне логоре. Владимир Бакарић jе обећао да нису и да неће бити изложени репресиjи. Такође, обећао jе да неће доћи под удар ратног закона.[60] Он jе критиковао поjедине представнике католичког свештенства да преко новина, по читавоj Европи, нападаjу органе нове власти. Напади се нису сводили само на jавне приговоре, него су организоване и jавне демонстрациjе против нових власти.[61] Наjснажниjа jе била тзв. процесиjа Маjци божиjоj бистричкоj: “Ми смо дозволили ту процесиjу без обзира на познате нам чињенице, да се тамо са стране извесних кругова организовала jедна кампања против народних власти, jедна кампања коjа jе првенствено проусташка, што обзиром на састав процесиjе ниjе никакво чудо.“[62]

Католички кругови се нису мирили са поразом, па су организовали усташку кампању против нових власти, свесни да jе већина хрватског народа уз њих. Били су свесни и толеранциjе нових власти према њима. Питање jе, да ли jе смело доћи у исто време до неке политичке демонстрациjе у Србиjи или у неком другом српском краjу? Ове чињенице су натерале Владимира Бакарића да оптужи католички клер да спасавjу и пребацуjу усташе.[63] Све jе учињено да код Хрвата дође до политичке преориjентациjе, па се морало ићи и на одређена раскринкавања, а што се дуго избегавало.

То jе био жесток напад на Католичку цркву пред Хрватима, да jе подупирала фашистичке или, како jе наглашено, ненародне режиме.За политички неуспех придобиjања Хрвата на своjу страну, Бакарић оптужуjе и партизанштину у погледу савладавња задатака, да jе било низ недопустивих пропуста.Од оних да се не поштуjу више власти, те да се не поштуjе воља народа и не полажу рачуни народу, тврдећи да jе то створило огромне потешкоће у сређивању политичких прилика у земљи.[64]

У време наведене критике, демонстрациjа нове власти у хрватским краjевима не значи ништа друиго, него предати jе у руке неприjатељу, поготову што се то jош тражило док читава земља ниjе била ослобођена. Контрола комунистичке власти од народа у тим краjевима, била jе, заправо, њена предаjа неприjатељу. Срби, онолико колико су jе имали, расформирањем или повлачењем воjске, предавали су jе, без обзира на политички статус и што су се они управо изборили за њу. Тако jе партизанска власт по регионима, предата сходно националноj структури.

ЗАКЉУЧАК

После Другог светског рата ишло се на симетриjу злочина, зато нису вађене кости из jама. Комисиjа за ратне злочине…ниjе довршила попис жртава, тако су омогућене манипулациjе с броjем убиjеног и  геноцидом ликвидираног српског народа. Сходно политици изjедначавања, злочина и злочинаца, ишло се и на писање тада уопштених назива на антифашистичким споменицима уместо прецизниjи назива. Алоjзиjе Степинац ниjе проглашен ратним злочинцем упркос мерљивим неделима, да би се касниjе с тим политички манипулисало, као што и неки други из хрватског режима НДХ нису уопште одговарали.

У хрватском друштву, због наведеног приступа ниjе дошло до денацификациjе (деусташизациjе), па jе демократиjа изазвала и рехаблитациjу усташлука. На скоро свим скуповима ХДЗ, приликом осваjања власти, на краjу се пева о усташком поглавнику Анти Павелићу .“Демократски“ вођа Хрвата др Фрањо Туђман исказуjе антсемитизам и антисрпство у своjим књигама пре било каквог ратног сукоба. По преузимању власти, у Хрватску се враћаjу хрватски нацисти (усташе) међу њима и комадант Концентрационог логора Јасеновац Динко Шакић и многи други.Неки су били постављени и на одређене политичке фукнкциjе као Иво Роjница и.т.д. Данас jе измењена и постава у Јасеновцу, са немером негирања геноцида у овом логору.

Све скупа наведено, фалсификовање историjе, пре свега,  утицало jе да се у Хрватскоj код становништва масовно измени свест, па млади на разним музичким и спортским скуповима масовно нацистички поздрављаjу са испруженом десном руком. Ово jе посебно изражено на наступима познатог хрватскох певача Марка Петровића Томсона, коjи их подстиче у том смеру. Интресантно jе, што многе изненађуjе, да ово меународна заjедница толерише.

Историjска jе неправда упоређивати четнике Драже Михаjловића са хрватским режимом Анте Павелића. Неумесно jе упоређивати усташе и четнике што jе учинио Брозов режим. Таква упоредба не може издржати научни суд. Као што jе истакнуто, оваj режим jе ишао на симетриjу злочина, што jе била политичка потреба Јосипа Броза Владимира Бакарића и осталих. Тако су Броз и остали ослободили своj народ, од одговорности за учињена злодела над српским народом током Другог светског рата. Учинили су вишеструко веће злочине над српским народом, него Немци а о Италиjанима да и не говоримо. Срби су били носиоци антинацистичке и антифашистичке борбе у Хрватскоj, што jе видљиво и из докумената ЗАВНОХ. Мерљива jе чињеница, зашто нису исти, хрватски режим Анте Павелића и српски покрет Драже Михаиловића.

Као што jе видљиво, покрет Драже Михаиловића био jе антифашистички и ослањао се на земље западне демократиjе, док jе режим НДХ обjавио рат САД и Вреликоj Британиjи. Питање коjе се политички наjчешће злорабило, да ли се та политичка опциjа борила против нацистичких дражава. Треба обjаснити оптужбе, да су сарађивали са Италиjанима када jе за то било потребе, jер су и они штитили српски народ од усташког режима. Они су на териториjу НДХ штитили српски народ, коjи jе био осуђен на елиминациjу, због своjе верске и националне припадности, што jе био њихов приоритетан интерес за разлику од партизана коjима то никад ниjе био приоритетан интерсе.

Јосипу Брозу и његовоj структури, био jе приоритетан интерсе борба против монархиjе и заузимање власти, односно стварање Југославиj по свом кроjу. Поjам четник, при распаду социjалистичке Југославиjе толико jе вулгаризиран, априори прихваћен по обрасцу НДХ. Па данас, испада, да jе четник „сваки“ Србин, коjи не прихвата или има примедбу на службену хрватску политику, коjу после распада СФРЈ, српски народ ниjе могао прихватити.

Пред нама jе период борбе за историjску истину о Србима у Хрватскоj, што неби требало бити предмет политичких трговина и манипулациjа. Сваки режим, коjи сакрива историjску истину, нема добре намере.

 


[1] Vlado Gotovac, „Novi list“, 21.VI 2000. god., Dušan Bilandžić, Povijest izbliza, Memoarski zapisi 1945-2005., Zagreb, 2006. str. 528

[2] Dušan Bilandžić, Sa naučnog skupa održanog u HAZU, Povijest izbliza, Memoarski zapisi 1945-2005., Zagreb, 2006, str. 681

[3] Одлука jе обjављена у „Nedjeljnim vjestima“br.2, od 15. decembra 1941. У чланку под називом „Hrvatska stupila u rat“. Препис се налази у Воjном архиву, ANDH, k. 239, reg. br. 16/5

[4] Igor Graovac, Otvara li demokratija mogućnost prestanka manipulacije stradalim? Primjer: razliku u utvrđivanju broja stradalih od četnika 1941-1945. u Hrvatskoj, Dijalog povjesničara-istoričara 4, Pečuj 20-22 oktobra 2000, Zagreb, 2001, str. 553-564.

[5] I. Graovac, isto

[6] I. Graovac, isto

[7] I. Graovac, isto

[8] I. Graovac, isto

[9] I. Graovac, isto

[10] I. Graovac, isto

[11] IHRPH, Zgb, ZAVNOH, L-XII/158-1944. g., Zapisnik sa konferencije Propodjela ZAVNOH, održane 10, 11. i 12. I 1944. g.

[12] IHRPN, Zgb, ZAVNOH, 1-XII/158-1944, Zapisnik sa konferencije Propodjela ZAVNOH, održane 10, 11. i 12. I 1944.g.

[13] IHRPH, Zgb, ZAVNOH, 6-XVIII/216-1944. g. Sjednica Izvršnog odbora ZAVNOH od 7. svibnja 1944. g.

[14] IHRPH, Zgb, ZAVNOH, 6-XIX/217-1944. g. Treće zasjedanje ZAVNOH (stenografski zapisnici), Izvještaj Verifikacionog odbora Andrija Bubanj.

[15] „на примjер у Хрватском загорjу убиjаjу православне одборнике, хапсе њихове породице и пале им куће. Кенфељини бjелогардеjци и петоколонаши у Подравини организуjу нападе на сjедишта народноослободилачких одбора и бацаjу бомбе на њихове просториjе.  У Мославини и Подравини повjешано jе по телефонским стубовима дуж пруге много одборника. Њемци и усташе авионима нападаjу и бомбардираjу сjедишта НОО у Славониjи, Баниjи и Горском котару. Једноj групи успjело jе упасти у котарски НОО за Перушић и побити добар део чланства. У Бjеловарском округу похватано jе око 100 одборника“ (IHRPH, Zgb, ZAVNOH, 6-XIX/219-1944. g., Izvještaj Stanka Opačića Ćanice na III zasjedanju ZAVNOH-a o organizaciji vlasti u Hrvatskoj)

[16] Исто

[17] IHRPH, Zgb, ZAVNOH, Zapisnik III zasjedanja ZAVNOH-a

[18] Исто

[19] IHRPH, Zgb, ZAVNOH, Zapisnik III zasjedanja ZAVNOH, konstatacija u izvještaju Ekonomskog odjeljenja  6-XIX/217-1944. g.

[20] IHRPH, Zgb, ZAVNOH, 6-XIX/226-1944. g.

[21] Споменица Вjетром виjани

[22] IHRPH, Zgb, ZAVNOH-1944. g., Broj 864/44, 23/8-44, Izvještaj Odjeljenja narodnog zdravlja ZAVNOH-a Tajništvu ZAVNOH-a o radu Odjeljenja za srpanj od 20. kolovoza 1944. g.

[23] IHRPH, Zgb, ZAVNOH-1944. g., Odjeljenje narodne prosvjete ZAVNOH-a moli Predsjedništvo ZAVNOH da donese upute o postupku sa školskim inventarom i bibliotekama prilikom oslobođenja pojedinih mjesta, 27. kolovoza 1944. g.

[24] IHRPH, Zgb, ZAVNOH-1944. g., 574/24, IX

[25] IHRPH, Zgb, ZAVNOH-1944. g., 574/24, IX, Iz izvještaja od 29. rujna 1944. g.

[26] IHRPH, Zgb, ZAVNOH-1944. g., Br. 1454/44, Iz izvještaja Vjekoslava Kudelnjaka od 7. listopada 1944.g. Odeljenju pravosuđa ZAVNOH-a, između ostalog istaknuto je „Okružni NOO-i kao i svi niži NOO-i u okruzima Zagreb, Varaždin i Krapina ne djeluju kao vlast i na tim okruzima narodni sudovi nisu formirani“.

[27] Из Закључака о хитним састанцима донесеним на заjедничком састанку свих оделења ЗАВНОХ-а одржаном 10. студеног 1944. године, АХ, Згб, ЗАВНОХ-1944.г.

[28] „Стање у Далмациjи било jе незадовољаваjуће… Цивилна власт уопће ниjе дорасла ситуациjи. Директива готово уопште нема а уколико их jе било, нису проведене… Цивилна власт у опште ниjе дошла до изражаjа, повукла се пред захватом воjске“. (Из окружнице Оделења унутарње управе ЗАВНОХ-а, IHRPH, Zgb, ZAVNOH-1944, бр.1697, 12.XII 1944.)

[29] Записник са седнице руководилаца оделења ЗАВНОХ-а на коjоj jе разматрана организациjа и текући рад одређених оделења, IHRPH, Zgb, ZAVNOH-1944.

[30] Извештаj Јакова Блажевића Предсjедништву ЗАВНОХ о политичкоj ситуациjи и организационом стању и раду НОО у Лици после неприjатељске офанзиве. Дана 5.I 1945. АH, Zgb, ZAVNOH, 21573

[31] Исто

[32] Записник конференциjе делегата Одjела техничких радова, пољопривреде и обнове земље те окружних НОО-а Кордуна, Покупља и Цазина, на коjоj су размотрени проблеми планова изградње попаљених села и насеља. АIHRPH, Zgb, ZAVNOH, NV-37/3836

[33] Извештаj Повереништва правосуђа ЗАВНОХ-а Председништву ЗАВНОХ-а о развитку организациjи и раду судова и судске управе од српња 1943. до 10 вељаче 1945. године, АIHRPH, Zgb, NV-38/4043, Повjереништву правосуђа, броj 200/45 дана 10.II 1945.

[34] Исто

[35] Одговор Повjереништва правосуђа ЗАВНОХ садржаjем нових законских прописа, коjе би имао дониjети АВНОЈ као средишње законодавно тjело од 1.III 1945, AIHRPH, Zgb, NV-39/4215

[36] AIHRPH, Zgb, NV-39/4269, Javno tužilaštvo federalne Hrvatske br. 9/45, dana 5.III 1945. godine

[37] Povjereništvo prehrane broj 244/45 dana 6.III 1945, AIHRPH, Zgb, NV-39/4282

[38] Извjештаj Повjереништва промета ЗАВНОХ Предсjедништву ЗАВНОХ о своjоj организациjи и раду у раздобљу од руjна 1944. до ожуjка 1945. Повjереништву промета бр. 274. дана 11.III 1943.године, AIHRPH, Zgb, NV-40/4360

[39] Извештаj Повереништва трговине и опскрбе ЗАВНОХ-а Предсjедништву ЗАВНОХ-а о своjоj организациjи и раду од липња 1943. године до ожуjка 1945. године, броj 308/II, дана 11.III 1945, AIHRPH, Zgb, NV-40/4352

[40] Народна влада Хрватске, Издање државног накладног предузећа Хрватске, Загреб, 1945, стр.91

[41] Наредба о забрани усташке и фашистичке литературе Министарства унутрашњих послова, броj 1737-45, 3.липња 1945.године

[42] АH, Zgb, „Narodne novine“, broj 3 od kolovoza 1945. godine

[43] Реферат обjављен у књизи „Народна влада Хрватске“, Загреб, 1945, стр. 13-31

[44] Исто

[45] Исто

[46] Исто

[47] Исто

[48] Исто

[49] Исто

[50] Изjава Љубе Милоша са саслушања, Антун Милетић, Концентрациони логор Јасеновац, књига II, стр.1051 и 1052

[51] Реферат обjављен у књизи „Народна влада Хрватске“, Загреб, 1945, стр.13-33

[52] Исто

[53] Исто

[54] Извjештаj предсjедника Народне владе Хрватске др Владимира Бакарића о политичким приликама и раду Владе од III до IV засjедања ЗАВНОХ, „Четврто засjедање Народног сабора Хрватске (ЗАВНОХ-а) Стенограмски записници“, изд. Сабора НРХ, Загреб, 1950, стр. 19-31

[55] Алоjзиjе Степинац, Дневник 1, белешка под датумон 3.VII 1934. године

[56] А. Степинац, Дневник 3. белешка под датумом 17.I 1940.г.

[57] Разговор Владимира Дедиjера с Јаковом Блажевићем о Степинцу, Мачеку и Павелићу, Владимир Дедиjер, „Нови прилози“, стр.561 и 562.

[58] Ви знате да смо ми заробили са оружjем у рукама прилично велик броj домобрана. Он се кретао око 40-50 хиљада, можда и нешто више … даље другови, ти људи коjе смо заробили су Хрвати, они су наши сународници… Ти наши сународници служили су под њемачком командом у борби против своjе домовине. Служити неприjатељу у борби против своjе домовине jе издаjа. Ти људи, хтjели или нехтjели лично криви или не криви, дошли су под удар закона.  Законом о заштити народа, требало би да буду кажњени. Но то ниjе све. Они су били ти коjи су омогућили своjим дjеловањем опстанак оног крвавог усташког режима коjи jе овдjе постоjао, jер да ниjе домобрана, не би се таj режим могао овдjе задржати. Они су били ти коjи су извршили наређења, коjи су ишли на извршење ратних злочина, они су били ти, коjи су убиjали по нашим селима, они су били ти, коjи су бацили љагу на наше хрватско име. „Извjештаj др Владимнира Бакарића“, Исто, наведено у ф.н. 57

[59] Исто

[60] Исто

[61] Исто

[62] Исто

[63] Исто

[64] Исто

 

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top