Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Допринос великог Орсона Велса четништву

Датум објаве: субота, март 31, 2018
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+

Готово шокантно на хрватску јавност деловали су недавно објављени подаци о томе како су Американци и Енглези за време Другог светског рата гледали, и још увек гледају, на четнике и генерала Дражу Михаиловића

Ратко Дмитровић

Највећи проблем копања по прошлости у вези је са могућим неугодним открићима. То се ових дана догађа Хрватима, а цео случај, наравно, у најдиректнијој је вези са Србима. Шта су пронашли? Четнике, али у другачијем светлу и улогама од оних у какве их је у својим филмовима гурао Вељко Булајић.

Шира хрватска јавност се први пут суочава са необоривим чињеницама које говоре да четници нису исто што и усташе, да је демократски и слободни свет на челу са Америком и Енглеском првих година Другог светског рата ђенерала Дражу Михаиловића и његове четнике доживљавао као прве европске герилце у отпору Хитлеровом нацизму.

ИЗВАН ИДЕОЛОШКОГ ОКВИРА

Одушевљење српским четницима ишло је дотле – сазнају Хрвати – да је Холивуд снимао филмове о херојству четника, да су штампани стрипови о борби Срба против нациста, те да су – а ово је био повод за цео случај – славни холивудски глумци Орсон Велс и Винсент Прајс у једној америчкој радио-драми глумили четнике.

Немам никакав посебан однос ни емоције према четницима, као што их немам ни према партизанима, мада би ово друго било за очекивати с обзиром на то да су сви моји, и са очеве и са мајчине стране, били партизани. Посебне околности које сам у овом серијалу описивао утицале су да одрастем и формирам се изван идеолошког оквира. Дакле, ту врсту оптерећења немам. Зашто ово напомињем? Због могућег тумачења да је мотив за редове које читате условљен мојим идеолошким одређењем. Није. Условљен је мојом унутрашњом „обавезом“ – за коју мислим да има шири значај- да објашњавам, где год је то могуће, а у границама својих могућности, тешке и врло сложене односе између Срба и Хрвата.

У тим односима већ двадесетак година већина Хрвата доживљава Србе као четнике и то по обрасцу Вељка Булајића; брадате, крезубе, прљаве, са камом у зубима и флашом ракије у џепу. Хрватска службена политика је, ако се сећате, 1991. године терминолошки дефинисала рат као одбрану Хрватске од „србо-четничке агресије“. За службену и неслужбену хрватску политику, јавност уопште, четници нису једино: Соња Бисерко, Жарко Кораћ, Наташа Кандић, Петар Луковић, Срђа Поповић, Весна Пешић и Чедомир Јовановић. Пуповац им је сумњив, упркос његовом несумњивом доприносу коначном решавању српског питања у Хрватској. Сви остали су четници, отворени или прикривени, свеједно је.

Познато је под каквим околностима и због чега је Титов режим повукао знак једнакости између усташа и четника и то читаоцима „Печата“, сигуран сам, није потребно објашњавати. Тај стереотип је (да не спомињем Хрвате) уз мале резерве прихваћен код већине Срба. Хрватима је то био једини излаз из врло тешке ситуације у којој су се нашли на крају Другог светског рата, као народ који је имао државу монструозне суштине, геноцидну, успостављену на злочину и планском убијању Срба. А онда је смишљена и почела да се примењује „спасоносна“ формула: „И Хрвати и Срби имају своје фашисте и злочинце, први усташе, други четнике“.

АМЕРИЧКА И БРИТАНСКА ЗАБЛУДА

Само на основу тога могло се догодити да новостворена држава стави у исту раван Анту Павелића и Дражу Михаиловића, усташе и четнике. Одрастали смо на тој матрици и требало је да прође много година да би се у том подруму упалило прво светло.

А како је ова прича доспела пред хрватске очи? Загребачки историчар филма, извесни Даниел Рафаелић, припремао се за снимање документарног филма „Друга страна Орсона Велса“ са идејом да прикаже овог генијалног глумца и режисера у јавности мање познатим ситуацијама и приватним животним епизодама. Није ни сањао да ће налетети на Велса-четника. А догодило се баш то.

Пре отприлике десет година, у јеку рада на документарцу Рафаелић открива да је Велс 1942. године, као један од пет тада најпознатијих и најбољих холивудских глумаца, заједно са Винсентом Прајсом (припадао је тој петорки) глумио четника у радио-драми америчке телевизије. Драма се звала врло једноставно „Четници“. Рафаелић покушава да дође до фонозаписа, до саме драме, али не успева; они ретки који су је имали у архиви тражили су за копију велики новац, Рафаелић их није имао и приказао је свој филм 2005. године у којем је прећутао Велсово „четниковање“ у радио емисији.

У међувремену интернет се шири неслућеном брзином, на разне начине оплемењује и осиромашује наше животе, зависи од тога како га ко користи, и радио-драма „Четници“ постаје бесплатно доступна свакоме ко за то остварење покаже интерес. „Четници“ су урађени комбинацијом наративних делова, препуштених Прајсу, и играних у којима се јавља Орсон Велс. Он при том, захваљујући свом огромном таленту и могућностима гласовне трансформације, глуми неколико ликова, укључујући и девојку Јовану у коју се заљубљује главни јунак Душан.

Њих двоје се венчају и долазе да живе у Београду, отварају малу занатску радњу, потом она остаје у другом стању, треба да роди сина, али онда Хитлер бомбардује Београд, Јована гине, а Душан одлази у четнике и пред стројем изговара своју личну драму, позива Србе на борбу против Немаца, а Дражу Михаиловића уздиже на ниво божанства.

Споменути Рафаелић припрема за 28. април, ове године, у Загребу предавање и презентацију на тему „Никад виђени филмови из тајних архива“. У склопу тог програма, најављено је, биће емитована и Велсова радио-драма о четницима.

Тако је нова слика о четницима продрла ових мартовских дана у широке хрватске масе и тамо изазвала чуђење и неверицу.

Нове податке о четницима објавило је неколико хрватских листова и портала, развила се широка форумска расправа, неколико аутора, као и јавних личности Хрватске, упиње се да докаже како се ту у ствари ради о великој америчкој и британској заблуди у коју су ови упали из необавештености и због „успешне српске пропаганде“. Било би за смех да није за плакање; Срби и успешна пропаганда? То нити је било, нити ће бити.

Како год било, Хрватска јавност сазнала је да су Американци за време трајања Другог светског рата, уз споменуту радио-драму, снимили и филм „Четници-борбена герила“, у режији Луиса Кинга, са Филипом Дорном и Аном Стен у главним улогама. Филмско остварење под идентичним насловом снимили су и Енглези, али су га због могућег поистовећивања са холивудским филмом приказивали под именом „Илегално“.

Хрватска је сазнала и то да је крајем маја 1942. године магазин „Тајм“ на насловној страни објавио портрет-цртеж Драже Михаиловића и велики текст о њему и његовим четницима под насловом „Орао Југославије“. Ту је Дража представљен као вођа антифашистичког покрета који је најзаслужнији што Хитлер значајан део својих снага мора да држи на Балкану, уместо на Источном фронту.

УПАДАЊЕ У КОНФУЗИЈУ

Уз све ово објављено је у Загребу да су четници, као храбри илегалци и борци против Хитлера, били главни јунаци бројних стрипова штампаних у Енглеској и Америци.

Мимо главних текстова, у форумским реаговањима на разним хрватским порталима, презентовани су још неки подаци о четницима који до темеља руше деценијски стереотип о „четницима-српским кољачима и фашистима“.

Тако младе генерације Хрвата упадају у конфузију између онога што су до јуче знали као „истину“ и онога што им се сада презентује као права истина. Драма је тим већа, што горе споменуте чињенице и податке који следе нико не оспорава, јер су неспорни. На пример:
Шарл де Гол, командант француског Покрета отпора, одликовао је 1943. године ђенерала Дражу Михаиловића „Ратним крстом“. Тим поводом пред француским јединицама читана је похвална наредба у којој Де Гол Драгољуба Дражу Михаиловића назива „легендарним јунаком“ и симболом најчистијег родољубља.

Хрватима је презентована и чињеница да је амерички председник Хари Труман, постхумно, 1948. године, одликовао Дражу Михаиловића орденом „Легије заслуга“. Код овог податка изражава се посебно чуђење јер, кажу форумаши, ако је западни свет био у заблуди шта се догађа на тлу Југославије прве три године Другог светског рата, нема никакве шансе да Американци 1948. године још увек живе у заблуди око Драже и његових четника.

Потпуни хаос у снажно формирани хрватски Суд о четницима уноси податак да је градоначелник Лос Анђелеса Том Бредли, 1986. године потписао Указ којим се 17. јул проглашава за „Дан сећања на генерала Драгољуба Д. Михаиловића“. Па још кад су прочитали да је „Тајмс“ 28. јула 1946. године, после стрељања генерала Михајловића, објавио: „Свет се тресе из темеља. Михајловић, часни родољуб, пао је као жртва и мученик под ноге победника комунистичке инвазије са истока“.

Из овог корпуса извлачим још само податак да је Лозница први град ослобођен у окупираној Европи. Догодило се то 31. августа 1941. године, а ослободиоци су били четници под командом потпуковника Веселина Мисите.

Биће врло интересантно пратити како ће све ово у будућности утицати на однос Хрвата према четницима, као појму и покрету.

Што се тиче Орсона Велса, он је уз улоге четника на америчком тлу и на овим просторима носио четничко знамење; играо је четника у филму „Битка на Неретви“. У то време упознао је хрватску глумицу Оју Кодар – правим именом Олгу Палинкаш – са којом је био у вези све до смрти, 1985. године.

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести: Ратко Дмитровић

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 18. март 2011. године.


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top