Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

„Док моја нога не крочи на Маглај, ја не идем одавде“: Сећање на Споменка (14) хероја који је положио живот за Српску (ВИДЕО)

Датум објаве: среда, август 15, 2018
Величина слова: A- A+

Да је преживео, Споменко би данас напунио 40 година.

Printskrin: Youtube

Printskrin: Youtube

Споменко је имао само 14 година када је као војник Републике Српске тешко рањен на ратишту, а од повреда ускоро преминуо. У рату је изгубио све, а војска му је постала породица. Да је преживео, данас би напунио 40 година.

„Док моја нога не крочи на Маглај, ја не идем одавде“, говорио је када је добио могућност да изађе из ратног ужаса и свој дечачки живот настави у Паризу. Није дочекао да се врати у свој Маглај…

Споменко Гостић је био и најмлађи одликовани борац Војске Републике Српске  у Одбрамбено-отаџбинском рату.

Погинуо је 20. марта 1993. године приликом напада муслиманских снага на планину Озрен. За своје заслуге је одликован Медаљом заслуга за народ. Споменко се родио у Добоју 14. августа 1978. године, рано је остао без оца и живео је са мајком у српском селу Јовићи близу Маглаја. Основну школу у Маглају није успео да заврши због избијања ратних сукоба.

Уочи рата, Споменко је остао и без мајке и живот је наставио са баком. Његово ионако тешко детињство додатно је отежано у септембру када је остао потпуно сам. Наиме, село Јовићи у коме је живео, било је окружено насељима са већинским муслиманским становништвом и брзо се нашло на првој линији фронта. Међу бројним жртвама напада нашла се и дечакова бака. Остала му је само војска, као нада и заштитница. Јавио се у јединицу и постао курир, а затим је достављао храну војницима. Војници су га брзо заволели и дивили му се.

Printskrin: Youtube
Printskrin: Youtube

Обављајући задатке које је добијао, једног дана је упао у минско поље са све коњском запрегом.Том приликом страдали су коњи, док је он био лакше повређен. Касније је још једном био лакше рањен. У офанзиви муслиманских снага на планину Озрен, народ се повукао из Јовића, а Споменко је остао да брани село заједно са ВРС.

Док се борио на Озрену, у Јовиће је стигао наш гастарбајтер из Француске и понудио му да иде са њим у Париз, да га тамо усвоји и школује. Међутим, Споменко је без размишљања одбио ту понуду рекавши:

„Док моја нога не крочи на Маглај, ја не идем одавде“. У марту 1993. године по српским положајима почеле су да падају гранате од стране Армије БИХ. Тада је погинуло пет војника, а Гостић је тешко рањен. Подлегао је повредама 20. марта у родним Јовићима, на брду Васићи, а сахрањен је са страдалим саборцима на сеоском гробљу села Јовићи које је припало маглајској општини. Касније су његови саборци тражили да Споменкови остаци буду премештени на српски део Озрена, али то се још увек није десило.

Један од његових сабораца изјавио је да је млади Споменко био њихов Обилић: „Извлачио је мртве и рањене борце са прве борбене линије по киши граната и метака. На Улишњаку, где нико није смео ићи да спасава рањенике, тај дечак је са коњском запрегом извлачио и спасавао животе српских бораца“.

 

Једини сачуван Споменков интервју, који је дао за једну српску телевизију, говори о томе колики је херој овај дечак био.

– Јесте да је било многих случајева где је било тешко, али то се опет некако издржи. Имао сам случајева да сам нагазио на мину. Али опет се то све савлада… Тукли су ме мецима, морао сам пузити кроз канал, али и то сам издржао. И кажем да ми је добро и фино, сарађујем са војском, браним се с војском спавам, немам оца, немам мајке, немам никог, остао сам с бабом и баба ми је погинула… Не плашим се, некад имам мало страха, ал савлада се и то. Увек имам оружје. Нон стоп нападају, ал неће дуго… Нама војницима је лако, имамо шта обући јести храна није лоша. А на Озрену имам много деце која не иду у пколу и која немају шта обући и јести – причао је за телевизију храбри мали ратник.

Printskrin: Youtube
Printskrin: Youtube

А за своје сународнике имао је поруку „да се држе храбро, да не беже од линије, да иду на линију да се боре како треба и да не иду у Србију и шверцују цигарама кафом и девизама“.

Тешко детињство и трагична судбина натерали су га да одрасте пре времена и спречили га у томе да буде, једноставно, дете. Размишљања и поступци овог четрнаестогодишњака свима су нам дали велику лекцију о животу, јунаштву, поносу и љубави. Иако се надао скором завршетку рата, Споменско Гостић га није дочекао. Међутим, можда би чешће требало спомињати невероватну причу овог младог хероја, како његова жртва не би била узалудна и како бисмо му, на неки начин, одали почаст и сачували га од заборава.

Извор: Телеграф

Везане вијести:

Споменко Гостић не смије бити заборављен

Споменко Гостић – 24 године од погибије 15-годишњег јунака

Миле Савић: Споменко – име слободе




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Jedan komentar za „Док моја нога не крочи на Маглај, ја не идем одавде“: Сећање на Споменка (14) хероја који је положио живот за Српску (ВИДЕО)

  1. Svevlad je napisao:

    Kamen bi bre zaplakao a ne čovek.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top