Dok je živih svedoka, biće i istine

Datum objave: sreda, maj 15, 2019
Objavljeno u Jasenovac
Veličina slova: A- A+

Stradanje porodice Jandrić počelo je ustaškim pokoljem u rodnom potkozarskom Čitluku, i nastavilo se u dječjem logoru Jastrebarsko. U podravskim Hlebinama stekao je i drugu familiju

Milorad Jandrić
Milorad Jandrić

Oni koji pokušavaju rehabilitovati NDH i umanjiti ustaške zločine počinjene za vreme vladavine te fašističke tvorevine zaboravljaju da još uvek ima živih svedoka.

Šuplje priče o logorima u kojima su zatočenici tek ‘radili i gledali pozorišne predstave’, ovi ljudi vrlo lako mogu demantovati. Nažalost, svojim životnim iskustvom.

Čitluk – Bosanska Dubica – Stara Gradiška – Zagreb – Jastrebarsko – Koprivnica – Hrvatska Kostajnica. Put je to Milorada Jandrića iz Borova naselja, živog svedoka svirepih ustaških zločina i strahota koje je doživeo u rodnom selu, a potom kao desetogodišnjak sa stotinama dece odvedenih iz sela u Potkozarju. Isti taj put prošao je vozom i fizički prošlog meseca, obilazeći dobar deo mesta stradanja, prisećajući se i najsitnijeg detalja ratnog pakla koji je preživeo.

– Punih sedam decenija tražili smo sestru Stoju s kojom smo se rastali u logoru Stara Gradiška. Pre nekoliko godina saznali smo da je najverovatnije ubijena u dečjem logoru u Sisku. Odustali smo od potrage i na 70-tu godišnjicu stradanja naše porodice, krajem avgusta 2011., uz spomenik u rodnom Čitluku kraj Bosanske Dubice, na kojem već stoji dvanaest imena, dodali spomen-ploču s njenim i imenom brata Rajka koji je poginuo u Grmeču, započinje svoje svedočenje 84-godišnji Milorad Jandrić.

Tragedija je zadesila Jandriće počela je 30. avgusta 1941., kada su u Čitluk upali ustaše. U kućama trojice braće – Milana, Dušana i Mikana – pobili su i zapalili dvanaestoro čeljadi.

– Ubili su čak i 70-godišnju baku na štakama, a detetu u kolevci, starom svega tri meseca, odrezali ekstremitete, a telo bacili u vatru. Komšije su po odlasku ustaša priskočile u pomoć, ali kako je ko došao, tako bi se onesvestio od stravičnog prizora. Otac i stričevi su se ranije sklonili iz sela, ne očekujući da će se ustaše okomiti na žene i decu, priča naš sagovornik koji se zajedno s još dvojicom braće i dve sestre, spasio jer je tog dana odveo stoku na ispašu.

Jandrića je ukupno bilo dvadesetčetvero, što znači da je njihov broj nakon ustaškog zločina kada je ubijeno 12 članova porodice, prepolovljen

S pašnjaka su čuli krike i jauke koji su dopirali iz kuća, a zatim i jedan pucanj kojim je, kako je Milorad kasnije saznao, usmrćena njegova majka Mika, koja je pokušavala da se suprotstavi ustašama.

Sve kuće Jandrića, ali i porodica Kravić i Zec, popaljene su. Jandrića je ukupno bilo dvadesetčetvero, što znači da je njihov broj nakon ustaškog zločina kada je ubijeno 12 članova porodice, prepolovljen. Milorad je s preživelom braćom i sestrama, prešao kod tetke, gde su ostali do jula 1942. godine i ustaško-nemačke ofanzive na Kozaru.

– Pošto je tetka imala malo dete, ostala je u pozadini, a mi smo se priključili proboju s komšijama, sami bez igde ikog svog. Otac i stričevi su bili u partizanima, priča Milorad koji je tada zarobljen zajedno sa bratom Milošem, sestrom Milicom te bratom i sestrom od strica, blizancima Stojom i Stojanom. S ostalom kozaračkom decom, ženama i starima, završili su u Bosanskoj Dubici odakle ih ustaše ukrcavaju u stočne vagone i prevoze do Novske.

– Bila je nesnosna vrućina. Deca su plakala i tražila vodu. Žene su noću kroz rešetke vagona hvatale kišnicu kako bi im bar usta nakvasile, seća se naš sagovornik.

Posle Novske, sledeće odredište bila je Pleternica, odakle su ih ustaše naterali da pešače do Stojčinovca. U tom selu su ostali nekoliko dana. Meštani, većinom Srbi, donosili su im hranu i vodu. Iz Stojčinovca su oterani u Staru Gradišku gde su ih ustaše tukli i mučili glađu i žeđu.

Milorad se seća žene koja je jedno dete vodila za ruku, a drugo držala u naručju. To, gotovo golo dete, imalo je dizenteriju tako da je žena sva bila umazana fekalijama. Posle tri dana provedena na poljani ograđenoj žicom, jedan ustaša je stao pred njih i obratio se deci. Pozvao ih je da pređu na drugu stranu, ako žele da jedu i piju.

– Mi koji smo bili bez roditelja, odmah smo prešli. Za nama su počela prelaziti i druga deca čije majke su ih dozivale da se vrate jer će ih ustaše ubiti. Tu je nastala opšta gužva. Deca su pretrčavala čas na jednu, čas na drugu stranu, sve dok se između jedne i druge grupe nije postavio kordon ustaša. Potom su nas opet utrpali u stočne vagone. Dolaskom u Zagreb, shvatili smo da nema sestre Stoje, priča Milorad i povremeno zastajkujući – nastavlja.

Ustaše su nas postrojili i poveli do Jelačićevog trga. Dok smo pešačili, Zagrepčani su nam prilazili i davali nam hranu. Osetio sam sažaljenje u njihovim pogledima

– Bila je noć kada smo stigli u Zagreb. U neko doba smo čuli glasove domaćih žena koje su s fenjerima išle od vagona do vagona, dozivale nas, nudile nam dvopek i čaj, opominjući nas da ne jedemo previše, da nam ne pozli, te obećavajući da će doći i sutra. Kad je svanulo, ustaše su nas postrojili i poveli tramvajskom prugom od železničke stanice do Jelačićevog trga.

Dok smo pešačili, Zagrepčani su nam prilazili, davali nam kifle ili nešto od hrane. Osetio sam sažaljenje u njihovim pogledima. U jednoj zgradi na Jelačićevom trgu su nas sve ošišali do glave i obukli nam crne ustaške uniforme, s velikim slovom ‘U’ na kapama i na kragnama. Tu smo bili tri-četiri dana, a onda su nas kamionima prebacili u dečji logor Jastrebarsko, seća se Jandrić. U tom logoru je video najveće strahote.

– Deca koja su plakala bila su kažnjavana. Vladala je dizenterija od koje se svakodnevno umiralo. Pred očima mi je i danas slika deteta koje puže, vukući za sobom sopstveno crevo. Dok smo Milica, Miloš i ja već bili preboleli ovu bolest, brat Stojan se zadesio u karantinu upravo u trenutku kada je jedna partizanska kordunaška jedinica napala logor.

Partizani su tada oko 800 zdrave dece poveli sa sobom, a nas ostale izveli iz baraka na jednu poljanu izvan logora. Tu smo se rastali od Stojana. Posle toga smo odvedeni u Koprivnicu železnicom, gde su nas sačekali seljaci iz okolnih sela…’, kaže čika Milorad koji se ne seća tačno ko ih je odveo tamo.

Smešteni su u porodice domaćih ljudi u Podravini. Milorada su izabrali Stjepan i Marija Sabolić iz Hlebina.

– Marija mi je bila druga majka. Gde god je išla vodila me sa sobom. Često me vodila u crkvu. Znala je da okupi decu, među njima brata Miloša i sestru Milicu, koji su takođe bili smešteni kod drugih porodica iz Hlebina, i da nas odvede u svoj vinograd.

Dan pre toga bi napravila pogaču s orasima, a onda bi nam u vinogradu nakidala te pogače i nabrala grožđa da jedemo. I danas se sećam mirisa tog grožđa. Imao sam kasnije svoj vinograd i sadio razne sorte, ali takav miris nikad više nisam osetio, kaže Milorad koji je u Hlebinama živeo srećan i zadovoljan sve do proleća 1943. godine.

Tada se pojavila komšinica Pava Grbić iz Čitluka koja je zajedno sa svojom decom kući povela i Jandriće. Bio je to bolan rastanak, kako za Mariju, koja je plakala i preklinjala Pavu da ga ne odvodi još jedno vreme, tako i za Milorada koji je na kraju morao da posluša poruku pristiglu od oca u partizanima.

Pava ih je vozom provela do Kostajnice, a potom, uz pomoć jednog žandara, izbegavajući ustaške patrole i položaje, do rodnog Čitluka. Milorad se ubrzo priključuje partizanima. Po završetku rata u Kostajnici završava mašinsku školu, a na nagovor strica koji je posle Sremskog fronta bio komandir jedinice za obezbeđenje fabrike Borovo, dolazi i ostaje u Borovu naselju. O Stojanu koji je ostao u karantinu logora Jastrebarsko nije znao ništa. Tek posle rata, 1947. godine pronađen je u jednom selu u Zagorju.

– Postao je pravi Zagorac. Stricu koji ga je pronašao, obratio se sa striček. Po povratku kući, otišao je u Sisak, završio je zanat i ostao u ovom gradu. Kažu ljudi da su blizanci povezani na poseban način i zato u poslednje vreme razmišljam da možda nije slučajno to što je Stojan izabrao da živi u Sisku, ako pretpostavimo da je sestra Stoja moguće bila tamo odvedena, ubijena u dečjem logoru i da su njeni posmrtni ostaci upravo tamo, zaključuje Milorad.

1982. godine, prilikom jednog poslovnog puta u Maribor, Milorad je na nagovor supruge svratio u Hlebine. Iako je od njegovog boravka u tom mestu prošlo četrdeset godina, prepoznao je kuću Sabolića. Stjepan je već bio umro, a Mariju, koja je bila bolesna i u poznim godinama, obilazila je komšinica. ‘Teta Marija, znaš li ko je?’, upitao je Milorad staricu.

Njene oči su se napunile suzama. ‘Milorade! Gde si? Celi život sam te čekala!’, odgovorila mu je. Marija je ubrzo posle tog susreta umrla, a mesec dana kasnije na adresu Jandrićevih stiglo je pismo. Pisala mu je Marijina ćerka koju je Milorad u Hlebinama video svega par puta jer se školovala u Zagrebu. ‘Dragi moj mali brate Milorade, hvala ti što si posetio našu majku i što si joj tako ulepšao poslednje dane života’, napisala je.

Transporti dece iz logora Stara Gradiška u Jastrebarsko počeli su stizati sredinom jula 1942. godine, a zatim su dovedena i deca sa logorskih ekonomija u Jablancu i Mlaki. U tri kilometra udaljen logor Reka dovedeno je oko 2000 dece. U oba logora bilo ih je oko 3340. Ubijeno je 1018 dece. Preživele su zbrinuli građani Zagreba, Jastrebarskog i okolnih mesta. Mnoga deca su u tim porodicama i ostala, izgubivši ili zadržavši svoj identitet. Stoja Jandrić, nažalost, nije bila te sreće.

Izvor: PORTAL NOVOSTI

Vezane vijesti:

U Jasenovcu ništa novo

Gostovanje predsjednika UG Jadovno 1941. na TV NAŠA i BN TV

PONIŠTITI RJEŠENjE DRUŠTVU ZA ISTRAŽIVANjE JASENOVCA

NOŽ ZA KLANjE SRPSKE DJECE SA KOZARE

Jasenovac – Jadovno 1941.

 

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top