Dobio šta je zaslužio. Mladi istoričar, đeneral Nedić i krivica za holokaust u Srbiji

Datum objave: četvrtak, april 25, 2019
Veličina slova: A- A+

MLADI ISTORIČAR GOVORI 

Mladi istoričar Stefan Radojković, u emisiji „Zašto se svađamo oko Jasenovca“(1), govoreći o Milanu Nediću čiji je kvislinški režim, po njemu, umnogome kriv za progon Jevreja, naglasio je da je, posle svega,  Nedić ipak dobio što je zaslužio, time što je bačen kroz prozor.

Zašto je, u stilu islednika OZNE, mladi Radojković ovo rekao, ostavljamo njemu na savesti. Ipak, ne bi trebalo zanemariti njegov stav o Nediću koji sladostrasno saučestvuje u Holokaustu. Zato uznastojmo da vidimo šta su sami srbijanski Jevreji govorili o tome ko ih je gonio i ubijao po Srbiji za vreme Drugog svetskog rata. Naravno, nikog ne oslobađajući od krivice koja se naučno i stručno može dokazati.

SVEDOČENjE JAŠE ALMULIJA

Pokojni predsednik Jevrejske opštine Beograda, vredni istoričar Jaša Almuli, godine 1993, kada je srbofobna histerija na Zapadu dostigla vrhunac, uputio je pisma „Tajmsovom književnom dodatku” (8. oktobra i 18. novembra), u kojima izlaže šta se zaista dešavalo sa Jevrejima u Srbiji za vreme Drugog svetskog rata. Ekstenzivno ćemo citirati Jašu Almulija: “Prvo pismo/

… Najranije uništavanje Jevreja u Srbiji – u velikom broju – nije bio produkt srpske kolaboracije sa Nemcima, nego u širem obimu rezultat srpskog otpora njima. Nemci su osvojili Jugoslaviju aprila 1941, rasparčali zemlju, stvorili marionetsku državu u Hrvatskoj uz pomoć lokalnih fašista, ustaša, i stavili okupiranu Srbiju pod direktnu nemačku vojnu upravu. Jula 1941. Srbi prate Titov poziv za partizanski rat i nakon nanošenja mnogih gubitaka nemačkoj armiji, Srbi su ispaštali surove represalije.

Za svakog ubijenog nemačkog vojnika 100 srpskih talaca je pogubljeno od strane Vermahta i za svakog ranjenog vojnika 50 talaca je uzimano. Nemci su okupili sve jevreske civile, muškarce između 16 i 70 godina i pogubili ih, zajedno sa ciganima, uhvaćenim srpskim patriotima i pohapšenim levičarima. Nakon egzekucije svih jevrejskih muškaraca, Nemci stavljaju njihove udovice i siročad u koncentracioni logor pored Beograda i guše ih sve, u pokretnom gasnom kamionetu. Koncentracioni logor je bio pod upravom isključivo Nemaca, čiji je SS izvršio ubistva, bez ikakvog učešća Srba.

U Studiji XV štampanoj od strane Izraelskog memorijalnog muzeja (Israel Memorial Museum), Yad Vashem, 1983, Kristofer R. Brauning (Christopher R. Browning) sumira svoja otkrića u članku, „Konačno rešenje u Srbiji” (The Final Solution in Serbia): „U Srbiji egzekutori su bili primarno nemački vojni personal, ne SS trupe… Streljački vodovi su delovali pod izgovorom izvršavanja represalija za gubitke nanesene od strane partizana, ne sa otvorenom namerom uništenja celokupne jevrejske populacije. Nesigurnost oko konačnog cilja i namere naci-jevrejske politike, nije se produžavala, kako bilo. Preživeli jesenji masakr, uglavnom žene i deca smešteni su u koncentracioni logor Semlin (Zemun) odmah preko reke Save, s druge strane Save od Beograda i bez obzira na dob i pol bili ubijani u gasnim kamionetima u proleće 1942.”    

Američki istoričar Raul Hilberg, u svojoj knjizi „Destrukcija evropskih Jevreja” (The destruction of the European Jews, (dopunjeno izdanje 1985), izjavljuje: „Srbi se užasavaju stranog jarma u bilo kom obliku i iz tog razloga okupirana Srbija bila je pozornica neometanog partizanskog rata. Kao i u Rusiji nemačka armija je kažnjavala manifestacije pobune, egzekucijom talaca, pre svih jevrejskih talaca.” Za jevrejske žene i decu u Srbiji Hilberg piše: „U decembru… vojne trupe preuzimaju transfer porodica pobijenih talaca u Semlinu gde je komandant policijske službe bezbednosti i SD-a, Šafer (Schafer), dočekivao svoje žrtve… Početkom marta 1942, specijalno vozilo dolazi iz Berlina, gasni kamionet. Svakog dana osim nedelje i praznika žene i deca su stavljani u kamionet…”Operacija je okončana 10. maja. Zadovoljan dr Šafer izvestio je da problem Jevreja u Srbiji više ne postoji.  Jaša Almuli 08.10.1993.

Drugo pismo

… U fašističkoj NDH koja je bila Hitlerov saveznik tokom Drugog svetskog rata, ne 24.000 nego preko 33.000 Jevreja je izgubilo živote, oko 21.000 iz same Hrvatske i 12.000 iz BiH, koja je bila pripojena Hrvatskoj sa nemačkim blagoslovom. Velika većina od 33.000 jevrejskih žrtava bila je ubijena ili izgladnjivana i mučena do smrti u koncentracionim logorima u samoj Hrvatskoj pod upravom Hrvatske ustaške garde. Oko 5.000 je predato Nemcima da bude deportovano u Aušvic.

U Srbiji, koja je bila pod nemačkom vojnom okupacijom, ne 23.000 nego oko 14.000 Jevreja izgubilo je život, gotovo isključivo u rukama Nemaca. Oko 5.000 jevrejskih muškaraca bilo je streljano od nemačke vojske u odmazdi za gubitke učinjene im od strane srpskih partizana. Oko 7.500 udovica i siročadi pogubljenih muškaraca bilo je pogubljeno gasom u nemačkom koncentracionom logoru blizu Beograda; oko 800 je odvedeno iz jevrejske bolnice u Beogradu i takođe ugušeno; i nekoliko stotina je bilo ubijeno od strane Nemaca u malim gradovima.

Optužba da je režim Milana Nedića, postavljen od Nemaca u Srbiji avgusta 1941, sa entuzijazmom učestvovao u Holokaustu, jeste druga netačna izjava u pismu gospodina Hoarea. Nikakvo antijevrejsko zakonodavstvo nije sprovedeno od strane ovog režima, nijedan logor smrti za Jevreje nije podignut, niti je ikakvim upravljano i praktično nikakvo ubistvo nije izvršeno (od ovog režima).

Sve to bilo je učinjeno do strane nemačke vojske, policije i SS-a koji su gotovo u potpunosti uništili srpsku i jevrejsku populaciju do maja 1942. dok se nekoliko stotina Jevreja još uvek sakrivalo kod srpskih prijatelja. Nemačka policija ih je lovila i mnogi su uhvaćeni uz pomoć policije lojalne Nedićevom režimu, privučeni novčanom nagradom koju su Nemci isplaćivali. Ovo je sve što se može pronaći o Nediću u objavljenom istraživanju Saveza Jevrejskih opština Jugoslavije. Nemci su se sami bavili Jevrejima u Srbiji; dužnost Nedićevog režima bila je da brine o unutrašnjoj administraciji.

Poluistina u pismu gospodina Hoarea odnosi se na koncentracioni logor Banjica u Beogradu. To je svakako bio logor smrti i sa srpskim policijskim osobljem, ali nije bio namenjen Jevrejima. Ovaj logor je uspostavljen po nemačkom uređenju i srpski personal je bio podređen kontroli Gestapoa. Logor je bio namenjen Srbima koji su se suprotstavili nemačkoj okupaciji, partizanima, komunistima i liberalnim patriotama. Od 23.697 osoba koje su bile zatvorene u ovaj logor samo 455 bili su Jevreji.

Jaša Almuli, 18.11.1993.“

Tako je pisao Jaša Almuli.

JEVREJI O PROGONIMA U NEDIĆEVOJ SRBIJI

Naš ugledni intelektualac iz dijaspore, pokojni Vasa Mihailović, objavio je, 1. novembra 2003. godine, u časopisu „Iskra“, prikaz knjige Jaše Almulija (Živi imrtvi: Razgovori sa Jevrejima, Beograd, Slobodan Mašić, 2002). Članak je uputan, pa ga prenosimo u dužim izvodima.

Vasa Mihailović piše: „Poslednjih godina digla se kampanja, naročito u Tuđmanovoj Hrvatskoj, da je za vreme Drugog svetskog rata bio veoma aktivan antisemitizam u Srbiji pod nemačkom okupacijom i da je vlada generala Milana Nedića gonila, hapsila i ubijala Jevreje po Srbiji. Išli su tako daleko da su tvrdili kako su Srbi s ponosom izjavili da su Jevreji očišćeni iz Srbije. Namera Tuđmana i njegovih sledbenika vrlo je prozirna: da se baci krivica i na Srbe, kako bi se umanjila krivica ustaša zbog njihovog stvarnog čišćenja Jevreja u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.

Prošle godine pojavila se u Beogradu knjiga „Živi i mrtvi: Razgovori sa Jevrejima“, u kojoj autor, Jaša Almuli, vodi razgovore sa Jevrejima koji su preživeli nacističku strahovladu i sada javno govore o svojim iskustvima. Oni, razumljivo, najviše govore o svojim patnjama i stradanjima i o gubitku mnogih svojih rođaka i sunarodnika. Nas ovde uglavnom interesuju njihovi iskazi o navodnoj ulozi Nedićevih policijskih i vojnih snaga u istrebljenju Jevreja.

Moric Marci Levi, rezervni oficir u kraljevskoj jugoslovenskoj vojsci, spasao se zahvaljujući pomoći od strane Srba, koji su mu omogućili da dobije lažne dokumente i skrivali ga. On se seća ranih dana u Drugom svetskom ratu: „U aprilu 1941. Nemci su u Srbiji formirali Komesarsku vladu na čijem je čelu bio Milan Aćimović. Tu je bio i Dragi Jovanović. Oni su pre rata bili poznati po tome što su gonili komuniste u Beogradu i Srbiji. Raspolagali su kartotekom sa podacima o svim komunistima i mogli su dobro da posluže Nemcima u gonjenju komunista i ostalih antifašista. Žandari su bili pod komesarskom vladom,” tj, „pod nemačkom komandom.”(42) /…/

O antisrpskoj propagandi iz Hrvatske da su Srbi pobili beogradske i srpske Jevreje Levi ima jasan stav: „Ja govorim za vreme do aprila 1942. godine. Mi nismo nikakve kontakte imali sa srpskim okupacionim ili kvisliinškim snagama u Beogradu. Mi smo imali kontakte samo sa Nemcima, isključivo sa Nemcima. Ja napominjem da na Tašmajdanu nije bila nikakva straža, a kod Topovskih šupa tvrdim da je bila nemačka vojna straža, Vermaht. Nisu bili domaći. U logoru na Banjici to je bilo pod Specijalnom policijom, ali na streljanje su ih vodili Nemci. Ima živih logoraša, postoje tri knjige. Egzekutori svih stradalih Jevreja su bili Nemci.(57-58)

Pitanje antisemitizma među Srbima često se poteže u knjizi. Tako Đorđe Lebović, pisac i dramatičar, koji je preživeo Aušvic, ne može da bude jasniji: „Kada sam krenuo u srednju školu, antisemitizam se osećao naročito kod Nemaca, donekle i Mađara. Kod srpskog stanovništva nikada ga nije bilo.”(292) Ne samo da antisemitizma nije bilo već skoro svi intervjuisani ličnosti ističu da su im Srbi pomagali da se spasu. Profesor Jakov Danon kaže da su za vreme okupacije stanovali sa Srbima: „To su bile srpske porodice, nije bilo jevrejskih.” Srbi su se družili sa njima: „Apsolutno svi. Bili su na našoj strani i kritikovali su i pokazivali negodovanje prema Nemcima. Izuzetno su bili protiv Nemaca.”(63) Danon poimence pominje jednog Srbina koji je spasao njega i njegovu porodicu: „On je rizikovao veliku porodicu i stavljao na klanicu da bi spasao naše živote, tri jevrejske porodice, bez ikakve materijalne dobiti.”(68) Danon to pripisuje „ne samo srpskom patriotizmu nego i humanizmu. Pomoći čoveku u nevolji.”(70) Kaže da im nije dolazila Nedićeva policija: „Oni su se tu kretali, ali u stanove nisu ulazili, kod nas nisu bili… ni Ljotićevaca nije bilo.”(69)

Interesantna su i mišljenja pojedinaca o Milanu Nediću i njegovim vojnim jedinicama. Dr Maksim Šternić, psihijatar i profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, razmišlja o Nediću na iznenađujuće objektivan način, i pored toga što je kao skojevac učestvovao u partizanskom ratu. On ocenjuje Nedićevu ulogu kao nužno zlo: „General Nedić je u avgustu formirao tzv. ‘Vladu narodnog cnaca’, ako se dobro sećam tako se zvala, i osnovao Nacionalnu stražu. U nju su primljeni žandari, finansi i jedan broj bivših aktivnih vojnih lica. Dobila je nešto pešadijskog oružja od Nemaca sa zadatkom da drži red u Srbiji…

Milan Nedić je imao zasluge u Prvom svetskom ratu i bio je prilično popularan u vojsci. Pod Nemcima je stvarno bio kvisling, ali mnogi su smatrali da se on primio položaja pod Nemcima vrlo nerado, u stvari da bi na neki način sredio život u Srbiji pod okupacijom. Njegov stav je bio da je Srbija poražena, podeljena, teško unesrećena i da nema smisla da se Srbi prse kada je čitava Evropa pod nemačkom čizmom.” Na pitanje da li je bilo antisemitizma u Nedićevom programu, Šternić odgovara: „On je bio srpski general, a kada to kažem, onda mislim da kod njega antisemitizma nije bilo. Bilo je pre rata u Srbiji pojedinaca i ljudi koji su deklarisali da ne vole Jevreje, možda i gore od toga, ali u službenoj politici toga nije bilo, ni kod dvora ni kod vlada. Za Jevreje u Srbiji moglo se često čuti da ih nazivaju Srbima Mojsijeve vere ili srpskim Jevrejima.

Na jevrejskom groblju u Beogradu, na samom ulazu, stoji veliki spomenik Jevrejima poginulim u ratovima za oslobođenje, u balkanskim i u Prvom svetskom ratu.”(174-75) „Prema podacima koje sam docnije dobio, nedićevci su se ponašali korektno” prema ranjenim partizanima.(178) Šternić pravi veoma važan zaključak: Četnici su smatrali „da partizani svojim akcijama izazivaju žestoke represalije Nemaca, koji su za jednog ubijenog Nemca streljali sto Srba, a za ranjenog Nemca pedeset. U Kragujevcu su Nemci streljali i đake. Četnici su smatrali da su to nepotrebne žrtve, što i ja danas mislim, i više nisu hteli da učestvuju u borbama sa partizanima već su okrenuli ćurak.”(179)

Nemaju svi povoljno mišljenje o Nediću. Dr Marko Anaf, profesor biologije, čiji je brat poginuo u Kosmajskom partizanskom odredu u borbi sa nedićevcima, verovatno zato misli loše o Nediću: „Nedić je imao ugleda kao general bivše jugoslovenske vojske, ali ja bih rekao da nema opravdanja za njegovo držanje pod okupacijom. Jer on nije prišao Nemcima zbog toga da zaštiti Srbe od posledica borbi koje su vodili uglavnom partizani, već mnogo više zato što je verovao da će Nemci u ratu da pobede i da je za Srbiju bolje da im priđe nego da se bori protiv njih. Nedić je u pravom smislu te reči bio kvisling, nešto slično ili potpuno isto kao general Peten u Francuskoj.

Teško bi se tako nešto da je bio izdajica moglo reći za Dražu Mihailovića, koji je vodio četnike u Srbiji. Kada je sarađivao sa Nemcima, on je to radio iz taktičkih razloga.”(98) Teško je razumeti Anafovu logiku, koja je puna pogrešnih pretpostavki. Nedić se jedva primio predsedništva, krajem avgusta 1941, a onda je, posle Mačve, Kraljeva, Kragujevca itd., opstanak Srba definitivno stavljen u pitanje. Da je Nedić verovao u nemačku pobedu, zašto im se nije odmah stavio na raspolaganje? Anaf ipak pravi razliku između Nedića i Draže Mihailovića – dakle, bar je neko od Srba imao, po Anafu, ispravan stav. Sem toga, Anaf je opovrgao besmislicu da su Srbi „očistili Beograd od Jevreja”, rekavši „kako su se Nemci hvalili da je to bio prvi veliki grad Evrope očišćen od Jevreja”(93).

Tako je pisao Vasa Mihailović, pozivajući se na svedočenja Jevreja objavljena u Almulijevoj knjizi „Živi i mrtvi“.

ANDRIJA GAMS SVEDOČI

Srbijanski Jevrejin Andrija Gams, u svojoj knjizi „Traganje za Bogom / Tragičan istorijski put jevrejstva” kaže: „Mora se naglasiti da su streljanja Jevreja u Srbiji vršili isključivo Nemci, logorom na Sajmištu upravljali su Nemci i likvidaciju nejači u logoru su takođe vršili Nemci. Planove za sve ovo takođe su pravili Nemci, Nedićeva ‘Srpska straža’ i ljotićevci služili su samo kao pomoćnici u tome (uručenje poziva, dostava o Jevrejima i slično).”

A šta se dešavalo u Pavelićevoj Hrvatskoj? Čujmo Andriju Gamsa: „Ustaška država je bila proglašena aprila 1941, a već 1. maja iste godine donet je ‘Zakon o rasnoj pripadnosti’ i ‘Zakon o zaštiti arijevske krvi i časti hrvatskog naroda’. Ovi zakoni su bili skoro doslovna kopija nacističkih Nirnberških zakona. Istovremeno je donet ‘Zakon protiv širenja lažnih glasova o tobožnjim progonima…’ i taj ‘Zakon’ je istovremeno činio Jevreje kolektivno odgovornim za ‘širenje lažnih glasova’.

Cinizam još gori nego kod Nemaca. A 10. maja donet je ‘Zakon za nadzor nad židovima’, kojim je istovremeno stvarana naročita ustaška policija za Jevreje. 22. maja je bilo propisano da Jevreji nose ‘židovske znakove’ – žutu tkaninu sa davidovom zvezdom i slovom ‘Ž’; potpuno je, dakle, ustaška država preuzela antisemitsku teoriju i praksu nemačkih nacista. To se videlo i po tome što su odmah počeli da hapse, pljačkaju i ubijaju Jevreje. Jedan metod pljačke je bilo propisivanje tzv. kontribucije’ za Jevreje: uhapsili bi u nekom gradu najviđenije Jevreje kao ‘taoce’ s tim da su zapretili njihovim streljanjem ako Jevreji grada ne sakupe određen, i to nesrazmerno veliki iznos. Tako npr. u Zagrebu početkom maja propisali su iznos u veličini vrednosti 100 kg. zlata, tj. preko 100 miliona predratnih dinara. U Osijeku aprila meseca bili su skromniji, tražili su ‘samo’ 20 miliona dinara.

Sve te ‘kontribucije’ su bile isplaćene, no to nije pomoglo da se uskoro posle toga oduzme sva ostala imovina Jevreja. Avgusta 1941. gradska i sreska ‘poglavarstva’ preuzimala su i ‘po zakonu’ upravu jevrejskim nepokretnostima i ostalom imovinom, a avgusta 1942. zakonski je sankcionisano oduzimanje imovine i svim mrtvim Jevrejima, jer živih više jedva da je i bilo. Bosanski Jevreji su prošli na isti način kao i hrvatski. Na primer, u Sarajevu do kraja 1942. od 10.500 Jevreja bilo je odvedeno u logore ili ubijeno u samom gradu 9.000, a od odvedenih se vratilo svega 40 lica. Radi lakšeg uništavanja Jevreja i u NDH su bili osnovani koncentracioni logori, iako se zakon o njihovom osnivanju pojavio tek 21.nov. 1941. g. To je bilo ‘upućivanje osobe na prisilni boravak u sabirne i radne logore’ čije je trajanje, bez prava na žalbu, odredilo ustaško redarstvo. No ‘boravak’ u tim logorima nije imao veze ni sa kakvim zakonom.

Zatočeni, još u većoj meri nego u nemačkim koncentracionim logorima bili su potpuno prepušteni samovolji ustaša koji su određivali način njihovog zlostavljanja i ‘likvidacije’. Postojala je samovolja i sadističko iživljavanje i u nemačkim logorima, ipak se tamo radilo više ‘industrijski’. U ustaškim logorima, međutim, sadističko iživljavanje nad žrtvama, klanje, ubijanje maljem, ekserima, bacanje u jamu poluživih ljudi, teranje žrtava da muče i ubijaju jedni druge i ostali već poznati načini realizacije mračne ljudske agresivnosti – bili su opšta praksa.”

ZABELEŠKA MILANA RISTOVIĆA

Istoričar Milan Ristović u knjizi „U potrazi za utočištem / Jugoslovenski Jevreji u bekstvu od holokausta 1941-1945″: „Dok je u NDH ustaška vlast sama pokrenula i vodila tu operaciju (ubijanja Jevreja, nap. V. D.), u Srbiji je ona bila u nadležnosti nemačkih okupacionih vlasti.” Iako su Nemci 22. decembra 1941. propisali smrtnu kaznu za sve Srbe koji skrivaju Jevreje, takvih slučajeva je bilo, i to ne malo. Isak Alkalaj, vrhovni rabin Jugoslavije, pisao je kraljevskoj vlasti u Londonu da, ako „Jevreji još uopšte mogu nekako da žive, ako se to zove život, imaju da zahvale svojim sugrađanima nejevrejima koji gledaju da im na bilo koji način pomognu i olakšaju njihovu tešku sudbinu”.“

Tako Milan Ristović.

UVIDI VALTERA MANOŠEKA

Godine 1993, austrijski istoričar Valter Manošek  objavio je knjigu Srbija je očišćena od Jevreja: Vojna okupaciona politika i uništenje Jevreja u Srbiji 1941-2. Kod nas je prevedena pod naslovom „Holokaust u Srbiji“. To je najpre bila doktorska disertacija odbranjena na Bečkom Univerzitetu, u kojoj je Manošek pokazao i dokazao da su u ubijanju Jevreja u Srbiji učestvovali ne samo nacistički „specijalci“, nego i obična vojska, Vermaht.

Evo šta Manošek kaže: “Uz pomoć Vermahta u Srbiji je likvidacija Jevreja, nakog ugušivanja žena i dece, još u proleće 1942. konačno završena – u vreme kada je prva faza industrijskog ugušenja Jevreja u Belzec, Sobiboru i Treblinki („Rajnhardova akcija“ pod vođstvom Odila Globočnika) bila tek pokrenuta. Nakon što je akciona grupa A ubila etničke Jevreje, Srbija je bila druga po redu zemlja u kojoj je „konačno rešenje jevrejskog pitanja bilo završeno“. Kada je u avgustu 1942. godine general Ler (Loehr) postavljen za Vermahtovog zapovednika za Jugoistok u Solunu, ponosno mu je referisao načelnik vojne uprave u Srbiji, SS grupenfirer Harald Turner:“…Jevrejsko pitanje, kao i cigansko pitanje, u potpunosti likvidirano. Srbija je jedina zemlja u kojoj je rešeno jevrejsko pitanje i cigansko pitanje“.(2)

Tako Manošek, ne pominjući Nedića.

MEĐUNARODNI IZVEŠTAJ IZ 1942. GODINE

Sve su ovo Saveznici znali još u Drugom svetskom ratu. Tako je u međunarodnom biltenu „Stanje na okupiranim teritorijama“, čiji je ceo šesti broj 1942. posvećen progonu Jevreja u Evropi, pisalo: “U Hrvatskoj, ustaška organizacija je smatrana dovoljno verziranom u fašističkoj tuposti i brutalnosti da bi se obračunala sa Jevrejima u novoj državi „Nezavisne“ Hrvatske bez nemačke kontrole. Ali Nedićevoj marionetskoj vladi u Srbiji to nije dopušteno. Veoma svestan da će čak i Nedićeva vlast iznaći načine da zaštiti Jevreje, Gestapo je osnovao svoje specijalno odeljenje u Beogradu. Za vreme kratkotrajne profašističke vlade u Beogradu, koja je oborena 27. marta, antijevrejski zakoni doneti pod nemačkim pritiskom bili su ignorisani. Sadašnje srbijanske vlasti su učinile sve što mogu da zaštite izvesne Jevreje od gestapovskog besa. Ipak, nisu mogle da učine mnogo. Februara 1942, Gestapo u Beogradu je okončao svoj antijevrejski posao. Nešto žena i dece, oko dvesta njih, ostalo je u zloglasnom logoru Sajmište. Pobili su ih otrovnim gasom. (3)

Tako su, o stanju u okupiranoj Srbiji, 1942. pisali saveznički izvestioci.

I TAKO DALjE, I TOME SLIČNO

Kao što sam mnogo puta zapisao, đeneral Milan Nedić je odavno izašao pred Sud Božji, i Gospod Pravde i Milosrđa ga je uzeo u Svoje ruke. Račun je podneo. Ipak, nama je ostavljeno da saziremo svoju istoriju iz svoje perspektive; naravno, bez samovolje i krivotvorenja činjenica. Jer, svako ima pravo na svoju istoriju. Šta znači perspektivizam, pokazao nam je Konstantin Leontjev u svom delu „Vizantizam i slovenstvo“: “I škola, i stihovi i mnoštvo članaka i romana naučili su nas sve da od ranog detinjstva s drhtajem ushićenja čitamo o Maratonu, Salamini i Plateji i da, svim srcem saosećajući sa svojim jelinskim republikancima, gledamo na Persijance skoro s mržnjom i prezirom.

Sećam se kako sam slučajno pročitao (i to kod koga? – kod Hercena!) o tome da su persijski plemići sami skakali u more da bi olakšali lađu i spasli Kserksa, da su, jedan po jedan, dolazili caru i klanjali mu se, pre no što skoče s palube… Sećam se, kad sam to pročitao, da sam se zamislio i rekao sebi: Hercen to s pravom zove persijskim Termopilima. To je strašnije i mnogo veličanstvenije od Termopila! To dokazuje silu ideje, silu uverenja veću nego kod Leonidinih saboraca, jer je lakše položiti svoj život u žaru bitke, nego promišljeno i hladnokrvno, bez ikakve prinude, odlučiti se na samoubistvo zbog religiozno-državnih ciljeva! Od tog časa, sećam se, počeo sam da Persiju gledam drugačije od načina na koji me je učila poezija, škola i većina istorijskih spisa”.

Vredi razmisliti o tome, čak i u slučaju kolaboracioniste zvanog Milan Nedić. Koji je, po jednom mladom srbijanskom istoričaru, dobio ono što je zaslužio kad ga je OZNA bacila kroz prozor.

UPUTNICE:     

1.https://www.youtube.com/watch?time_continue=2706&v=jK1XtPTA6_8, 46 minut 39 sekunda, pristupljeno 24. aprila 2019.

2.Valter Manošek: Holokaust u Srbiji, http://www.znaci.net/00001/178_9.pdf

  1. Conditions in Occupied Territories, A SERIES OF REPORTS ISSUED BY THE INTER-ALLIED INFORMATION COMMITTEE, LONDON, PERSECUTION OF THE JEWS, broj 6/1942, str.19

Autor: VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ

Izvor: SRPSKI STAV

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top