Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Јадовно – Комплекс логора смрти НДХ

Датум објаве: понедељак, мај 29, 2017
Величина слова: A- A+
Djuro_Zatezalo.jpg
Ђуро Затезало

English
Рад др. Ђуре Затезала представљен на Првоj међународноj конференциjи о комплексу усташких логора Јадовно – Госпић 1941. одржаноj у Бањалуци 24 – 25. jун 2011.

Комплекс хрватских усташких логора, познат под именом Јадовно на Велебиту, jедан jе од првих логора масовне смрти успостављен у Независноj Држави Хрватскоj већ средином априла 1941. године. Формиран jе од стране државних органа – полициjске управе, у коjи су се са читавог подручjа НДХ допремали Срби и Јевреjи ради уништења, уз сурадњу државних, воjних, полициjских и партиjских органа, све до краjа аугуста исте године.

Ови логори су временски претходили познатим логорима смрти у Њемачкоj. Чим jе успостављен усташки режим, уз помоћ Ниjемаца и Италиjана, он jе подузео све да истребљењем српског и jевреjског народа створи етнички чисту Хрватску. И док jе у комплексу усташких логора на Велебиту и отоку Пагу већ вршено масакрирање Срба, Јевреjа и антифашиста Хрвата и других „непоћудних“, без обзира на спол и узраст, нацисти су тек припремали грађење своjих наjвећих логора смрти (преуређење старе касарне код Аушвица у логор отпочело jе у октобру 1941, док jе масовно убиjање доведених Јевреjа у његовим коморама почело 4. jула 1942, а у концентрационом логору Треблинка 23. jула исте године).[1]

Законима, одредбама, наредбама и разним упутствима органи власти Независне Државе Хрватске 1941. озакоњуjу масовни злочин по расноj, етничкоj и вjерскоj основи, као и идеолошкоj припадности. Тако утемељеним законодавством, органи и организациjе усташке државе, групе и поjединци, уз благослов римокатоличке цркве и закона, када хоће, и колико хоће, проводе поjединачна, групна и масовна убиства мушкараца, жена и дjеце у основи само зато што су Срби, Јевреjи или Роми.

Католичка црква у Независноj Држави Хрватскоj поздравила jе стварање усташке државе. Значаjан броj католичких свећеника активно jе учествовао у усташком покрету и покољима српског живља. Надбискуп Алоjзиjе Степинац jе 28. априла 1941. године обjавио окружницу коjом jе поздравио Независну Државу Хрватску, не само као „син хрватског народа, него jош више, као представник свете цркве“, и позвао католичко свећенство „на узвишени рад око очувања и унапређења НДХ“.[2]

Да jе организирани терор био унаприjед смишљен и темељито припремљен, доказуjу прва хапшења, малтретирања и мучења истакнутиjих Срба у Госпићу: професора, свештеника, учитеља, богатиjих трговаца и занатлиjа, па и у другим мjестима Хрватске, већ 11. априла 1941. године, одмах првога дана након проглашења Независне Државе Хрватске.

Капитулациjу Краљевине Југославиjе усташке организациjе у Госпићу дочекале су организирано и спремно. Нису Госпић, велебитске jаме и стратишта на отоку Пагу случаjно одабрани да постану центар масовног уништења Срба. Усташка организациjа у Госпићу jе своj рад зачела тридесетих година, а путем легалних друштава („Крижарско братство“, спортско друштво „Викториjа“, гимнастичке организациjе „Хрватски jунак“, организациjе „Мариjина конгрегациjа“) шири се усташка идеологиjа коjа jе 1941. године снажно утицала на средњошколску омладину. Госпић jе постао чврст центар организирања усташа. Из редова „Крижарског братства“ потекле су наjзлогласниjе усташе, убице и кољачи. Тако су усташе у Госпићу већ 10. априла 1941. године у 15 сати формирали групу “Ослобођење“ и помоћни усташки одред (ПУО) коjи су већ тада броjили више стотина припадника распоређених у такозване десетине смрти и уз помоћ Мачекове заштите почели с хапшењем и убиствима. Они су обавили већи дио своjе функциjе у непуна прва четири мjесеца и приjе било каквог отпора „нелоjалног“ становништва, што jе очигледно потврда намjере да се униште одређене етничке или вjерске заjеднице, што и представља битан елеменат из дефинициjе геноцида.

Оваj комплекс усташких логора (Госпић, Јадовно на Велебиту, Ступачиново, Слана и Метаjна), и њихова броjна стратишта, на самом почетку постоjања НДХ, док jош ниjе било оружаног отпора, представља почетак планираног, осмишљеног и спроведеног геноцида над српским народом и холокауста Јевреjа.

Масовна убиства српског народа, Јевреjа и антифашиста Хрвата, Муслимана и других „непоћудних“ почела су у комплексу усташких логора Јадовно већ средином априла 1941. значи, знатно приjе 2. jуна, када jе Анте Павелић издао и званично наређење о оснивању логора и приjе озакоњења његовог усташког система, 25. новембра 1941. године. Дакле, многи су Срби, Јевреjи и Роми на наjокрутниjи начин већ били усмрћени.[3]

Емигрант Јурица Фрковић постао jе 20. априла 1941. велики жупан те jе пожурио да распореди своjе припремљене сиjаче смрти и у друге краjеве Лике за успостављење усташке власти и хапшење и довођење српског живља у Сабирни логор у Госпићу, те даље у врлети Велебита. Припадницима помоћног усташког одреда (ПУО), своjим такозваним „жутим орловима“, казао jе: Фундамент на Јадовну jе од Срба и Жидова, а глазура ће бити од покварених Хрвата“.[4] Тиме jе све било речено: масовно убиjање Срба и Жидова, комуниста и њихових симпатизера Хрвата као и свих других без обзира на националност „непоћудних“ за поредак независне Државе Хрватске.

Свуда по Независноj Држави Хрватскоj услиjедили су говори мржње усташких функционера, као и онаj Миле Будака већ 2. маjа 1941. у Госпићу у коjем узвикуjе: „Бjежите псине преко Дрине“ и „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превести у католичку вjеру и тако претопити“. И др. Виктор Гутић у Санском Мосту наjављуjе „ И код нас ускоро друмови ће пожељети Србаља, а Србаља више бити неће“, и тако редом.[5]

Бездане jаме на Велебиту наjпогодниjе за масовна убиства Срба и Јевреjа

Тако су усташке власти већ почетком маjа 1941. отпочеле са своjим планом уништења Срба и Јевреjа, и не само мушкараца у старости од 16 до 60 година него свих без обзира на године и спол.

Министарство унутрашњих полова НДХ на челу са Андриjом Артуковићем, Еугеном Кватерником, Јуцом Рукавином, Милом Будаком, браћом Фрковић, Стjепаном Рубинићем и Рудом Рицом, добрим познаваоцима броjних безданих jама на Велебиту, увjерени у броjну и добро организирану усташку организациjу у Госпићу као и поузданост великог жупана Јурице Фрковића претворише зграду Окружног суда у Госпићу, њену казнионицу, двориште и ходнике у логор сабирног транзитног карактера, гдjе се привремено могло смjестити и до 5000 затвореника.

Но како jе из свих краjева НДХ свакодневно стизало на стотине заточеника у Госпић, простори казнионице Окружног суда убрзо су постали премалени. Због тога су ови усташки функционери у велебитскоj забити, далеко од очиjу народа, основали логор Јадовно, око 22 км сjеверозападно од Госпића, дубоко у шуми велебитског масива, на 1200 м надморске висине. У предjелу званом Чачић Долац, гдjе су дању велике врућине, а ноћу врло хладно. Логор у планини Велебит, назван Јадовно по оближњем хрватском засеоку Јадовно, ниjе имао зграду, затворских ћелиjа, санитарних просториjа, нити високе бетонске ограде.

Једноставно оградише простор овалног облика промjера 170 x 90 м и подигоше око њега двоструку бодљикаву жицу висине четири метра. На сваких 50 м около поставише усташке и домобранске страже, и у дубини до 1000 м а изнад улазне жичане капиjе истакоше слику поглавника Анте Павелића, а са сваке стране капиjе по jедног усташког и jедног домобранског стражара.[6]

Управо ово мjесто на Велебиту одабраше госпићке усташе jер се у његовоj околини налазе броjне бездане jаме као створене за масовна убиства Срба, Жидова и других „непоћудних“ елемената. Основаше таj логор управо овдjе и зато што су велебитске jаме тешко приступачне и тешко испитљиве, па су усташе рачунале да се у евентуално другачиjоj сутрашњици неће моћи лако испитати ни доказати врста ни обим њиховог геноцидног злочина.

Ово jе jедан од првих ликвидационих стравичних логора масовне смрти Срба и Јевреjа у НДХ. У њега су зликовци ухапшене доводили у колонама пjешице или их превозили у два камиона и jедним аутобусом до села Трновца а даље пjешице, углавном босе по оштром камењару уз кундачење, према засеоку Јадовно и првих бездана на Велебиту логора Јадовно.

У том правцу дневно jе довођено 400–500 измучених мушкараца, жена и дjеце у три до четири колоне сваког дана до подне и у двиjе до три колоне послиjе подне. У логор се могло смjестити 2000–2500 заточеника. На истакнутом платоу, изнад добро ограђеног логора, биле су двиjе бараке а на повишеним мjестима митраљези, чиjе су нишанџиjе будно пратиле сва збивања готово свакодневно мучећи и пуцаjући изнад глава већ полумртвих људи.

Сама површина логора указуjе на чињеницу да његов капацитет ниjе био за дуже логоровање већег броjа заточеника. Зато су сваки дан као на летећоj фабричкоj врпци jедни убиjани мацолом над безданим jамама, а други довођени у логор из збирних логора Госпић или директно са жељезничке станице. Тако су свакодневно стизали жељезнички транспорти с теретним вагонима натоварени Србима и Јевреjима у Госпић и истовремено пражњени сабирни логори, а одвођењем затвореника на стратишта, истовремено попуњавани новим. На теретним вагонима коjима су транспортирани Срби и Јевреjи обично су биле наљепнице на коjима jе писало „покварено воће“. 

Жељезничке композициjе су биле састављене углавном од 30 до 35 сточних вагона а у сваком просjечно 75–90 мушкараца, жена и дjеце, без хране и воде у врућим прољетним и љетним данима. Са жељезничке станице Госпић, Јевреjи и Хрвати одважани су камионима у Збирни логор Окружног суда и казнионицу, док су Срби под батинама ишли пjешице у дворедима и четвероредима везани жицом два по два или четири по четири у колони коjа jе уздуж била повезана ланцем, до збирних логора или директно према логору Јадовно и безданим jамама Велебита[7]

Колоне тучених, понижаваних, вриjеђаних, повезаних броjиле су 250–300 недужних људи, већ према томе колики jе броj био допремљен. Физички терор са садистичким ужитком над поjединцем и масом, пред рођеном дjецом, пред очима родитеља, пред угледницима, пред вjерским старjешинама, морење жеђу и глађу, батињање, силовање, масакрирање, клање, черечење, вjешање, потапање, стриjељање, спаљивање итд. Иза тога слиjеди триjумфално славље уз опиjање и слављење „узашашћа државе“, расе, нациjе, вjере, идеологиjе, усташтва, „наjстариjег народа“.

Да би заокружили комплекс усташких логора смрти, усташе уз Госпић и Јадовно, и с друге стране Велебита, на мору 25. jуна исте године, на отоку Пагу, основаше логор Слана, на пустом земљишту. То jе логор у jедноj котлини окруженоj брдима у коjоj зими с велебитских голети jуриша бура, а љети царуjе неподношљива жега. Ту смjестише логор за ове несретне заточенике осуђуjући их на страшну смрт. Подиjелише га на мањи – jевреjски у кога су могли смjестити 600–1000 људи и на српски у коjи се могло смjестити до 5000 заточеника. Но само се њих 180 могло склонити под кров. Остали су морали бити под ведрим небом, на камену, изложени жестоким врућинама и углавном без воде.[8]

У исто вриjеме успоставише усташе у дубини пашке увале, у селу Метаjна логор за жене Српкиње и Жидовке, познат под именом логор Метаjна.[9] Почетком jула успоставише и помоћни логор Ступачиново, код Башких Оштариjа, недалеко саобраћаjнице Госпић – Карлобаг. Оградише га бодљикавом жицом, висине четири метра, у коjега су за привремено могли смjестити око 4 000 Срба, и из њега одводити до оближњих безданих jама на Велебиту.[10]

Ради jош масовниjег допремања и истребљења Срба и Јевреjа у комплекс логора смрти Јадовно укључише усташе и стаjе вриjедног српског велетрговца Матиjе Максимовића, коjи jе поред штампариjе, књижаре и читаонице, уз риjеку Новчицу у Госпићу, имао и три велике стаjе у коjима jе држао овце, краве и неколико пари коња, за вршење услуга другим трговцима.

Њега и неколико чланова његове породице усташе су звjерски убили, одузели његову имовину, а стаjе претворили у сабирни логор за Србе и Јевреjе, кога сами затвореници назваше „Овчара“. У Овчари jе дневно боравило 1000–1600 заточеника, углавном жена с дjецом, одакле су одвођени на броjна губилишта логора Јадовно.[11]

Оградише усташе и простор на жељезничкоj станици у Госпићу, познато под именом сабиралиште, у коjем jе до момента одласка у смрт могло бити 500–700 људи.[12] По потреби за збирни логор користили су и кино дворану, двориште хотела Лика и неке веће српске куће из коjих су укућане већ одвели на губилишта.

Мушкарце, жене и дjецу хватале су усташе код њихових кућа, у црквама, школама, болницама, њивама, спроводима, на пиjацама, свуда гдjе би их затекли. Често су их одводили увjераваjући jаднике да их воде на превођење из православне у католичку вjеру, па им се ником ништа лоше неће догодити, а онда би их одвели у неки шумарак или православну цркву па усмртили углавном хладним оруђем.

Оне Србе и Јевреjе коjе не убиjаjу у њиховим насељима, одводе у масама у име Бога и закона за „чистоћу хрватског народа“ и убиjаjу у наведеним логорима комплекса Јадовно.[13]

Броj жртава у комплексу усташког логора Јадовно 1941.

Када се узме у обзир броj жртава у логору Јадовно и његовим сабирним логорима коjи су се брзо развиjали и траjали од средине априла до поткраj аугуста 1941. године, дакле непуна четири мjесеца, онда си читалац не може предочити сву свирепост злочина над Србима и Јевреjима изнад безданих jама врлетног Велебита и броjним стратиштима у оквиру комплекса логора смрти Јадовно.

За логор Јадовно, Слана, Метаjна, Ступачиново и друге збирне логоре, како смо видjели, свакодневно су допремане жртве из свих краjева Независне Државе Хрватске у Госпић гдjе су у  наjвећем броjу задржане и мучене а онда отпремане на губилишта или пак директно упућиване онамо и опет успут мучене да би изнемогле, полуживе или живе биле убиjене и бачене у прождрљива гротла велебитских jама.[14]

На основу дугогодишњег истраживања на терену некадашње НДХ, проучавања низа аутентичних архивских извора, литературе, броjних прилога у штампи и часописима у коjима су обjављивани подаци о почињеним усташким злочинима, свjедочанства усташа извршилаца злочина геноцида, те изjава неколико преживjелих логораша дошао сам до закључка да jе у 132 дана постоjања овог логора овамо доведено 42246 похватаних мушкараца, жена и дjеце.

До овог броjа допремљених жртава у комплекс усташких логора Јадовно дошао сам углавном на основу изворних архивских докумената НДХ, у коjима се наводе датуми и броj транспортираних Срба и Јевреjа у Збирни логор Госпић–Јадовно.

То су: налози Равнатељства усташког редарства Независне Државе Хрватске, налози усташких редарстава Редарственом равнатељству Госпић, признанице жељезничких станица о транспортирању и броjу посебних композициjа у коjима се наводе датуми и броj упућених Срба и Јевреjа у логор Госпић–Јадовно, извjештаjи котарских области посланих Равнатељству за jавни ред и сигурност НДХ, у коjима се такођер наводе броjчани подаци похапшених Срба и Жидова коjи су транспортирани у логор Јадовно.

Узимаjући у обзир цифре из ових, али и многих других наведених докумената у коjима се истиче броj ухапшених и национално означених, дошао сам до наведене броjке ухапшених и доведених у току постоjања овог комплекса усташких логора смрти Јадовно. И то: у времену од 11. априла до 24 jуна 1941, дакле у 74 дана, 13 346, што значи да jе просjечно сваког дана довођено 180 људи, а у времену од 24. jуна до 21. аугуста 1941. значи у преосталих 58 дана траjања смакнућа у логору и његовим стратиштима, укупно 28 900 заточеника. Нажалост, дневни просjек од 498 доведених Срба и Жидова у том времену био jе jош стравичниjи и беспризорниjи од онога у претходном периоду.

На краjу сам од броjа 42246 допремљених у комплекс логора Јадовно одбио 2123 заточеника, коjе усташе нису доспjеле усмртити приjе доласка талиjанске воjске, па сам дошао до броjке 40123 убиjена на стратиштима у комплексу усташких логора Јадовно, за коjу вjеруjем да мања никако не може бити.

У та 132 дана постоjања усташког логора смрти Госпић–Јадовно, претечи усташког логора Јасеновац, усташе су од укупно 40123 човjека, у самом логору Госпић–Јадовно и његовим стратиштима на Велебиту, стравично усмртиле 32103 заточеника, а 8020 у логорима Слана и Метаjна на отоку Пагу.

Побили су их само зато што су били Срби, Жидови или Хрвати коjи нису подржавали усташко-фашистички режим Независне Државе Хрватске, ту шовинистичку расистичку власт усташког поглавника др. Анте Павелића.

Због талиjанске реокупациjе Хрватског приморjа и Лике, започете 15. аугуста 1941. године, а условљене развоjем народноослободилачког устанка у Лици, Кордуну, Баниjи и Книнскоj краjини, усташе су боjећи се талиjанске реакциjе на оно што би могли затећи, брзо ликвидирале логоре страве, ужаса и смрти Јадовно на Велебиту и логоре Слана и Метаjна на отоку Пагу.

Управо тих дана, током пристизања талиjанске воjске средином аугуста 1941. године на оток Паг и на подручjе Госпића, усташе су на брзину побиле 763 заточена Србина у самоj огради логора Јадовно на Велебиту од коjих 258 над jамом само четрдесет метара удаљеноj од жице ограђеног логора.

Њих 2123 заточена коjи су се jош налазили у логору Слана, на отоку Пагу, у казнионици Окружног суда и помоћном логору „Овчара“ у Госпићу, усташе су на брзину довезле, приjе наиласка Талиjана у сам Госпић, потрпале их у жељезничке вагоне за стоку у коjима су их и довезле, те жељезницом транспортирале 19, 20. и 21. аугуста 1941. у усташки логор Јастребарско. У том посљедњем транспорту, 21. аугуста 1941. године било jе 900 Срба коjи су истога дана из Јастребарског отпремљени у усташки логор Јасеновац, те тако постали његови заточеници.

Друге допремљене из Госпића одвезли су из Јастербарског током неколико слиjедећих дана у логор Крушчицу, Лепоглаву, Јасеновац и неке друге усташке логоре. Њих 200 убили су у самом логору Јастребарско.

Наjвећи броj jе доживио исту судбину, били су на наjокрутниjи начин погубљени.

Од 40123 жртве усташког злочина–геноцида извршеног у комплексу усташких логора Јадовно било jе, према моjим прикупљеним и помно обрађеним подацима, темељеним на изворним архивским документима, 39010 Срба, 1998 Жидова, 88 Хрвата, 11 Словенаца, 9 Муслимана, 2 Чеха, 2 Мађара, jедан Рус, jедан Ром и jедан Црногорац.

Из наведених броjчаних показатеља произлази да су у 132 дана постоjања овога логора усташе свакодневно у Госпић довозиле или доводиле 320 заточеника и сваки дан убиjале у просjеку 304 невина човjека, без икаквих судских процеса.

Подаци показуjу да jе на стратиштима комплекса усташког логора Јадовно губило животе готово толико ухапшеника колико их jе истога дана и доведено.

Дакле, циљу – етничком чишћењу Срба, Жидова, Хрвата антифашиста и других „непоћудних“, власти Независне Државе Хрватске jуриле су грозничавом брзином.[15]

О комплексу усташких логора смрти Јадовно, његовим помоћним логорима и броjним стратиштима у околици Госпића, на отоку Пагу и на Велебиту, првим озакоњеним броjним масовним губилиштима за Србе и Жидове у расистичкоj Независноj Држави Хрватскоj, више од 66 година скривала се истина на наjразличитиjе могуће начине. Настоjало се уништити трагове наjстравичниjих масовних злочина–геноцида што га починише плански и смишљено усташе над српским и жидовским народом већ у првим мjесецима постоjања Независне Државе Хрватске 1941. године.

Настоjало се, колико jе то било могуће, да се ти монструозни усташки злочини заташкаjу па временом и забораве, а све под паролом братства и jединства народа и народности Југославиjе. Истина о комплексу усташког логора Јадовно jе потискивана, заобилажена и прешућивана.

Пуних 66 година вапила су стратишта логора смрти Јадовно за истинитом писаном риjечjу, умjесто да се сви злочини из времена Другог свjетског рата 1941–1945. године наjсвестраниjе истраже и научно прикажу jавности, како би потомци знали шта jе људско зло, како се никад никоме не би поновили, те да се таква рука злочина никада више не подигне ни на кога и нигдjе.

Али, дошла jе 1991. година. Српском народу одузета jе конститутивност и државотворност у њиховоj домовини. Претворен jе у националну мањину те jе од 12,16% укупног становништва Социjалистичке Републике Хрватске, према попису становништва из 1991. сведен на постотак од 4,54 према попису 2001. године у Републици Хрватске.

Порушени су споменици антифашистичким борцима и жртвама геноцида из времена Другог свjетског рата, опљачкана и спаљена српска домаћинства, њихови становници протjерани с вjековних огњишта.

Разбиjени су и споменици на Велебиту и отоку Пагу. Чак и спомен плоче код Шаранове jаме, наjвеће гробнице Срба и Жидова у комплексу усташких логора смрти, подигнуте тешко сакупљеним новчаним средствима потомака побиjених над неизброjеним jамама безданушама уклетог Велебита.

Данашња слика комплекса усташких логора Јадовно jе више него нехумана. Она показуjе тек риjеткима, коjи случаjно наиђу на његове трагове, све што ниjе годинама чињено у знак пиjетета према жртвама геноцидног злочина почињеног у првим данима постоjања НДХ 1941. године, приjе оружаног отпора и устанка против фашизма и те квислиншке злочиначке творевине. Још 1941. године усташе су уништавале трагове своjих нечувених злочина. Затрпавале су стратишта камењем, балванима, земљом, а понека и забетонирале. Оно што jе jош иза њих преостало, уништено jе касниjе, 1945. и слиjедећих година. И оно што jе током социjалистичког времена на инициjативу и минималну новчану помоћ, приjе свега потомака побиjених, било скромно обиљежено, уништено jе 1991. године и касниjе.

Ипак, остала jе неуништива утроба безданих jама и стратишта са посмртним остацима жртава. Нитко их ниjе ексхумирао, преброjио ни достоjанствено сахранио. Говорило се „због братства и jединства народа и народности то не треба чинити, нека им кости мирно почиваjу, тамо гдjе и jесу“. Непокривене, непреброjане, заборављене у тами велебитских провалиjа и суноврати.

Напомена:

Рад jе презентован на Првоj међународноj конференциjи о Јадовну, одржаноj у Бањалуци, 24.-25. jуна 2011.

Ђуро Затезало

Хисториjски архив Карловац

 

[1] Опширниjе, др Ђуро Затезало, Јадовно – комплекс усташких логора 1941, Музеj жртава геноцида, Београд, 2007, стр. 40 – 44

[2] Исто, стр. 69 -104

[3] Исто, стр. 105

[4] Исто, стр. 108

[5] Исто, стр. 65

[6] Исто, стр. 112–126

[7] Исто, стр. 126–152

[8] Исто.

[9] Исто, стр. 155-167

[10] Исто, стр. 152–155

[11] Исто, стр. 154–155

[12] Исто, 101–115

[13] Исто, 101–145

[14] На основу низа изворних докумената и изjава низа људи, добрих познавалаца Велебита, с коjима сам неколико пута ишао његовим врлетима, а посебно с Бранком Цетином коjи jе успио побjећи из логора Јадовно, утврдио сам мjеста за 32 бездане jаме, стратишта многоброjних Срба и Јевреjа. (Види прилог). Наведене jаме нису jедине гробнице Срба и Јевреjа у комплексу логора Јадовно. Постоjи их, на жалост, jош неколико. Но, током истраживања због низа тешкоћа, доживљених неугодности на терену и просто немоћи да се о њима више сазна, нису лоциране. Осим Шаранове jаме, jаме Јамина и jаме Света Ана, остале нису ни од стране спелеога истражене, нити jедна ичим обиљежена. Жртве нису ексхумиране ни достоjно сахрањене

[15] Исто, 382 и 383

Везане виjести:

Prva međunarodna konferencija o kompleksu ustaških logora Jadovno – Gospić 1941.

IZVJEŠTAJ O KONFERENCIJI

Foto:Prva međunarodna konferencija o kompleksu ustaških logora Jadovno – Gospić 1941.


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top