Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Ђуро Затезало – ЈАДОВНО : Комплекс усташких логора 1941.

Датум објаве: недеља, март 5, 2017
Објављено у Комплекс Јадовно
Величина слова: A- A+
Ђуро Затезало
Ђуро Затезало

Рад др. Ђуре Затезала представљен на Првој међународној конференцији о комплексу усташких логора Јадовно – Госпић 1941. одржаној у Бањалуци 24 – 25. јун 2011.

Комплекс хрватских усташких логора, познат под именом Јадовно на Велебиту, један је од првих логора масовне смрти успостављен у Независној Држави Хрватској већ средином априла 1941. године. Формиран је од стране државних органа – полицијске управе, у који су се са читавог подручја НДХ допремали Срби и Јевреји ради уништења, уз сурадњу државних, војних, полицијских и партијских органа, све до краја аугуста исте године.

Ови логори су временски претходили познатим логорима смрти у Њемачкој. Чим је успостављен усташки режим, уз помоћ Нијемаца и Италијана, он је подузео све да истребљењем српског и јеврејског народа створи етнички чисту Хрватску. И док је у комплексу усташких логора на Велебиту и отоку Пагу већ вршено масакрирање Срба, Јевреја и антифашиста Хрвата и других „непоћудних“, без обзира на спол и узраст, нацисти су тек припремали грађење својих највећих логора смрти (преуређење старе касарне код Аушвица у логор отпочело је у октобру 1941, док је масовно убијање доведених Јевреја у његовим коморама почело 4. јула 1942, а у концентрационом логору Треблинка 23. јула исте године).[1]

Законима, одредбама, наредбама и разним упутствима органи власти Независне Државе Хрватске 1941. озакоњују масовни злочин по расној, етничкој и вјерској основи, као и идеолошкој припадности.

Тако утемељеним законодавством, органи и организације усташке државе, групе и појединци, уз благослов римокатоличке цркве и закона, када хоће, и колико хоће, проводе појединачна, групна и масовна убиства мушкараца, жена и дјеце у основи само зато што су Срби, Јевреји или Роми.

Католичка црква у Независној Држави Хрватској поздравила је стварање усташке државе. Значајан број католичких свећеника активно је учествовао у усташком покрету и покољима српског живља. Надбискуп Алојзије Степинац је 28. априла 1941. године објавио окружницу којом је поздравио Независну Државу Хрватску, не само као „син хрватског народа, него још више, као представник свете цркве“, и позвао католичко свећенство „на узвишени рад око очувања и унапређења НДХ“.[2]

Да је организирани терор био унапријед смишљен и темељито припремљен, доказују прва хапшења, малтретирања и мучења истакнутијих Срба у Госпићу: професора, свештеника, учитеља, богатијих трговаца и занатлија, па и у другим мјестима Хрватске, већ 11. априла 1941. године, одмах првога дана након проглашења Независне Државе Хрватске.

Капитулацију Краљевине Југославије усташке организације у Госпићу дочекале су организирано и спремно. Нису Госпић, велебитске јаме и стратишта на отоку Пагу случајно одабрани да постану центар масовног уништења Срба. Усташка организација у Госпићу је свој рад зачела тридесетих година, а путем легалних друштава („Крижарско братство“, спортско друштво „Викторија“, гимнастичке организације „Хрватски јунак“, организације „Маријина конгрегација“) шири се усташка идеологија која је 1941. године снажно утицала на средњошколску омладину. Госпић је постао чврст центар организирања усташа. Из редова „Крижарског братства“ потекле су најзлогласније усташе, убице и кољачи. Тако су усташе у Госпићу већ 10. априла 1941. године у 15 сати формирали групу “Ослобођење“ и помоћни усташки одред (ПУО) који су већ тада бројили више стотина припадника распоређених у такозване десетине смрти и уз помоћ Мачекове заштите почели с хапшењем и убиствима. Они су обавили већи дио своје функције у непуна прва четири мјесеца и прије било каквог отпора „нелојалног“ становништва, што је очигледно потврда намјере да се униште одређене етничке или вјерске заједнице, што и представља битан елеменат из дефиниције геноцида.

Овај комплекс усташких логора (Госпић, Јадовно на Велебиту, Ступачиново, Слана и Метајна), и њихова бројна стратишта, на самом почетку постојања НДХ, док још није било оружаног отпора, представља почетак планираног, осмишљеног и спроведеног геноцида над српским народом и холокауста Јевреја.

Масовна убиства српског народа, Јевреја и антифашиста Хрвата, Муслимана и других „непоћудних“ почела су у комплексу усташких логора Јадовно већ средином априла 1941. значи, знатно прије 2. јуна, када је Анте Павелић издао и званично наређење о оснивању логора и прије озакоњења његовог усташког система, 25. новембра 1941. године. Дакле, многи су Срби, Јевреји и Роми на најокрутнији начин већ били усмрћени.[3]

Емигрант Јурица Фрковић постао је 20. априла 1941. велики жупан те је пожурио да распореди своје припремљене сијаче смрти и у друге крајеве Лике за успостављење усташке власти и хапшење и довођење српског живља у Сабирни логор у Госпићу, те даље у врлети Велебита.

Припадницима помоћног усташког одреда (ПУО), својим такозваним „жутим орловима“, казао је: Фундамент на Јадовну је од Срба и Жидова, а глазура ће бити од покварених Хрвата“.[4] Тиме је све било речено: масовно убијање Срба и Жидова, комуниста и њихових симпатизера Хрвата као и свих других без обзира на националност „непоћудних“ за поредак независне Државе Хрватске.

Свуда по Независној Држави Хрватској услиједили су говори мржње усташких функционера, као и онај Миле Будака већ 2. маја 1941. у Госпићу у којем узвикује: „Бјежите псине преко Дрине“ и „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превести у католичку вјеру и тако претопити“. И др. Виктор Гутић у Санском Мосту најављује „ И код нас ускоро друмови ће пожељети Србаља, а Србаља више бити неће“,

и тако редом.[5]

Бездане јаме на Велебиту најпогодније за масовна убиства Срба и Јевреја

Тако су усташке власти већ почетком маја 1941. отпочеле са својим планом уништења Срба и Јевреја, и не само мушкараца у старости од 16 до 60 година него свих без обзира на године и спол.

Министарство унутрашњих полова НДХ на челу са Андријом Артуковићем, Еугеном Кватерником, Јуцом Рукавином, Милом Будаком, браћом Фрковић, Стјепаном Рубинићем и Рудом Рицом, добрим познаваоцима бројних безданих јама на Велебиту, увјерени у бројну и добро организирану усташку организацију у Госпићу као и поузданост великог жупана Јурице Фрковића претворише зграду Окружног суда у Госпићу, њену казнионицу, двориште и ходнике у логор сабирног транзитног карактера, гдје се привремено могло смјестити и до 5000 затвореника.

Но како је из свих крајева НДХ свакодневно стизало на стотине заточеника у Госпић, простори казнионице Окружног суда убрзо су постали премалени. Због тога су ови усташки функционери у велебитској забити, далеко од очију народа, основали логор Јадовно, око 22 км сјеверозападно од Госпића, дубоко у шуми велебитског масива, на 1200 м надморске висине. У предјелу званом Чачић Долац, гдје су дању велике врућине, а ноћу врло хладно. Логор у планини Велебит, назван Јадовно по оближњем хрватском засеоку Јадовно, није имао зграду, затворских ћелија, санитарних просторија, нити високе бетонске ограде.

Једноставно оградише простор овалног облика промјера 170 x 90 м и подигоше око њега двоструку бодљикаву жицу висине четири метра. На сваких 50 м около поставише усташке и домобранске страже, и у дубини до 1000 м изнад улазне жичане капије истакоше слику поглавника Анте Павелића, а са сваке стране капије по једног усташког и једног домобранског стражара.[6]

Управо ово мјесто на Велебиту одабраше госпићке усташе јер се у његовој околини налазе бројне бездане јаме као створене за масовна убиства Срба, Жидова и других „непоћудних“ елемената. Основаше тај логор управо овдје и зато што су велебитске јаме тешко приступачне и тешко испитљиве, па су усташе рачунале да се у евентуално другачијој сутрашњици неће моћи лако испитати ни доказати врста ни обим њиховог геноцидног злочина.

Ово је један од првих ликвидационих стравичних логора масовне смрти Срба и Јевреја у НДХ. У њега су зликовци ухапшене доводили у колонама пјешице или их превозили у два камиона и једним аутобусом до села Трновца а даље пјешице, углавном босе по оштром камењару уз кундачење, према засеоку Јадовно и првих бездана на Велебиту логора Јадовно.

У том правцу дневно је довођено 400–500 измучених мушкараца, жена и дјеце у три до четири колоне сваког дана до подне и у двије до три колоне послије подне. У логор се могло смјестити 2000–2500 заточеника. На истакнутом платоу, изнад добро ограђеног логора, биле су двије бараке а на повишеним мјестима митраљези, чије су нишанџије будно пратиле сва збивања готово свакодневно мучећи и пуцајући изнад глава већ полумртвих људи.

Сама површина логора указује на чињеницу да његов капацитет није био за дуже логоровање већег броја заточеника. Зато су сваки дан као на летећој фабричкој врпци једни убијани мацолом над безданим јамама, а други довођени у логор из збирних логора Госпић или директно са жељезничке станице. Тако су свакодневно стизали жељезнички транспорти с теретним вагонима натоварени Србима и Јеврејима у Госпић и истовремено пражњени сабирни логори, а одвођењем затвореника на стратишта, истовремено попуњавани новим. На теретним вагонима којима су транспортирани Срби и Јевреји обично су биле наљепнице на којима је писало „покварено воће“.

Жељезничке композиције су биле састављене углавном од 30 до 35 сточних вагона а у сваком просјечно 75–90 мушкараца, жена и дјеце, без хране и воде у врућим прољетним и љетним данима. Са жељезничке станице Госпић, Јевреји и Хрвати одважани су камионима у Збирни логор Окружног суда и казнионицу, док су Срби под батинама ишли пјешице у дворедима и четвероредима везани жицом два по два или четири по четири у колони која је уздуж била повезана ланцем, до збирних логора или директно према логору Јадовно и безданим јамама Велебита[7]

Колоне тучених, понижаваних, вријеђаних, повезаних бројиле су 250–300 недужних људи, већ према томе колики је број био допремљен. Физички терор са садистичким ужитком над појединцем и масом, пред рођеном дјецом, пред очима родитеља, пред угледницима, пред вјерским старјешинама, морење жеђу и глађу, батињање, силовање, масакрирање, клање, черечење, вјешање, потапање, стријељање, спаљивање итд. Иза тога слиједи тријумфално славље уз опијање и слављење „узашашћа државе“, расе, нације, вјере, идеологије, усташтва, „најстаријег народа“.

Да би заокружили комплекс усташких логора смрти, усташе уз Госпић и Јадовно, и с друге стране Велебита, на мору 25. јуна исте године, на отоку Пагу, основаше логор Слана, на пустом земљишту. То је логор у једној котлини окруженој брдима у којој зими с велебитских голети јуриша бура, а љети царује неподношљива жега. Ту смјестише логор за ове несретне заточенике осуђујући их на страшну смрт. Подијелише га на мањи – јеврејски у кога су могли смјестити 600–1000 људи и на српски у који се могло смјестити до 5000 заточеника. Но само се њих 180 могло склонити под кров. Остали су морали бити под ведрим небом, на камену, изложени жестоким врућинама и углавном без воде.[8]

У исто вријеме успоставише усташе у дубини пашке увале, у селу Метајна логор за жене Српкиње и Жидовке, познат под именом логор Метајна.[9]

Почетком јула успоставише и помоћни логор Ступачиново, код Башких Оштарија, недалеко саобраћајнице Госпић – Карлобаг. Оградише га бодљикавом жицом, висине четири метра, у којега су за привремено могли смјестити око 4 000 Срба, и из њега одводити до оближњих безданих јама на Велебиту.[10]

Ради још масовнијег допремања и истребљења Срба и Јевреја у комплекс логора смрти Јадовно укључише усташе и стаје вриједног српског велетрговца Матије Максимовића, који је поред штампарије, књижаре и читаонице, уз ријеку Новчицу у Госпићу, имао и три велике стаје у којима је држао овце, краве и неколико пари коња, за вршење услуга другим трговцима.

Њега и неколико чланова његове породице усташе су звјерски убили, одузели његову имовину, а стаје претворили у сабирни логор за Србе и Јевреје, кога сами затвореници назваше „Овчара“. У Овчари је дневно боравило 1000–1600 заточеника, углавном жена с дјецом, одакле су одвођени на бројна губилишта логора Јадовно.[11]

Оградише усташе и простор на жељезничкој станици у Госпићу, познато под именом сабиралиште, у којем је до момента одласка у смрт могло бити 500–700 људи.[12] По потреби за збирни логор користили су и кино дворану, двориште хотела Лика и неке веће српске куће из којих су укућане већ одвели на губилишта.

Мушкарце, жене и дјецу хватале су усташе код њихових кућа, у црквама, школама, болницама, њивама, спроводима, на пијацама, свуда гдје би их затекли. Често су их одводили увјеравајући јаднике да их воде на превођење из православне у католичку вјеру, па им се ником ништа лоше неће догодити, а онда би их одвели у неки шумарак или православну цркву па усмртили углавном хладним оруђем.

Оне Србе и Јевреје које не убијају у њиховим насељима, одводе у масама у име Бога и закона за „чистоћу хрватског народа“ и убијају у наведеним логорима комплекса Јадовно.[13]

Број жртава у комплексу усташког логора Јадовно 1941.

Када се узме у обзир број жртава у логору Јадовно и његовим сабирним логорима који су се брзо развијали и трајали од средине априла до поткрај аугуста 1941. године, дакле непуна четири мјесеца, онда си читалац не може предочити сву свирепост злочина над Србима и Јеврејима изнад безданих јама врлетног Велебита и бројним стратиштима у оквиру комплекса логора смрти Јадовно.

За логор Јадовно, Слана, Метајна, Ступачиново и друге збирне логоре, како смо видјели, свакодневно су допремане жртве из свих крајева Независне Државе Хрватске у Госпић гдје су у  највећем броју задржане и мучене а онда отпремане на губилишта или пак директно упућиване онамо и опет успут мучене да би изнемогле, полуживе или живе биле убијене и бачене у прождрљива гротла велебитских јама.[14]

На основу дугогодишњег истраживања на терену некадашње НДХ, проучавања низа аутентичних архивских извора, литературе, бројних прилога у штампи и часописима у којима су објављивани подаци о почињеним усташким злочинима, свједочанства усташа извршилаца злочина геноцида, те изјава неколико преживјелих логораша дошао сам до закључка да је у 132 дана постојања овог логора овамо доведено 42246 похватаних мушкараца, жена и дјеце.

До овог броја допремљених жртава у комплекс усташких логора Јадовно дошао сам углавном на основу изворних архивских докумената НДХ, у којима се наводе датуми и број транспортираних Срба и Јевреја у Збирни логор Госпић–Јадовно.

То су: налози Равнатељства усташког редарства Независне Државе Хрватске, налози усташких редарстава Редарственом равнатељству Госпић, признанице жељезничких станица о транспортирању и броју посебних композиција у којима се наводе датуми и број упућених Срба и Јевреја у логор Госпић–Јадовно, извјештаји котарских области посланих Равнатељству за јавни ред и сигурност НДХ, у којима се такођер наводе бројчани подаци похапшених Срба и Жидова који су транспортирани у логор Јадовно.

Узимајући у обзир цифре из ових, али и многих других наведених докумената у којима се истиче број ухапшених и национално означених, дошао сам до наведене бројке ухапшених и доведених у току постојања овог комплекса усташких логора смрти Јадовно. И то: у времену од 11. априла до 24 јуна 1941, дакле у 74 дана, 13 346, што значи да је просјечно сваког дана довођено 180 људи, а у времену од 24. јуна до 21. аугуста 1941. значи у преосталих 58 дана трајања смакнућа у логору и његовим стратиштима, укупно 28 900 заточеника. Нажалост, дневни просјек од 498 доведених Срба и Жидова у том времену био је још стравичнији и беспризорнији од онога у претходном периоду.

На крају сам од броја 42246 допремљених у комплекс логора Јадовно одбио 2123 заточеника, које усташе нису доспјеле усмртити прије доласка талијанске војске, па сам дошао до бројке 40123 убијена на стратиштима у комплексу усташких логора Јадовно, за коју вјерујем да мања никако не може бити.

У та 132 дана постојања усташког логора смрти Госпић–Јадовно, претечи усташког логора Јасеновац, усташе су од укупно 40123 човјека, у самом логору Госпић–Јадовно и његовим стратиштима на Велебиту, стравично усмртиле 32103 заточеника, а 8020 у логорима Слана и Метајна на отоку Пагу.

Побили су их само зато што су били Срби, Жидови или Хрвати који нису подржавали усташко-фашистички режим Независне Државе Хрватске, ту шовинистичку расистичку власт усташког поглавника др. Анте Павелића.

Због талијанске реокупације Хрватског приморја и Лике, започете 15. аугуста 1941. године, а условљене развојем народноослободилачког устанка у Лици, Кордуну, Банији и Книнској крајини, усташе су бојећи се талијанске реакције на оно што би могли затећи, брзо ликвидирале логоре страве, ужаса и смрти Јадовно на Велебиту и логоре Слана и Метајна на отоку Пагу.

Управо тих дана, током пристизања талијанске војске средином аугуста 1941. године на оток Паг и на подручје Госпића, усташе су на брзину побиле 763 заточена Србина у самој огради логора Јадовно на Велебиту од којих 258 над јамом само четрдесет метара удаљеној од жице ограђеног логора.

Њих 2123 заточена који су се још налазили у логору Слана, на отоку Пагу, у казнионици Окружног суда и помоћном логору „Овчара“ у Госпићу, усташе су на брзину довезле, прије наиласка Талијана у сам Госпић, потрпале их у жељезничке вагоне за стоку у којима су их и довезле, те жељезницом транспортирале 19, 20. и 21. аугуста 1941. у усташки логор Јастребарско. У том посљедњем транспорту, 21. аугуста 1941. године било је 900 Срба који су истога дана из Јастребарског отпремљени у усташки логор Јасеновац, те тако постали његови заточеници.

Друге допремљене из Госпића одвезли су из Јастербарског током неколико слиједећих дана у логор Крушчицу, Лепоглаву, Јасеновац и неке друге усташке логоре. Њих 200 убили су у самом логору Јастребарско.

Највећи број је доживио исту судбину, били су на најокрутнији начин погубљени.

Од 40123 жртве усташког злочина–геноцида извршеног у комплексу усташких логора Јадовно било је, према мојим прикупљеним и помно обрађеним подацима, темељеним на изворним архивским документима, 39010 Срба, 1998 Жидова, 88 Хрвата, 11 Словенаца, 9 Муслимана, 2 Чеха, 2 Мађара, један Рус, један Ром и један Црногорац.

Из наведених бројчаних показатеља произлази да су у 132 дана постојања овога логора усташе свакодневно у Госпић довозиле или доводиле 320 заточеника и сваки дан убијале у просјеку 304 невина човјека, без икаквих судских процеса.

Подаци показују да је на стратиштима комплекса усташког логора Јадовно губило животе готово толико ухапшеника колико их је истога дана и доведено.

Дакле, циљу – етничком чишћењу Срба, Жидова, Хрвата антифашиста и других „непоћудних“, власти Независне Државе Хрватске јуриле су грозничавом брзином.[15]

О комплексу усташких логора смрти Јадовно, његовим помоћним логорима и бројним стратиштима у околици Госпића, на отоку Пагу и на Велебиту, првим озакоњеним бројним масовним губилиштима за Србе и Жидове у расистичкој Независној Држави Хрватској, више од 66 година скривала се истина на најразличитије могуће начине. Настојало се уништити трагове најстравичнијих масовних злочина–геноцида што га починише плански и смишљено усташе над српским и жидовским народом већ у првим мјесецима постојања Независне Државе Хрватске 1941. године.

Настојало се, колико је то било могуће, да се ти монструозни усташки злочини заташкају па временом и забораве, а све под паролом братства и јединства народа и народности Југославије. Истина о комплексу усташког логора Јадовно је потискивана, заобилажена и прешућивана.

Пуних 66 година вапила су стратишта логора смрти Јадовно за истинитом писаном ријечју, умјесто да се сви злочини из времена Другог свјетског рата 1941–1945. године најсвестраније истраже и научно прикажу јавности, како би потомци знали шта је људско зло, како се никад никоме не би поновили, те да се таква рука злочина никада више не подигне ни на кога и нигдје.

Али, дошла је 1991. година. Српском народу одузета је конститутивност и државотворност у њиховој домовини. Претворен је у националну мањину те је од 12,16% укупног становништва Социјалистичке Републике Хрватске, према попису становништва из 1991. сведен на постотак од 4,54 према попису 2001. године у Републици Хрватске.

Порушени су споменици антифашистичким борцима и жртвама геноцида из времена Другог свјетског рата, опљачкана и спаљена српска домаћинства, њихови становници протјерани с вјековних огњишта.

Разбијени су и споменици на Велебиту и отоку Пагу. Чак и спомен плоче код Шаранове јаме, највеће гробнице Срба и Жидова у комплексу усташких логора смрти, подигнуте тешко сакупљеним новчаним средствима потомака побијених над неизбројеним јамама безданушама уклетог Велебита.

Данашња слика комплекса усташких логора Јадовно је више него нехумана. Она показује тек ријеткима, који случајно наиђу на његове трагове, све што није годинама чињено у знак пијетета према жртвама геноцидног злочина почињеног у првим данима постојања НДХ 1941. године, прије оружаног отпора и устанка против фашизма и те квислиншке злочиначке творевине. Још 1941. године усташе су уништавале трагове својих нечувених злочина. Затрпавале су стратишта камењем, балванима, земљом, а понека и забетонирале. Оно што је још иза њих преостало, уништено је касније, 1945. и слиједећих година. И оно што је током социјалистичког времена на иницијативу и минималну новчану помоћ, прије свега потомака побијених, било скромно обиљежено, уништено је 1991. године и касније.

Ипак, остала је неуништива утроба безданих јама и стратишта са посмртним остацима жртава. Нитко их није ексхумирао, пребројио ни достојанствено сахранио. Говорило се „због братства и јединства народа и народности то не треба чинити, нека им кости мирно почивају, тамо гдје и јесу“. Непокривене, непребројане, заборављене у тами велебитских провалија и суноврати.

 

Везане вијести:




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top