Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Пођимо на Јадовно 01. јула 2017. и покажимо да нисмо заборавили!

Ђорђе Пражић: ЈАМЕ НАШИХ СТРАДАЊА И ЗАБЛУДА

Датум објаве: недеља, април 2, 2017
Величина слова: A- A+
Jadovno-Saranova-Jama-001.jpg
Шаранова јама

УВОД

Јама jе бунару слична вертикална пукотина или коси канал различите ширине и дужине, у коjем превладаваjу окомите или степенасто положене стрмине, различитих димензиjа. У нашем народу су jаме наjтаjанствениjи и наjстрашниjи подземни крашки облик. Народ их jош зове безданкама, бездањачама, jамуринама и звекарама. Обзиром на  страхоту страдања људског рода у њима књижевници и остали умни људи су користили разне метафоре о њима. Тако су jаме божанске оргуље (Милан Трешњић),близина пакла (др Јован Рашковић), наши српски храмови (Матиjа Бећковић). О страдању у jамама Иван Горан Ковачић jе написао jедну од наjпотресниjи поема Јама. Професор Душан Ђаковић из Госпића, иначе свестрани умjетник, подарио нам jе књижевно-историjски запис (есеj) „Јадовничка жмижда“, у коjем jе описао усташки злочин и страдање недужног народа у Концетрационом логору Госпић.

У ствари jаме су веома погодне као гробнице за масовно сахрањивање људи. Историjски гледано у jаме су своjе жртве бацали све зараћене стране, од хаjдука па до воjних, паравоjних и полициjских снага у деведесетим годинама. У jамама се налазе и жртве поjединачних криминалних злочина, као  и угинуле животиње. Јаме су идеалне гробнице за сакривање злочина. Ипак jаме су постале симбол страдања наjвише српског народа, па jевреjског, хрватског, муслиманског итд.

Приjе почетка II с.р илегална усташка организациjа извршила jе попис и процjенила  капацитет поjединих крашких jама на териториjи Хрватске и Херцеговине.

Постављене су и ознаке коjе су обиљежавале прилаз jамама. Поновно обиљежавање неких jама-гробница десило се деведесетих година а током оружаног скоба жртве су поново убиjане или живе   бацане у jаме.

Случаjни пад и погибиjа  jедног младића у Шаранову jаму1936. године, његово вађење од стране мjештана и уочавање величине jаме, вjероватно jе унаприjед предодредило околину села Јадовног да постане логор смрти и jедно од симбола злочина над српским народом. Публициста Дане Ластавица jе након дугогодишњег истраживања  извршио попис jама-бездана, бунара, септичких jама и других провалиjа НДХ у коjе jе бацан српски народ 1941-1945 и 1991. године. Према његовим подацима на териториjи НДХ jе било 328 природних jама и 80 бунара, септичких jама и сличних провалиjа (укупно 408) у коjе jе убиjан и бацан српски народ[1].

Хрватске обмане и српске заблуде

До деведесетих година хрватски геноцид над српским народом у Хрватскоj ниjе био пожељна тема. Комунистички руководиоци и интелектуална елита у Хрватскоj су систематски организовали  сакривање  злочина  државе НДХ над Србима и осталим непослушним народима. Скривање и обмањивање стручне и остале jавности се огледа у искривљивању истине о узроцима, размjерама и посљедицама сукоба Срба и Хрвата, коjи су временом  умањили одговорности НДХ за злочине а у међувремену су Срби постали  реметилачки фактор са фашистичким предзнаком.

У том циљу вjешто се потенцирао термин тзв. држава НДХ, као нека случаjна и мање важна творевина. НДХ  jе заправо била држава са пуним државноправним капацитетом и отворено jе организовала и извршила злочин – геноцид према Србима и осталим народима коjи jе нису прихватили. Посебно jе избjегавана прича о jамама, њиховом обиљежавању адекватним споменицима  и могућем вађењу жртава из њих.

Многе jаме су биле забетониране о трошку ЈНА а остале затрпаване камењем, угинулом стоком итд[2]. Послиjе рата било jе инициjатива за вађење жртава из jама у циљу идентификациjе и достоjанственог сахрањивања. Вjештим чиновничким  одуговлачењем надлежних институциjа, злочини су препуштени времену заборава. У већини српских села мjештани су сами прикупљали посмртне остатке жртава, сахрањивали их и о свом трошку подизали споменике. Невине српске жртве коjе су биле побиjене само зато што су били православни Срби, сахрањивани су под звиjездом петокраком идеолошким симболом комуниста и партизана.

Познато jе да многа стратишта нису адекватно обиљежавана, како би подсjећала будућа покољења на људску патњу и злочин. Ипак наjбоље „маскирано“ стратиште jе jама Голубинка у селу Шурманци у Херцеговини. У њу су усташе 1941. године бациле 530-550 жена и дjеце  православних Срба из села Пребиловци. Неколико стотина метара од jаме дана 24.06.1981. године, у сусjедном сиромашном селу Међугорjе групи дjеце „указала“ се Госпа. Од тада велики броj ходочасника из циjелог свиjета обилази ово мjесто. Око милион католичких вjерника дође годишње у ово село. Мjештани Међугорjа су се обогатили од вjерског туризма, а страдање  и патња њихових комшиjа недужних жена и дjеце у jами Голубинка, ником ниjе важно. Нема оправдања  за  незнање, нарочито за угледне људе из циjелог свиjета, коjи имаjу утицаj на младе људе[3].

Срби у Хрватскоj „навикнути“ на стална страдања, оптерећени животном егзистенциjом  а уљуљкани борачким пензиjама и ратном славом побjедника, постепено су  заборавили на страдање своjих наjмилиjих. Риjеткост jе била поjава одавање почасти невиним жртвама у jамама. Као да jе српски народ био задовољан степеном своjе достигнуте  слободе а жртве своjих наjмилиjих дао jе на олтар братства и jединства  и уставне равноправности са хрватским народом.

Почетком деведесетих година хрватски медиjи су лансирали причу о jами Јазовка. Загребачки „Вjесник“ jе  тврдио да се у њоj налази до 40.000 невино убиjених Хрвата (цивила, воjника и рањеника) од стране партзана (Срба). Хрватски народ jе већ до тада био у трансу антисрпске хистериjе а „сазнање о злочину у Јазовци“ jе додатно поjачало мржњу према Србима. Срби су се чудили како jе заборављено њихово страдање, па су почели тек тада давати комеморациjе своjим жртвама, али то jе више било касно. Срби су протjерани из Хрватске а своjе претке су оставили у jамама.

Са данашње историjске дистанце jе чудна дугогодишња наивност Срба на своj положаj и страдање у Хрватскоj. Риjетко jе коjи европски народ толико страдао од другог народа (своjих комшиjа) а да jе то истовремено непознато у правоj мjери свjетскоj jавности. Посебна заблуда jе однос према хрватским комунистима и партизанима. И данас многи Срби нису схватили да су хрватски националисти  и комунисти имали заjеднички државотворни циљ (независна Хрватска), а разликовали су се само по методи реализациjи тог циља и у односу према Србима. Док су националисти масовно убиjали Србе, хрватски комунисти су их искористили и трошили  у НОБ и тако Хрватскоj прибавили ореол антифашистичке земље.

Хрватско комунистичко водство jе jош у рату стално потенцирало jеднаки доринос Срба и Хрвата у борби а изjедначавало усташке злочине са четничким. Данашње хрватске власти и стручна jавност говоре само о доприносу Хрвата у антифашистичкоj борби.  Од свих народа  Југославиjе Срби из Хрватске су  надпросjечно учествовали у НОБ., што се може видjети у табели бр.1

 

ПРЕГЛЕД

УЧЕШЋА СРБА И ХРВАТА У НОБ НА ТЕРИТОРИЈИ ХРВАТСКЕ
У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ
[4] 

 

Народ

1941

децембар

%

1942

децембар

%

1943 1944 1945

%

август

%

Децембар

%

Март

%

Децембар

%

СРБИ 5.400

85 %

15.100

75 %

19.500

64 %

28.800

48 %

29.164

39 %

36.635

27 %

63.710

28 %

ХРВАТИ 800

12.5 %

5.280

25 %

10.500

34 %

29.300

49 %

30.718

42 %

85.953

62 %

140.124

61%

Укупно 6.450 20.380 30.000 60.000 74.500 120.796 228.474

 

      Табела бр. 1

Ако се одреди средњи броjни однос између Срба и Хрвата у jединицама НОВЈ у Хрватскоj за све четри ратне године добиjамо однос 1,73 : 1 у корист Срба . Ако узмемо податке о учешћу у НОБ свих живих становника СР Хрватске а према стању од маjа 1945. године долазимо до закључка да jе учешће Срба 11,2% а Хрвата 4,7%, са односом 2,4 : 1 у корист Срба[5]. Савезници су искористили мит о „хрватском антифашизму“ као основу политике залагања камена темељца нове jугославенске будућности. Таj ирационални мит партизанског jугославенства скупо jе коштао српски народ у Хрватскоj.

Вршећи анализу разних докумената партиjско-политичког руководства у НОБ, као и дискусиjе на  послиjератним научним скуповима, може се закључити да су у току НОБ у Хрватскоj наjвећи проблеми били борба против четништва (четничка издаjа) и и рад на развоjу НОП-а у хрватским краjевима[6]. Борбена деjства против усташких снага изгледа нису били приоритет, посебно након одласка пролетерских дивизиjа из Хрватске за Србиjу. Зато се и могло десити да скоро на краjу рата 1944. године у Лици буде великог страдања српског народа од стране усташа. Неспособност и неборбеност хрватских партизана примораца у одбрани српског народа 1944. године правдала се оштром личком зимом и неискуством у борби.

У тим партиjским извjештаjима, веома често су  усташе представљане као „шачица декласираних маргиналаца коjа нема подршку у хрватским народним масама“. Чак су и поjедини високи воjни руководиоци Срби, сматрали усташе само неурачунљивим поjединцима[7].

Сатанизациjи четништва као симбола зла доприњела jе партизанска књижевност и кинематографиjа. Ту усташе нису представљене као неки мит или симбол зла.  У том jугославенском културном опусу домобрани су представљени као неки смjешни доброћудни jадници коjи се одмах предаjу, доносећи партизанима оружjе и одjећу, а своjоj кући одлазе у гаћама.

Учешће Хрвата и Срба у формациjама НДХ и четничким jединицама показуjе стварну снагу и опасност од поjединих оружаних формациjа на териториjи Хрватске и можемо jе видjети из табеле бр.2.

 

ПРЕГЛЕД

УЧЕШЋА СРБА И ХРВАТА У ОСТАЛИМ ОРУЖАНИМ ФОРМАЦИЈАМА НА ТЕРИТОРИЈИ ХРВАТСКЕ
У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ
[8] 

 

Године

СРБИ ХРВАТИ
Четници Усташе Домобрани легионари

„Вермахт“

оружници Укупно
1941 106.000 8.100 114.100
1942 4.500 42.000 110.000   10.000 162.000
1943 7.000 55.000 133.000 30.000 12.000 230.000
1944 5.000 160.000 30.000 190.000
1945 4.000 130.000 15.000 145.000

 

Табела бр. 2

Ако анализирамо 1943.годину, када су четници били наjброjниjи видимо да четника има 7.000 а снага НДХ има 230.000, што jе однос 32,8 : 1 у корист снага НДХ.

У послиjератним  стручним радовима и уџбеницима изjедначивани су усташки и четнички злочини, да би у садашње вриjеме четнички злочини добили већи значаj. Постоjи огроман броj извора коjи доказуjу да су Срби били наjброjниjе жртве у Хрватскоj, односно да jе над њима извршен геноцид. Југославенска историографиjа ту историjску чињеницу  ниjе никад квантификовала. Броj убиjених Срба на подручjу НДХ  процjењуjе се на 200.000 до 700.000, а у самоj Хрватскоj наjмање на 180.000[9]. Наjвећи дио ових жртава убиле су усташе.

Хрватски политичари и историчари вjешто су успjели да провуку обрнуту узрочно-последичну везу у коjоj  су невиђени злочини Хрвата према Србима, последица „великосрпске хегемониjе и угњетавања“.

Према до сада познатим подацима за вриjеме рата четници су убили око 1.373 људи (од тога су Срби преко 50% жртава). Оваj броj четничких жртава недовољно верификуjе „четничку опасност“, па садашњи историчари у Хрватскоj таj броj умjетно подижу на око 20.000.

Дуго година jе скривана истина о Концетрационом логору Госпић, коjи jе био први концетрациони логор на тлу Европе и функционисао од 10.04. до 20.08.1941. године. Лика ниjе случаjно изабрана  за мjесто ове фабрике смрти.  Због србомржње и склоности провођењу бестиjалних злочина, Госпић и шира Лика изабрани су од поглавника и хрватског врха за наjподесниjе и наjефикасниjе подручjе за брзо ликвидирање Срба од острашћених фанатика великохртватства[10].

Лички инспиратори мржње, и релаизатори покоља, предводе неславну римокатоличко-великохватску групациjу србомрзитеља. Поред „оца нациjе“ Анте Старчевића, наjзаслужниjи су идеолог НДХ Личанин Миле Будак, адвокат Андриjа Артуковић, реализатор покоља Личанин Анте Павелић (случаjно рођен у Брадини у Херцеговини)[11]. Таква група србождера створила jе фанатизоване поклонике коjи су, до тада невиђеним садистичким  жаром, изводили клања, спаљивања и масовна бацање у jаме Срба, Јевреjа и либералних Хрвата Југославена. Међу наjпознатиjим злочинцима на подручjу Лике су Руде Риц (Ritz), Јуцо Рукавина, Јуре Францетић, Томо Биљан, Јосица Фадљевић, Делко Богданић и други. Анализираjући списак 254 усташа (франковаца)[12] госпићке општине из 1941.године уочаваjу се презимена породица, коjи су се истицале  у србомржњи на простору Госпића послиjе рата а нарочито 1971. и 1991. године.

Начини убиjања  и мучења Срба су били понижаваjући са изазивањем  што веће патње. За обичног човjека jе несхватљиво до коjе мjере jе ишла машта тих зликоваца у проналаску метода убиjања.  Ипак свирепост усташких злочинаца према српскоj дjеци и младим људима превазилазило jе све границе људског зла[13].

Жупан жупе Лике и Гацке Јоле Буjановић, свештеник а касниjе усташки сатник и боjник често jе говорио: „У Хрватскоj дотле не ће бити мира, док буде у њоj и jедно Српче дисало“[14].

На основу узорка српских жртава геноцида из Косиња, у табели бр.3, можемо видjети  да jе 72% српских жртава убиjено на насвирепиjи начин (клањем, бацањем у jаме и спаљивањем). Скоро  трећина  жртава jе били су млади до 15 година старости.

 

ПРЕГЛЕД

ЖРТАВА ХРВАТСКОГ ГЕНОЦИДА У КОСИЊУ

ПО НАЧИНУ УБИСТВА 1941-1945[15]

Ред.

Броj

 

СЕЛО

 

Бачено у jаме

Изгорjело у обjектима Убиjено на осталим губилиштима УКУПНО
1. Млаква              67 324 73 464
2. Крш              65            25            135 225
3. Липово поље 119              1 34 152
4. Доцина драга              20            35 12         67
5. Горњи Косињ                3           3
УКУПНО (%) 274 (30 %) 385 (42 %) 254 (28 %) 911

 

                                                                  Табела бр.3

Српске жртве у jамама и осталим масовним гробницама заправо смањуjу броj Срба у Хрватскоj, што jе стална тендециjа хрватске демографиjе. Јер, онаj коjи нема гроб, ниjе ни живио. Онаj коjи ниjе живио, ниjе се ни родио.

Занимљиви су ставови актуелне хрватске власти, стручне и остале jавности о ратним злочинима  а посебно о жртвама у jамама на териториjи Хрватске.

Званични подаци МУП-а Републике Хрватске о истраживању ратних злочина на териториjи Хрватске су: „До сада jе евидентирано 731 локациjа, на коjима се налазе 672 масовне гробнице и 174 поjединачне гробнице. У њима jе, према процjенама, закопано око 90 тисућа жртава, наjвише припадника Хрватских оружаних снага, домобрана, усташа, припадника њемачке воjске и других оружаних построjби, као и велики броj цивила, жена и дjеце. До сада jе извршена 81 ексхумациjа коjом приликом jе пронађено 3.941 тиjело“[16]   

Не спомињаjући Србе као жртве, очито им jе намjењена улога злочинаца. Познати хрватски спелеолог др Срећко Божичевић, аутор кнjиге „Јаме као гробнице“ сматра да jе бацање жртава у jаме обичаj проистекао из Законика цара Душана.  Тиме индиректно оптужуjе српски народ да jе аутор овог садистичког начина убиjања.

Поjедини аутори ипак наводе Србе као жртве, али у већини случаjева наводе их у редоследу иза Јевреjа и Хрвата, што указуjе на тенденциjу умањење броjа жртава. Има пjединаца у хрватскоj jавности коjи иду толико далеко да развиjаjу бесмислене теориjе завjере, како су сами Срби убиjали и бацали Србе у jаме, само да би касниjе оптужили Хрвате.

Хрватска jе у новоj Југославиjи опрала своjу геноцидну историjу за коjу ниjе адекватно сносила одговорност. Жртве хрватског геноцида у великом диjелу су приписане фашистима (Њемцима и Талиjанима), па и самим Србима.

Таjна Шаранове jаме

Шаранова jама jе jедна од више десетака jама на простору Велебита. Позната jе jош од 1936.године становницима, коjи су на овом диjелу планине стално или повремено боравили. За њу се први пут чуло у госпићким новинама Наша слога из 1936.године, када jе у њу пао младић Јаков Бубаш. Надимак породице страдалог младића био jе Шаранови, па jе по томе jама добила име. Мjештани коjи су извадили страдалог младића измjерили су дубину jаме од 42.5 метра. Током 1941.године и касниjе, Шаранова jама jе била jедно од губилишта у систему Концетрационог логора Госпић и њу су бацане цивилне жртве претежно српске националности.

Из хрватске спелеолошке литературе нам jе познато да jе тзв.прво истраживање Шаранове jаме извршено 1962. године, што jе обjављено у часопису Наше планине. У jаму се спустио хрватски спелеолог Тихомир Паjалица  и при том jе открио наслаге костиjу у дебљини од 1.35 метара. Ово jе само jедна од неколико различитих процjена дубине костиjу. Сплитски етнолог др Весна Чулиновић-Констатиновић барата са податком од 5 метара дубине наслаге костиjу.

Према неким изворима[17] енглески спелеолози су се спуштали у Шаранову jаму 1956. године и сондама бушили дно. Утврдили су, да се на дну jаме налази 5.5 метара људских костиjу. Пошто су простор искубицирали дошли су до података, да jе у jаму бачено 9.000 до 11.000 жртава. Према истом извору подаци истраживања енглеских спелеолога су наводно добиjени од jедне обавештаjне службе у Лондону. У току израде овог рада ниjе се могло доћи до конкретних података о раду енглеских спелеолога. Тешко jе вjеровати овоj информациjи jер  1956. године, вjероватно jош ниjе био завршен процес распадања тиjела у jами.

У хрватскоj спелеолошкоj литератури спомиње се активност британских спелеолога тек 1966. године на вађењу из jаме Балинка дубине ко 250 метара изнад Плашког неколико посмртних остатака партизанских ратних хероjа, коjе су у jаму бацили четници[18] .

Јуна 1990. године у Шаранову jаму су се спустили београдски спелеолози  Данимир Ристић и Драган Максимовић. Према Ристићевом извjештаjу дубина jаме од улаза до прве додирне тачке (врх купе костиjу) износи 42 метра. Према његовоj процjени у jами има 4 метра дубине наслаге костиjу[19].

Веома драгоцjени подаци о попуњености jаме са жртвама, могу се видjети у писму председништва Владе НР Хрватске  од 24.06.1952. године, заведеним под броjем 6638. Писмо jе упућено Народном одбору котара Сремски Карловци у циљу обавештавања Олге Поповић, коjа jе подњела личну инициjативу за обиљежавање логора Јадовно и ексхумациjу жртава. У писму се између осталог каже: „Лешеви се налазе у стању распадања тако да постоjи могућност, да  од средине jаме па на ниже имаде jош лешева коjи су тек у почетном стадиjу распадања“. Треба вjеровати овом   извjештаjу комисиjе, формираноj од истог предсjедништва 08.03.1952. године, а коjа jе обишла логор Јадовно. На основу извjештаjа може се предпоставити да су чланови комисиjе због широког отвора и повољног профила, са врха jаме могли уочити наслаге лешева.[20]

Шаранова jама се налази на надморскоj висини 890 метара. На врху (улазу) jе широка 4х1.5 метра. На дубини од 15 метара ширина се повећава на 10 метра. На дну jе ширина 6х4 метра. До сада су нам познате дубине jаме од 42.5 метара (измjерили мjештани) и 46 метара (42+4), коjу су измjерили београдски спелеолози. Београдски спелеолози су процjену висине костиjу дали на основу висинске разлике врха купе костиjу и доњег нивоа одаjе, коjа се налази са стране у дну jаме. Та висина jе условљена предпоставком  да jе дно jаме равно.  Пошто се по наслагама костиjу налазе дрвени материjали и камење, они нису имали могућности да у потпуности истраже дебљину наслаге костиjу.

Из овог се види да jе за сада спорна дубина  jаме. Поjављуjу се дубине од 42.5 и 46 метара. Питање jе колико су прецизно тада мjештани са примитивним средствима, упуштаjући се у несвакидашњу авантуру, могли тачно измjерити дубину jаме? Зато jе дубина jаме измjерена од стране београдских спелеолога сигурно тачниjа али и отвара одређене сумње.

Броj жртава максимално могућих жртава у Шарановоj jами може се добити математичким прорачуном. На основу познатих унутрашњих димензиjа (за дубину 42.5 метара)  запремнина jаме износи око 1.263 м3 . Ако претпоставимо да у метар кубни оптималним слагањем може стати 9 људских тиjела након убиjања, тада добиjамо податак да у потпуно напуњену jаму до врха може стати 11.367 жртава. Пошто jе температура у jамама 10-130C, вриjеме распада људског тиjела jе знатно дуже (преко 10 година) у таквоj специфичноj средини.

За тиjела  укопана у  земљу знамо следеће: „Распадањем  (decompositio lat.) биваjу растављени и уништени меки дjелови: новорођенчета просjечно за 4 мjесеца, дjеце за 4-5 година, а одраслих за 7-10 година. Распадање костиjу захтjева знатно више времена, а зависно jе од читавог низа услова. Код укопаних костиjу послиjе 5-10 година има jош остатака меких диjелова: кости послиjе 10-15 година су jош масне; кости послиjе 25-30  година су суве и без масти; кости од 50-100 година су лакше, трошне, лако ломљиве“[21]    Сама микро клима (изузетно дуге и хладне зиме) на том подручjу и услови у jамама успораваjу распадање тиjела и ови  наведени параметри су знатно већи.

Ако претпоставимо да након распада људског тиjела у кубни метра може стати наjвише 80 скелетних остатака жртава, онда на основу кубикаже  дна jаме добиjамо  око 1.920 жртава  по метру висине наслаге костиjу. То значи  да би за 11.367 жртава  било око 6 метара наслаге костиjу. За висину 1.35 метара наслаге костиjу биле би 2.592 жртава а за висину 4 метра 7.680 жртава.  На основу онога што су видjели чланови комисиjе Владе НР Хрватске 1952.године, може се закључити да jе у jами било преко 5.500 жртава, што износи минимално 3 метра наслаге костиjу   За ове краjње  броjеве жртава треба рачунати са  грешком од 100-200 жртава. Али то jе само математикчки прорачун коjи може само помоћи у теоретскоj процjени броjа жртава.

Међутим, у том математичком размишљању jављаjу су одређене сумње. Ако jе приближно тачна  дубина празне jаме од 42,5 метара (измjерна 1936.г), а сигурно jе тачна измjерена дубина од 42 метра (1990.г) до врха наслаге костиjу , онда постоjи могућност да  у дну има само 0.5 метра наслаге костиjу, а да су можда остатци жртава у међувремену  „нестали“, што се не може искључити.  На то наводи процjена   хрватског спелеолога др Срећка Божичевића. Он наводи да jе прича о Јадовном мит Ђуре Затезала и да у Шарановоj jами има 500-800 жртава.

У широj jавности Шаранова jама веома се често погрешно назива jамом Јадовно. Често се из незнања а можда и намjерно пласираjу подаци да се само у овоj jами налази 30.000 до 40.000 жртава, избjегаваjући навести  циjели систем губилишта  и jаме на Велебиту коjи се налазе у ближем и ширем  реjону логора Јадовно. У Шарановоj jами нису били форензичари, тако да се не може говорити о тачном броjу жртава.

Ако  jавност буде упамтила само Шаранову jаму са наводних 30.000-40.000 жртава, а jедног дана се извади неколико хиљада жртава, постоjи опасност да се неутралишу чињенице о наjвећем губилишту Концетрационог логора Госпић. Вриjеме не иде на руку жртвама већ скривачима  злочина.

Истраживње jама од стране ЈНА

Краjем педесетих година прошлог виjека у склопу уређења териториjе, Управа инжињериjе ЈНА jе иницирала почетак истраживања пећина и jама у воjне сврхе[22]. У току 1959 године прикупљени су и сређени подаци за Словениjу, динарски крш и отоке, и то за 2.500 спелеолошких обjеката. У току 1960. године на териториjи Лике, Рашко-полимске области и неких делова Србиjе прикупљени су подаци за 550 спелеолошких обjеката.

У 1961. години на териториjи Хрватске прикупљени су подаци за 410, а на териториjи Црне Горе и Рашко-полимске области за 385 спелеолошких обjеката. До краjа маjа 1961.године, на циjелоj териториjи Југославиjе, прикупљени су подаци за 2.986 спелеолошких обjеката. До краjа 1962. године, евидентирано jе укупно 3.390 jама и пећина. У току 1963. године, сређени су подаци за око 2.000 спелеолошких обjеката.

Нове податке о спелеолошким обjектима Управа инжињериjе ЈНА евидентирала jе на картама 1:50 000 на подручjу Словениjе, Хрватске и Црне Горе.

Уговором пов.бр.1100 од 11.03.1961.године у ВП 4919 Београд (Управа Инжињериjе ЈНА)[23]започет jе процес израде Студиjе о могућностима коришћења пећина за воjне потребе. За истраживање jама и пећина на подручjу Хрватске уговором бр.1677 од 20.04.1961. године, од стране Управе инжињериjе ЈНА ангажовано jе Спелеолошко друштво Хрватске из Загреба. Предмет уговора (ред.бр.7) jе захтjевао прикупљање података и испитивање спелеолошких поjава на  географском простору топографских карата 1:50 000 Огулин 3, Сењ 1,2,3 и 4 и Госпић 3 и 4.  Време истраживања jе предвиђено од jуна 1961. до 01.12.1961. године, до када jе Управи инжињериjе требало предати податке, анализе, цртеже и остали документациони материjал. У име Управе инжињериjе уговор jе потписао пуковник Бранко Ћетковић а у име Спелеолошког друштва Хрватске др. Јосип Роглић (касниjе постао академик).

Спелеолошко друштво Хрватске jе 05.05.1962. године, под броjем 48/1, доставило четри везана елабората у коjем jе на подручjу Хрватске истражено 410 спелеолошких обjеката.  На подручjу Огулина истражено jе 111, на подручjу Сења 297 а на подручjу Госпића 12 спелеолошких обjеката. Спелеолози Хрватске су у допису истакли да им jе велики проблем представљало недостатак топографских карата, специjалне опреме, теренских возила и др.

Из организационих наређења и уговора не може се закључити да jе ЈНА тражила истраживање конкретних jама, већ се може предпоставити да jе то препуштено спелеолошким друштвима. Уочава се да jе на подручjу листова карата Госпић 3 и 4 истражено само 12 jама.

Географско подручjе ових карата захвата простор Штировача – Доњи Косињ -Чанак на сjеверу, Чанак –  Никшићи – Басарићи на истоку, Росуље – Брушани – Шикић дражица – Метаjна (О.Паг) на jугу и Метаjна – Цесарица – Штировача на западу.

Према истраживачу  Мирку Малезу на овоj истоj териториjи  142 спелеолошка обjекта[24].

Према публицисти Дани Ластавици,  на подручjу среза (котара) Госпић има 36, а на подручjу среза (котара) Перушић има 17 jама, у коjе jе бацан српски народ и остале жртве[25]. Поменути аутор Мирко Малез jе учествовао у истраживању спелеолошких поjава за потребе ЈНА и очито истражене податке навео у своjоj књизи[26].

Пошто су се на овоj териториjи  налазила губилишта концетрационог логора Госпић, а наjвише има jама – гробница, остаjе неjасно зашто jе само 12 jама приказано као могућност коришћења за воjне сврхе. У Воjном архиву у Београду налазе се само организациона документа. Судбина четри везана елабората достављена из Загреба jе непозната (вjероватно су уништени) а студиjу „Могућност коришћења пећина у воjне сврхе“ за сада jе не може пронаћи. Ниjе познато коjих 12 jама jе предложено ЈНА за употребу?

Пошто се у опису jама морали доставити прецизни подаци и фотографиjе, може се предпоставити да су спелеолози из Загреба доставили само за оне jаме у коjима нема посмртних остатака. Прави и потпуни материjали се сигурно и данас налази у архиви Спелеолошког друштва Хрватске.  Из хрватске спелеолошке литературе нам jе познато да jе тзв.прво истраживање Шаранове jаме извршено 1961. године. Вриjеме овог истраживања поклапа се са истраживањем за потребе ЈНА. У сваком случаjу  новцем ЈНА хрватски спелеолози су дошли до драгоцjених података о спелеолошким обjектима. Крута администрациjа ЈНА забринута од опасности од агресиjе снага Варшавског уговора, пропустила jе прилику да уз истраживање могућности складиштења ратних материjалих резерви у личке jаме и пећине, дође до значаjних података о jамама-гробницама.

Могућност ексхумациjа жртава из jама

Од деведесетих година па до данас, извршено jе више ексхумациjа жртава из jама, од коjих су наjпознатиjе:

1. На подручjу села Пребиловци у току 1990-91. године, отворено jе осам jама из коjих су извађене и судско-медицински обрађене кости Срба, коjе су усташе током 1941. године бациле у њих. Иако jе локална власт опструирала организациjу ексхумациjе, стручњаци Института за судску медицину из Београда, спелеолози и потомци жртава успjешно су извршили оваj задатак. Идентификациjа жртава ниjе у потпуности извршена. Преко 4.000 жртава jе сахрањено у крипти храма у Пребиловцима. У току хрватске злочиначке офанзиве  „Чагаљ“ крипта jе минирана и уништена1992. године.[27]

1. У току 1991. године из jаме „Равни Долац“ у Ливанском пољу извађено jе и идентификовано 204 српских жртава бачених у jаму 1941. године на Огњену Мариjу од стране усташа. Осим спелеолога и патолога вађењу и идентификациjи жртава огроман допринос су дали потомци жртава. Жртве су сахрањене у крипти  покраj цркве Успење Пресвете Богородице у Ливну. За вриjеме рата 1992. године, потомци злочинаца припадници хрватске воjске минирали су крипту, чиме су поновили злочин према истим жртвама.

1. Деведесетих година хрватске власти су из jаме „Јазовка“ код Сочице на Жумберку организовали ексхумациjу, при чему jе пронађено  470 жртава. Према хрватским изворима у jами су били Хрвати, коjе су на краjу рата у њу бацили партизани.

1. Власти Федерациjе БиХ су организовали ексхумациjу жртава из jама „Бездана“, коjа се налази на простору Хргова. У тоj jами ексхумациjа jе извршена у времену од 01.09. до 03.10. 1997. године, при чему jе пронађена и идентификована 81 жртва. У септембру 2002. године из jаме Тихотина код насеља Притоке ексхумирано jе и идентификовано 62 жртве. За убиjање ових жртава власти БиХ оптужуjу припаднике милициjе и Воjске Републике Српске.

1. Хрватске власти су у току 2005. i 2007. године из jамa на подручjу Љубова у Лици извршили ексхумациjу 16 жртава хрватске националности  из Широке Куле, убиjених у jесен 1991.године. Из jаме „Голубњача I“ извађене су 4 жртве а из jаме „Голубњача  II“ извађено jе 12 жртава. За оваj злочин се оптужуjу припадници милициjе САО Краjине. Жртве су сахрањене у Широкоj Кули а jош се као несталих воде 9 жртава из Широке Куле и jедна са Личког Осика.

Ексхумациjе ових жртава су изазвале пажњу jавности и поновну тугу родбине. Међутим, изазвале су и убирање политичких поена  поjединих политичара и довеле до нових међунационалних подjела. Зато ексхумациjи жртава из jама треба прићи са циљем да се оне изваде, изврши идентификациjа и достоjанствено сахране. Све треба обавити у оквиру струке спелеолога, форензичара, патолога, етнолога, свештеника и осталих.

Свако истраживање судбине жртава  коjе jе стручно и ниjе навиjачки, нико не може оспорити. Давање важности своjим жртвама а  негирати туђе, ниjе коректно. Увећавање и умањивање жртава, наjчешће у политичке сврхе jе контрапродуктивно. Као негативан примjер може послужити случаj породице Ракић из Широке Куле

Случаj породице Ракић jе примjер страдања цивила у вихору грађанског рата и велики терет за историjу српског народа у Лици. Мане Ракић и његова дjеца Драган, Милован и Радмила,  сви српске националности убиjени су и бачени у jаму   „Голубњача I“ на Љубову, у октобру1991.године. Супруга Луциjа хрватске националности jе убиjена и спаљена у  исто вриjеме. Неки  српски публицисти и хроничари догађаjа у Лици деведесетих,  jош увиjек оваj злочин приписуjу хрватским злочинима деведесетих година, иако су већ осуђена лица српске националности коjа су извршила злочин. [28]

У jавности постоjе документа предсjедника суда Краjине Ђуре Кресовића, коjи jе jош 09.11.1992. године  тражио ексхумациjу породице Ракић.из jаме  „Голубњача I“. Такво неодговорно  приписивање жртава другима има негативне посљедице на валидност списака свеукупних српских жртава, и умањуjе напоре за доказивање истине.

Једном приликом принц Томислав Карађорђевић  jе рекао: „Срби почињу да решаваjу проблем, када он ниjе решив“. Често себи постављамо питање о могућности вађења жртава из jама. При томе нереално очекуjемо формирање неке државне институциjе коjа ће то урадити.

Данашње политичке елите на Балкану воде политику помирења у региону, гдjе jе jедан од темеља „ахивирање прошлости“. У Републици Србиjи медиjи су под потпуном контролом и утицаjем политике, те би свако покретање проблема jама изазвало коментаре о ратнохушкачкоj пропаганди и повратку у деведесете.  Зато jе значаj нас потомака жртава  веома важан, jер смо ми ту наjвише заинтересовани.

Данашња савремена информациона технологиjа, Интернет, друштвене мреже феjсбук (facebook eng.) и твитер  (twitter eng.), омогућаваjу доступност и размjену великог броjа информациjа са милионима учесика. Истовремено омогућава присуство jавности у рjешавању проблема и утицаj на сваку власт. На таj начин стручни, образовани и мотивисани поjединци могу да индивидуално доста учине у општем циљу за ексхумациjу жртава из jама. Прави примjер jе Удружење потомака и поштовалаца жртава комплекса усташких логора Јадовно 1941. То удружење jе већ постало значаjна институциjа на овим просторима, коjе jе вратило из заборава проблем логора Јадовно.

Рад поjединаца и удружења на  припреми и извођењу ексхумациjе жртава, могао би обухватити следеће:

1. Упознавање  што више поjединаца, удружења и институциjа у циjелом свиjету са овим проблемом.

2. Прикупљање информациjа о географскоj позициjи jама – гробница.

3. Израда списка жртава и њихових потомака ради ДНК идентификациjе.

4. Евидентирање жртава друге националности и достављање података њиховим националним удружењима и институциjама.

5. Предложити начин финансирања  укупних трошкова (Хрватска, фондови ЕУ и Србиjа).

6. Предложити учешће мjешовитих (српско-хрватских) тимова, спелеолога, форензичара, етнолога, умjетника (израда спомен обиљежjа) и вjерских службеника.

7. Захтевати од хрватске власти (истражни судиjа) ексхумациjу жртава.

8. Избjегавати сензационалистичке изjаве у средствима jавног информисања.

9. Онемогућавати прекомjерно уплитање дневне политике.

10.  Омогућити поjединцима (спелеолози, форензичари, патолози, етнолози и др.) да своjе активности на вађењу жртава искористе за израду стручних и научних радова.

11.  Обезбjедити  филмски документациони филмски запис и прикупљање докумената те њихово поуздано архивирање.

12.  Извршити сахрањивање жртава и обиљежавање гробова у складу са њиховим  вjерским и националним пориjеклом.

13.  Остатке одjеће, обуће, докумената жртава и остале пронађене предмете у jамама, предати на чување музеjу.

14.  Избjегавати изазивање нових националних подjела у мjестима ексхумациjе.

15.  Све друге мjере и поступци коjи обезбjеђуjу цивилизовано рjешавање проблема.

Дио ове процедуре већ jе примjењен у предлогу за рjешавање сахрањивања цивилних жртава II с.р. и чувања културне баштине Срба у Косињу (Лика), на простору акумулационог jезера будуће хидроелектране „Косињ-2“.

Хрватским властима и Хрватскоj електропривреди (ХЕП) jе упућена 2010. године  лична инициjатива за рjешавање ових проблема. Њихови одговори су били веома коректни и афирмативни. У међувремену настављена jе сарадња са ХЕП преко Српског народног виjећа у Загребу. Њима jе достављен Елаборат са прецизно уцртаним jамама и обjектима културне баштине. Направљен jе и врло вjероватан списак жртава.

Пошто на том  простору постоjи jама у коjоj се налази дио убиjене посаде америчког авиона, те гробови два њемачка воjника, о истом су обавjештене амбасаде САД и СР Њемачке[29]. Преко посредника у Хрватскоj успостављена jе сарадња са оделењем за потрагу за несталим  лицима Воjске САД (Defense POW /Missing Personnel Office, Pentagon), у циљу проналажења посмртних остатака њихових припадника на подручjу Косиња.

Закључак

Одговорност на нашоj (другоj) генерациjи потомака жртава , рођених педесетих и шездесетих година прошлог виjека jе велика. Ми коjи смо слушали трагичне приче из нашег завичаjа, по националности  преброjавани у школама 1971. године и били на листама за прогон и ликвидациjу 1991. године, морамо све учинити да наши предци  нађу своj вjечни мир.

Много времена jе протекло у заблудама да ће то риjешити моћни комитети и безгрешни државни апарат. Наша биолиошка виталност jе временски ограничена на можда следећих двадесет година и у том времену морамо риjешити таj проблем.

Вађење жртава , њихова идентификациjа и достоjанствено сахрањивање jе наша света обавеза. Не смиjемо таj терет оставити у наслеђе нашим потомцима. Нереално jе очекивати да ће наша дjеца оптерећена егзистенциjалним проблемима и наметнутим неким новим вриjедностима, имати воље да траже jаме по Велебиту.

Рjешавањем проблема жртава рата, смањиће се могућност будућих неспоразума и сукоба између Срба и Хрвата.

На таj начин у нашоj савиjести  заувиjек ће нестати проклетство невиних жртава, коjе смо оставили у безданим jамама у нашим завичаjима.

 

*Текст ће бити обjављен у зборнику радова  броj 8 „Грађански рат у Хрватскоj 1991-1995“


[1] Д. Ластавица, Бездане jаме НДХ ждерњаче српског народа 1941-…?,Фонд за истраживање ратног злочина геноцида, Београд, 2008.,стр.233

[2] М. Диклић, Српско питање у Хрватскоj 1941-1950, Удружење Срба из Хрватске,СКД „Зора“ Книн-Београд, 2004., стр.306.

[3] Дана 26.03.2012.г. Међугорjе jе посjетио Роберто Манћини, тренер ФК Манчестер Ситиjа

[4] Срби у антифашистичкоj борби на подручjима НДХ 1941-1945, Воjноисториjски гласник бр.1. Београд, 1995., стр. 152-167

[5] Исто, стр. 167

[6] Др Г.Везмар, Воjно-политичка ситуациjа у Лици до формирања 1.корпуса НОВ Хрватске, Први корпус НОВ Хрватске, реферати и дискусиjе с научног скупа, Хисториjски архив Карловац, 1987.,стр.85.

[7] Контраадмирал Љ. Мраовић, дискусиjа, Први корпус НОВ Хрватске, реферати и дискусиjе с научног скупа, Хисториjски архив Карловац, 1987.,стр.877.

[8] Срби у антифашистичкоj борби на подручjима НДХ 1941-1945, Воjноисториjски гласник бр.1. Београд, 1995. стр. 152-167

[9] Исто, стр. 167

[10]  Др Н.Жутић, Личко крваво љето 1941. године, Српска слободарска мисао, СРС,Земун, 2011.,стр. 177

[11] Исто

[12] Исто, стр.180-189

[13] Међу жртвама у jами Св. Ана  jе можда и наjмлађа жртва II с.р. уопште. Усташки злочинци су дана 02. 08. 1941. год., одвели циjелу породицу Јаворина, међу коjима jе била и њихова снаха Милица, рођена Пеjновић 01.06. 1921. године у Смиљану. Милица jе била трудна и пред порођаjем. Усташе су jе тукли изнад jаме све док се ниjе породила. Чим jе новорођено дете заплакало бацили су њу и дете у jаму. Дана 07.08. 1941.године над овом jамом косињске усташе су вршиле ликвидациjу цивила. Дjевоjчица Лемић Милоша Милица, рођена 19.12.1931. године у Крш – Градини, била jе везана у колони за ликвидациjу и бацање у jаму. Када jе видjела да jоj туку оца и бацаjу у jаму она jе умрла од страха на неколико метара од jаме.

[14] В. Новак, Magnum crimen, Нова књига, Београд, 1986, стр.771.

[15] Ђ. Пражић, Косињ некад и сад, Зборник радова II, Српско удружење Личана Гацке долине и Врховина „Завичаj“, Београд, 2010., стр. 106.

[16] И. Лучић, Хрватска жртвословна спелеологиjа, www tportal.hr., 12.05.2012.

[17]  Часопис Аргумент,10.02.1995,стр.20.

[18] С.Божичевић: Јадовно и Шаранова jама: о жртвама без пиjетета, www.hdz.htnet.hr/broj 208.

[19] Ђ.Затезало, Јадовно – Комплекс усташких логора 1941, књига 1., Музеj жртава геноцида, Београд, 2007., стр.175.

[20] Исто, стр.369-370.

[21] Др М. Миловановић, Судска медицина, Медицинска књига, XII издање, Београд-Загреб, 1990,стр.254

[22] Група аутора, Развоj ОС СФРЈ 1945-1985,Копнена воjска ЈНА III, ВИНЦ, Београд, 1988., стр. 104

[23]  Воjни архив Београд, Фонд ЈНА, К.485, ф, бр. 1, ред.бр 5.

[24] Д. Ластавица, Бездане jаме независне државе Хрватске ждерњаче српског народа 1941-…?,Фонд за истраживање геноцида, Београд, 2008, стр.143-147.

[25] Исто,стр.142.

[26] М. Малез, Спелеолошки обjекти jугозападне Лике, ЈАЗУ, Одjел за природне науке,Загреб,1962.

[27]  Хрватским снагама у тоj офанзиви jе командовао генерал Јанко Бобетко.

[28] Дана 16.03.2012.г., Одељење Вишег суда у Београду  за убиство породице Ракић изрекло jе четворици припадника Милициjе Краjине 44 године затвора (Ч.Будисављевић – 12, М.Малиновић – 12, М. Богуновић – 10, Б.Груjичић – 10)

[29] Дана 26.06.1944.г. у  близини Ледене драге на Велебиту пао jе  амерички  бомбардер Б-24. При том су нестала два члана посаде: Dwyer Francis i Petersen Paul. Предпоставља се да jе Dwyer погинуо на лицу мjеста а Petersen убиjен и бачен у jаму „У Руjи“ код Косињског Баковца. Два њемачка воjника стрељали су партизани 1945. године.

 

Повезане  виjести:

Апел Хрватскоj електропривреди: Извадити посмртне остатке жртава усташког злочина из 6 jама код Горњег Косиња, идентификовати ДНК методом и достоjанствено сахранити

 

 


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top