Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Дјеца из Дивосела у концентрационим логорима НДХ – слике које никада на блиједе

Датум објаве: петак, септембар 8, 2017
Величина слова: A- A+

Српска дјеца у Јасеновцу

На убогом пању мога завичаја, Не чује се пјесма весеља и жетве.[1]

Дивосело, српско село у општини Госпић ушло је у историју као највеће стратиште  и  гробница  српског  народа  05.аугуста 1941. године.

„Ни на једном стратишту у Лици, па ни једног датума у току 2.свјетског рата није пало толико жртава као у Дивоселу 5. аугуста 1941.године. И не само по броју жртава,  него и бестијалности и злочиначкој  страсти  каквом  је  почињен“.[2]

Данас, 70 година послије, трагајући по спаљеним огњиштима за онима који су некада живјели у Дивоселу, не наилази се на преживјеле, нити има кога да каже нешто о овом селу, које данас изгледа аветно и личи на музеј геноцида на отвореном.

Послије покоља српског народа у Дивоселу, општина Госпић, 05.аугуста 1941.године, гдје је у само неколико дана на свиреп начин убијено, заклано, објешено и спаљено 907 мјештана овог села, од колијевке до старачког штапа /укупно убијених у рату од 1941 – 1945.године у Дивоселу 1307 мјештана или 60, 39%, од тога 384 дјеце од колијевке до 15 година живота/, усташе су почеле детаљно претраживање Велебита, проналазиле сакривене и избезумљене породице у грмљу, вододеринама, ликвидирале их, а неки су „имали  срећу“ да  заврше  у концентрационим  логорима  у  НДХ.

Потресне су истине и сјећања троје дивоселске дјеце која су прошла кроз ове казамате, преживјели све голготе концлогора монструм државе,  као и  казивања неколико одраслих  Дивосељана… Независна држава Хрватска била је једина држава на свијету која је имала концентрационе логоре за малу дјецу /читај српску дјецу/. /Госпић, Јаска, Јастребарско, Травник, систем Јасеновац – Градишка, Горња Ријека код Крижеваца,  Даница,  Лоборград  код Златара/.

Најчитанији загребачки дневни лист Вјесник „стидљиво“ је објавио 1945.године слиједећи текст:

„Дјеца су била изложена сигурној смрти. Слабо обучена и још слабије храњена, дјеца су личила на праве живе лешеве и костурчиће. Подвргавана су свим могућим мукама и патњама. Ако би се неко од изгладњелих усудио да узме „украде“ једну јабуку, часне сестре би га страшно изударале, а оно дете које је покушало да бежи, одмах је убијено. Она дечица која су по мишљењу милосрдних часних сестара била непослушна, једна од њих изводила их је иза  логорске  штале  и  тамо  крампом  убијала“.[3]

Страхоте овога пакла преживјели су Милан Почуча /дијете са навршене двије године живота/, његова сестра Љубица /4 године живота/, кумче  Олгица Јерковић  /двије  године живота/…

Милан  Почуча, дипл. правник, који је као дијете преживио пакао 8 усташких концентрационих логора, и игром судбине остао на животу, осврће  се  гневно на вријеме проведено у „паклу”усташких  логора  смрти и  износи  своја  стравична  сјећања:

               „Ја, моја сестра /Љубица/ и наша мајка Јела /отац Божо убијен 1941.године у Дивоселу/ преживљавамо покољ у Крушковачама у љето 1941.године /Дивосело, општина Госпић/, а осамсто двадесет четири лица, на истој пољани, истог дана ту „срећу“ нису имали. Мала је била вјероватноћа  да ће неко преживјети сав тај пакао, гдје су крвници били неумољиви и темељити у хватању немоћних и рањених, да би их, неки дан потом, у посебном крвавом пиру и ритуалу послије „обраде“ камом и маљем, бацили у Јарчју јаму на  Оланку  у подножју Велебита.

Шта је и ко  плео путеве, да по „испоруци“ у усташки стан за нас не буде мјеста у Госпићкој казнионици, одакле су водили путеви без повратка ка Сланом и Јадовном и његовој „Шарановој“ и другим безименим јамама, већ нас убаце међу остале, на ријетко, или скоро непомињано „Максимовића имање“, или „Овчара“ у Будачкој улици у Госпићу. Иако смо већ били на стратишту Јадовно, ипак смо неком игром судбине, утрпани у камионе да би завршили на Сланом. Који случај судбине и околности је био да будемо утоварени у задњи камион, и да се он на Башким Оштаријама поквари /Велебит/, да се стекне временска околност, да наиђу Италијани и нареде враћање, а да потом не будемо враћени на полазиште, већ наставимо путешествије: Јаска, Јастребарско, Крушчица, Даница, Градишка, Горња Ријека код Крижеваца – Лобор /или Лоборград/.И најнеобавјештенијима значење и смисао ових имена су јасни: логори – подручни или главни, сабирни или пролазни – свеједно, мада и многа имена и упућенима су енигма, али су нажалост реално – била неке од смртних и станица мучења.Чудесним околностима, а посебно захваљујући племенитом и хуманитарном дјеловању др Диане Будисављевић, алиас Марије Будисављевић, ослобођени смо и транспортовани за Београд априла 1942.године.

Оно што су издржали људи, жене и слабашна дјеца, животиње највјероватније – не би. Гледати нож на нечијем врату или фотографију о томе, или видјети мржњу у очима, осјетити дах крвника и оштрицу на врату – буди различит интензитет емоција и проживљавања и скоро га је немогуће ријечима дочарати“.[4]

                  О мучилиштима у концентрационим логорима кроз које су прошле сестре Милица и Марија Вујновић из Дивосела, након кратког задржавања у сабирном логору у Госпићу, слиједе потресне изјаве: „У Госпићу смо остале у затвору до краја аугуста 1941.године. Затим је почело пребацивање из логора у логор све до 1943.године, када ће бити и крај нашег робовања. Без хране, одеће, воде и лежаја, сусрета с људима, уз мучење, гладовање, смрзавање, у нама је расло после свега тога и невероватно сазнање да човек може све да издржи.

За три године промениле смо пет концентрационих логора, пет усташких режима, небројена мучења, понижавања, малтретирања, шиканирања, блаћења човека и срозавање његовог поноса до блата. То је наших пет живота у пет усташких концентрационих логора.

Године 1943. биле смо у логору Лобор код Златара. Тај логор је тада посетила делегација Црвеног крста, у којој је био усташки министар Миле Будак и докторка Будисављевић, чије име нисам тада сазнала. То је била млађа пречанка, елегантна, висока, али нејасних намера која се интересовала за логор у коме су били Срби.По извршеном прегледу је рекла да ће тражити и радити на томе да затворенице изиђу из логора, али да не иду у свој крај, него у Србију, пошто су Српкиње.Кратко време после ове делегације Црвеног крста, стрпали су нас у камионе и довезли у Загреб.У Београд смо стигли у сточним вагонима. Наше родитеље Николу и Аницу, брата Пају и Јандру су убили 1941.године у Дивоселу, а брат од стрица Вујновић Максима Марко депортован је из Госпићког затвора у Јасеновац, гдје је погубљен 15.јуна1942.године“. [5]

Према злочинима који су рађени  над овим недужним народом, које су чиниле хрватске усташе 1941. године и сам Гебелс би им позавидио. У  овим селима је мрачна страна људске историје исписала своје најстрашније странице.

У „прочешљавању“  Велебита у вријеме покоља у Дивоселу 05.аугуста 1941.године, усташе су сакупиле око стотињак Дивосељана /остатак незакланог народа, који је пронађен  сакривен по шумарцима и вододеринама/, углавном жена и дјеце и повели их на „пут спаса“ на Аланак. Језива сјећања из овога пакла испричала су десеторица преживјелих, који су се успјели извући из Јарчје јаме и преживјети овај злочин, како би живима и историји  „оставили“ истину о паклу и мучилишту Јарчје јаме и покоља у Крушковачама. У Јарчју јаму на Аланку бачено је 75 Дивосељана, 45 старијих жена и мушкараца  и  30 дјеце.

Пред исповијестима и потресним причама ових несрећних људи, што су се успјели извући из овог мучилишта, мукама што су преживјели и видјели, блиједе слике Дантеовог пакла. Мајка Марија  је давно умрла  /1997./, остала су тужна сјећања, остало је пусто Дивосело етнички очишћено, без народа и знакова живота, остало је тужно сјећање и исповијест једне храбре жене, једног великог човјека, сјећање на једно вријеме које је било и прошло…

Дио казивања Марије Почуче /чије је троје мале дјеце заувијек остало у Јарчјој  јами  на Велебиту/  преносим аутентично:

„Тако формираше групу за клање. Пред нама су бљескали ножеви, прави кољачки.

Кренуше прве жртве. Свуда уоколо усташа до усташе. Њих двојица зграбише прву жену, а друга двојица другу. Два су чекала на рубу јаме играјући се дугачким кољачким ножевима. Приведоше јадну жену. Двојица је прегнуше, трећи засука рукаве и заби нож дубоко у леђа жене. Она јаукну.Усташа истегну крвави нож и настави тако још пет, шест пута.Она двојица је одгурнуше и она се скотрља низ литицу у ждријело јаме. Одзвањали су тупи ударци тијела које је настајало у безданој провалији. Низ дугачку оштрицу ножа сијевале су густе капи крви. Замрачило ми се. Привлачим своје троје дјеце ближе себи. Чврсто их стежем, а низ лице цуре сузе. Плакала су и дјеца. Дави ме у грудима, стеже у врату. Дјеца вриште:  „Мама, мама“. „Боже помози“, отимао се вапај. И мали Бранко је плакао. Иако је свега неколико мјесеци кроз плач је слагао своје прве изговорене слогове у ријеч  ма-ма. Чинило ми се да земља испод мене пропада.

Зграби ме усташа. Један па други. Тешко сам се одвајала од земље на којој сам сједила.Вуку ме. Ноге слабе и дрхтаве па клецају. Падају.У нарамку ми мали Бранко, а Милка и Душанка држе се мојих скута. Дрхтавим рукама стежем своју дјецу. Не дам их. Милка врисну. За њом и Душанка.Усташа удара ногом једну па другу. Тешка усташка чизма ударала је изнемоглу дјецу и одбацивала их као фудбалску лопту. Пред нама кољачи. Своје омиљене алатке пребацују из руке у руку и поигравајући се нестрпљиво  очекују нову жртву. Чекају својом оштрицом моју нејач: Милку, Душанку и у нарамку ми малога Бранка. Опиремо се. Чупамо се из оштрих канџа најкрвавијих звијери, али се ишчупати не могосмо. Плачемо. Страшно је. Дјечји плач проломио се у овим тешким канџама у врисак и утопио се у каменим литицама суморнога Велебита. Сунце се сакрило, скаменило се од ужаса и не грије више. Из дубине безданога ждријела дрхте јецаји. Пред нама јама. Смрт.

Бранко врисну. Грчевитим стиском снажне шапе зграби га усташа и истргну из мог дрхтавог загрљаја. Из груди ми се изви крик бола. Бранка ми отеше. Усташка ножина заби  се у стомачић петомјесечног дјетета. Без имало сустезања изви усташа ножину с набоденим дјететом високо у ваздух и тресну о литицу.Разби дијете. Ни трепнуо није. Скотрља се мој Бранко низ ждријело Јарчје јаме и нестаде у дубини њене провалије. На каменој литици остаде остаде још једна флека крви. Опет ми се замрачи пред очима, али осјећам Милку и Душанку. Вучем их к себи. Низ рукаве кољача цури крв. Крв мога Бранка. Зграбише Душанку па Милку. Чујем врисак једне па друге. Урлик се провали. Оте се из мојих сломљених груди. Оштар убод забоде се у моја леђа, затим други, трећи…седми. Након седмог убода отиснуше ме крвавим трагом моје заклане нејачи.

У јами сам. Јама смрти. Дочекале су ме на бркље набодене жртве. Уставила сам се на једној косој литици и на народу који је стењао у мукама. Пала сам у сједећи положај, леђима наслоњена на стијену. Ноге су ми до кољена пропале кроз народ. Поглед ми окренут равно ка усташама. Нисам изгубила свијест. Сједила сам као да се одмарам послије неког тешког посла. Ране не боле, туге нема, страха нема, а жива сам.Сједим и гледам крвава злодјела разјарених кољача. Погледом пребирем по народу. Тражим и своје. Милку, Душанку,  малога Бранка, гледам за свекрву. Нема их. Не видим их. Унутра велики јаук. Видјела сам покојну Јекицу. Бркље јој ухватиле ноге  и она је висила главом окренутом према доље. Викала је :  „Вуците ме, вуците ме“. Ту су и три цурице Саре Милана Шимина.Сједе. Ухваћене су им ноге у бркље. Плачу и запомажу: „Спаси нас, тета. Спаси нас, тета“. Цвиле беспомоћна дјеца и ламатају ручицама. Дечкић Никше Маркићева скаче по народу и панично зове: „О мама, о мама. О тата. Спасите ме“.

Јарчја јама на Оланку /убијено 30 дјеце из Дивосела/, није једино ни посљедње мучилиште гдје су страдали мјештани Дивосела.То је само једна карика у ланцу мучилишта: госпићки „Герицхт“, Крушковаче, Јадовно /19 дјеце из Дивосела/, Слано, Шибуљина /24 дјеце из Дивосела/…, а свако мучилиште има своју „физиономију и специфичност“, зависно од тога каква су средства и тортуре примјењивани  у  новоствореној НДХ.

Поред ових језивих мучилишта, ми смо у Дивоселу у XX вијеку свједоци спаљивања живих људи и дјеце /10 дјеце из Дивосела/ и примјењивања таквих дивљачких метода које по својој окрутности и начину извођења далеко премашују тортуре и шиканирања  познате  шпањолске  инквизиције…

У  Госпићу  су  објешена  33 мјештана Дивосела, од тога 13 дјеце. То су биле језиве и стравичне слике НДХ.

Према казивањима ријетких преживјелих из ових мучилишта, о ономе што су видјели и преживјели, блиједе слике Дантеовог пакла…

Спомен-костурница у гробљу палих бораца у Дивоселу подигнута 1959.године. /Мјештани Дивосела сакупили су остатке убијених, које су водене бујице избацивале из Јарчје јаме на Аланку и 1959.године пренијели у спомен – костурницу у гробљу палих бораца у Дивоселу/.

 

 

 

Текст на споменику:

„Како треба чувати слободу

нека нас подсјећају

ових  65 невиних жртава

дјеце, жена и стараца

које подивљале усташе

бацише  у јаму на Оланку

06.ВИИИ 1941. године“.

Спомен – плоча је изрешетана рафалом са 5 метака 09.септембра 1993.године приликом хрватске војне акције на Дивосело. Тада су се унуци оних, који су починили злочин у Јарчјој јами на Аланку /Оланку/ светили поново мртвима из овог губилишта, настављајући  „славну традицију“ својих предака.

Послије 2.свјетског рата постојала је Државна комисија за утврђивање ратних злочина на тлу Југославије у 2.свјетском рату. И та Комисија је до 1948.године  прикупила значајна документа о злочинима и злочинцима.Међутим, државни органи Титове Југославије  доносе одлуку о престанку рада  Комисије за утврђивање ратних злочина, а сви документи о злочинима и злочинцима били су проглашени за државну тајну.

Данас, 75 година касније Дивосело је пусто. Нема више колијевке ни дјечјег плача. Све је етнички очишћено,започето у Другом свјетском рату 1941.године, а довршено у грађанском рату 1991 – 1995.године. Сви историјски и културни споменици су порушени, стамбени и господарски објекти, уништена инфраструктура, гробља оскрнављена, нема трагова живота… Све је пусто, све рушевина до рушевине… Када човјек дође у ово село, које је некада имало 3.000 становника, има осјећај да је дошао у простор у коме је вријеме већ одавно стало.У село више не стижу писма. Нити их ко шаље, нити их има ко да прими. Прошлост се не може мијењати, али се из ње може научити. Остала су тужна сјећања на једно вријеме, које је било и прошло и  које нажалост,  још  увијек траје…

_______________________

[1] Алекса Шантић: Пјесме, 1931.стр. 28.

[2] Гојко Везмар: Усташко – окупаторски злочини у Лици 1941 – 1945.г. стр. 170.

[3] Вјесник, Загреб 24 – 26. XИИ 1945.године.

[4] Милан Почуча Дивосељачки: Мост у времену; Трагови и докази, Нови Сад, 2009, стр. 173 – 174.

[5] Дане Рајчевић:Монографија Дивосела 1527 – 1945, Личке новине , Госпић, 1990. стр. 138 – 139.

Миле Рајчевић, проф.

Београд

Извор: УДРУЖЕЊЕ ГОСПИЋАНА НИКОЛА ТЕСЛА

Везане вијести:

Злочин над Србима из села Крш бацањем у јаму „Нездравка“ у …

Списак српских жртава рата на подручју општине Госпић у …

Ученички рад о усташком дјечјем логору у Сиску назвао …

Сандра Благић: Дјеца су била само број без имена и презимена …

Списак побијене деце у логору Јасеновац | Јадовно 1941.




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top