fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Дани(ј)ел Симић: ПОКОЉ ИЛИ КАКО ПРЕИМЕНОВАТИ НЕШТО ШТО НЕМА ИМЕ?

Иницијатива УГ Јадовно 1941, о давању имена геноциду над Србима у вакат Другог свјетског рата, дочекана је на нож од стране неких државних установа. Откуд толикa агресиja?

Пише: Дани(ј)ел Симић

На почетку треба рећи да овај текст пишем са осјећајем тешке срамоте. Зађите по основним и средњим школама, дјеца неће знати готово ништа о Јадовну, Јасеновцу и њиховом творцу НДХ. Старија популација још и мање. Све су то неке нејасне представе и магловита полуубјеђења, а тек у иностранству ни тога нема. Крајње незнање. У тим условима, када посла има преко главе за све који се тога желе прихватити, овако распреним тоном и неконструктивном реакцијом на иницијативу, доказујемо изреку: Два Србина, три партије.

Будући да сам и сам писао раније о потреби да овај демографско-политичко-цивилизацијски нокаут (који је питање јесмо ли и преживјели као народ, или смо одавно мртви) именује једном, српском рјечју, нема никакве препирке о томе да је то неопходно. Било је још прије најмање пола вијека. Сви други народи са сличним историјским искуством су то урадили.

Треба нам једна моћна, и лирска и епска ријеч, којом ће се поетизовати, сажети, осликати и о(не)човјечити тај период и дјело. Тако се води рачуна и о нечему што се зове популаризација, пропаганда, односи са (свјетском и домаћом, научном и лаичком) јавношћу. Оно што је код нас, поготово у овом погледу, нула бодова.

Памтљивост, сликовитост, суштина

Дакле, полазећи од тога да свако бар мало осољен нема ништа против неопходног именовања, у „мишљењу“ Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица (РЦИРЗ), те још неколико институција које су отуда инициране на оглашавање, нелогичношћу прво упада у очи формулација „покушај преименовања“?!

Шта то значи? Некако се звало, па којекаквом хуманоиду наумпало да из досаде изводи керефеке и измишља ново име?

Ево, уз сво дужно уважавање права на мишљење и слободу говора свих заинтересованих – не разумијем. Како се то до сада наше истребљење звало? „Геноцид над Србима у Другом свјетском рату почињен од стране нациста, фашиста и усташа“? Ма, није ваљда?

Дакле, не треба рећи нож, већ „алатка од жељеза или неког другог чврстог материјала, оштрих ивица, погодих за резање или убадање“? Не убиство, већ „противправно лишавање живота насилним чином“? Не глупан, већ „особа са слабијим умним потенцијалом“?

То је, сестре и браћо, опис! Дефиниција. То није име! То није рјечничка одредница, која треба лако да се тражи у енциклопедијама. Да се памти у школским клупама. Да се гугла. Да се сними филм са таквим насловом. Овом логиком, Фронтал се не би смио звати Фронтал, већ „Једини ћирилични портал западно од Дрине“? Молио бих вас стога све, да се не спрдате и злоупотребљавате овако битна питања, која се тичу сваког ко се осјећа Србином. И не само тих.

Идемо озбиљно: Ако не ваља „Покољ“, шта су други приједлози?

Ово све пишем као увод у ширу друштвену расправу о овом питању, са премисом да сви имамо најбољу намјеру, те желимо да се шутња о затирању Срба (којa се примиче раздобљу од 100 година) коначно прекине. Истина под брендираним и међународно заштићеним именом, дође до већег броја људи. Прије свега Срба.

Зашто сви знају за геноцид над Јеврејима, Јерменима, па и Ромима; а готово нико за истребљење Срба? Па ни Срби сами. Без приче ко је за то крив, немање појма, па ако хоћете и јасног научног термина за истрагу Србаља, нешто је што је свакако симптоматично у поређењу са горе наведеним народима.

Ако нам је то аксиом, друга ствар која нападно штрчи у реакцији буџетских потрошача је што нема никаквих других приједлога. (?!) То је оно што се од „научне и стручне јавности“ тражи. Изостанком именовања погоднијих термина, оваква врста одговора, а посебно тон саопштења, даје утисак да се ради о личној сујети.

Простој љутњи што се појединци и институције од којих се то очекује, нијесу прве сјетиле? Али су се сјетили да паметују. Је ли зато што и поред плата од новца свих пореских обвезника, по овом питању изгледају крајње нераднички у односу на једно удружење грађана? Шифра: Државни пос’о?

Пошто је реакција обимна и можете је наћи на мрежној страни РЦИРЗ, нијесам у прилици да цитирам и наизмјенично полемишем на све тезе које су ту изнијете. Но, наводим дио саопштења катедри за историју Универзитета у Бањој Луци и И. Сарајеву, те Спомен подручја Доња Градина (обратити пажњу да у имену потоње установе нема интернационално и општесрпски далеко познатијег појма „Јасеновац“):

„У Републичком центру правилно су резоновали да се ‘покољ може дефинисати као акт тренутног развоја ситуације, афекта, освете и обично је догађај који траје краћи временски период, нужно без дугорочног развоја и понављања, што се, свакако, не може рећи за злочин геноцида’. Као и да он ‘може бити и акт појединца или мале неорганизоване групе, док геноцид то није’“.

Дакле – Родоубиство?

Као прво, не знам у којем су то рјечнику или прописаној терминологији некакве ратне форензике нашли да Покољ значи баш то, осим свог личног утиска, односно језичког осјећаја?

Узећемо у обзир да као српски писац немам благе везе о ријечи као таквој, а поготово као лингвистичком појму. Посебно да немам право да говорим о етимологији и семантици, па можемо укуцати појам „покољ“ у претраживач. Прво гдје сврби, јесте што је већина резултата (ако пишете азбуком) везана управо за иницијативу коју је покренуло УГ Јадовно 1941.

Но, нађе се и покоји рјечник у вики-дигиталијама, па он вели:

Покољ, (значење изведено преко синонима) крвопролиће, зверство, погром, холокауст, масовно убиство, хомицид, истребљење, геноцид, етничко чишћење, убијање, масакр [1]

Уколико је ријеч о неким безвезе будалама које свашта каче на интернет, те да оставимо по страни да се у највећој већини не слажем са раније цитираним текстом, из предметног саопштења се да закључити да се фаворизује страни термин – геноцид? Добро, важи.

У том случају, ако је научни термин (потребан цитат) „Геноцид над Србима у Другом…“, геноцид се на српском каже „родоубиство“.

Стара је бољка српске научне заједнице да преузима, односно предност даје страним терминима. Тако се редовно одричемо својих ријечи и оне постају за свијест Срба „хрватске“, па предвиђам да ће сачинитељима саопштења и „родоубиство“ бити баш рогобатно и неподесно.

Може онда још пар приједлога?

Шта мислите о томе да се „Геноцид над Србима у Другом…“ зове: Свеспаљење (ὁλόκαυστος)? Велики злочин (Մեծ Եղեռն)? Уништење, Исјецање, Распарчавање (Порајмус)? Масовно убијање (Самударипен)? Пропаст (שואה‎)?

Без обзира што јавни службеници непрестано истичу да се требамо „угледати на Јевреје“, у овом случају очигледно немају намјеру да слиједе ту нит. Те из РЦИРЗ кажу:

„Аутор одлуке јавност није удостојио етимолошког, семантичког и симболичког објашњење предложеног имена. Зато сматрамо да овакав приступ није озбиљан, а ни методолошки оправдан нити усклађен са савременим рехуманизујућим трендовима културе памћења, а истовремено је и у супротности са темељним вриједностима српске духовности и националне културе у цјелини“.

Осим што је наведено у првој реченици лако потврдива материјална неистина, неких који „прате трендове“, не знам јесу ли јеврејски пропагандисти и научници доживљавали овакву врсту клевете и дезавуисања, када су четрдесетих година прошлог вијека узели грчки термин „Холокауст“?

Он је изворно служио искључиво за једну врсту обредног жртвовања животиња и биљака кроз ватру, у многобожачкој религији старе Грчке. Преузет, по аналогији са Старим завјетом и „жртвом паљеницом“ (а не „свеспаљеницом“ како каже аутор „мишљења“), што је превод ријечи „холокауст“ од стране Ђуре Даничића, а која је преко Септуагинте дошла до њега, односно нас Срба.

Срби би, да се угледају у овом случају на Јевреје, требали да назову „Геноцид над Србима у Другом…“ – како? Хостија? Литургија? Еухаристија? Слажем се да је глупо… Зато Јевреји имају ријеч на ивриту (Шоа – Пропаст), за свој народ и науку.

Матерњи језик

За све приједлоге испод прошлог поднаслова, могла би се у оквиру јерменског, ромског и јеврејског језика, односно народа, примјенити оцјена коју су, крајње произвољно и на основу свог личног језичког осјећаја, узводно пришили кориштењу термина Покољ.

Каква „Пропаст“? Пропаст је кад неко банкротира, а нас су побили – каже, рецимо, неки Јевреј. „Велики злочин“ је кад неко убије новорођенче, а не кад побије пола народа! То је много веће, каже Јерменин. Исјецање? Исецање је кад те неко дочека ножем у мраку, а не покољ свих нас Цигана, каже Ром. И све тако.

Затирање, Истребљење, Погром, Истрага, Искорјењивање, Помор… Постоји велики број ријечи у српском језику, које би могли употријебити за оно што нам се десило у Другом свјетском рату. И не би погријешили. Ту је једино битно да се сви сложимо.

Све оне се могу употријебити и бити достојне, као што и све оне, појединачно, имају семантичких нејасноћа, контекстуалних недостатака, односно различитих, крајње индивидуалних тумачења од стране појединачних говорника српског језика.

Исто тако када кажемо „Идем кући.“, употребљавамо ријеч чији су синоними дом, изба, лога, пребивалиште, стан, бајта… Али нити их употребљавамо умјесто куће, нити нам у већини случајева значе исто. Није свака кућа дом, а одавно више нико не говори – имаш кућу, врати стан. Мада се и у кући настањујете.

Сасвим сигурно нећемо говорити „хаус“, „спити“ (σπίτι) или „домус“ за рођену кућу, само зато што су се исламизирана браћа дохватила термина „геноцид“, као нечег што је само њихово…

Може Србосјек?

Наука о језику је дошла до закључка да у већини свјетских језика има мало правих синонима. Чак ријечи српског језика као Васкрс и Ускрс, мрква и шаргарепа, воз и влак, печурка и гљива, притисак и тлак, хљеб и крух; поред тога што буквално значе исти појам, употребом једног од њих вуку одређени контекст. Регионалну, обичајну или чак вјерску припадност говорника.

Оно што је најчудније код појма Покољ, као и било које друге понуђене одреднице, јесте што нам је НЕОБИЧНА и НОВА у контексту „Геноцида над Србима у Другом…“! А кад је необично и ново, свако ко умије да чита и пише, поготово када је повод овако кардиналан за национално биће, има своје фаворите и мисли да је баш његов појам најбољи.

Код Покоља се ишло на то, да је геноцид хрватских усташа различит од осталих у Другом свјетском рату, управо по инсистирању на хладном оружју и звјерском мучењу жртава. Народски речено, рођаци, и данас у дискурсу јавног простора доминира фраза да су усташе „клале“.

Други су претежно користили метак и отровни плин, док су они развили чак и посебну алатку звану „србосјек“. Да се не замори шака док се коље.

Обзиром на контекст и језовиту моћ ове ријечи, она би, као артефакт који су запамтили музејски архиви, можда била најподеснија за заједнички именитељ „Генодица над Србима у Другом…“. Не сумњам да би било оних којима би се више свиђало Србокољ, или оних окренутих страним терминима, који би начинили Србоцид.

Али и то се требамо (што скорије) договорити. Договорено без кокошарења усвојити.

Гњев бајстендера

Баш из разлога што немам никаквих новчаних или каријеристичких мотива у овом случају, морам се још једном осврнути на крајње непримјерен, па и за мене лично као члана УГ Јадовно 1941 увредљив тон овог саопштења. Ово је моја лична, јавна опомена, и надам се да се тако нешто неће понављати.

Да није било овог удружења, па ако хоћете и њеног предсједника Душана Басташића лично, данас нико не би знао (укључујући и мене) за стварно значење појма Јадовно, те нико не би ништа радио да се расвијетли и обнародује злочин који се десио у 132 дана трајања те творнице смрти.

Да је само то, а није само то, стид би и срамота требало бити да се одлука Скупштине УГ, ставља под наводнике, односно курзив. Јадовно 1941 је за отимање овог стратишта од заборава урадило више него Владе Србије и Српске заједно. Без сваке сумње. И то на територији, према иницијативи и Србима у цјелини непријатељске, Неовисне Републике Хрватске!

То је чињеница која се ничим не може оборити, кад већ не може поститиди или бар повући неко кућно васпитање да се оперу руке, прије него што се сједне за тастатуру.

Мени је, опет као најтиражнијем и најпродаванијем писцу белетристике у историји Српске, за око запао један илустративан примјер. У „Мишљењу РЦИРЗ“ упућеном Скупштини Србије и Миодрагу Линти (Србину), на једном мјесту енглеским језиком се објашњава ријеч посматрач: „Говорити о геноциду, а прескочити улогу посматрача (енгл. bystander) значи не помињати неке од основних елемената савременог посматрања геноцида“.

Што се Линти није англосаксонски појаснила и још која ријеч? Научио је писац фришко, па да се похвали? То најилустративније говори о „озбиљности и научности“ којом се приступило оцјени предложеног термина Покољ. А посебно доживљаја „савремености“.

Стога, тешка срца стичем мишљење да је у питању приватизација републичких установа, те јалови гњев „бајстендера“, на њихову посматрачку улогу у озбиљним, кардиналним пословима око комеморације и истраживања злочина над Србима. Ако не радим ја, не смије ни нико други… изгледаћу лоше.

Ко је и кад изгласао „име“ Геноцид над Србима у НДХ?

Ово „Мишљење РЦИРЗ“ ни на једном мјесту није успјело доказати ништа од оног што је обећано. Посебно о „штетности“ тобожњег „преименовања“. А у стварности покушаја именовања.

Штавише, речено је много лако оборивих неистина, те је показано крајње незнање и неупућеност писца „мишљења“ у питања српског језика. Таман колико желе спочитати другима „неразумијевање у питања историјске науке“. Није чудно онда, да се посеже за енглеским, фаворизујући језик Латина, старих варалица.

То мени, са језичког становишта пратећи одбијање Покоља, дјелује као секта оних који се убише да друге слуде како је неопходно за општенационални спас, у имену српске нације не вршити једначење сугласника по звучности. Јер, кажу они, нијесу Срби српови, па је зато нација србска…

Прије свега није истина ни да је неко, негдје, некад; направио неки сабор који је одлучио да се злочин геноцида над Србима у Другом свјетском рату ИМЕНУЈЕ, те пропише за кориштење термин „Геноцид над Србима у НДХ“. То не постоји. Оваква тема се може истраживати, али то је тема, није никакав утврђени научни термин, а још мање „име“. Које би се, јел’те, онда могло „покушати преименовати“.

Писци свог личног „мишљења“ прво морају то да докажу. Што је немогуће, па се нигдје ни не помиње.

„Мишљење“ заправо поткрепљује „Покољ

Но, управо овај дефинишући, односно описни синтагмоид, користи се у „Мишљењу РЦИРЗ“. У случају Јермена, поред „Великог злочина“, користи се и термин „Јерменски геноцид“, или „Геноцид над Јерменима“. „Име“, тј. дефиниција са НДХ у имену, свакоме ко зна за масовна убиства Срба (нпр. Крагујевац) у данашњој Србији, Црној Гори, Македонији, Мађарској, Румунији, Бугарској; показује сву научну непримјењивост и нетачност, те штетност овог (кобојаги) научног термина.

Уз то, он се научним пољем истраживања самоодређује да у оно што је УГ Јадовно предложило да се зове Покољ, не може ући страдање и геноцидно контекстуализовање Срба, који су помлаћени ван (приближно) Авнојевских граница СР Хрватске и СР БиХ. Дакле може Срем, ништа Банат и Бачка.

Парадоксално, на више мјеста „мишљење“ на своју несрећу управо поткрепљује потребу именовања. Прво признањем постојања и оправдавањем јеврејског једнорјечног термина Холокауст (али не и Шоа).

Затим, самоукопавајући још ефектније, аутор „мишљења“ даје подршку посебној подесности термина Покољ. Чини то указивањем да је Басташић, којег се у читавом документу не именује као да је шугав, под наводницима „заборавио“ на: ножеве, каме, маљеве, и „хладно наоружање“…

Иначе, каже се „хладно оружје“, мада у војној терминологији постоји оружје и оруђе. Хладно оружје су мач, бајонет, лук и стријела, копље, бојна (не обична) сјекира, хелебарда, буздован, итд. Као оружје може послужити и служио је по рововима и наоштрен ашов, па га то неће сврстати у оружје, већ ће остати оруђе. Што је српска ријеч за алат, пишче „мишљења“.

Сујета државних службеника

Уколико су ово заиста државне институције које су се забринуле око неподесности Покоља за име исходишта нашег повијесног зла и понављања истих грешака и у 21. вијеку, камо јавна расправа?

Зашто бољи, научнији и позванији од „једног зубара“, нијесу раније препознали суштинску битност именовања једном, евентуално с двије ријечи? Зашто изванредна и очигледно широко подржана идеја једног НВО, није прихваћена и уз научни надзор и јавну расправу доведена до појма око којег ћемо се сложити? Макар већином гласова.

Зашто УГ Јадовно 1941 није позвано на консултативни састанак, те очински укорено да не иде само са овом иницијативом као сламка међу вихорове? Зашто му се није помогло, људски поразговарало, већ се кренуло таблоидисањем кроз наслове буџетских медија: „Одбацити документ УГ Јадовно јер је штетан и непотребан“?

Исто као што Београд и Бања Лука најављују изградњу неких инсталација и установа на подручју Јасеновац – Доња Градина, а да нико од грађана (чак ни ја који се ама баш занимам) није видио било шта од идејних рјешења, нити је о томе вођена јавна расправа.

Зар се Јасеновац, као и овај несретни Покољ, не тиче свих нас?

Стиче се дојам да је ово чисти покушај монополизације сјећања на страдање Срба. Умишљање неке своје посебне, ексклузивне стручности, те боксовање општедруштвене важности свог мишљења, које би требало чак да доведе до „повлачења иницијативе“.

При том, политичка елита ни иначе не даје пет пара на мишљења наших стручних установа. Али дух је изашао из боце гурнуте под тепих, па од тога нема ништа.

Јавности ради, морам рећи да је моја (бајстендерска) оцјена да се у овом случају ради о нечем најприземнијем, односно најсрамотнијем за српски народ и државу. Личним сукобима и анимозитету између неких од запосленика РЦИРЗ, са којима се Душан Басташић разилази у начину, односно приоритетима при приступању Покољу, у смислу сјећања и изучавања.

А то није само везано за ријеч којом ће се наше потирање именовати.

Што треба у кући, у цркву се не даје

Пракамен спотицања, изузев свемоћних сујета, јесте чињеница да је образовање о Холокаусту (дакле страдању Јевреја) нешто што је уврштено у научно-наставне програме школа у Српској, а да ништа слично није урађено за геноцид над српским народом. Који за своје страдање, ето, нема ни неко поетично-симболично име.

Диспропорција у пажњи и улагању у свој и туђи (ма колико пријатељски) народ, огледа се у томе да је Влада РС о свом трошку послала велики број људи да се о покољу Јевреја образују у Јерусалиму. Затим су, опет о трошку Српске, организовани обавезни семинари за научно особље које није путовало на Блиски исток.

Истовремено за проналажење, обиљежавање и подсјећање на српска стратишта, мора се стално просити и кукумавчити неке цркавице, трпећи да вас титулишу као „пребирача костију“, који ће „угрозити градњу моста на Сави код Градишке“. А мост се гради све у шеснаест. Али Пељешки.

То и мени, ако ћете право, звучи као ова донација Владе Србије од 1.000.000 евра за Нотрдам, док је Влада Француске за обнову погорилог Хиландара дала – 0. Словима: нула евра. Уједно, колико год се ми трудили да гајимо пријатељске односе са моћном јеврејском државом, јасно је да су сапатње историјски означених као нижа раса, само један од згодних повода или питања, око којих можемо градити обострано корисне билатералне односе.

У свјетлу осталих интереса, то су питања симболичног, па и никаквог значаја. Тако нашој браћи по Јадовну и Јасеновцу није сметало да прва земља покојне СФРЈ у којој отварају амбасаду, буде Хрватска. Да јој продају беспилотне летјелице, нуде електронску модернизују совјетских авиона Миг-21, који су 1995. године и у пракси обновили традиције НДХ, бомбардујући колоне избјеглица на Петровачкој цести.

Или, да останемо у домену авијације, да пошаљу свог генерала да на дан највећег етничког чишћења у Европи од Другог свјетског рата, која се слави на традицијама усташтва, изнад Книна показно провоза америчке Ф-16, које је Неовисној Републици Хрватској намјеравао продати Израел.

Коме мајку српску?

Све је интерес, реће вам одрасли људи. А из неког разлога интерес запослених у РЦИРЗ је био да се љуто замјерају, уколико кажете било шта о томе да би приоритет требали бити Срби, па онда тек Јевреји. Стога, треба стати на лопту и о свом се јаду забавити.

А само као јад и чемер, може се описати стављање УГ Јадовно 1941 у контекст навијања воде на воденицу Сребреничког игроказа, те дозвољавање писца (ово сигурно није писао Милорад Којић, већ је само потписао као потенцијали посланик у ПСБиХ, што га, наравно, не амнестира) да се употријебе реченице као:

„Иако нам је познато да је доносилац одлуке досадашњим дјеловањима која су често изазивала забринутост због отварања питања која су ишла на штету Републике Српске (КОЈА ТАЧНО?), искрено се надамо да ова посљедња активност није предузета са лошим намјерама“.

Ма, је ли? Мени матер?

Неименовањем конкретних „штетних дјеловања“ УГ Јадовно 1941, наравно из разлога што су непостојећа, али и непомињање „корисног рада“, сво ово „мишљење“ се свело управо на то. На лично, непоткријепљено И НАВОДНО мишљење, које је неко написао и у име осталих консултованих институција.

Зашто се од Јадовно 1941 траже нека имена, док се исто то не даје ни са друге стране? На којем састанку и у којем саставу су донесене одлуке институција, те су оне послале саопштење? Односно, јасно је да у овом случају никаквог окупљања свих запослених, њихове консултанције и гласања у све четири институције није било.

Срозало се све то на јадну клевету, гдје се за личне обрачуне и фрустрације злоупотребљава систем државе. Шифра: Апаратчик. Ко се то усуђује врло смислен приједлог, једне часне и потврђено патриотске организације, стављати чак у контекст некога ко ће „својим приступом, изнад РС ставити наглашен упитник“? Шта је сљедеће, приморавање да се Милорад Пуповац беатификује као српски родољуб?

Веће од мене, веће од свих нас

Исто као кад бих ја изводио закључке о „усташкој подлози“ овог „мишљења“, јер је име азбучног документа у ПДФ, на сајту РЦИРЗ написано писмом Анте Павелића? (Тамо гдје може Ć, може и Ћ…).

То је шупљије и излизаније од политикантских препуцавања у предизборној кампањи, за чим се, будући без стварних аргумената, те неспремности на дијалог и поштовање саговорника, посеже у некреативности. Само зато што неки нијесу способни да схвате? Или им је просто криво што се овако види да никакве, заиста корисне иницијативе не предузимају?

Је ли то Јадовно 1941, па ако хоћете и ја као члан, те надмоћна већина оних који се слажу са оваквим именовањем, ако можда и не са термином Покољ – имамо лоше намјере према Српској? Стварно се неко усудио то написати?

У питању је такав самозаљубљени, аутистични безобразлук, да то није достојно ничег другог до свезивања једног поштеног шамара. Хохштаплерски. Кркански. Комплексашки. Ђикански. Лицемјерно. Билмезански. Има пуно страних и домаћих ријечи за које не треба јавна расправа, да се види како су одговарајуће за овакво медијско јалијашење.

Још једном добронамјерно упозоравам да се то више никад не понови. И нећу више. Само будали (опростите, „особи са слабијим умним потенцијалом“) треба више од два пута понављати. Али јој шамар зато сједа као из пословице.

Закључујем да нам је потребно „крштено име“ за геноцид над српским народом у Другом свјетском рату, те отварам расправу. Расправу, за коју очекујем да ће бити лишена овакве реторике. Како оне у „мишљењу“, тако и у овом мом трактату, који је изнуђени одговор мене лично.

Могу да поднесем да се неком не свиђа термин Покољ, па да се око тога усагласимо, али не и да је српски заиста језик „ниже расе“ па не ваља ниједан. Неопходне су чињенице и међусобно уважавање, уз примјере из праксе, јер око ових ствари се даље смијемо свађати само иза затворених врата.

Веће је то од свих нас.

Аутор: ДАНИ(Ј)ЕЛ СИМИЋ

Извор: ФОРНТАЛ.РС

Везане вијести:

Страдање Срба добило име: Покољ је српски Холокауст

Василије Крестић: Срамота је првог реда да ми у Србији немамо ни један Меморијални центар

ВИДЕО: Душан Басташић: Покољ је име геноцида над Србима

ВИДЕО: Конференција за медије удружења „Јадовно 1941.“ из Бања Луке

Подршка терминолошкој одредници ПОКОЉ од стране удружења за одбрану ћирилице „Добрица Ерић“

Анђелко Анушић: Удружењу Јадовно 1941.

Банковић: „Покољ“ – термин за геноцид над Србима у НДХ 1941-1945

БАСТАШИЋ: ПОКОЉ ДА БУДЕ ОДРЕДНИЦА ЗА ЗЛОЧИН ГЕНОЦИДА НАД СРБИМА У НДХ

Јахура: Покољ Срба у НДХ је битно обележје и најтрауматичнији део нашег историјског памћења са далекосежним последицама

ПОДРШКА УДРУЖЕЊУ ЈАДОВНО 1941. ЗА АКТИВНОСТ НА …

Владимир Бурсаћ: Шта за мене значи појам Покољ? 

Басташић: Термин “Покољ” камен спотицања

Нећак: Нико нема право да оспорава усвојену одредницу „Покољ“

Бојанић: ШТА ИМА ЛОШЕ У ТОМЕ ДА СЕ ИМЕНУЈЕ ГЕНОЦИД …

Милованчев: Да ли је потребан термин за именовање геноцида …

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: