Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Дани(ј)ел Симић: Борић Маре Новорођенче

Датум објаве: понедељак, август 5, 2019
Објављено у Кордун, Садиловац
Величина слова: A- A+

Оно је оно. Не знам мушко или женско. Али како знам да је – српско? Зашто данас, кад се понеко сјети окупиране Републике Српске Крајине, бирам да пишем баш о њему?

Зато што је то исто. Зато што или нема, или не зна, а најчешће неће нико други. Драго наше Новорођенче, морам. Јер можда нијеси моје, али јеси наше. Да нијеси наше, живјело би можда. Сјеме наставило. А и шта може бити неком као теби, тек рођеном у првој половини двадесетог вијека, без мајчине сисе? Заклаше ти беби-формулу. Удавише те у одсјеченом пупку.

Срамота ме тебе. Срамота ме, а ти вјеруј ако можеш. Јер можда нијеси моје, али јеси наше. Можда нема више ко да те помене. Можда ти поклаше сво племе, али не поклаше име. Јер га ни немаш. Можда ни ја нијесам Борић, али још дишем. Писмен сам. Жив. Рашанин. Србљин. Влах. Шизматик. Азбукословац. Получовјек. Неаријевац. С нешто гена неандерталца у крви. И поједе ме срамота живог. Од тебе мртва.

А ти вјеруј ако можеш.

1842.

Мислио сам, огуглах. Срцем отврднух. Чух све и видјех већину. Одрастох. Не плачем више. Али српска црква има тако дуге парастосе. Сат, сат и по. Два. У мене ноге јаке, возим бицикл. Није ми тешко стајати. Благословен јеси Господи, научи мја оправданијем Твојим. Знам ријечи напамет. Одавно. Настајао се на парастосима. Старословенски учио. Десетку добио. Некад и запјевам испотиха.

Друге ријечи ја зато пратим.

Прво сам, муком, чатио метком оштећен камен. Високо на звонику. Црква рођења пресвете Богородице у парохији Садиловачкој, дјеловаше 1842. године епископ Јовановић. Претпостављам Јовановић, због богињаве рупе од куршума. Закачио и полковника, мислим да је Супајкац (?). Стотник Никола Буњевац, оберлајтнант Лука Сертић, лајтнант Михаило Рокнић (Ḣ) Микашиновић, парох Аврам Медаковић и каплар Владислав (Герпаь).

Боље не знам. Писар/клесар није био чуо за Вука. Ст. Караџића. А и црква је изграђена 1826. Ово је можда за звоник, ко дјелат тагда бијст. У заграду стављам (можда) скраћено Микашиновићево име, или нешто друго, док је ово посљедње (можда) презиме Грба? Премудрооост. Чујем опет свештенике. Вјечнаја памјат. Грбић пише унутар цркве.

Враћам поглед на ред великих мермерних плоча. Црне, заврнуте у јужни зид. На њима низ презимена. Имена. Низ година живота.

1942.

И плоче у цркви имају рупе од метака. Археолошки утврђујем, сигурно из времена окупације РСК. Спомен је из 27.07.1960. године. „Подижу Савез бораца НОР-а и народ овог краја“. Ту сам, у дан тачно 59 година касније.

Спомен чудан. Прво што је у цркви. Друго што је азбуком. Треће што је ужасан својом прегледном и прецизном статистиком, каква редовно изостаје на таквим мјестима, гдје су страдали Срби. Али чак и ситна, патетична поетичност самоуправних социјалиста, годи својом стравом у тексту који приповједа о збитију овако:

„Сунчаног, али тужног дана – 31. јула 1942. године – усташки зликовци, слуге окупатора, у овој цркви стријељали су, поклали и спалили 310 мушкараца, жена и дјеце из Садиловца и 153 из Бугара и околице.

Осим тога, од 1941. до 1945. године погинуло је на својим огњиштима у затворима, логорима и у збјеговима 108 мушкараца, жена и дјеце из Садиловца као жртве фашистичког окупатора и домачих издајника.

Уклесали смо ова имена за вјечиту успомену и сјећање потомцима да чувају братство јединство и слободу народа Југославије.“

Пише још, на крају списка читавих племена, Цвјетићанина, Обрадовића, Комадина, Шаша, Затезала, Свилара, Кесића, Дакића, Бубала… још и порука:

Нека им је вјечна слава!

2019.

Једини живи створ у Садиловачкој цркви је протекле године била сова. По попису из 2011. године, у селу Садиловац, Општина Раковица, нема становника.

– Ајме мајко, какав је неред направила. Нема више шишмиша истина, ваљда их она растјерала, али ово је сад горе него што је прошле године било. Ма, ужас! Каже једна од жена, које су из Плашког дошле да очисте цркву од гована, како би се могао служити помен за поклане.

Штрче као коље пресјечене стабљике чичка и оструге, по тог јутра покошеном црквеном дворишту. Није то ливада. Коровиште је то већину љета господњег. Ни ограде нема. Тачно би те страх било малу дјецу пустити да трче и падну. Прободу мишицу, око, образ.

Али дјеце нема. Има један момчић, исто из Плашког, дванаест му је година. Помаже иза олтара, у шорцу и Т-мајици са енглеским натписом: Чил вајбс.

Мјесец, не година!

Чилујем тако с тамјаном у ноздрама и блудим по именима. Презименима. Годинама. Наумпадне ми да бројим колико их има број 1, као број живота, па утврдим да је статистика страшнија. Има оних који иза броја 1 или 2, имају додато мј. 1мј, 2мј. Мјесец, не година!

Мислио сам, огуглах. Срцем отврднух. Чух све и видјех већину. Али тада видјех тебе. Видјех те. Не прочитах. Видјех. Тачно сам видио пред очима. Слина ти цури из уста по мртвој мајци. Чуо сам те како не плачеш више. Јер имена немаш, ти Борић Маре Новорођенче.

Нијеси га стигло добити. Нико шездесетих година није умио рећи како су те у кући звали, чекајући крштење. Толико си мало било, да патријархат није знао шта са тобом да ради. Презиме ти дао по матери, а не по ћаћи.

И стужих се овако матор. Стужих се грдно. Како каква стрина, што брише сузе прегачом, вирећи из кухиње на тв-сапуницу која се сервира прије ручка.

Мора неко

И обећах ти се тада. Ти страшно знамење, ти моје Борић Маре Новорођенче. Моје си, а да чије си друго? Моје си да нешто о теби кажем, кад већ никога у твом селу више нема. Да ти име дам. Ако се усуђујем, јер мој глас је за твој плач недостојан. Патетишем формулативно, као средњовјековни дијаци и зографи.

-У Садиловцу је пре рата мој ђед имао викендицу. Последња кућа и редни број 33.  Прича ми Драган Гвозденовић. Екавским нарјечјем. Дошао је из Новог Сада са браћом, гдје су се родили и одрасли. Ту је један сто, столњак од масног папира и двије клупе. Чашице за ракију и нешто послужења.

Срећом на киселој води Књаз Милош опет пише (и) ћирилицом, јер би срамота српска на том мјесту онда била потпуна. Стишћем му руку и захваљујем у име тих виртуалних Срба, за које умишљам да још постоје као заједница, а он каже исто што и ја, кад ме питају што ми то треба, да сваке године идем на Јадовно: Мора неко.

Мора! Истрага је потпуна.

Покољ је успио

Бројим одока по бијелим мајицама Јадовно 1941. Нас из Бање Луке и Београда, има макар пола од присутних.

Нека онижа женица, морски модрих очију, удара рукама о бутине и издахујући изјављује у пола болном, пола радосном дојму: – Нисам била овдје 26 година! Говори тако да је сви чујемо. Има потребу.

Од 418 уморених Садиловчана (без Бугара, Липоваче и околних села), а како тврди комунистичка спомен плоча, на попису 1948. године је преостало 169 живих. До 1991. године, због тешка живота или организованог пресељења у Срем, Банат и Бачку, остало је у селу да се попише 82 раба Божја.

Од тога су Републику Српску Крајину у Садиловцима доживјела да виде 62 Србина, те три Југословена.

Крст из увоза

Годне 1961. у Садиловцима није било Југословена. У сљедећих десет су се појавили. И то четири. Године 1981. има их чак 13. Ваљда она три предратна Југословена ради, на плочи са твојим безименом, Борић Маре Новорођенче, изостаје и оно једино име, које можеш без расправе понијети. Нигдје не пише да сте били Срби и да су вас због тога поклали Хрвати. Јер они су живи. У сусједном селу.

Зато се стигло два пута у спомен плочи нагласити да су злочин урадиле слуге окупатора. Пребацити кривицу на Нијемце и Италијане, позвати на братство и јединство као данас ОХР, НАТО и Невладинићи; те направити штампарску, односно клесарску грешку. А зна се добро ко брка Ч и Ћ…

Осим тога, на плочи у цркви, нема крста! И најсекуларнијем, то мора ићи на живце.

Зато смо га ми донијели из Бање Луке. Прислонили га ту уз једини доказ да си икад било живо. Попови га освештали, а ми однијели над јаму Голубњачу. Ту су твоје, данас и од тебе безименије сународнике, бацили исти џелати. Срамота ме зато. Тебе највише, Борић Маре Новорођенче, јер једино тај вјерско-симболички начин сјећања, привременим објектом, могу да ти понудим као искупљење за незнање у којем сам живио до постанка Републике Српске Крајине.

Име

Срамота ме, и јер сам опет дошавши кући писао и о некадашњој саборној цркви у Кореници, која стоји таква запаљена већ 77 година. Сви преостали Срби да се сакупе у општини, не би је напунили. Хвалим и препоручујем ресторан крај пута, али не због јагњетине. У Вили Велебита сам открио да на привремено окупираној територији још увијек има Срба. Да нијесу, ама баш сви, превјерили у Хрбе. Све, све, али о теби ништа. Као, то ми големо. Као, боље никако, него недостојно.

Ноћас ударио вјетар и пробио ролетне великим јастуком, који је спречавао прозор да се затвори. Избацио кроз спуштене ролетне јастук, залупио и сломио окно, однијевши оба слоја стакла напоље. Попадаше леденице од срче. Пластичне ролетне вијоре као застава у вихору, а за њим излијећу папири. Још у ушима чујем звук како крхотине падају по прозорима нижих спратова и ударају о земљу. Грдна олуја. Одједном ледено у сред љета. Илиндан.

Ја недолијечени мистик, а ти Борић Маре Новорођенче. И сјетим те се. Сјетим се немоћи Бање Луке и издаје Београда, која се обиљежава за два дана. У Крушедолу, далеко од тебе. Знам да је два дана по Илиндану. Одлучим зато да те коначно напишем. Данас да, неким чудом, васкрснеш као дјечак, не бих те назвао Лазар. Дао бих ти име Кордун. Ако си, благо мајци Мари, било цура, крстио бих те именом Крајина.

Да нам се име не затре.

Аутор: Данијел Симић

Извор: Фронтал

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Jedan komentar za Дани(ј)ел Симић: Борић Маре Новорођенче

  1. Душан je napisao:

    Лијепо написано и честитам.Али део једне реченице ( “ ..издаја Београда“) овде није смео бити.Зар данас, 2019. г.(поред толико доказа,изјава,разних учесника) ништа још ниси нити схватио, нити научио? Зар не схваћаш да овим речима управо помажеш нашим непријатељима,да нас и данас зову агресорима и геноциднима? Кад већ тако лијепо знаш писати, што си не поставиш задатак Откривање истине у разбијање СФРЈ“?
    Поздрав!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top