Da li je Hag velika i poslednja srpska šansa

Proces koji je počeo u Hagu, na osnovu hrvatske tužbe koja hoće da dokaže genocidnost Srbije i protivtužbe Beograda čiji je cilj da iznese dokaze o genocidu Hrvatske nad Srbima, pruža srpskoj strani veliku šansu da u međunarodnim okvirima konačno iznese istinu kako se Jugoslavija raspala u građanskom ratu što su isprovocirali secesionisti na čelu sa Tuđmanom

Pred Međunarodnim sudom u Hagu počeo je proces čiji kraj mnogi vide kao nerešen rezultat; sud će, uči nas ova škola, konstatovati da genocid nisu počinile ni Hrvatska ni Srbija, rasprave o dometima sudske presude u lokalnim okvirima potrajaće desetak dana, sve će se smiriti a život i dani potopiće ono što bi zauvek trebalo da ostane na površini. Da se ne zaboravi.

Da li je ovo izvesno? Ne bih se usudio da stavim ruku u vatru, ostavimo još nekoliko meseci na stranu ovu vrstu nagađanja, nešto drugo je važnije.

Hag je, preko tužbe i protivtužbe za genocidne radnje, dao šansu Hrvatskoj da ponovi ono što Evropa i svetska javnost slušaju duže od dve decenije i tu iznenađenja nema, kao ni nove priče. Mnogi posmatrači, da ne spominjem analitičare, zaboravljaju u ovom procesu, utvrđivanje karaktera rata. Bez te definicije, bila ona sastavni deo konačnog stava Suda ili imaginarni okvir u kojem je sve smešteno i na kraju razumljivo – presuda u Hagu nije moguća.

ISTORIJSKA PRILIKA Dakle, Srbija prvi put ima veliku šansu da pod svetlima interesovanja možda i vodećih evropskih i svetskih medija dokaže šta se zaista događalo devedesetih godina na prostoru Titove Jugoslavije. Nikada do sada službeni Beograd na međunarodnim adresama nije iznosio istinu o raspadu Jugoslavije i tu će šansu sada jednostavno morati da iskoristi. U protivnom stvara mogućnost da Srbija bude proglašena za genocidnu državu. I još nešto; Srbija će, i to prvi put, pred Međunarodnim sudom, tuđim svedocima i stranom publikom morati da stane u odbranu Slobodana Miloševića, tačnije, u odbranu sebe.

Do sada je Beograd bio nem za sve optužbe izvedene iz postavke da je Jugoslaviju razbio Milošević, potpomognut Srpskom akademijom nauka i umetnosti i Jugoslovenskom narodnom armijom. Ako ima nameru da se odbrani od moguće presude za počinjeni genocid nad Hrvatima, Srbija, ova u formi tehničke vlade i sledeća sa vladom punog kapaciteta, moraće konačno da kaže šta se zaista događalo uoči uvođenja i nakon uvođenja višestranačja u Jugoslaviju 1990. godine. Tu nema manevarskog prostora za političku taktiku čiji je cilj održavanje mogućnosti za nastavak dobrih odnosa Beograda i Zagreba. Ovo je bitka koja se ne sme izgubiti.

Potpuno je nevažno šta nakon procesa u Hagu mogu da kažu Ivo Josipović, Zoran Milanović, Vesna Pusić. I oni i Međunarodni sud, skupa sa javnošću, kakva god i koliko god velika ona bila, moraju da se suoče sa nekim istinama od kojih su do sada bežali kao mačka od vode.

Već prvog dana uvodne hrvatske besede u Hagu, Zagreb je pokazao da nema skrupula, da ne daje žutu banku za sadašnje solidne odnose između Hrvatske i Srbije; izneta je najteža optužba usmerena prema političkom vrhu Srbije. Napadnut je predsednik Tomislav Nikolić kao čovek koji se, rečeno je, nije odrekao prošlosti i skupa s drugim ljudima iz državnog vrha Srbije odbija da zločin u Srebrenici kvalifikuje kao genocid.

Teža od ovoga je samo optužba da je Nikolić (a možda još neko) lično ubijao po Hrvatskoj, o čemu je svojevremeno govorila Nataša Kandić. Ni ovu mogućnost ne treba isključiti jer će se na strani svedoka u korist Hrvatske pojaviti, čuli ste, Sonja Biserko. Informacije iz Zagreba govore da Hrvati najveće nade polažu upravo u gospođu Biserko jer, bože moj, ipak je ona građanka Srbije i njena reč u ovoj konstelaciji odnosa, nacionalnih predznaka i državnih usmerenja, ima posebnu težinu. Videćemo.

METOD „VREMENSKOG TUNELA“ Sve dosadašnje kvalifikacije rata devedesetih određivane su u Zagrebu, Sarajevu, Ljubljani, Briselu, Londonu, Vašingtonu, Beču… metodom „vremenskih tunela“, koji je događaje povezivao ne hronološki, kako je jedino moguće, već preskakanjem svega što može da sruši ili dovede u pitanje projektovanu postavku.

U slučaju Hrvatske to znači da se rat ocenjuje analizom događaja od početka operacije Vukovar, jeseni 1991. godine. Sve što je bilo pre toga: izbacivanje Srba kao konstitutivnog naroda iz Ustava Hrvatske, izbacivanje Srba s posla i iz stanova, primoravanje da potpisuju Izjavu o lojalnosti, zabrana upotrebe ćirilice i na kraju surove likvidacije srpskih civila po gradovima (Sisak, Zagreb, Osijek, Vukovar…) nikada se ne spominju.

To za analitičare sa Zapada, i ove u Zagrebu, Sarajevu i Ljubljani, ne postoji. Nadam se da će srpska strana u Hagu izneti podatak da JNA u Hrvatskoj nigde nije ispalila nijedan metak a da prethodno nije bila napadnuta. Od strane hrvatskih paravojnih jedinica, razume se.

U prvom satu izlaganja Vesne Crnić Grotić, šefa Hrvatske delegacije pred Haškim tribunalom, poentiralo se, verbalno i vizuelno, na Vukovaru, gradu uništenom od strane „agresorske JNA“. Naravno, Vesna nije spomenula, a nadam se da srpska strana hoće, da je JNA, kao jedina oružana sila tada još postojeće države Jugoslavije, u Vukovaru od 1948. godine; da je vukovarska drama imala uvod od nekoliko meseci kada je Tomislav Merčep, sa svojom ustaškom hordom, divljao po Vukovaru, privodio i ubijao srpske civile a onda, po dobijanju zelenog svetla iz Zagreba, otpočeo blokadu kasarne JNA u tom gradu, po receptu koji je primenjen i u drugim gradovima Hrvatske; isključenje struje i vode, snajperska vatra a onda napad minobacačima.

Tek kad se to dogodilo, otpočela je operacija Vukovar, krenuli su tenkovi iz Beograda, kako to vole da kažu u Zagrebu, bogami i u Beogradu i Novom Sadu, u krugovima Sonje Biserko i Nenada Čanka. Ne tvrdim da je Čanak isto što i Sonja Biserko, ali sam ga čuo najmanje desetak puta da spominje tenkove za Vukovar, iz Beograda ispraćene cvećem.

STRAHOVI ZAGREBA Zagreb se, u ovom procesu, odrekao mogućnosti da unakrsno ispituje svedoke srpske strane. To može da se tumači na dva načina  ili smatra da su argumenti Srbije, izneti u pisanoj formi, toliko slabi da ih je najbolje ostaviti takvima, ne dati svedoku šansu da ih popravi – ili je ovakva odluka posledica straha da bi ionako teške kvalifikacije i postavke srpskih svedoka u verbalnom nastupu (posebno ako bi on bio na engleskom jeziku) mogle kod sudija da osnaže položaj srpske strane. Biće da je ovo drugo. To se može zaključiti i iz izjave spomenute gospođe, date po izlasku iz sudnice, kad je okupljenim novinarima rekla da je ona sama svesna koliko je pred Sudom teško dokazati optužbu za genocid. Pre određenog vremena, na istom ovom mestu, izneo sam tezu da Srbija kao država nema nikakvu šansu, ni kod sebe ni kod drugih, posebno u međunarodnoj zajednici, ukoliko javno, s najviše državne pozicije, ne sruši teoriju pristiglu iz Zagreba, Ljubljane, Sarajeva, Beča… da je Jugoslaviju razbio Slobodan Milošević, odnosno, da rata ne bi bilo bez Miloševića, SANU i JNA.

Ova teorija je, podsetiću, pre svega laž, falsifikat, podvala i ne treba više od pet minuta elaboracije da se razbuca u paramparčad. Počev od podsećanja da su isti ljudi, sa istim idejama, Jugoslaviju pokušali da sruše 1971. i 1990. godine. Kad im je 1971. godine prvi pokušaj propao, zbog odnosa u Evropi, čvrstog Berlinskog zida, još homogenog i snažnog Varšavskog pakta i Titovog straha da bi u takvom razvoju događaja ostao bez vlasti, Slobodan Milošević tada nije bio ni predsednik Kućnog saveta stanara u zgradi na Novom Beogradu, gde je stanovao.

Da ovo haško sudovanje ne donese ništa drugo osim međunarodnog pasoša za teoriju o jugoslovenskom sukobu devedesetih kao građanskom ratu, srpska kontratužba je ostvarila svoj cilj.

Piše Ratko Dmitrović

Izvor:  PEČAT