fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Црни извори

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/ratko-tribina.jpg

Готово све рђаве слике, поставке, оцене о Србима и Србиjи, у последњих тридесетак година, рођене су у Београду. Одатле су одлазиле у свет, тамо се умножавале, дорађивале, и враћале као страшне оптужбе

 

Откуд чуђење, а има га, над чињеницом да jе ауторска представа Оливера Фрљића, “Зоран Ђинђић”, у извођењу Атељеа 212, на управо одржаном Београдском интернационалном театарском фестивалу (БИТЕФ) награђена Гран-приjем, коjи носи име велике Мире Траиловић. Зар jе било оних коjи су очекивали нешто друго?

 

То одвратно сценско оптуживање целог jедног народа (српског), скупа са његовом црквом и вером, за страхоте коjе су виђене деведесетих ниjе настало на истинскоj потреби уметника, и Фрљића и београдских глумаца, да се игром божанског додира коjи живи у некима од нас и
зове се таленат разоткриjе, надвлада и уништи зло у нама, већ да се преко лица Србиjе,
ту у њеном главном граду, развуче jош jедна крастава маска. И да се та слика додатно
повећа, осветли, Гран-приjем.

Добиће Фрљићев игроказ jош таквих и сличних награда, око тога нема дилеме. И увек ће се тако нешто умотавати у причу о специфичноj поетици, слободи стваралаштва, естетском чину снажног
индивидуалног предзнака, катарзичном изазову.

Готово све рђаве слике, поставке, оцене о Србима и Србиjи, у последњих тридесетак година, а ниjе
их мало и нису безазлене, рођене су у Београду. Одатле су одлазиле у свет, тамо
се умножавале, дорађивале, и враћале као страшне оптужбе међународне заjеднице.

Нису, на пример, припадници савременог француског филозофског круга, на челу са Бернаром Анриjем Левиjем, сели па сами домислили “геноцидне Србе”, “невине Албанце, Хрвате Муслимане”; та и друге грозоте о Србима допутовале су из Београда. Ниjе “Њуjорк таjмс” први
у Милошевићу видео “балканског касапина”, та оцена рођена jе у Београду.

Једна хероина такозване друге, самозвано грађанске Србиjе направила jе међународну кариjеру на представама чиjи ће делови касниjе породити Фрљићевог “Зорана Ђинђића”. Наравно,
све jе то наjпре одиграно у Београду.

Пуне две децениjе из Београда у Европу и свет одлазе приче о српском фашизму, новоj савременоj напасти коjа буjа и прети Балкану, суседе да не спомињем. На тоj работи упрегнути су и штампани и електронски медиjи, бораца против фашизма у данашњем Београду има више него
1941. године, али су ови данашњи нешто лењи па таj рат воде из дневних соба, канцелариjа,
оптужуjући српске професоре, невладине организациjе са националним предзнаком, политички
активне људе, да развиjаjу и разносе фашизам по Србиjи. Засад jе то, кажу, само
вербално, али са тим човек никада ниjе сигуран, речи брзо прерасту у активно чињење,
па се мора, кажу савремени српски антифашисти, деловати превентивно.

Таквима не пада на памет да могу, ако им jе до борбе против фашизма, ту наказу да погледаjу у лице, доле на Косову, сад када jе вишегодишњи мир; међу запаљеним српским кућама, уништеном летином, и понеком мртвом главом. Да, изводиво jе, али се не уклапа у поставку о
Србима фашистима.

Колико jе у Београду снимљено играних филмова о страдању Срба на Косову, за последњих 150 година, када их jе са КиМ – од стране Турака, Албанаца и комуниста – протерано више до пола милиона? Ниjедан. Колико jе написано и одиграно позоришних представа? Ниjедна. А има ли веће, инспиративниjе теме од ове?

И зашто нам се онда, овде у Београду, не би догађали фрљићи.

 

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ

 

ПИШЕ: РАТКО ДМИТРОВИЋ

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: