Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Цела БиХ пуна је српских Сребреница!

Датум објаве: среда, август 2, 2017
Величина слова: A- A+

Ханџар дивизија

Територија БиХ препуна је српских стратишта из Другог светског рата за која, све до уназад две деценије, готово нико није ни знао, изузев ретких преживелих и родбине несрецћника који су тамо скончали од усташке руке!

Пријатељи, родбина и потомци покланих Срба тек након пада комунизма почели слободно да посјецћују места на којима су страдали њихови најближи, историчар Зоран Пејашиновицћ ипак истиче да је погрешно у комунистичкој репресији тражити искључивог кривца за недостојно обележавање локација на којима је извршен геноцид над српским народом.

Кривица за такав однос у највећој мери лежи у нама самима. Нажалост, показало се да Срби, за разлику од неких других народа, немају културу сећања на своје жртве. До пре неколико година о злочину који је почињен у Гаравицама чак ни на интернету нисте могли скоро ништа да пронађете, а слична ситуација је била и са Шушњаром. На маузолеју на острву Видо, које је највецћа гробница Срба страдалих у Првом светском рату, и данас се може видети хрватска шаховница, као реликт југословенства, иако су тамо сахрањени искључиво Срби. Заиста је тешко објаснити тај феномен мазохизма који постоји у нашем народу – каже Пејашиновицћ.

Комунистичке власти криле ко је страдао

Недавним освештавањем новоизграђеног православног храма у Пребиловцима, направљеног у част 4.000 убијених Срба из овог херцеговачког села, али и околних места које су 1941. године побиле усташе, након више од седам деценија коначно су остварени услови да на достојан начин буде обиљежено још једно место стравичног страдања српског народа.

Иначе, о невероватном немару потомака жртава и комунистичких власти према српским страдалницима говори и то да је већина херцеговачких јама, у које су усташе бацале убијене Србе из Пребиловаца и околних села, 1961. године била забетонирана, а поред њих су тадашње власти подизале споменике са натписима на латиници, на којима су помињане „жртве фашизма“, без иједног податка о броју и националности жртава, па чак ни села из којих потичу! Тек почетком 1974. године чланови породица жртава из Пребиловаца почели су да организовано посећују место страдања њихових најближих сродника.

Прикривање

Додајуцћи да је само на територији БиХ у Другом светском рату постојало скоро 200 крашких јама и бездана у које су усташе побацале око 40.000 Срба, Пејашиновић истиче да је мали број ових ужасних људских гробница обиљежен на прикладан начин.

– Док се нешто институционално не промени и док сви надлежни не учине максималне напоре да се српска стратишта из Другог светског рата на достојан начин обележе и поштују, с времена на време ћемо се згражавати над тим што о усташким злочинима и геноцидом над Србима мало знају чак и наши сународници, а камоли други народи – каже Пејашиновић.

Усташе муслимани

О размерама прикривања праве истине о геноциду над српским народом недавно је говорио и један од најпознатијих не само српских, већ и светских историчара, Србољуб Живановицћ, који се, иначе, налази на челу Међународне комисије за истину о Јасеновцу. Наводецћи Гаравице код Бихацћа, место на којем је за само три месеца 1941. године убијено око 12.000 Срба, као један од најдрастичнијих примера немара које су власти бивше СФРЈ имале према српским жртвама из Другог светског рата, Живановић је истакао да чак ни у данашње време огроман број Срба готово да не зна ништа о овом страшном злочину.

Према независним британским изворима, у Гаравицама је за само три месеца убијено око 12.000 Срба те још око 2.500 Јевреја и Рома из бихаћког краја. По броју жртава ова локација се налази одмах иза Јасеновца и Јадовног и представља трецће највеће српско стратиште за време Другог светског рата. Невероватно је да скандалозно мали број Срба уопште зна за ужасе који су се тамо дешавали. Пошто сам град Бихаћ није могао да има толико становника колико је у Гаравицама побијено људи, усташе су ишле дубоко у Лику и околна места по Босни, одакле су довлачили народ у Гаравице и тамо га убијали. У Гаравицама је покопан и велики број српских жртава које никада нису пописане, а које су страдале на куцћном прагу – истакао је Живановицћ.

Споменик

Иначе, у случају Гаравица занимљиво је и то да су Срби из бихацћке регије, после завршетка Другог светског рата, самоиницијативно покренули пројекат подизања споменика на том месту које је требало да сведочи о почињеном злочину. На скромном каменом споменику, који је био подигнут 1949. године, било је написано: „Са трајном успоменом на 12.000 невино и зверски убијених Срба од стране усташких зликоваца“.

Међутим, 1981. године тадашње општинске власти у Бихаћу дошле су на идеју да се у Гаравицама, како су образлагали, изгради репрезентативнији спомен-комплекс, а за идејног аутора изабран је чувени архитекта Богдан Богдановицћ. Пре свечаног отварања спомен-комплекса тадашњи високи функционер Комунистичке партије Југославије, Хакија Поздерац, који је иначе био родом из тог краја, сугерисао је да на споменику треба да буде постављен текст на којем би писало да су у Гаравицама „уморени Срби, Хрвати и Муслимани“. Тек након бројних примедби локалног српског становништва да таква формулација текста не стоји јер није тачна, те да су у Гаравицама убијани искључиво Срби, Јевреји и Роми, пронађено је „компромисно“ решење, па је на спомен-комплексу написано да је на том мјесту „побијено 12.000 родољуба“. Овај текст остао је на споменику у Гаравицама све до данас.

О прикривању геноцида над Србима, који су у Другом светском рату на територији БиХ починиле бошњачке и хрватске усташе, говори и примјер Шушњара код Санског Моста, где је све до пада комунистичког режима Србима било забрањено да оплакују своје жртве. Професор Владимир Лукицћ, члан Удружења „Санска огњишта“ и некадашњи премијер РС, каже да се покушаји релативизације злочина и изједначавања злочинаца и жртава дешавају чак и данас.

Споменик у Гаравицама

Крвави Илиндан

– На Илиндан 1941. године усташе су на Шушњару код Санског Моста убиле око 5.500 Срба и 40 Јевреја, али је тамошња исламска заједница и локална власт стално покушавала да релативизује овај злочин. Пре неколико година Меџлис ИЗ у Санском Мосту је чак организовао и клањање џеназе на Шушњару, наводецћи да су тамо сахрањени и Бошњаци „жртве фашистичког терора“!? Сви релевантни стручњаци и историчари знају да су искључиво Срби и четрдесетак Јевреја страдали на том месту и да ниједан Бошњак или Хрват није био у колони несрецћника које су крајем јула и 2. августа 1941. године на најзверскији начин убиле усташе и локални муслимани. То је био покушај новог злочина са предумишљајем којим се желела избрисати историја и страдање Срба, али и Јевреја, којих, након овог покоља, више никад није било у Санском Мосту – истиче Лукић.

Он додаје да се, упркос провокацијама и покушајима ревизије историје, свест међу Србима о геноциду који је над њима почињен ипак полако учвршћује.

– Колективној амнезији Срба о злочинима који су над њима почињени умногоме су допринели комунисти, који су свесно заташкавали злочине промовишуцћи идеју братства и јединства. Том паролом требало је релатизовати кривицу и по сваку цену изједначавати страдање народа на овим просторима. Зато данас и имамо ситуацију да се српске жртве минимализују и релативизују, док се страдања других увецчавају – закључује Лукић.

Извор: МАГАЦИН

 

Везане вијести:

ОБИЉЕЖЕНО 74 ГОДИНЕ ОД ПОКОЉА НА ГАРАВИЦАМА

ВЛАДИКА АТАНАСИЈЕ: СКИДАЊЕ ПЛОЧА СА СПОМЕНИКА ЈЕ ДРУГО УБИЈАЊЕ ЖРТАВА

ТРЕЋИ ОКРУГЛИ СТО „ШУШЊАР 1941.“

 


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

4 komentara za Цела БиХ пуна је српских Сребреница!

  1. Ivan je napisao:

    Boli me uvo za Srebrenicu! Ko čitao Dedijerova tri toma o Jasenovcu to nije ništa ako prodajete kroz Bosna i Hrvatsku! Ja sam bio u Bihaću u vojsci i prošao sam taj teren od sela Zegar pored Bihaća, Plitvica, Slunja pa do Karlovca. Da vidite crpske crkve sve su pošaljete i na njima je stajala mermerni ploča sa imenima pobijeni Srba. Tu su žena i deca spaljeni živi ali vraćanjem ustaške i njeno priznanje od zapadno-nacističkih država ti spomenici ponovo porumeni i sada ove bitange koje vode ovu državu kažu bio je genocid u Srebrenici. Tamo se izvršavala smrtna kazna nad koljačima koji su pobili srpske civile.

  2. Matija je napisao:

    Sabrane objavljene informacije:
    Миљевина: Сећање на велико страдање младе краљеве војске
    Код јаме Понор у Миљевини код Фоче, у недељу 28. јуна, биће служен помен за више хиљада припадника Југословенске војске у отаџбини, који су на том месту страдали у мају 1945. године. Према подацима Удбе, на подручју Фоче и Калиновика, пре 72 године убијено је 9.000 људи, углавном голобрадих младића из Шумадије и цивила из њихове пратње, док процене новијих истраживача помињу од 10.000 до чак 25.000 убијених.
    Младићи, које је Југословенска војска у отаџбини мобилисала у септембру 1944. године, већином су стрељани након предаје, као ратни заробљеници, а највећа гробница налази се у јами Понор у близини цркве и рудника у Миљевини.
    Деценијама након Другог светског рата, страдање младих краљевих војника у Миљевини била је табу тема, а њихова имена завођена су у архиве у Србији под шифром „нестао у Босни“ или „стрељан у Босни“, без прецизнијих података.
    Сличну судбину имали су и црногорски четници Павла Ђуришића који су са неколико хиљада цивила пошли из Црне Горе према Аустрији, а страдали су у Словенији.
    Помен парастос у Миљевини за припаднике војске Драже Михаиловића, али и за све погинуле српске борце у одбрамбеним ратовима, на Видовдан у 17 часова, организују Црквена општина миљевинска и Борачка организација Фоча.

    Извор: Срна/ФОЧА.инфо Вук Драшковић држи говор.
    Цитирам Вука Драшковића: „На овом месту 1945. године партизани су убили и бацили у три јаме 25 000 Срба из Шумадије. Нико од њих није био млађи од седам (7) година ни старији од петнаест (15) година. Партизани су их на превару заробили на мору, где су очекивали обећане бродове западних савезника. Бродови никако да стигну а онда се појавио авион и бацао летке. На њима је писало да је рат завршен и да им се гарантује слобода и повратак кући. Они су се преварили и предали.
    У року од недељу дана сви су овде доведени, убијени и бачени у ове три јаме. Јаме су затим забетонирали“ – завршио је Вук Драшковић. Био сам шокиран овим сазнањем. Питам чобане – јел истина ово што Вук каже?
    Све је истина, одговарају они.
    После десет година, 2000. године, зове ме из прогонства Милорад Хаџи Лазић да се нађемо у Чачку на скупу сабораца Драже Михајловића. Дошли људи са запада а Веља Илић им је дао салу Скупштине општине Чачак.
    Повела се дискусија и о Миљевини. О томе шта се десило на Миљевини говорио је један од учесника и поновио готово исте речи Вука Драшковића. Али је рекао и следеће:
    – А знате ли ко је био командант те партизанске јединице? Народни херој Владо Шегрт.
    – А знате ли ко је био заменик команданта? Видак Драшковић.*
    Питам само Вука Драшковића – да ли је ово тачно?
    Имам само једну молбу покрету Двери. Познајем те људе, млади су, знам да су образовани, да воле Србију и не припадају старим идеолошким блоковима.
    Моја је молба да покрет Двери покрене широку акцију расветљавања овог нашег и људског сумрака, да Шумадија и Србија не заборави 25 000 своје деце, да им подигне спомен обележје у Крагујевцу и Миљевини, уз помоћ града Крагујевца.
    Има сигурно још живих сведока који о томе знају доста, поготово свештеника.
    Треба, наравно и Вук Драшковић да о томе каже нешто више и детаљније.
    Мој пријатељ Милорад Хаџи Лазић из Обилића у својој књизи песама о страдању Срба на Косову и Метохији, посветио је једну песму деци из Шумадије која су убијена на Миљевини. Преносим део песме:
    Миљевина

    Фото: Pogledi.rs
    Миљевина у врх Дрине
    носи старо Српско име
    Миљевино јамо пуста
    колика ти беху уста
    Пунише те Павелићи
    Наставише Брозовићи
    Напунише комунисти
    Душмани нам увек исти
    Што прогута ти нејачи
    Миљевино сад заплачи
    Што прогута Србадије
    Проклет да је Миљевино
    Ком’ нејачи није жао
    Миљевина јама пуста
    не знају се њена уста
    Напунише њу камена
    изнад јаме пустог стења

    Златибор Ђорђевић
    Косово и Метохија

  3. Obilic je napisao:

    Tuzno je i zalosno da posle milosevica svi izdajnicki vladari precutkuju prave cifre od 2350 muslimanskih zrtava koji su ubijeni u ratu a ubacivali su i mrtve civile sa raznih strana da bi prikazali laznu cifru od 8.000 koje su prihvatili odmah englezi ameri nemci i ostali dusmani srba neka su prokleti svi domaci izdajnici posle milosevica koji su cutke podrzali ovu laznu brojku od ubijenog skota djindjica tadica i ovih poslednjih pljackasa sa pederom na celu da su prokleti svi redom a da zivi srbija sa bratskom rusijom.

  4. мила je napisao:

    Није примјерено поређење клања србске нејачи са погибијом до зуба наоружаних војника који су вршили најгнусније злочине у покушају бијега на сигурно.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top