Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Чекамо влак за Суботицу

Датум објаве: четвртак, јун 3, 2010
Величина слова: A- A+

Рече да узмемо сваки своје ствари и да чекамо утовар у вагон. Влак мора кренути што прије ради дјеце па ће и нас повести. „Идемо за Суботицу“, рече он и оде да узме чај и ’леб. Локомотива је одвукла све вагоне осим она два у којима су бебе и оног са чајем и ’лебом. Не прође дуго, а, уз ове, придодаше још два вагона. Врата су им отворена, а из једног вири димњак из кога се пуши. „Ово је ваљда наш“, рече Стево и оде тамо ближе. Ускоро нам маше и показује руком знак да дођу четворица момака. Ја сам мало искривљен од чира на врату па нисам ишао. Тамо су им дали неке двије корпе или киштре и одоше са једним човјеком некамо лијево иза вагона. На повратку их дочека Стево и помогне им подићи оне киштре у вагон. Онај човјек убаци нарамак дрва. Чај и крух су нас окријепили, али зима је – зебу ноге, танцамо, ходамо, а наших ствари нема. Ипак је у вагону топлије и ложи се, а ми се овдје смрзавамо. Почињемо приговарати гласно. Стево то чује, али одржава ред. „Сватко ће ући са својим стварима, прије не“, каже. Чинило нам се да чекамо дуго, кад се на крају моста појавише трагље, једна па друге, а онда и њихова, нама позната, пратња. Оде Стево пред њих. Једне трагље одоше ближе вагону, а једне стадоше испред нас. Истрпали смо их у један ред, а онда смо се и ми поредали насупрот тих ствари. Стево нам командира да идемо скроз десно, до задње хрпе ствари. Објасни нам да идемо по један, полако, да узимамо своје ствари и да улазимо у вагон. „Нема враћања. Ако нетко нешто не нађе, нека сачека крај па ће онда наћи. Ништа неће остати“, каже он. Поче гласна вика: „Пожурите, улазите, полазимо“. Видим моју ташку и целту. Узимам их и пењем се у вагон. Ту је клупица па се лако пењемо. Помажу нам и они који су ушли. Свуда около има доста сламе. Није трињава и дјелује некако фришко. Мирко већ стоји уз пећ, сав се некако најежио. Питам га да ли је унио ствари. Он показује руком крај ногу, ту уз угаљ. „Који редари су по списку? Прегледајте пећ и водите рачуна о ватри! А не ко Милан и Мирко…“, почеше сви да се смију. „Сад затворите врата“, нареди Стево.

Послије неколико удараца и помицања вагона, огласи се пиштаљка и влак је кренуо. Мирку је нетко дао јастук, а крај њега је са блазином Шуне па је њоме и Мирко покривен. Ја сам предвостручио моју целту, а ташка је испод ње под главом. Влак труцка, на окукама шлајфа, цвили, али вози, рекао бих, како треба. Влак јури, а ја лијепо заспао. Пробудише ме некакве псовке и галама. Кажу да је влак нагло закочио. Они који су стајали, попадали су, а пећ се толико нагнула да је спао сулундар па сад сав вагон смрди. Срећом да је уз пећ био угаљ па се није преврнула. Могли смо изгорјети. Повремено влак свира, фућка, али ријетко стаје. Кад стане, протутњи неки други влак из супротног правца. На некој станици смо дуго стајали. Ту су нам доносили воде, а ишли смо вршити и нужду ту крај вагона. Мрак је. Чује се плач беба у сусједном вагону. Нема локомотиве. Ту су само наша три вагона. Онда нетко из вана отвара врата и упозорава нас да ћемо ускоро кренути. Кажу да више не излазимо. Затим чујемо локомотиву. Слиједи ударац у вагон, а онда нас повуче и помало убрзава. Опет успори па стаде. Локомотива оде сама. Није потрајало дуго, чујемо локомотиву далеко, а потом вагони ударише једни о друге. Чују се неки гласови око вагона, неко клепетање, а онда пиштаљка и локомотива дахће и убрзава. Увучем се ја у моју целту. Ставим је мало под себе, а више на себе. Чекам да заспем. Добро сам и подуго одспавао. Сад сам одморан. У том задовољству свој дио су нашле и уши. Драпам се, сврби ме око појаса, под пазусима… Врата вагона су отворена. Стево се са неким објашњава и схватимо да ћемо до јутра остати у вагону. Угља, изгледа, имамо доста, а ујутро ћемо ићи у хотел на доручак. Стигли смо у Суботицу. Најприје морају смјестити и прегледати бебе па ће онда доћи по нас. Покушавам поново заспати, забављајући се драпањем на изазове ушију. Важно је да смо у топлом. Пећ добро грије. Боље грије него она што нас је гријала до Баје. Ето, таман уштимасмо и пећи до савршенства, а путовање се завршава. Чује се нека граја испред вагона. Чује се и како нетко покушава и коначно успијева отворити залеђена врата. „Ајде, излазите! Је л’ вам било зима, јесте ли гладни…“, сви питају исто, а ми одговарамо да није било зима, али да јесмо гладни. Излазимо из вагона. Један оде па донесе клупу. Склиска је и залеђена. Придржавамо је по двојица. Питају има ли болесних. Ми неки одговарамо да је Мирко болестан. Он се и не чује. Одведоше га у кола са ознаком црвеног крижа, а нас питају да ли имамо ушију. Хорски потврдно одговарамо: „Имамо“! Кухињске ствари су натоварили на камион. Тко је хтио дати своје ствари, исто су повезли. Затим су помогли да уђу цуре Стана и Анка. Ми остали ишли смо пјешке. Стево и неки људи напријед, ми за њима. Шутимо, само се снијег чује како шкрипи. Да проговоримо, чини ми се да би се слова смрзла у зраку. Послије неког времена, док смо се добро напјешачили а уши нам се одрвениле, улазимо у неку велику зграду, у велику просторију са два дуга реда столова на којима су столњаци, крух, тањури и жлице. Умјесто клупа, поредане су столице. Постављају и шоље, а доносе и здјеле. Лијепо као на Божић! Неке се жене пропитују да ли је још нетко болестан, да ли га боли грло, има ли ватру или прољев… Показују нам гдје је заход. Има, кажу, топле воде за прање руку.

Нитко се не јавља.

 

< Понтонским мостом преко Дунава                                             Садржај                              У Суботици, као на Божић >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top