Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Чедомир Антић: Геноциди и инквизиције

Датум објаве: четвртак, новембар 24, 2016
Величина слова: A- A+
Чедомир Антић
Чедомир Антић

Коначно је и Србија постала цивилизована земља. Не би никада, да просвећени Томислав Николић и честити Александар Вучић нису, коначно, први у Европи, прадавне 2008. спознали истину и примили хришћанство.

Истина, они су први у Србији и међу првима у Европи разумели потребну модернизације, европеизације, либерализације, индустриализације и, коначно, денацификације. После њих су дошли Шуман, Моне и Мило Ђукановић.

Пише: Чедомир Антић

Велике су муке имали са светом који их не разуме. Ипак, успели су… У Србији су до појаве Св. Томаса Студента и преподобног оца Александра Столпника преовадавале будалетине које су под старе дане место референта у општини мењале за функцију четничког војводе, манијаци који су претили да ће за једног погинулог српског војника убити стотину непријатеља… Сада је другачије.

Млада и врло невидиљива министарка правде предложила је читав сет закона. У једном од њих стоји да ће у Србији бити кажњаван свако онај ко пориче геноцид. Опозиција је једва приметила ову важну тачку, која је ваљда услов да и ми постанемо цивилизовани као онај који се посветио као студент и други који је, на висини стуба на коме се осамио заједно са својом владом, спознао премудрост и светлост са бриселске горе. Према предлогу овог важног закона свако онај ко оповргава да је негде извршен злочин геноцида може бити кажњен вишегодишњом казном затвора. Говори се и о пет година робије. Као и увек када подле и нечасне особе уводе неке законе и овог пута није само намера прикривана од грађана.

Власт се надала да ће избећи ширу расправу, тако што је једним чланом релативизована револуција поновног увођења вербалног деликта у наше законодавство. Наиме, кажњаваће негирање пресуда међународног суда који је до сада судио само за злочине почињене у Конгу. Овај суд је међутим све мање легитиман (не признају га ни САД ни Руска Федерација), а за разлику од Хашког трибунала нису га основале Уједињене нације. Зато, у околностима озакоњењаовог деликта, сви они који оповргавају пристрасне пресуде из Хага или пак одлуке хрватских или муслиманских (пошто је суд за ратне злочине у Сарајеву одавно монополизовала Странка демократске акције) судова из Босне и Херцеговине, могли би да добију стигму да „оправдају Холокауст и негирају геноцид“. Да буду осуђени на довољно дугу казну затвора да изгубе радно место и буду отерани на маргину друштва.

На другој страни, и српски народ је страдао у ратовима. У области Сребренице и Братунца током рата је убијено око 3.000 грађана српске националности. За њихово страдање нико није осуђен пред Хашким ни судовима Босне и Херцеговине. Насер Орић за кога сведок Бошњак каже да је набио нож трудници у стомак, а судији у очи, ослобођен је по другим оптужбама у Хагу, а тренутно му за ово суде пред судом у Сарајеву. Уочи првог рочишта испред суднице су га чекале чланице удружења „Мајке Сребренице“. Разумем бол свих који су у рату изгубили најближе.

Схватам величину најмасовнијег злочина у рату у Босни. Ипак, не разум како неко може да грли и љуби човека који је знао да буде храбар када су мрцварене српске жене, али је на време побегао и оставио своје војнике злој судбини. То остаје бошњачком народу. Деца његових вођа нису гинула у рату у коме су народну патњу виделе као ресурс. А шта је са Сарајевом, где су Срби у бошњачким и српским деловима града укупно узевши више страдали од Бошњака? Шта рећи о Хрватској, која и данас живи у трауми јединог рата у коме су (истина уз помоћ Сједињених Држава и Немачке) победили двадесетоструко малобројније Крајишнике? Па Срби из Хрватске су чинили 15% становништва (заједно са Југословенима) и 30% жртава. Какви су онда они агресори и геноцидни народ.

Шта да кажемо о Другом свестком рату? За хрватског историчара Иву Голдштајна Драгољуб Михаиловић је осуђен на смрт због „геноцида над Бошњацима, Хрватима и Албанцима…“ На страну што је то чињенично најнетачнија реченица у хрватској историографији (пошто аутор није читао пресуди Михаиловићу већ ју је помешао са оптужницом против Слободана Милошевића), чињеница је да је према проценама самог овог аутора на територији данашње Хрватске (НДХ се простирала и у Босни, Херцеговини и Срему) страдало 350.000 Срба од којих велика већина од стране усташа, док је од четника на истом простору страдало око 1.500 грађана међу којима две трећине Срба.

Шта ћемо са чињеницом да погибију најмање пола милиона цивила Срба на простору Независне Државе Хрватске, међу којима десетине хиљада деце, ни експерти Хашког трибунала не сматрају геноцидом? Како ће госпођица Нела Кубуровић, европска министарска српске владе, да реагује на бизарну вест да су професори Београдског универзитета дали награду немачком историчару за књигу у којој доказује да усташе – партијска војска НДХ, државе са расистичким законима и концентрационим логорима – нису извршиле геноцид над Србима?

Извор: Напредни Клуб




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top