Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Чавашки злочин није почињен у моје име

Датум објаве: петак, август 11, 2017
Објављено у Херцеговина
Величина слова: A- A+

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/stratista/ostala_stratista/ubojstva.jpg

На данашњи дан, 11. августа 1941. догодило се једно од најтежих страдања на подручју Попова поља. Усташе су побиле 101 становника овдашњег села Чаваш.

Побили су све које су нашли! Хроничари кажу да су око 4 сата ујутро опколили село, похапсили Србе и потјерали их у поље у јаругу Подваље. Покосили су их све из непосредне близине ватром из пушака и из пушкомитраљеза.

О гнусноћи тога злочина довољно говори чињеница да су међу страдалима били махом старци, жене и дјеца. Било је двоје дјеце старо пет, односно шест дана. Међу страдалима су биле читаве породице од пет, шест, седам па чак и девет чланова.

Премда сваки злочин има своју развојну спиралу, и премда су се прије овога злочина догађали други с обе стране поља, што значи обема доминантним националним групама, тежина трагедије и гнусноћа злочина изричито захтијевају да се не спомињу никакве околности које би и на који начин могле релативизовати његову страшну димензију.

Потомци и рођаци жртава, њихови пријатељи и супатници, сваке године на данашњи дан одржавају сјећања на недужно страдале Чавшане. Међу њима, углавном никада нема Хрвата.

Можда неки и има, не могу сасвим одлучно тврдити, али је сасвим исправно рећи да Хрвати ћуте о овом злочину.

Зашто?

У то доба, и пар десетљећа касније, Попово поље је било традиционалан рурални крај, у коме су дуго задржане вриједности живота, и у коме се скоро не памти да је нетко убијен у мирнодопском раздобљу, па чак су и физички сукоби изнимно ријетки. Та традиција је већим дијелом традиција свакодневнице, која се врти око обичаја рађања, женидбе, умирања, пољопривредних и пастирских радова те дернека.

Као таква, она се мало разликује између села и народа. Кад би главни традицијски „пројект“ сјетва или жетва поља кренуо, још у природним условима док је поље тонуло, на њему су заједнички судјеловали сви без разлике.

Сијана је заједнички свака њива која долази, без обзира била „катуличка“ или „ришћанска“. Хоћу рећи, људи су били своји, налазили начина да живе заједно и да имају заједничке вриједности.

Међутим, Хрвати о злочину јавно ћуте.

Неки га осуђују у дискрецији, неки га се „не сјећају“, трећи се правдају како су то направили неки „столачки цигани“. „Столачки цигани“ је прилично кукавички начин спирања одговорности са себе не некога тко ето није ни нека „нормална“ скупина, него „тамо неки цигани“. Уствари, не видећи, тако своју заједницу спуштају на најјадније гране.

Изван емпатије на које страдање побуђује код оних који за њега чују, прво што се уочи јесте да је злочин направљен у име Хрвата и Хрвати га се нису још одрекли.

Због оваквих злочина Хрвати су дуго били стигматизовани као геноцидан народ. Сигурно да ни један народ не може бити геноцидан, него то могу бити неке његове групе, које су се у неком раздобљу наметнуле као утјецајне. Али, то не значи да грађани и сународњаци у чије је то име направљено нису одговорни.

Ако је неко 10. априла могао мислити да долази држава у којој ће остварити своју националну слободу, два мјесеца касније је могао видјети да од ње гину праведни и недужни људи. А 11. августа о томе више није могло бити никакве дилеме. Без обзира на политичку писменост, сви знају што је добро а што није.

Тај се злочин, треба бити јасан, није догодио у реалном руралном свијету у коме вриједе разумљиви и учинковити обичајни закони. Он се догодио у једном паралелном свијету, модерном свијету политике, чији су закони растезљиви као гума. Њихов кључни критеријум је корист коју од тога може имати нација као врхунска појава.

А што је корисно одређују политичари. Тако: живот, добро, лијепо и све друге вриједности нису више универзалне, него вриједе само на разини нације.

Страдали, ако су „наши“, мученици су; а ако су „њихови“, они су ликвидирани зликовци.

Чак и кад се ради о бебама?

Прихваћање политичких критеријума некима може помоћи да се скривају неко вријеме од одговорности, али не могу од ње побјећи. Нисмо сви криви за тај злочин, али нисмо ни без одговорности. Чак ни ми који смо се родили послије њега.

Зато треба престати бити талац политике која заговара или толерише злочин, треба се поклонити жртвама, затражити опрост због себе и уједно ослободити заједницу да не буде заједница за злочин. Она се треба надахњивати универзалним вриједностима, које вриједе за све људе на земљи једнако и истовремено.

Означавање некога народа геноцидним нема за циљ дати адекватну правну квалификацију, него означити свијет на „наше“ који су добри и на „њихове“ који су зли. То је подјела у којој је допуштено урадити све за „своје“, а није прихваћање универзалних вриједности.

То је наставак политике која ће можда опет у неком тренутку остати глува на злочине и толерисати људска страдања.

У оваквим случајевима једина права подјела је на оне који су за злочин и на оне који су против злочина, без обзира од чије руке. И зато сви имају обавезу осудити злочин и заштитити жртве.

Тко то у случај Чавша треба направити?

Сви, по степену одговорности, од врха до дна. Ако треба да их ја именујем, онда су то на првом мјесту политичке вође и црквени поглавари, затим интелектуалци и сви појединци.

Овај текст је моје одбијање јарма злочина. Не могу прихватити да су злочини почињени у моје име, ни тада ни касније.

Пише: Иво Лучић

Извор: Незнасе
Везане вијести:

SRBI – NAROD ŽIVIH

Jahura: Prebilovci su ujedinili Hercegovce sa obe strane Drine!

12 beba iz Bjeloševog dola

 


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top