Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Будачки процес – отрежњујуће поруке историје

Датум објаве: недеља, март 11, 2018
Величина слова: A- A+

budacki proces_knjiga

Приказ књиге др Момчила Диклића: Како су страдали визионари судбине Срба у Хрватскоj – Будачки процес, Институт за Европске студиjе – Удружење Срба из Хрватске, Београд, 2011. године

Главно одређење савремене Европе jесте став да jе у њеним темељима антифашизам, као основна вредносна матрица њеног постоjања и функционисања. Европске интеграциjе су и израсле као последица уверења да се у Европи мора одржати мир и спречити могућност да се jаве покрети коjи би били засновани на идеологиjи расизма, ксенофобиjе и нетолеранциjе. Зато ниjе случаjно што се виталност антифашизма узима као jедна од главних одредница у процењивању да ли jе jедна земља довољно историjски сазрела да уђе у европску заjедницу народа. Зато ниjе случаjно ни што се у Хрватскоj, у току процеса европских интеграциjа, настоjало да се она прикаже као главни заговорник и баштиник антифашизма на простору бивше федералне социjалистичке Југославиjе. Антифашизам jе чак унет и у устав Хрватске након њеног државног осамостаљивања.

Међутим, jедна од главних карактеристика антифашизма у Хрватскоj састоjала се у признавању равноправности и конститутивности српског народа у тоj земљи, и то као резултат свести да су и Срби дали непроцењиви допринос борби против фашизма у Хрватскоj. Ако се хрватска држава позива на тековине антифашизма, било би логично да се статус конститутивности српског народа у уставном устроjству Хрватске реафирмише и врати. Али сведоци смо да се десило управо супротно, Срби су избрисани из хрватског устава и сведени на националну мањину, а Хрватска се и даље позива на своjе светле и jединствене антифашистичке традициjе.

Ову позициjу наjбоље jе презентирао Давор Бутковић у тексту о говору председника Владе Зорана Милановића у Јасеновцу („дефинициjа хрватског антифашизма”, обjављено у Вечерњем листу 24. априла 2012. године):

„Предсjедник владе, поновимо, прво jе истакнуо да нити jедан други народ у толиком броjу ниjе кренуо у борбу за слободу као Хрвати. Ову оцjену, коjа се у Југославиjи ниjе смjела службено износити до краjа осамдесетих година, заговарао jе jош Фрањо Туђман у своjим текстовима и jавним наступима из шездесетих година, што jе, међу осталим, и довело до његовог дисидентског статуса у бившоj држави. Хрватски карактер партизанског рата (без обзира на оно у што се партизански покрет на краjу изродио, да парафразирамо jедну другу реченицу из његовог jасеновачког говора), од пресудне jе важности за циjелу хрватску нациjу jер показуjе да су Хрвати у Другом свjетском рату масовно судjеловали на побjедничкоj страни. У краjњоj линиjи, и актуелни српски масовни покрет за рехабилитациjу четништва ниjе потакнут само сентименталним и идеолошким разлозима, него и жељом да се што више српских политичких чимбеника из оног времена по сваку циjену пребаци на побjедничку страну. У процесу потврђивања побjедничког легитимитета у Другом свjетском рату, Хрватска – Ендехазиjи успркос – располаже с довољно снажних аргумената, дефинитивно супериорних над свим другим земљама на подручjу бивше Југославиjе, али и шире, што jе Зоран Милановић прекjуче оправдано нагласио. Друга битна Милановићева реченица из Јасеновца односи се на положаj Срба у НДХ. Милановић jе исправно констатовао да су Срби у НДХ ‘били наjпрогоњениjи’. Дакле, неприjепорна чињеница да су Хрвати масовно судjеловали у партизанском рату, те да су с временом почели штитити Србе, наjугрожениjи народ у НДХ, од усташког прогона, представља аутентичну дефинициjу хрватског антифашизма.”

У наводима из овог текста може се препознати главни приступ антифашизму коjи преовлађуjе у Хрватскоj, а може се уочити и основна намера да се управо савремена Хрватска прикаже као главни баштиник и следбеник антифашистичке борбе, а да се при том изjедначе усташки злочиначки и геноцидни усташки режим и деловање четника као самоодбрамбеног покрета, коjи се у првим месецима устанка борио за одбрану голог опстанка српског народа, изложеног стравичном усташком покољу. При томе никакву улогу немаjу стварне историjске чињенице коjе говоре управо супротно о карактеру учешћа Срба и Хрвата у партизанском покрету.

И управо зато постаjе нам jасно колико jе вредна и значаjна књига др Момчила Диклића Како су страдали визионари судбине Срба у Хрватскоj – Будачки процес, коjа руши оваj фарсични хрватски историjски мит о Хрватскоj као стожеру антифашизма, књига коjе jе неправедно прећутана – вероватно да се не би нарушавали идилични добросуседски односи. Момчило Диклић већ у уводном делу књиге отвара суштинско и историjско, и не само историjско питање: како данас политички одбранити већинско учешће Срба као субjекта у стварању и деловању ЗАВНОХ-а и партизанског покрета? Срби су били доминантни, чинили су 90 одсто састава борачких jединица, али то ниjе значило и доминациjу у ЗАВНОХ-у, већ jе на делу био принцип пропорционалног односа и заступљености становништва Срба и Хрвата (вођење рачуна о укупноj националноj структури Хрватске). У ЗАВНОХ-у су у великоj мери заступљени Хрвати, иако jе њих 80 одсто прихватило Независну Државу Хрватску и борило се против партизана. Главни проблем био jе у придобиjању Хрвата за Народноослободилачки покрет, коjи су 1943. годину дочекали у малом броjу у партизанским jединицама.

Било jе важно истицати политику права нациjе на самоопредељење, коjа jе била снажно поткрепљена тезом о хрватском државном суверенитету, улози ХСС-а и одлучноj борби против великосрпског национализма и великосрпске хегемониjе. Парадоксално али истинито, непрестано jе истицан значаj наjвећег успеха Народноослободилачке борбе, коjи се огледао у ковању братства и jединства српског и хрватског народа и поред страховитих покоља коjима jе био изложен српски народ. Управо НОБ морао да буду главни носилац и покретач политике братства и jединства како би се што шири круг хрватских маса прикључивао партизанском покрету.

Момчило Диклић jе на мноштву примера показао колико jе то био узалудан подухват, коjи jе ишао само на штету српског народа и његовог опстанка. То jе основна идеолошка потка, о коjоj аутор веома аргументовано и документовано говори, доказуjући да се партизански рат пре свега водио у српским краjевима и с jединицама чиjу су већину чинили припадници српског народа. Међутим, већ jе у процесу формирања и политичког заснивања ЗАВНОХ-а створена политичка основа да се афирмациjом политике братства и jединства створи основ за негирање одлучуjуће улоге Срба у антифашистичкоj борби, као и услови да Хрвати буду део победничке стране када за то дође повољно време.

То jе jедна од константи хрватске политике, коjу можемо пратити у време Другог светског рата, али и касниjе. Разилажење и сукоби унутар партизанског покрета настаjали су управо због односа према Србима и политике коjу већ добро познаjемо, да се политичким маневрима преузме доминантан утицаj и инициjатива у Народноослободилачком покрету и да се он и ЗАВНОХ ставе под пресудан утицаj хрватског кадра из Комунистичке партиjе Хрватске, али и чланова ХСС, без обзира на то што су у политичке процесе укључивани и чланови СДС. При том jе, како каже Момчило Диклић, главно представничко тело партизанског покрета ЗАВНОХ читав рат било стационирано у српским краjевима коjи су били опустошени, где jе становништво било изложено усташком покољу и сталним реквизициjама, али су они и поред тога сносили главни и одлучуjући терет организовања и одржавања партизанских jединица. Лика, Кордун и Баниjа били су главна логистичка база партизанског покрета, а хрватски краjеви, како се то jасно види на страницама ове књиге, нису прихватали политичку линиjу КПХ и веома тешко се спроводило омасовљавање партизанских редова од стране хрватског народа, без обзира на то што jе покушавано да се ХСС нађе у окриљу НОР-а.

Веома jе важно што jе Момчило Диклић показао како се стварала и брутално спроводила политичка доминациjа хрватског кадра, и то путем учешћа хрватских професора у партизанским школама. То се посебно могло видети у проблемима коjи су настаjали предавањем хрватске историjе и матерњег jезика. Српско незадовољство нарастало jе због потискивање српске историjе и jезика. Пропаганда jе била претежно у рукама челних људи КПХ-а и ЗАВНОХ-а. Постоjала jе апсолутна доминациjа делегата хрватске националности у пропагандним одељењима окружних НО одбора за Баниjу, Кордун и Горски Котар. На терену су сви руководиоци пропаганде били хрватске националности, што jе имало веома важне и далекосежне негативне и неповољне последице у третирању српских националних интереса у току рата и после његовог завршетка.

Оно што jе за нас данас важно jесте да нам ова књига показуjе да су хрватски комунисти имали jасан и одлучан однос у одбрани своjих националних интереса, за разлику од Срба, коjи су, као у великоj мери и данас, били спремни да своjе националне интересе подреде идеологиjи братства и jединства, jугословенства или развиjања добросуседских односа (углавном на нашу штету и без икаквог реципроцитета). Хрвати ни после уласка у НОП, нарочито након слома фашистичке Италиjе и све извесниjег воjног пораза Немачке и НДХ, нису мењали своjу националну политику, без обзира на то што се она кретала у комунистичкоj идеолошкоj орбити. При том су све време изjедначавани усташе и четници. Међутим, аутор нам указуjе на чињеницу да се реторика Срба и Хрвата о злочинима и страдањима и тада разликовала, а челни човек КПХ Андриjа Хебранг, на трећем заседању ЗАВНОХ-а, и не спомиње злочине над Србима, а о концентрационим логорима ниjе изрекао ниjедну реч. Он jе у свом извештаjу рекао следеће:

„Хрватска jе своjом борбом стекла право на самоодређење, право да самоуправља собом, да има своj сабор као врховни законодавни орган и носилац суверенитета, да има своjу народну владу.”

Момчило Диклић пише да су Хрвати скоро редовно истицали своjе неприкосновено право на самоопредељење. Ту можемо препознати вековну тежњу хрватског народа да створи сопствену слободну националну државу. Мењале су се само историjске околности и прилике, а остаjала jе константа њихове националне политике, док су Срби, на разне начине, само коришћени у историjским процесима спровођења овако постављене хрватске политике одбране националних интереса.

У књизи се зато истиче да су неравноправан третман и улога Срба у партизанском покрету од стране руководства КПХ и ЗАВНОХ-а довели до велике политичке кризе, као и до бруталног обрачуна са српским представницима на Кордуну, коjи су указивали на проблеме у поштовању српских националних интереса – над српским интелектуалцима и борцима коjи су бранили српске интересе у оквиру НОП-а. Оптужбе су биле добро познате – да су то неприjатељи и прочетнички елементи, што jе тада било довољно да дође до ликвидациjе непоћудних српских елемената. Веома jе индикативно да jе и тада међу спорним питањима било потискивање ћирилице (обjашњење jе било да нема ћириличних штампарских слова). Вjесник, као орган ЗАВНОХ-а, ниjе доносио чланке на ћирилици.

Једно од централних поглавља ове књиге (и не само ове књиге) било jе питање организовања Срба у Хрватскоj у оквиру НОП-а. Реч jе о Српском клубу у оквиру ЗАВНОХ-а и захтеву за аутономиjу Срба. Ове две концепциjе настале су у оквиру партизанског покрета. Јасно jе да челницима КПХ и КПЈ ниjе одговарало да се српско питање и одбрана српских националних интереса остваруjу у оквиру српске аутономиjе на тлу Хрватске.

Момчило Диклић наводи да jе „таj предлог одбачен уз жестоке критике и помоћ Срба из Комунистичке партиjе Југославиjе, пре свега Милована Ђиласа и Александра Ранковића. Подржано jе оснивање Српског клуба већника ЗАВНОХ-а, jер jе таj облик искључивао аутономност, односно цепање Хрватске. Решавање српског питања, у овом облику, сматрали су мање опасним за териториjалну целовитост и државност Хрватске”.

Овакав став уклапао се у идеjу стварања федералне Југославиjе, али при том jе важно истаћи доминациjу хрватског кадра у ЦК КПХ jер у њему, од смрти Рада Кончара, ниjе било Срба. Примаjући насамо делегациjу ЗАВНОХ-а 30. новембра 1943. године, Јосип Броз Тито рекао jе да jе поносан што jе и он син хрватског народа.

Момчило Диклић с правом истиче да за нас то треба да буде прави пример како се своjе нациjе човек никад не сме одрицати. Али очигледно jе да Срби нису извукли праву поуку jер се и данас тешко одричу месиjанске идеjе jугословенства и често су спремни да се олако одрекну свог националног идентитета. Ниjе само Друго заседање АВНОЈ-а пример за овакав став Срба према потреби сталне одбране и заступања сопствених националних интереса. Напротив, Срби су често били ударна идеолошка песница у свом самозатирању и пружању доказа да су спремни да жртвуjу националне интересе у име идеолошких химера какво jе било братство и jединство и „равноправно учешће наших народа и народности у антифашистичкоj борби”. Иако су партизанске jединице већински биле састављене од Срба, у Прогласу о оснивању ЗАВНОХ-а речено jе да jе хрватски народ осудио Павелића, што ниjе одговарало истини jер се хрватске масе нису у већоj мери укључивале у партизанске jединице, нити су давале значаjниjу подршку антифашистичкоj борби. Постоjала jе чак и наредба ЗАВНОХ-а да се у борбама штеде хрватска села како би се створили услови да се Хрвати што више укључуjу у Народноослободилачки покрет. То се ниjе десило све до слома Италиjе и видљивих знакова да нацистичка Немачка губи рат.

Момчило Диклић у своjоj књизи наводи наредбу команданта Групе кордунашких одреда Срећка Маноле о „забрани паљења хрватских кућа под претњом смртне казне”. Затим jе истакнуто да се строго води рачуна кад се пролази кроз неко хрватско село да не дође до инцидента. Тражило се да се обрати пажња на понашање партизана, на њихову пристоjност и учтивост, а затим се, као пожељно, препоручуjе: „… нарочито раскринкавати четнике Драже Михаиловића и наглашавати да смо ми партизани борци за слободу хрватског и српског народа, а не четници”. Владимир Бакарић jе, следећи линиjу КПХ, jануара 1943. године у Карловцу рекао да „код нас има jош увек шовинизма, и да jе већа опасност шовинизам код Срба него код Хрвата“, и то jе jедна од препознатљивих и траjних константи хрватске политике до данашњих дана.

Нажалост, овакву идеолошку позициjу о наjвећоj опасности од српског шовинизма можемо наћи и у многим радовима и иступањима наших бораца за људска права и jугоносталгичарских противника српског национализма, коjи jе за њих и даље остао наjвећа опасност за развиjање добросуседских односа и наставак модернизациjе и европеизациjе Србиjе. Ова књига читаоца стално опомиње на горку чињеницу да слабо познаjемо своjу историjу, а jош мање следимо смисао њених отрежњуjућих порука. Историjа показуjе да jе обрачун са српским шовинизмом морао да води управо проверени српски кадар, и таj задатак дотични Срби приљежно су обавили као одани и послушни воjници Комунистичке партиjе Југославиjе.

Већ при краjу рата било jе сасвим jасно да су српски национални интереси озбиљно угрожени и доведени у питање, али су Срби и њихови руководиоци остали верни идеjи о заjедничкоj борби два народа против фашизма и разорности великосрпске идеjе и четничког покрета.

У овоj књизи Момчило Диклић нам jе, веома аргументовано, показао како jе хрватски кадар у КПХ и ЗАВНОХ-у преузео политичко и организационо вођство у партизанском покрету и антифашистичкоj борби, користећи при том сваку повољну прилику да ликвидира све визионаре српске судбине људи коjи су настоjали да одбране српске националне интересе и успоставе равноправне односе два народа у току и након рата.

О томе наjбоље сведочи потресно поглавље ове књиге коjе се бави Будачким процесом, на коме су осуђени представници српског народа у партизанском покрету коjи су указивали да се затомљуjу и негираjу жртве и улога српског народа у антифашистичкоj борби. Њихово визионарство огледа се управо у томе што су препознали да се ствараjу услови за афирмациjу хрватске политике самоодређења и самосталности, коjа jе и довела до ерозиjе свих права коjа су Срби остварили у своjоj партизанскоj борби. То своjе визионарство платили су животима, а српски национални интереси већ тада су маргинализовани, док jе српске жртве прекрио заборав и оспоравање. У летку коjи jе био jедини материjални доказ коjи jе у процесу имала оптужба, може се jасно препознати шта jе био разлог за одржавање Будачког процеса, класичног политичког монтираног процеса. Ево jедног цитата из књиге о коjоj пишемо:

„Да ли ти, Србине, можеш бити задовољан ЗАВНОХ-ом, у коме господаре Назори, разни Шиме, Грегурићи и Филипи? Да ли можеш признати своjим представништвом ово тело у коjем седе усташки и домобрански официри, коjи су лили српску крв по Босни, Лици, Кордуну и Баниjи? Раскомадаше и распарчаше нас на десетке народа и народића, комадаjу и цепаjу горе него што су то чинили Немци. Нас Србе мисле заувек оделити од маjке Србиjе и дичног Београда. Све то ниjе никакво чудо ако знамо да ни у jедном вишем форуму Хрватске и на наjодговорниjем месту нема Србина. У Централном комитету Комунистичке партиjе Хрватске нема ниjедног Србина, у свим окружним комитетима сви су секретари Хрвати. Ту jе место Хрватима. У ЗАВНОХ-у, АВНОЈ-у, партиjским форумима, а теби Србине? Теби jе место на бункеру у жици. Зашто се онда борите? За слободну и велику Хрватску. Да сачувате хрватски народ од одговорности за злочине учињене над Србима у Лици, Кордуну и Баниjи. Ко се бори у вашим дивизиjама и бригадама Народноослободилачке воjске Хрватске: Срби, раjа сиротиња. Ко командуjе? Хрвати, усташки синови и рођаци. Командант Хрватске jе Иво Рукавина, рођак гласовитог крвника Јуце Рукавине, комесар Хрватске воjске исто jе Хрват. Командант корпуса опет Хрват, а комесар корпуса усташко дете и усташки брат Вецо Хољевац. Где су браћа овом омиљеном борцу и ‘jунаку’ са Кордуна?“

Такође, веома jе битно поглавље ове књиге коjе се бави проблемом константног потискивања српског питања од 1945. до 1990. године. Чињенице неумољиво говоре да jе у рату разорено 50.000 српских домаћинстава, организовано jе наjвеће пресељавање и колонизациjа српског становништва у Бачку, Барању, Банат и Срем. Из Лике jе отишло 6.840, а из Баниjе и Кордуна 3.240 породица. Колонизациjа и аграрна реформа донеле су велику промену етничког састава Хрватске и значиле даљу реализациjу хрватске националне политике, а осетно слабљење српског националног корпуса. У закључку ове књиге аутор jе jасно одредио своjу позициjу спрам политике коjа jе вођена у оквиру партизанског покрета, и не само у том оквиру. Он jе jасно нагласио супротстављеност интереса Срба и Хрвата у мотивима и начину вођења антифашистичке борбе:

„Политичке разлике међу комунистима КПХ очитовале су се по националноj линиjи, у устанку па и касниjе, све до распада СФРЈ. Разлика између српских устаничких маса и већине комуниста хрватске националности била jе та: за Србе jе приоритетно било да се спасу од режима НДХ, а за комунисте хрватске националности да освоjе власт и створе хрватску државу, те да у њоj спрече евентуално формирање било какве српске териториjе, организоване у било ком облику. Страшна трагедиjа српског народа, углавном, ниjе била тема, а ни интерес руководства КПХ. Своjе планове комунисти хрватске националности не би могли реализовати без српских комуниста, односно кадра. Послушници су били одгоjени с jаком идеолошком наобразбом у духу ‘слепе’ покорности. Руководство КПХ jе, због наведених разлога, избегавало српске интелектуалце. Уочљиво jе било да jе већини руководилаца хрватске националности било приоритетно стварање што веће државе Хрватске, док су Срби хтели Хрватску као равноправну републику заjедничке државе Југославиjе. Део руководства хтео jе Хрватску без Срба.”

Ова изузетно вредна књига Момчила Диклића искрени jе позив да се непрестано залажемо да се сачува и одбрани истина о наjвећем доприносу српског народа антифашистичком покрету у Хрватскоj, jер ћемо jедино тако моћи да спречимо фалсификовање историjе и њену употребу у дневнополитичке сврхе, како се то данас чини у Хрватскоj, не би ли она, накнадно и без праве основе, себи приписала своj jединствени антифашистички легитимитет, за коjи у озбиљноj историjскоj аргументациjи не постоjи упориште.

Маринко М. Вучинић

 

Извор: NSPM




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top