Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Бубањска крвава моба, љето 1941. године

Датум објаве: петак, јул 13, 2018
Објављено у Бихаћ, Стратишта НДХ
Величина слова: A- A+

Трећи јули 1941. освануо је као и прва два, лијеп, сунчан и веома погодан за пољске радове. То мало мушкараца, жена и дјеце што је било око кућа будно је мотрило и радило. Радила је и моба копача кукуруза код Саве Медића у Зегару, група од 12 дјевојака и момака. Код Васе Петровића група, од 10 копача и Милоша Медића, моба од 9 дјевојака и момака.

У јутарњим сатима по Бубњу су крстариле усташке извиднице. Биле су то усташе из сусједних мјеста. Циљ им је био да збуне народ. Код Јоце Медића Стојина дошао је Суљо Пеливановић, син Рамин, одјевен у цивилну одјећу. Усташку одјећу носио је у торби.

Панорама Малог и Великог Бубња (Снимљено 2015.године)
Панорама Малог и Великог Бубња
(Снимљено 2015. године)

Суљо је добро познавао људе и обичаје у Бубњу, јер је раније трговао јагњећим кожицама. Јоци Медићу је саопштио »Нико нек се не боји. Овуда ће данас проћи хрватска војска и наређено је да је сав народ дочека и поздрави«. То је поновио код куће Васе Петровића и његових копача кукуруза, само је тада већ био обучен у усташку одјећу. Тад је и почела пуцњава, па је отишао. Бубањчани нису имали других обавјештења. Нису знали шта се предходна два дана догодило 10—12 километара даље у Суваји и Осредцима. Једино су Медићи и Аџићи дан прије склонили нешто својих ствари у Дољане и у склоништа око куће. Бубањчани нису имали других обавјештења. Нису знали шта се претходна два пушчану ватру. Сусједне куће Доброселског Бубња биле су обавијене црним димом. Оне који су послије напорног рада прилегли понеки и заспали, пробудила је пуцњава.

Зликовачки припремљене усташе затекле су фамилију Николе Бањца за ручком. Тек што се њих деветоро поредало око ниска округла стола — софре, постали су погодна мета. Недостајао им је још један члан, који је отишао у башту да набере младог лука за салату као додатак паленти. Није било ни Ђуре, најстаријег Николина сина. Није усташама вјеровао. Бјежао је по шуми, гдје му је било скровиште, одакле је посматрао шта се све догађа око његове куће. Чула се пуцњава. Први на удару био је петогодишњи Ђурин син, који је пошао да убере лука, а онда сви они за ручком. Бездушно су пуцали и боли ножевима укућане за ручком. Сви су били нијеми од страха. Лежали су свакојако испревртани око охлађеног ручка. Такав призор нашао је једини преживјели члан породице, Ђуро. Пребројавао је мртве и видио да међу њима нема петогодишњег брата. Понадао се да је остао жив. Убрзо га је нашао у башти крај лука. Ишчупао је неколико струкова и онако мртав држао их у руци. Дијете је лежало поломљене главе коју је неки усташа нагазио ногом.“

Ране до данас нису зацјелиле. Зидине запаљене куће Шкрбића у Малом Бубњу. У овој кући је стао живот крваве 1941.године.
Ране до данас нису зацјелиле. Зидине запаљене куће Шкрбића у Малом Бубњу. У овој кући је стао живот крваве 1941.године.

Пуцало се по Бубњу. Дим се ковитлао и људима околних села било је јасно шта се догађа. Многи су мислили да су усташе кренуле у акцију и претрагу шума. У првом налету на Доброселски Бубањ усташе су заклале и убиле 13 жена, 6 дјеце и једног човјека: Бањац Драгу, Стану, Мику, Саву и још троје дјеце; Јеку Дрчу, Кантар Милку, Соку, Сају и Сокицу; Керкез Јеку и Драгицу, Смиљу и Мику (9) година). Двије су фамилије скоро уништене (Пајан Шкрбић, Марија и њихова слушкиња Смиља). Горјеле су куће, али се није знало да у запаљеним кућама Миле Керкеза и Николе Бањца горе и њихове жене и дјеца. Усташе су трчале за изнемоглим старцима, женама и дјецом. Уплашене и изнемогле било је лако савладати.

Један дио усташа је прешао у Добросело. Мушкарци су побјегли, а жене и дјеца нису далеко ишли од кућа. Било је и радозналих, као удовица Сока Шарац, која није вјеровала у усташка злодјела. Храбрила је око себе жене и дјецу. Пуцњава је одмицала кућама Радаковића, а Сока је радознало пошла према усташама. Повела је собом и кћерку Душанку и комшиницу Јеју. Примијетиле су их усташе и припуцале. Видјевши да нема шале, склониле су се у густо жито, али су их усташе пратиле, опколиле и наредиле да устану. Сока није устала. Усташа је удара ципелом у сљепоочицу. Остала је мртва. Душанка се тешко одвајала од мртве мајке. Усташа Нине Марковиновић, закржљали осамнаестогодишњи момак, желио је доказати себе, своју снагу и усташку власт и терор којег чине над недужним српским народом. Душанку је рафал покосио и пала је преко своје мајке тешко рањена. Тек кад је видјела да је њена кућа запаљена и да гори, вриснула је и са оно мало снаге потрчала. Усташа је поново пуцао. Душанка се мртва сурвала на земљу.

Бубањ се никада није опоравио од усташки злочина из 1941.године. И овог рата Бубањ страда. Погорјеле и срушене куће у Аџићима, Велики Бубањ
Бубањ се никада није опоравио од усташких злочина из 1941.године. И овог рата Бубањ страда. Погорјеле и срушене куће у Аџићима, Велики Бубањ

У кући Илије Радаковића усташе су затекле четири члана породице. Малољетни син Раде је чувао овце. Мајка Боја је звала дјецу кући, јер су јој усташе наредиле. У кући је била и стрина Милица и Радина сестра Милка. Раде, један од преживјелих чланова прича: »Све су нас натјерали у кућу да легнемо. Док су жене преклињале да нас не убију, усташе су већ пуцали из пушака. Осјетио сам јак бол у лијевој плећки. Пао сам поред мајке, стрине и сестре. Успио сам видјети како усташем боду ножевима моје који су показивах знакове живота. Упорно сам ћутао и мировао. Усташе су изашле и запалиле кућу, а ја сав обливен крвљу, хтио сам да се некако извучем из куће у којој се већ осјећао дим, али још су се чули кораци усташа по дворишту те сам се брзо вратио и поново легао поред мртве мајке. Један од усташа отворио је врата и прогунђао: »Лако је врагу за њих«, а затим отишао. Ватра и дим су све више захваћах кућу и Раде је одлучио да опрезно изађе. Није могао своје мртве укућане да извуче. Није имао снаге. Изашао је и брзо умакао у шуму. Тамо је нашао* оца Илију и рекао му шта се догодило. Мало даље од куће Илије Радаковића и његових сусједа, погинуле су 4 жене: Радаковић Сава, Сара, Јања и Јања Данина. На другом правцу усташког налета био је Жегар и у њему група кућа Дољанског Бубња. Ту су радили копачи кукуруза. Било је више моба. На удару је била моба Саве Медића, којег су усташе отјерале већ међу првима. Копачи кукуруза радили су на малој њиви испод Љутице и њених падина. Међу 12 пари младих и вриједних руку било је 9 дјевојака. Радиле су не знајући шта се догађа недалеко од њих. Пуцњава им се све више приближавала. Недалеко од њих видјели су како’ су усташе побиле двоје дјеце Јове Медића која су се до тада играла код оваца. Били су немилосрдни и свирепи и према дјеци. Видећи шта се догађа, престао је рад руку и ударци мотика. Тројица мушкараца брзо су се договорили за бјежање. Петар и Душан Медић и Миле Поткоњак бјежах су свак на своју страну. Имали су среће и користећи шуму и ограде, нестали су испред усташа. Код дјевојака су брзо стигле усташе. А оне, окружене наоружаним усташама, нису имале снаге да бјеже. Обузете страхом, грлиле су једна другу, док су усташе постављале пушкомитраљезе за дејство. Најприје је опалио само један метак из пушкомитраљеза. Тај једини хитац погодио је Стану Медић, дјевојку од 19 година и она је прва постала жртва усташког терора. Остале дјевојке постале су још збуњеније и почеле су да се још више привијају једна другој. Усташама су тако биле још погоднија мета да их из пушака једну по једну дотуку. Остале су лежећи, мртве, једна преко друге као пожњевено снопље. Њихове мотике и бијеле блузе биле су крвљу попрскане. Поврх њиве и данас пролази пут, а испод њега је неколико гробова са спомеником и именима дјевојака. То су: Медић Николе Мика (17 година), Медић Марије Боја (18), Медић Павла Дара (16), Медић Илије Мика (19), Ђапа Јована Бика (23), Ђапа Јована Дара (21), Радаковић Петра Јела (18) и Радаковић Петра Дара (15 година).

 

О тешкоме злочину испјевана је потресна пјесма :

 

То је било дванаестог јула

кад погибе дванаест српских цура,

Дванаест цура, дванаест соколова

Од усташког праха и олова.

 

Убио их Марковновић бале

кад су младе кукуруз копале.

Јадне мајке по шумама лете

свака пита гдје је моје д’јете,

 

Кћери моја, мој зелени струку,

пружи својој јадној мајци руку.

Па нам каж’те, наше кћери миле,

јесу ли вас усташе мучиле,

 

јесу ли вас из пушке убиле,

или живе у јаму бациле.

Сума, гора сва природа н’јема,

из тишине одговора нема.

Жегар / Велики Бубањ - споменик 12 српских цура настрадалим од усташког терора 1941.године (стари снимак)
Жегар / Велики Бубањ – споменик 12 српских цура настрадалим од усташког терора 1941.године
(стари снимак)

Усташе, разјарени крвници клали су немилице све живо, старце, жене и дјецу. Стигли су и пред кућу Милоша Медића (Мише). Ту је било неколико жена и с њима Сара Медић. Њу су погодили у врат. Сара је све то преживјела и прича: »Усташе су дошле пред кућу и пуцале у мене. Нису ме смртно погодиле. Пала сам сва обливена крвљу. Рана је била на врату, па је крвављење било боље видљиво. Гутала сам и мировала, као да сам мртва. Чула сам кад је моја мајка рекла усташама »Што то радите, бога не видјели«. Опалио је метак и моја мајка је пала мртва крај наше куће. Исто тако чула сам кад је један усташа питао »Шта ћемо са њима?«. Други је одговорио — »Затрпаћемо их кад се вратимо«. Чим се мало смирило Сара је устала и потрчала најближој шуми. У близини је било усташа које су пуцале за њом. Побјегла је у Бурзинку. На њиви су били копачи. Сара је испричала копачима шта се догодило у Зегару. Престао је рад. Мотике су остале на њиви. Копачи су запрепаштени побјегли далеко у шуму гдје су мислили да ће спасити живот. Усташе су стигле и до кућа Аџића. Ту су затекли: Смиљу. Аницу и Јелену Јоце Медића (Љујчића). Јелена је измакла на друга врата и склонила се. То је примијетио Делач, командир оружничке постаје из Дољана и рекао:»Немој мислти да ја кољем. Ја сам заклао само јаре Јове Ђуђића. Да су тебе нашле усташе, не би ти опростиле«. Док је Јелена разговарала с Делачем, један усташа је запалио сијено, а други је примијетио: »Знаш да је наређено да се ове куће не пале«.

Жегар / Велики Бубањ - споменици уз споменик 12 српских цура, гдје су покопаване саме<br /> настрадале цуре и њихова ближа родбина , сами мјештани Жегара (Медићи ) .<br /> (Снимљено 2015.године )<br
Жегар / Велики Бубањ – споменици уз споменик 12 српских цура, гдје су покопаване саме
настрадале цуре и њихова ближа родбина , сами мјештани Жегара (Медићи ) .
(Снимљено 2015.године )

Тих дана добро се сјећа и Никица Медић који прича: »Остала је моја мајка Марија код куће. Био сам радознао шта се све догодило. Ја и Даника кренули смо пажљиво на згариште гдје се још навелико ватра свјетлуцала и рушили поједини дијелови огорјеле грађе. Пуцњаве није било, али тишину је реметила рика говеда, звекет клепки и бронзи стоке која је харала по напуштеним пољима. У кући Саве Медица усташе су затекле Смиљу Медић, њену нећаку Милку Медић (ученицу гимназије у Земуну) и њеног шестогодишњег брата Богдана. Милка је молила Смиљу да бјеже, што је ова одбила. Милка се с малим братом склонила у собу, у коју је ушао усташа. Препознао је Милку, јер су заједно ишли у гимназију. »Откуд ти, Милка, овдје?« — упита је знанац. »Дошла сам код својих на ферије«. Нато ће он — »Сада никуда не крећи, а касније бјежи куда знаш«. Изишавши пред кућу рече осталима да у кући нема никога (Милкина ујна је убијена пред кућним вратима). Милка је побјегла с братом Богданом и причала о злочину: »Испред куће Николе Медића лежало је троје мртве дјеце избодене усташким бајонетама и набацане једно на друго. Нису била старија од пет година. Пред вратима куће Саве Медића лежала је мртва Савина снаха, руку облијепљених тијестом, којим је припремала хљеб за тежаке. Мало даље лежала је крвљу заливена Милка, а код куће Станка Медића напола изгорјела Драга. На гувну Николе Медића убијене су и остављене Дара и Смиљана. Нешто даље од њих лежало је четворо мртве дјеце; двоје Јове Медића, а двоје Станка Медића. Усташки кољачи су им прекинули безбрижну дјечју игру код оваца. Недалеко од дјеце лежале су мртве: Смиља и Јека Медић. Тамо даље, у Таванима, на некошеној ливади, лежао је Сава Ђапа, бубањски горостас, а поред њега коса и задњи откоси. Код групе кућа Крнета, недалеко куће Дане Крнете, убијена је његова жена Боја, пред очима своје кћери Кате. Мало даље лежала је на путу Смиљана, Давидова жена, на којој је изгорјела одјећа, а тијело дјеломично опаљено, што је псима погодовало да је мртву развлаче. Ту у непосредној близини, у штали са сијеном изгорјела је Јока, Јованова жена. Стравично је то изгледало.«

Жегар / Велики Бубањ - споменици уз споменик 12.српски цура, гдје су покопаване саме настрадале цуре и њихова ближа родбина , сами мјештани Жегара (Медићи) . (Снимљено 2015.године)

Жегар / Велики Бубањ – споменици уз споменик 12.српски цура, гдје су покопаване саме
настрадале цуре и њихова ближа родбина , сами мјештани Жегара (Медићи) .
(Снимљено 2015.године)
Споменици снимљени осамдесетих година прошлог вјека.
Споменици снимљени осамдесетих година прошлог вјека.

У усташком извјештају од 12. јула 1941. године, Заповједништву 1. хрватске оружничке пуковније у Загребу писало је: »Трећи липња 1941. године… Сељанка Стана Павичић из Бубња, котар Доњи Лапац, Хрватица, по њеној изјави налазећи се на пољу, била је нападнута од стране три непозната човјека наоружана с пушком, који су јој запретили, да ће они њу сада заклати, као и да су јој рекли: Ви, Хрвати, сада са нама попуњавате »безданке« (јаме без дна), а ми ћемо кад дође наше вријеме са вама. Она је побјегла . . . То је јавила члановима помоћног усташког одреда у селу Бубњу, а они су о том извјестили свог заповједника г. Матаију у Доњем Лапцу. Овај помоћни усташки одред отишао је одмах у Бубањ и тамо кога су стигли су заклали, поубијали из пушака и пушкомитраљеза и то било у кући, пред кућом или напољу, а без обзира на пол и добу… Поводом овога догађаја убијена су у селу Бубњу 152 лица, а рањених је један мањи број, који нисам могао утврдити, а запаљено је око 20 кућа«.42 У усташком извјештају нису дати тачно подаци, јер су они послије покоља у Бубњу, и у другим мјестима, извјештавали усташку команду на основу изјава мјештана, који нису знали нити су могли дати точне податке. Усташе наводе да је у Бубњу погинуло 152 лица, а пописом је установљен точан број 83, рачунајући ту и Доброселски Бубањ, Шарце и Радаковиће. Од тог броја убијено је и заклано 37 дјеце, међу њима је 10 млађих од 5 година, 28 жена, 6 мушкараца и 15 дјевојака.

Споменик који се налазу уз саму јаму Безданку у Боричевачком Бубњу,гдје су усташе 1941.године убациле преко хиљаду српских мученика из околних личких и босанских села. (Снимљено осамдесетих година прошлог вијека)
Споменик који се налазу уз саму јаму Безданку у Боричевачком Бубњу,гдје су усташе 1941.године убациле преко хиљаду српских мученика из околних личких и босанских села.
(Снимљено осамдесетих година прошлог вијека)
Рушилачке руке нису поштедјеле ни овај споменик поред јаме Безданке.
Миниран је у “ олуји “ августа 1995.године
(Снимљено 2015. године)
Боричевачки Бубањ - јама Безданка , гробница преко хиљаду жртава уташког злочина из 1941.године. (Снимљено 2015. године)
Боричевачки Бубањ – јама Безданка , гробница преко хиљаду жртава уташког злочина из 1941.године. (Снимљено 2015. године)

Марковиновић и остали чланови помоћног усташког одреда у Бубњу изјављују како је на њих неко пуцао из оближње шуме, а да је неки Војин Шарац из истог села, такође уочи овог догађаја, рекао њему: »Ви, Хрвати, сада бацате у безданке, а ми ћемо завршити«. Овај Шарац налази се у бјекству. Види се да су усташе злочине у Србу, Суваји, Осредцима и Бубњу оправдавали појавом наоружаних људи око Срба. Истина је, међутим, да су се усташе плашиле због својих нечовјечних и бруталних поступака а то се може видјети из већине извјештаја.

Послије догађаја у Суваји, Осредцима и Бубњу, народ се склањао тамо гдје је мислио да је безбједнији. Али и у шуми, гдје се најчешће боравило, није било сигурно. Изгледало је као да више нема живота и сигурна мјеста. Прва ноћ послије покоља била је посебно тешка због трагичног растанка с најдражима. У шуми метеж, плач мале дјеце. Људи знају како треба нешто да раде, али не знају шта да раде. Густа шума и камењари с поскоцима којих се у том моменту људи нису бојали. Осматрали су и опрезно прилазили згариштима и кућама да би се снабдјели храном и одјећом (Причало се како су мјештани села Нетеке изненађени и похватани). За извиђање и јављање били су најпогоднији дјечаци од десет година, који су, иако млади, најозбиљније прихваћали тај задатак. Они су одређивани јер се рачунало да су мање изложени усташком хиру, иако ни они нису били поштеђивани.

Међу усташама у Боричевцу живјеле су три српске породице. Породица Петра Пилиповића је на крај села. Није далеко од његове куће ни провалија у коју је бачено на стотине мушкараца, жена и дјеце. Усташе нису ни њих поштедјеле. Дошле су изненада, ту из комшилику. С њима је била позната тројка помоћног усташког одреда у Бубњу. Знали су како ти људи живе. Миле Марковиновић морао је имати срце разјареног крвождера да се напије крви свог првог комшије. Затекли су комшије на спавању и без тешкоћа поклали у кревету. Клали су редом, али и без реда. Усташа је ножем захватио малу Милку преко врата, отац Петар, видећи то, избацио ју је кроз прозор. Нађени су заклани у кући син Гојко. (три године) и још двоје дјеце, Петар и његова жена Саја, те Петрова мајка Станица. Остала је Милка стара четири године. Престрашено дијете је бјежало у ноћ и тако успјело стићи до куће Миле Гужвине у Пишталима. Плач дјетета осјетили су заправо пси, па је лавеж паса пробудио Милу и тако је Милка прихваћена у кућу. Знах су шта се с њенима догодило. Чували су је у својој кући неколико дана, а послије одласка из Боричевца у Бихаћ малу Милку преузима жена лугара Чуљата из Горњег Лапца. Она је малу Милку лијечила, али је по усташком наређењу морала малу Милку предати усташама. Милка све што зна о себи, чула је од Цуљата. Поближе податке о себи сазнала је тражећи матични лист (Истина о Милки утврђена је уз помоћ свједока и ожиљака на врату).

У центру Боричевца живјеле су двије српске породице Вучковић. Заједно су расли, ишли у школу и створих пријатељства и кумства. Одједном све се измијенило. Више се нису познавали. Завладала је неизвјесност. Нико неће да каже шта се догађа са српским народом, и шта се Вучковићима спрема. Близу су куће Пилиповића, али ни о њима ништа нису знали. Већ у првим данима одведени су Петар и Јово Вучковић. Неколико дана касније одвели су и Драгињу Вучковић, дјевојку од 21 године, и у Кулен Вакуфу у најтежим мукама убили. (Њене најбоље другарице с којима је до тада ишла у школу и друговала с њима нису је више познале.) Од осталих 5 чланова куће Марка Вучковића сватко је имао своју голготу и своју причу. Стево се, стигавши из бивше југославенске војске, одмах почео склањати јер је, путујући до куће, видио шта се све догађа с људима. Шума му је била дом. Једног дана Марка и сина Никицу ухватиле су усташе. Ту је био и сабирни центар-затвор (кућа Грце Павичића, кафеџије у Боричевцу). Подрум је служио за импровизиовани смјештај талаца. Затворили су Марка и Николу, како би их, чим се скупи већи број, отјерах, заклали и бацили у јаму. Марко није мировао. Није усташама вјеровао. Провалио је прозор и кад није било никог близу, помогао сину и с њим побјегао ноћу у шуму. Мара, видећи да нема шале, јер јој је преполовљена породица, шаље кћерку Борку с овцама код сестре Бојане у Бубањ, а она покушава да се склони у сијено своје куме, са којом је много пута кафу попила и једна другој своје тајне причале. Кума је Мару примијетила. Дошла је до ње и опоменула је — »Ту не смијеш бити, иди куда знадеш«. Мара је тада побјегла у правцу Лисца и одатле шумом све до Бубња. Код сестре у Бубњу нашла је кћерку Борку, а касније су стигли Марко и Никола. Хрватски свештеник у Боричевцу Мијо Фришић и усташки старјешина Иван Павичић, те његових 100 усташа не би Вучковићима опростили, поготово да су их ухватили посхје сукоба на Брежинама и усташког пораза 29. јула, 1941. године.

Поштовање предака и сјећање на крваву 1941.годину. Споменик убијеним Керкезима и Шкрбићима из Малог Бубња , подигнут на гробљу у Доброселу.
Поштовање предака и сјећање на крваву 1941.годину. Споменик убијеним Керкезима и Шкрбићима из Малог Бубња , подигнут на гробљу у Доброселу.

Извори : КОТАР ДОЊИ ЛАПАЦ У НОБ 1941-1945.

Изјава Милана Ђапе (узета 1968.), налази се код аутора.

Изјава Николе Керкеза (узета маја 1979.), налази се код аутора.

Изјава Николе Керкеза (узета маја 1979.), налази се код аутора.

 

Изјава Раде Радаковића (узета 1968.), налази се код аутора.

 

Према казивању Миће Медића пјесму је спјевао Душан Опачић Јојин из Пољица код Дољана.

Погинуо у НОБ-и. Догађај и пјесму народ је прихватио па је забиљежено неколико варијаната.

Догађај својом трагиком има чисто митску непролазност, а баладну љепоту.

 

Изјава Саре Медић (узета 1968.), код аутора.

Изјава Јоце Медића Лујичића (узета 30. 1. 1969.), налази се код аутора.

Изјава Никице Медића (узета 1969), налази се код аутора.

Архив ВИИ, к. 1 и 2, док. бр. 39 — £онд НДХ.

 

Извјештај Крилног оружничког заповједништва Госпић, АВИИ, к. 1. и 2, ђ. 39.

Казивање Николе Керкеза из Бубња.

Извор: http://selokalati.blogspot.com

Везане вијести:

Ђуро Танкосић: Велико српско страдање у Великој жупи Крбава и Псат

О овоме нико не прича и не пише, само зато што су Срби у питању

Гаравице: Стратиште 12.000 Срба

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top