Bratunac: Naša istina još čeka pravdu

Datum objave: četvrtak, jul 2, 2015
Objavljeno u Podrinje
Veličina slova: A- A+

Srbi u Srebrenici i Bratuncu ne zaboravljaju zločine pod komandom Nasera Orića (8). Lukić: Britanska rezolucija pokrenula najcrnje, neizmirene račune. Ovi su dani preteški za srpski narod u Podrinju

Bratunac

Bratunac            Foto Igor Marinković

E, DUŠO moja… ovde je dan – pomrčina. A, noć, najduža na kugli zemaljskoj.

Bratunac, spomen-soba srpskih žrtava, reči ječe između imena i fotografija. Dolaze majke, stižu sinovi, pristižu unuci ubijenih Srba iz Podrinja.

– Nema dana da neko ne dođe – kaže nam Nebojša Lukić, predsednik boračke organizacije. – Nema dana da neko od porodica ubijenih, ne zatraži kakvu pomoć. U novcu. U ogrevu… Pa, ako hoćete, i u hrani. Meni je teško kad dođu, a još teže kad svima ne mogu da pomognem. A, najteže je kad na licima pročitam da su zaboravljeni. Razočarani. Prosto, da nemaju nikakvu nadu. Drži ih, valjda, još u životu sećanje na najbliže, ubijene.

Odzvanjaju koraci. Bude usnule. Ovi dani su teški, preteški za srpski narod u Bratuncu i Srebrenici. Šta će doneti vreme koje sledi? Britanska rezolucija o Srebrenici pokrenula je najcrnje, neizmirene račune. Oni zaglušuju vapaj unesrećenih porodica, nedužno stradalih. Otkopava preživljeno. Oživljava umrlo. Budi najcrnje misli. One iz drugog rata. I, ove iz poslednjeg. Rđavo iskustvo zamagljuje vidike. Zatamnjuje svest. Kome je i zašto bila potrebna ta rezolucija?

POMEN I OPOMENA Početkom jula u Bratuncu i Srebrenici biće obeleženo stradanje Srba u Podrinju. Četvrtog dana u ovom mesecu, služiće se pomen na Bratunačkom groblju, kao i u drugim mestima srpske tragedije. U Srebrenici obeležavanje počinje od 8. jula. Donedavno, 12. juli, bio je dan pomena i opomene, kada su na Petrovdan 1992. godine stradala sela bratunačke i srebreničke opštine. Odnedavno, ovo zajedničko sećanje na žrtve je – razbijeno. Kome je stalo do toga da se, kao do sada, srpski narod Podrinja ne sabere na jednom mestu? I to je opomena.

– Da neko ponovo, ponovo… i opet, lovi svoju zlatnu ribicu u tuđoj, nedužnoj krvi – kaže Lukić. – U stradanju i jedne i druge strane. I srpske i bošnjačke. Da nas još više udalji. A taman smo počeli da živimo, kako-tako, jedni pored drugih. Kuda ćemo? I do sada smo bili – ovdašnji.

Lukić, u spomen-sobi u kojoj gospodare muk i tišina, čini se da nema šta više da kaže. Ipak…

– Niko ne spori da je bilo zločina u Srebrenici, ali bilo ga je na obe strane. I u Srebrenici su stradali Srbi, čitava srpska sela oko Srebrenice su stradala. I oko Bratunca – govori nam. – To je istina. Ali, naša srpska istina nikako da dočeka pravdu. Eno grobova. Evo fotografija, biografija… ko želi, neka dođe i vidi. Nije ova spomen-soba, i nije srpsko groblje na kraju sveta. Srpske majke još tragaju za svojom decom, ali ih ne nalaze. Ne znaju gde su grobovi. A nije u duhu naših običaja da otkopavamo stare grobove i prenosimo kosti…

Odzvanjaju koraci, reči udaraju u zidove, pa se vraćaju.

Lukić priča:

– Nedavno mi je stigla japanska televizija. Novinari, satima, nisu izašli odavde. U neverici pitaju: „I srpska deca su bili žrtve?“ Kažem im: „Eto, vidite i sami… I deca, i žene, i starci… Jesu li oni bili vojnici?“ Kazao sam im i to: „Sve ovo što vidite ubijeno je u svojim kućama, na svojim njivama. Nisu išli u tuđe da ubijaju, pljačkaju i pale“.

Zaustavljeni životi. U spomen sobi – sećanje.

Zastajemo ispred fotografija braće Simić, iz Sikirića, opština Bratunac. Četiri brata: Jovica, Živadin, Vojislav i Radoslav. Ubijeni 14. decembra 1992. godine. Iznad fotografija Živadinovog sina Dragana. Ubijen u zimu 1993.

Spomen-soba, kao lavirint. Ne znaš odakle polaziš i kuda završavaš. Ne znaš s koje si strane ušao i na koju stranu da izađeš.

– Nedavno mi je stigla japanska televizija. Novinari, satima, nisu izašli odavde. U neverici pitaju: „I srpska deca su bili žrtve?“ Kažem im: „Eto, vidite i sami… I deca, i žene, i starci… Jesu li oni bili vojnici?“ Kazao sam im i to: „Sve ovo što vidite ubijeno je u svojim kućama, na svojim njivama. Nisu išli u tuđe da ubijaju, pljačkaju i pale“.

Zaustavljeni životi. U spomen sobi – sećanje.

Zastajemo ispred fotografija braće Simić, iz Sikirića, opština Bratunac. Četiri brata: Jovica, Živadin, Vojislav i Radoslav. Ubijeni 14. decembra 1992. godine. Iznad fotografija Živadinovog sina Dragana. Ubijen u zimu 1993.

Spomen-soba, kao lavirint. Ne znaš odakle polaziš i kuda završavaš. Ne znaš s koje si strane ušao i na koju stranu da izađeš.

HARANGA I HAJKA Mi smo ovih dana suočeni sa ponovnom, užasnom harangom i hajkom – govore Srbi u Bratuncu i Srebrenici. – Svi smo imali rat, a rat je nametnut spolja… Ipak, svi su drugi žrtve, samo Srbi nisu. Onome ko tako, naopako, tumači našu prošlost, nije ni stalo da se ovde pomirimo.

Evo fotografija porodice Matić iz Bjelovca. Otac Radivoje, između ćerki Snežane i Slavke. Samo portreti, a čini se da su pružene ruke u prekinutom zagrljaju. Sve troje ubijeni su na kućnom pragu. Neko je ostavio sveže cveće, ispod. Za Matiće i sve koji su oko njih.

– Ovde su Petrovići – slušamo Nebojšu Lukića, dok pokazuje petoro pobijenih iz jedne kuće.

Iznad, starina Mirko. Imao je osamdeset osam godina, penzioner rudnika „Sase“. Ubijen u Bjelovcu, na ognjištu. Ispod ove fotografije – Mirkovi unuci. Petnaestogodišnji Slobodan i devetnaestogodišnji dedin imenjak. Do njih, treći Mirkov unuk, Mladen Petrović. I, četvrti – sin od ćerke – Nebojša Vučetić, ubijen u zasedi na putu prema Bratuncu, dok se vraćao s posla.

Malo dalje fotografija dečaka. On je Čedo Miladinović, četrnaestogodišnjak. Do njega brat Mirko, pet godina stariji. Fotografije u crnom okviru, kao i sve ostale.

– Dok su im ubijali decu, Orićevi vojnici su im roditelje teško pretukli – odzvanjaju reči. – Umrli su, posle dve godine. Koliko su ih oborile fizičke povrede, toliko i bol za decom. Sve nešto mislim: ko bi mogao da živi sa slikama užasa? Gledaš da ti ubijaju decu, a da živiš…

Na uzvišici su srpski grobovi. Bele se spomenici. Ovde je više od 3.000 grobova. Nema dana da se odavde ne prolomi jauk. Nema dana da se, između belih spomenika, ne zacrni od marama.

Beležimo posvete: Sine, rano neprebolna… Stalo vreme, stao život kad mi te ubiše… Utamničili su nam istinu, dete moje… Naseru, zlatni ljiljan i sloboda, tebi crna zemlja…

Bratunac

– Mi ne tražimo ravnotežu zločinu – govori Lukić. – Mi tražimo, samo, pravo na pravdu, jednaku za sve… Decenije su prošle, a pravde za srpske žrtve nema. Nema ni nade. Narod nepravda ponovo ubija. Ubija ih takav život, surova stvarnost i krvave uspomene. A sada smo sa još dubljim jazom. Kome je bila potrebna ta britanska rezolucija. Onaj ko ju je pisao, nije bio ovde gde sada stojimo.

(KRAJ SERIJALA)

Izvor: NOVOSTI

 

Vezane vijesti: 

Zločini muslimana pod Orićevom komandom (1)

Zločini muslimana pod Orićevom komandom (2)

Zločini muslimana pod Orićevom komandom (3)

Zločini muslimana pod Orićevom komandom (4)

Zločini muslimana pod Orićevom komandom (5)

Zločini muslimana pod Orićevom komandom (6)

Zločini muslimana pod Orićevom komandom (7)

Podrinje – Jadovno 1941.

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top