Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Божидарка из Велике Жуљевице

Датум објаве: четвртак, август 24, 2017
Објављено у Јастребарско, Козара
Величина слова: A- A+
ГЛУМИЦА БОЖИДАРКА ФРАЈТ
ГЛУМИЦА БОЖИДАРКА ФРАЈТ

Гости уредника Загребачке телевизије, те вечери, били су Козарчани. Пред камере и под свјетлост рефлектора сјели су генерали и хероји, курири и дјеца с необичним ратним судбинама. За истим столом с ратницима сједела је и Божидарка Фрајт, филмска и позоришна глумица. Само, она није дошла ни као лијепа жена из филма „Жива истина“, за чију је улогу на фестивалу у Пули 1972. добила „Златну арену“, ни као млада партизанка из „Ужичке Републике“. Дошла је као гост уредника да чује причу о Козари — и себи.

Зато Божидарка неће замјерити што ту причу морам поновити од почетка, јер она почиње с Козаром 1942, од њене друге године.

Богдан Грубљешић, Божидаркин отац, отишао је у устанак на Козари 1941. са још два брата и три сестре. Рањен је у мају 1942. на бункерима код Приједора, када је град први пут ослобођен. У офанзиви, у јуну 1942, његова рана још није била зарасла када су га заробили Нијемци и потјерали према Земуну и Сајмишту. Како је Богдан побјегао из транспорта и доспио у село Жабаре, живих свједока нема да нам то испричају. Са првоборцем Симом Симићем, чије родно село сада носи његово име, успоставио је одмах везу, а када су наишли Крајишници, није могао да одоли и отишао је с њима на ровове Сремског фронта. Погинуо је на Бијељини као борац Друге крајишке бригаде.

У истој офанзиви мајка Вида свучена је с Козаре у сабирни логор Церовљане. Даље, пут је водио кроз Јасеновац у село Клокочевац крај Бјеловара. У наручју је носила малу Божидарку, своје једино дијете. Село је било партизанско и у њему је једне ноћи много пуцало. Дошле су усташе и оне које одмах нису побили, отјерали су поново у логор. Виду су, с породицом код које се била склонила, спровели у Сисак и затворили у бившу творницу шпирита. Већ сутрадан по доласку, мајкама су одузели дјецу. Осумњичене да су сарађивале с партизанима, стријељане су ноћу. Међу њима је била и Вида Грубљешић.

Како је то било испричала је тада Радосава Љубишић, десетогодишња дјевојчица са Вриштика под Просаром. Дословце њена прича гласи:

„Било је то љетос када дођоше Нијемци и с њима усташе. Моја мама стрпа у врећу нешто хране и кренусмо куд и остали народ. На Козари смо остали свега четири дана, јер нам рекоше комшије да су отишли Нијемци. Кад смо сишли у село, имали смо шта видјети: све је било спаљено. Још се димила цигла, куд год погледаш, свуда тиња жар. Онда су нас потјерали у логор. У Церовљанима врило је од народа. Било је дјеце у јастуку, жена и цура. Храну што смо били понијели појели смо још у Козари. Овдје смо чупкали траву и јели корјење. Једне ноћи, пребацили су нас у село Уштице. Ту смо остали на вјетру и киши једну седмицу, а затим дотјерани у Јасеновац. Одмах су одвојили мушку дјецу а нас стрпали у вагоне и дуго смо се возили. На једној станици одшкринули су врата да се не погушимо, али нисмо смјели излазити. Онда су нас усташе одвеле у неко село код Бјеловара и раздијелили по кућама. Послије неколико дана, много је пуцало и водила се борба. Сутрадан, усташе су нас опет покупиле. У шуми, изнад села, стријељали су неке људе и жене. Ми смо то морали да гледамо. Тада сам видјела, и то је било страшно, како су везали једног човјека за крмачу, а за њега жену и дијете. Уплашена свиња је бјежала кроз шуму, а усташе су гађале једно по једно. Онда су нас опет стрпали у вагоне и дотјерали у Сисак. Ми смо много плакали, јер су усташе тукле наше мајке кундацима у леђа, а оне су чупале своје косе. Када су их одвели и стријељали, ми више нисмо плакали. Мени је било свеједно, хоће ли и мене убити. Ми, одраслије дјевојчице, пригрлиле смо оне малене што нису могли ни да пужу. Када су нас опет возили у Загреб, дјеца су умирала, и ми смо се у почетку плашили, јер кад су умирали, нису затварали очи. Ми смо онда малу дјецу, која нису умрла, стављали у крило и чували. Она су била много гладна и жедна.“

У вагонима за стоку довучено је 850 дјеце из Старе Градишке. Био је то први транспорт. Усташе су нас пожуривале да што прије испразнимо композицију. Извукли смо четрдесеторо мртве дјеце. Док су преношена, умрло је седамнаесторо, а за вријеме купања и раскуживања још тридесет седморо.

На трећем колосјеку загребачке жељезничке станице владао је ужас. Испред „Разкужне“ постаје на Сењаку било је још горе. Јер у току августа, септембра и октобра 1942. једна композиција из Старе Градишке сустизала је другу из Сиска. Укупно 53 транспорта са 12.779 дјеце. Загребачка прихватилишта — Главни завод. Дјечији дом на Јосиповцу, Дворана светога Јеронима, Зимски цвијетњак надбискупије и зграда Удружења учитељица у Кукуљевићевој број 19 — нису могли да приме сву дјецу.

Професор Камило Бреслер и Јана Коцх, млада сестра Црвеног крста, били су међу истакнутим организаторима спасавања дјеце на загребачкој жељезничкој станици. Јана се сјећа:

„Још једном то све не бих могла преживјети. У вагонима за стоку довучено је 850 дјеце из Старе Градишке. Био је то први транспорт. Усташе су нас пожуривале да што прије испразнимо композицију. Извукли смо четрдесеторо мртве дјеце. Док су преношена, умрло је седамнаесторо, а за вријеме купања и раскуживања још тридесет седморо. Радници из жељезничке колоније, кришом од усташа, доносили су канте с водом и квасили вапијуће дјечје усне.

Не, заиста, то се не може описати. Сљедећи транспорт од хиљаду дјеце био је још стравичнији. Пред отвореним вагонима чула се само тиха и много тужна мелодија, прекидана по којим дубоким јецајем. Помодрела од плача, дјеца су лежала на голом поду или у клупче смотана на прљавој слами. Она мало одраслија чучала су држећи главу наслоњену на кољена и гледала бескрајно тужним погледом. Била су преплашена као птићи. И овдје је умрло осамдесет и четворо.

ТРАНСПОРТ ЖЕНА И ДЕЦЕ ИЗ ПОТКОЗАРЈА У УСТАШКЕ ЛОГОРЕ
ТРАНСПОРТ ЖЕНА И ДЈЕЦЕ ИЗ ПОТКОЗАРЈА У УСТАШКЕ ЛОГОРЕ

У транспорту од 17. августа 1942. допремљено је на загребачку станицу 1.080 дјеце. Њихово спасавање најдубље се урезало у моје памћење. У том транспорту било је далеко више дојенчади од оне мало одраслије дјеце која су падала у несвијест од жеђи. Жене с пеленама и бенкицама извлачиле су из вагона и трпале у корпе као дулеке ону најмању дјецу. Касно у ноћи, открили смо у посљедњем вагону још 250 дојенчади. Тешко су примала бочице с млијеком и цуцлу. Једна осмомјесечна дјевојчица много је плакала. Када сам ја узела у наручје, ућутала је. Ах, чим бих је предала другој сестри, или је положила на сламу, она је опет плакала. Поновило се то више пута. Онда сам је узела и дуго је голицала по врату. Моје тепање шапатом — душо, душице, до данас није престало. Душка је сада одрасла и лијепа дјевојка. Ради као професор дерматологије“.

И професор Бреслер тада није могао да се одвоји од једног шестомјесечног дјечачића. Сада је и Ивица одрастао и има двоје дјеце.

На апел организатора ове хумане акције, више од 200 загребачких породица узело је дјецу из вагона смрти.

Мајку Виду су убиле усташе у сисачком логору, а њену једину кћерку, Божидарку Грубљешић, усвојила је племенита породица Фрајт из Загреба, октобра 1942.

А када су напуњена прихватилишта у којима је и по четворо дјеце лежало у једном кревету, многи љекари су илегално у загребачке болнице увлачили стотине ових малих беспомоћних створења. И када ни то није било довољно, комунисти загребачке партијске организације одлучили су да формирају илегалну болницу. Вјекослав и Маријан Рибарић, браћа, ставили су своју вилу у Врапчу на располагање и она је одмах напуњена дјецом. Тако је у овој необичној болници отпочела борба за спасавање педесет троје козарске дјеце. Захваљујући доктору Златану Сремецу, љекарима Клари и Станиславу Жупићу и доктору Бранку Драгишићу, ниједно дијете овдје није умрло.

Тада су и друге мајке узимале дјецу и плакале заједно с њима. Тражиле су оне податке, било какве трагове о тим малим замотуљцима расутим по перонима загребачке станице, али њих није било. Дјеца више нису имала имена, ни родитеље. Остали су само бројеви и понека цедуљица око врата са оскудним подацима као што су „Бразлетица — Драгица, 1941“. Али, дјевојчица је умрла још у вагону. Или „Перла — црномањаста, плаве очи; 1940. — Босанска Градишка“, писало је на другој картици. Њу су узели Стјепан и Марија Стипетић из Прерадовићеве 12.

578242_10151014933198834_180850546_nВећина дјеце која су долазила из Сиска имала су око врата канапом привезане цедуљице са оскудним подацима. Дјеца су те картончиће кидала, а многе и појела.

Божидарка је свој картон сачувала.

Када је одвојена од мајке, да ли је била с малом и беспомоћном дјецом у Соколском дому или у Солани, у Теслићевом купалишту или у самостану Свети Винко у Сиску — то се поуздано не зна. Али се зна да је композиција из Сиска 16. октобра 1942. довукла 566 мале дјеце с бројевима и картицама испод врата. Њих тридесеторо распоређено је у прихватилиште Црвеног крста у Кукуљевићевој број 19. Божидарка је била међу њима.

Доктор Десанка Рисановић-Штампар зауставила је смрт која је харала у овим прихватилиштима. Здравију дјецу она је одмах одвајала и упућивала у породице.

И само пет дана касније, 21. октобра 1942, дошли су у прихватилиште Катарина и Стјепан Фрајт, супружници без дјеце и узели на издржавање и одгој — како је то записано у документима — женско дијете с бројем 527-а. Имену је додато презиме нових родитеља и поклоњено једно срећније дјетињство.

Тетка је дуго трагала за Божидарком: Дара Грубљешић, првоборац са Козаре
Тетка је дуго трагала за Божидарком: Дара Грубљешић, првоборац са Козаре

Дара Грубјешић, Божидаркина тетка, радећи послије рата у бјеловарској болници као медицинска сестра, чула је једну узбудљиву ратну причу. Жена је говорила о несрећи која је задесила њено село и козарски народ што је ту био дотјеран. Поменула је и логор у Сиску и име једне лијепе и високе жене коју су стријељали, пошто су јој одузели дјевојчицу. Била је то Вида Грубљешић, Божидаркина мајка.

Тада и почиње дуго и упорно трагање.

А када је тетка Дара први пут видјела Божидаркин лик на екрану, сумње више није било.

Са овогодишњих јулских празника из Велике Жуљевице код Козаром вратила се Божидарка са новом личном картом у којој су све рубрике сада попуњене и букетом од 34 каранфила, што су симболично обиљежили године чекања и љубав најдражих.

Сину Томиславу мајка је испричала своју биографију. Он је већ одрастао дјечак и све разумије. А малој Бојани, што широм отворених очију гледа маму како се игра са луткама, њеним јунацима, још није.

За њу има времена.

Извор: Драгоје Лукић – „Рат и дјеца Козаре“.


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

2 komentara za Божидарка из Велике Жуљевице

  1. bbiljana je napisao:

    Nazalost vecina te otete djece koja su iva, sada su protiv sopstvenog srbskog naroda. NJihova domovina je sada , domovina njihovih djelata , koje oni sada vise vole od samih sebe.

  2. Rade je napisao:

    Zašto je tolika omraza prema Srbima u sadašnjoj Hrvackoj? Pa to su sada sve odrasla djeca pobijenih Srba. Šta je to Vatikan uradio sa te djece da su i oni sada dio srbomrzilačke i srboistrebljivačke države? Zašto srbsku djecu nisu slali u Srbiju Nediću, a ne da ih vatikanska sorta preobraća i ponovo usmjerava protiv Srba?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top