Boško N. Kostić: Za istoriju naših dana – predgovor (I deo)

Datum objave: ponedeljak, decembar 28, 2015
Veličina slova: A- A+
(Foto: Srpski kulturni klub)
(Foto: Srpski kulturni klub)

U prilog poslednjih dešavanja gde komunisti opet lažima skrivaju istinu i krive istoriju svojim podmetanjima i klevetama, a u vezi sa postupkom rehabilitacije đenerala Milana Nedića, Vaseljenska TV ekskluzivno objavljuje delove političko – istorijske knjige Boška N. Kostića u izdanju „Nove Iskre“, savremenika i saradnika Dimitrija Ljotića i Milana Nedića i učesnika događaja tokom Drugog svetskog rata.

Predgovor

„Ni sami Bogovi ne mogu učini,

da nije bilo ono što je bilo.“

Ušli smo već odavno u četvrtu godinu izgnaničkog života. Pa, ipak , često nam se čini kao da je sve juče bilo. Mnogo je dana prošlo, ali se eho proteklih događaja još nije izgubio u bučnoj današnjici. Pisac ovih redova pratio ih je iz najneposrednije blizine i bio je svedok onih preteških dana naše tragične istorije, koja je otpočela da se odvija 1941. godine.

Sad se rešio da pred Bogom i ljudima bude svedok. Da svedoči istinu koja – zato što je istina – nikada nije bila svima mila, ali koja se mora jednom saznati u interesu pravde i budućeg boljeg i lepšeg života našeg naroda. Za ovo vreme naše emigracije, kao po nekom planu, zlonamerno se i neistinito prikazuju prilike, ljudi i događaji za vreme teške okupacije. Pri tom se ne čini nepravda samo hiljadama mrtvih, koji su mučenički završili život u borbi i radu, zato da bi bilo bolje narodu; čini se nepravda celom narodu, našoj Otadžbini i njenoj sutrašnjoj budućnosti. Naš novi, slobodni život – ako nam je suđen – mora biti sazdan na pravdi i istini i moramo se poslužiti iskustvima izvučenim na osnovu pravilnog i tačnog gledanja i poznavanja naše istorije. Bez istine, ne može biti prave slobode.

Mnogi ljudi u izbeglištvu, stvarno, nisu obavešteni o događajima naše nedavne prošlosti.

Mnogi drugi znaju itinu, ali smatraju da interesi našeg naroda zahtevaju da se događaji lažnim predstave, ili, u najmanju ruku , da se prećute, jer će se – veruju oni – na taj način najlakše izvuči korist za naš narod.

Ima, dalje , priličan krug onih, koji smatraju da će izmišljotinama, fantazijama i legendama na jednoj, a lažima, klevetama i izvrtanjima na drugoj strani , najbolje pokriti svoju moralnu golotinju, sakriti svoj nedostojni i prljavi rad i život, zabašuriti izdaju i bekstvo od onoga u koga se danas zaklinju (a koji ih je zbog toga, i drugih nejunačkih podviga, stavio pod sud) i obezbediti tako najlakše pozicije u budućnosti.

Najzad, ima i takvih što su sebe svesno stavili u službu neistine, kako bi pripomogli postavljenom cilju neprijatelja našeg naroda: uneti pometnju u nacionalne redove i ne dopustiti da do sloge i jedinstva u njima dođe.

U prvom slučaju, smatramo da je dužnost svih preživelih učesnika u događajima, da verno i istinito iznesu svoja saznanja, kako bi sva nacionalna emigracija, i ona ratna i posleratna – kao i ona od pre ratova – bila stvarno upoznata sa istinom.

U drugom slučaju mislimo da je vrlo pogrešna taktika i rđav rad težnja da se laž istinom prikaže i da se na taj način postižu baš suprotni rezultati. Stvarna istina je već davno poznata svim silnim i moćnim ovoga sveta i mnogo se varaju oni, koji misle da će nevernim prikazivanjem stvari moći da promene njihova saznanja i iskustva. Komunizam će ili biti srušen i proteran iz jugoistočne Evrope, ili to neće biti. Ako bude srušen, vaspostavljanje kraljevine Jugoslavije (u ovom, ili onom vidu) biće ostvareno. Svaka laž, pri tom, može biti samo od štete. A ukoliko komunizam ne bude srušen u skoro vreme, samo je istina onaj faktor, koji nam može dati snage da izdržimo, da se složimo i da i mi doprinesemo konačnom rušenju njegovom.

U trećem i četvrtom slučaju, iznošenje istine jedini je način koji omogućuje da se jasno podele dobronamerni od zlonamernih, istinoljubivi od nosioca laži. Zlonamerni i nosioci laži smatraju ćutanje prvih slabošću ili, čak i nesposobnošću, a , možda, kako su sami obično kukavice, i kukavičlukom.

Mesecima i godinama oni truju naše javno mišljenje, a naročito su se okomili, u poslednje vreme, na naš čestiti, dobronamerni svet u Americi koji nije mogao da bude upoznat sa našim prilikama. Od lažnog obaveštavanja o sebi i svojim zaslugama, oni su napravili profesiju za udoban život, a od napadaja, optužbi, kleveta protiv drugih, oni misle da će sebi stvoriti vremeno, kad dođe čas oslobođenja, političke pozicije. Ti nikogovići koriste i ono malo naše nacionalne štampe, koju imamo danas u emigraciji, i svojim izmišljotinama i izvrtanjem činjenica ne samo što sasvim netačno obaveštavaju našu staru rodoljubivu emigraciju, već je i truju i dovode do razočarenja i očajanja. Ovim elementima učiniti kraj, demaskirati ih, treba da je jedan od prvih zadataka nacionalne emigracije. Znamo da to nije lak posao, ali on mora već jednom početi…

Radi neobaveštenog čitaoca, pisac ovih redova prinuđen je da o sebi kaže sledeće:

Između dva rata piščeva kuća, budući u bliskom srodstvu sa đeneralštabnim pukovnikom Dragutinom T. Dimitrijevićem – Apisom, bila je ne samo rđavo gledana od strane vladajućeg režima, već su i njeni pojedini članovi bili progođeni i bez ikakvih krivica i na robiju osuđivani. Pod tim utiscima proveo je pisac detinjstvo i mladost. Na taj način imao je prilike da vidi i iskusi sav jad i bedu našeg političkog života. Voleo je svoju zemlju, bolele su ga nepravde i, ogorčen njima, nije pripadao nijednoj političkoj partiji. Stajao je po strani od našeg svakodnevnog političkog života i preganjanja. Istine radi mora da napomene, da su progoni njegove porodice redovno dolazili od strane malih i sitnih duša koje su se uvek zaklinjale „najvišim mestom“. Bio je srećan da utvrdi, da ovo ne samo da nije bila istina, već da je, naprotiv, i jedina zaštita i popravka nanetog zla bila, stvarno, učinjena baš i jedino od te strane u čije se ime želelo prikazati da zlo potiče.

Pošto je duže vremena proveo u državnoj službi u inostranstvu, pisac se vraća u zemlju nekoliko godina pred rat u Evropi. Progoni kojima je u to vreme bio izložen Dimitrije Ljotić, predsednik bivšeg Jugoslovenskog narodnog pokreta „ZBOR“ i njegov odlučan stav, učinili su da pisac u početku postane stalan čitalac njegovih organa „Otadžbine“ i „Biltena“, a nešto docnije da se sa Ljotićem i lično upozna.. Uviđajući njegove poštene, istinskim rodoljubljem i hrišćanskom mišlju nadahnute namere, njegovu težnju da svojoj zemlji ukaže lepše, bolje i bezbednije puteve, pisac je pratio sa simpatijama njegov rad, – kao i toliki drugi savremenici i u građanskim i u vojničkim redovima, – ali nikada nije postao organizovani član njegovog pokreta.

Po slomu i kapitualaciji, našavši se u okupiranoj Srbiji, u želji da pomogne koliko to bude u njegovoj mogućnosti, pisac odlazi često kod Dimitrija Ljotića, gde mu u početku služi za tumača i prevodioca. Vremenom postaje skoro nerazdvojan od njega. Prateći iz bliza celokupan rad Dimitrija Ljotića, učestvujući u mnogim razgovorima sa istaktnutim ličnostima, pisac je bio posvećen skoro u sve njegove poslove; na taj način bio je u mogućnosti da uvidi koliko je Dimitrije Ljotić, stavljajući se najpredanije u službu đeneralu Milanu Nediću, doprineo ostvarenju oog zadatka koji je Nedić sebi postavio kada se, po ditkatu najveće narodne nužde, odlučio, u ona vremena ljuta, na saradnju sa okupatorom. Pomoći svojema narodu u najtežem njegovom času, bio je jedini motiv te odluke đenerala Milana Nedića.

Ima jedan prost i jednostavan dokaz da su Milan Nedić i Dimitrije Ljotić uspeli da ostvare ono što su sebi stavili u zadatak. Samo zahvaljujući njima Srbija je bila jedina pokrajina bivše Jugoslavije, jedina oaza u koju su bežali Srbi iz svih drugih krajeva i u njoj nalazili utočišta i skloništa.

Da nije bilo Nedićeve i Ljotićeve žrtve i samopregora onih mnogih rodoljuba što su ih verno pomagali, ne samo što stotine hiljada srpskih glava ne bi imale gde da se sklone, nego bi stoine hiljada ili milioni u samoj Srbiji došli u istu situaciju da beže sa svojih ognjišta, ali ne bi imali kuda. Veličina D. Ljotića i M. Nedića jeste u tome što su jasno uvideli , kad niko drugi nije, da najveća nesreća preti narodu od anarhije i revolucije koju komunisti provode, i što su uprkos opšte slepoće javnog mišljenja, kojim je upravljala komunistička propaganda, primili na sebe da revoluciju uguše i anarhiji stanu na put. Iz srbije su snagom oružja nacionalnih odreda, u otvorenim borbama, isterani komunisti u kojima su i Ljotić i Nedić, od samog početka svoga rada, gledali isto tako teške neprijatelje svoga naroda kakve su videli, na primer, u ustašama. Ljotić je prvi od naših političkih ljudi javno žigosao postojanje saveza između komunista i ustaša i dao dokaze o njihovoj dugogodišnjoj zajedničkoj razornoj akciji protiv Kraljevine Jugoslavije.

Razumljivo je da je delo Nedića i Ljotića bilo predmet besomučnih napadaja komunističke propagande za vreme rata, a za tom propagandom je išla i svetska propaganda. Ta besomučnost je ponavljala neumorno svoju predratnu klevetu da je Ljotić „nemački čovek“. A danas kada su jeci te predratne i ratne propagande u svetu sasvim slegli, njihovi odjeci – po našoj golemoj tragici – zlonamerno i slepo se podrgejavaju i uporno podržavaju i našoj nacionalnoj štampi i nacionalnom društvu. To je, osim štete i naša nacionalna sramota. Znati stvarati, znati istinu i o njoj ćutati znači biti saučesnik u daljem sramoćenju naše toliko osramoćene nacije. Pisac ovih redova, koji zna stvari, rešio je da ne ćuti, da kaže bar onoliko koliko se danas može i sme da kaže…

Klevetu da je Ljotić „nemački čovek“ nekada pre rata u svom listu „Politika“, već je oglasio urbi et orbi Vladimir Ribnikar sa svojim društvom. Nije, međutim objavio presudu zbog te klevete nanete Dimitriju Ljotiću, presude koju je tim povodom, protiv Ribnikara bio izrekao nadležni sudski forum. Sadašnja uticajna porodica Ribnikar imala je pre naše katastrofe takve veze, da joj je pošlo za rukom isposlovati amnestiju za sve krivce štampe baš onda, kada je isticao rok u kome se i ona presuda radi klevete protiv Ljotića morala objaviti. Bivši Ljotićev mladi politički pokret nije po broju bio znatan i jak, pa ipak je u predratnoj Jugoslaviji bio glavna meta svih komunističkih napada. Napadan je on sam više, nego sve ostale velike političke partije zajedno. Odjek tih napada razleže se i dan danas po svetu.

Dimitrije Ljotić se pred Nemce, okupatore, pojavio kao nepoznat čovek. Možda su predratni nemački diplomati u Beogradu znali da je pokret „ZBOR“ bio zabranjen 1940, da su mu prvaci i mnogi omladinci od oktobra 1940. do 27. marta 1941. proveli u zatvoru, da je za to vreme Ljotić bio u bekstvu i u skloništu, a možda sve to i nisu, kao po njih beznačajno, ni zapazili. Gotovo redovno pri prvom prijemu koji je Dimitrije Ljotić uspeo da zakaže kod nekog nemačkog faktora satima se čekalo da se otvore vrata kancelarije. Na takvim sastancima dešavalo se isto ono što i u političkoj aktivnosti Dimitrija Ljotića. One je umeo i mogao – a mogao je jer je umeo – da kaže okupatoru takve stvari u oči, u vreme kad je okupator bio na vrhu svoje sile, kakve drugi ne bi smeo ni da zamisli. Često se prevodilac nalazio u nedoumici da li da prevede i kako da prevede i šta će okrutni okupator reći ako sve prevede ono što Ljotić jasno nedvosmisleno kaže. Ljudi su ili služali njegova izlaganja, udubili se u njih, pretresali ih i bili njima pobeđeni – ili nisu uopšte bili oni koji imaju uši da to čuju. Kod prvih se, ubuduće, nije satima čekalo, ali je Dimitrije Ljotić zbog narodnih nevolja odlazio i kod onij čija su dugo zatvorena vrata govorila, da iza njih ne kuca srce koje će se lako raskraviti za tuđu nevolju. Ali, srce Dimitrija Ljotića je stalno otkucalao ritmom krvavih nevolja sopstvenog roda, pa se tako on nije lako okanjivao preduzetog posla.

„Lako je voditi politiku Cara Dušana“ – u ovakvim prilikama govorio je često Dimitrije Ljotić – “ ali mi danas, nažalost, nismo u njegovom sretnom položaju, nego u teškom položaju carice Milice“.

A da je glavni cilj predratnog političkog rada Dimitrija Ljotića bio uperen na to, da se spreči padanje u situacije carice Milice, neće sumnjati niko ko je imao priloli da pročita, bar, samo Ljotićeva „Tri pisma knezu Pavlu“. Reči iz tih pisama, da ćemo, ako se produži onako kako se išlo, proći „bez Kosova, gore od Kosova“, trebale su da budu brižna opomena, jedini-spasavajući memento. Na našu opštu nesreću, međutim, one su se doslovno ostvarile.

U snazi cele ličnosti Dimitrija Ljotića jeste sva tajna njegovih uspeha kod izvesnog broja Nemaca, okupatorovih predstavnika u Srbiji. Episkop Nikolaj duhovnu snagu Dimitrija Ljotića karakteriše rečima: „On je bio toliko bogat dušom, da je od nje mogao dati i drugom… On je bio reprezentator duše i srca srpskog, čari i istine srpske. On je bio ideolog hrišćanskog nacionalizma.“

Ljotić nije uvek uspevao jer nacional-socijalizam ne bi bio sve ono što je bio, da su mnogi nemački velikodostojnici bili uopšte u stanju da i u kome, osim proglašenom veličanstvu nordiske rade, vide ljudski lik. U takvom nacističkom shvatanju Ljotić je gledao glavni uzrok i opravdanje predstojeće nacističke propasti.

Potrebno je reći i ove napomene:

Veliki broj dokumenata, zabeleški i drugih svedočanstava pisac nije mogao da unese u ovo izdanje knjige. Što vreme, što tehničke prilike i neprilike, to nisu, u ovaj čas dopustile. Usled toga, ova knjiga – pre niz odlomaka, nego zaokrugljena celina- nije, moda dala potpunu sliku o pojedinim događajima i ličnostima.

Možda zbog ovoga nije data ni puna pravda izvesnim ličnostima, nisu osvetljeni u dovoljnoj meri svi njihovi napori, žrtve, stradanja na radu oko spasavanja naroda. Ali, sigurno je da ni u ovakvom obliku, , u obliku odlomaka, knjiga nije učinila prema drugima, nije učinila ni prema kome, nepravdu. Među one kojima nije data puna pravda mora se, na prvom mestu, istaći đeneral Milan Nedić. Njegovo rodoljubivo delo pod okupacijom, u onim najtežim danima naše istorije uopšte, bilo je kudikamo veće, značajnije, raznolikije od onoga što će se videti i nazreti u redovima ove knjige. Danas, na primer, desetine država moćnih, slobodnijih i bogatih, sa celom jednom ogromnom međunarodnom organizacijom, nisu u stanju da pristojno zbrinu ne baš tako mnogo više evropskih izbeglica od onog broja Srba, Hrvata i Slovenaca koje je primila mala takozvana Nedićeva Srbija pod okupacijom. A zar je samo to uradio Nedić?!

Ali, iako u ovom izdanju nisu objavljena sva dokumenta i sva svedočanstva, kojima se raspolaže, ma koliko da nije moglo da se kaže potpuna i zaokrugljena reč o pojedinim događajima i ličnostima, ipak će ova knjiga dovoljno da pruži podataka dobronamernima a neobaveštenima, kao i slabo, ili sasvim pogrešno, obaveštenima.

A što se tiče zlonamernih , koji, bilo zbog jednih, bilo zbog drugih razloga, govore i šire neistine, ova knjiga će opet da kaže dovoljno jasno da je u našoj nedavnoj prošlosti, u ona vremena ljuta, bilo drugačije od onog o čemu oni govore.

Ako se ne bi istinom počelo izlaziti pred javnost, moglo bi se, ranije ili docnije, desiti i to, da ovi zlonamerni i sami počnu da veruju u ono što danas svesno i tendeciozno kao laž i klevetu šire.

Kada je Tito obrazovao svoju „državnu komisiju za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomoćnika M. Nedića, D. Ljotića, D. Mihajlovića, A. Pavelića i L. Rupnika“, niko mu nije mogao prigovoriti da nije potpuno dosledan svome komunističkom moralu. Ante Pavelić, Hitlerov saveznik i šef države, po komunističkoj oceni manji je krivac od Milana Nedića, „kolaboratera“ iz stava najelementarnije nacionalne nužne odbrane. A. Pavelić je istrabljivanjem čitavh srpskih krajeva svršio pola Titovog posla; on je uništavajući srpskog seljaka, komunističkim jezikom govoreći, istovremeno „lomio kičmu reakcije na Balkanu“. Ono što je Titu korist, to Tito ne može smatrati zločinom. M. Nedić i D. Ljotić su najveći zločinci zato što su pravovremeno uvidei šta komunisti žele da ulove u ondašnjim mutnim vremenima, što su ih pravilno označili kao neprijatelja broj jedan i što su na svom terenu energično trebili grubu iz torine. Takva „krivična klasifikacija“ je, dakle, potpuno logična i komunistički „moralna“, pa ne može nekomuniste uopšte uzrujavati. U redovima nacionalne emigracije ne bi se, međutim, smelo otrpeti da nesavesni i zlonamerni pojedinci ikad stave u isti red imena M. Nedića i A. Pavelića. Između morala takvih „demokratskih“ boraca za narod i Titovog morala niko objektivan neće moći otkriti razliku. Iato tako, kao što niko obavešten i objektivan ne može poreći da je ozbiljna razlika između linije rada M. Nedića i linije đenerala D. Mihajlovića u samom početku bila jedino u oceni momenta kada treba u direktnoj borbi protiv okupatora dati svoj doprinos oslobođenju.

U docnijem stavu svih četničkih jedinica na terenu ta je razlika potpuno iščezla, ali je za vreme njenog postojanja, u izvesnim sredinama u Srbiji, bilo došlo do teških ličnih razračunjavanja koja su onda ostala kao dalji povodi za nesporazume i onda kada je načelna razlika u stavu bila otpala.

Zašto ti nesporazumi između nacionalista nisu savladani ranije i šta bi sve moglo da bude da je do sporazuma došlo odmah s početka, – to su pitanja kojima će se jednog dana morati detaljnije da pozabavi naš objektivni istorik.

Šta je narod iza „Gvozdene zavese“ preživljavao u toku novog robovanja, o tom će pisati oni što su to gledali i preživeli. Samo jedno mi želimo ovde da zabeležimo: Posle kraćeg postojanja nove Jugoslavije, počeli su da se probijaju i do nas glasovi da je ceo narod, koji je protiv komunizma, složan i da između njega nema dojučerašnjih podvojenosti i razlika. Ta se sloga, izvesno, iz dana u dan sve više učvršljivala i danas predstavlja, nesumnjivo, najjaču pozitivnu snagu unutrašem otporu prema komunizmu.

Šta su nacionalisti u inostranstvu preživaljavali posle prelaska Soče i predaje oružja u Palmanovi, ne spada u okvir ovih uspomena i svedočanstava. Jedno hoćemo da podvučemo: Sve prilike i neprilike upućivale su ih i upućuju ih na slogu i jedinstvo fronta.

U složnom radu i sa jedinstvenim frontom nacionalnosti se mogu održati u burama današnjice, mogu lakše preživeti ove teške neizvesne dane i doprineti slobodi svoga naroda, idealu zbog kojeg su pošli u borbu na ovako trnovitim stazama. Narod nam – rekosmo – pokazuje put sloge i jedinstva. Složni, nacionalisti su jači i pred spoljno-političkim činiocima od kojih danas zavisi naša sudbina.

Najzad, na slogu su nas uputili i Dimitrije Ljotić i Draža Mihajlović.

Boško N. Kostić (1949)

Priredila: Vesna Veizović

 

Izvor: VASELjENSKA

 

Vezane vijesti:

Boško N. Kostić: Za istoriju naših dana – Posle sloma (II. deo)

 


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top