Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Босанска крајина у Другом светском рату

Датум објаве: субота, април 15, 2017
Објављено у Бихаћ, Гаравице
Величина слова: A- A+

crkva_drvar.jpg

Босанска Краjина jе област коjа се простире од Уне на западу до Врбаса на истоку, и од Саве на северу до Ливањског и Дувањског поља у Херцеговини на jугу.

Данас две епархиjе Српске православне цркве покриваjу ову териториjу, а то су Епархиjа бањалучка и Епархиjа бихаћко-петровачка.

По попису из 1931. године, 13 срезова ове области имало jе апсолутну српску већину (гламочки, петровачи, крупски, кључки, мркоњићки, сански, босанско-новски, босанско-дубички, босанско-градишки, приjедорски, бањалучки, котор-варошки и прњаворски), а само jе jедан срез имао муслиманску већину. То jе био бихаћки. Уочи Другог светског рата, овде jе живело близу 400.000 православних душа.

БОСАНСКА КРАЈИНА У НДХ
Након априлског слома 1941. године, ова териториjа, као и друге области са српском националном већином, вољом сила Осовине препуштене су власти сателитске Независне Државе Хрватске. Усташки стожер за Босанску Краjину, др Виктор Гутић, на митинзима jе краjем маjа 1941. године образлагао план нове државе да се из поменуте области истреби српски народ. Усташка jавна гласила отворено преносе планове будућег етничког чишћења Срба: „Без сумње подузет ће се наjстроже и наjенергичниjе мjере, коjе се уопће могу и даду извести. Оно што сам до сада подузео тек jе ситница, jедна таква маленкост, коjа се може само микроскопски видjети, па онда можемо помислити што jош чека неприjатеље НДХ у нашоj питомоj Босанскоj Краjини. У том погледу имам одриjешене руке. Хоћу да служим божиjоj и народноj вољи. Они непожељни елементи бит ће у нашоj Краjини у наjкраћем року искориjењени, тако да ће им се затрти сваки траг, а jедино што ће остати бит ће зло сjећање на њих“. (Триумфалан пут стожерника дра Виктора Гутића у Сански Мост, „Хрватска Краjина“ 30. В 1941, Виктор Новак, Магнум Цримен – пола виjека клерикализма у Хрватскоj, Загреб 1948, стр. 609).

Под микроскопским напретком Виктор Гутић мислио jе на масакре и затирање српских села Маjдана, Чапља, Камен Града и Киjева. Са патолошком мржњом, ова „звиjер у сподоби човjека“, како га карактерише Виктор Новак, прети Србима на усташком збору у Бања Луци: „Пуцат ће кичма. Поручите то нашим неприjатељима. Поручите им, пуцат ће кичма… Настат ће чишћење… Нема милосрђа… Поглавник и хрватски министри jедва чекаjу да дођу у очишћену Бања Луку, а то ће бити брзо, брзо ћемо и ми радити. Ја ћу бити овдjе гвоздена метла… и jа кажем, нека ми ниjедан не долази молити за наше душмане“. (Исто) Поглавников сан jе био да српска „на Краjини хвала“, славна Бања Лука, буде главни град Независне Државе Хрватске.

По сулудоj и историjски неутемељеноj усташкоj административноj подели, териториjу Босанске Краjине су покривале следеће велике жупе: Крбава-Псат, Сана-Лука, Лашва-Плива, краjишку Посавину захватала jе фантомска велика жупа Ливац-Запоље, док су Дрвар и Грахово доспели под администрациjу жупе Брибир са седиштем у Шибенику. Усташки идеолог и геополитички теоретичар Младен Лорковић био jе свестан jе да jе териториjа Босанске Краjине природни српски бедем и брана етнички чистоj хрватскоj усташкоj држави.

УСТАШКА ПОЛИТИКА ПРЕМА БОСАНСКОЈ КРАЈИНИ
Усташке власти су изнето у политичким говорима спроводиле у пракси. Отпочео jе велики погром српског становништва. Физичко затирање српства региструjу немачки и италиjански извори. Овде се ради о провереним подацима обавештаjних одељења воjних формациjа хрватских савезника. Тако се знало за злочине код Бања Луке. О усташком крвавом бестиjању у бањалучким селима Шарговац, Мотике и Дракулићи почетком фебруара 1942. године сведочи извештаj генерала Едмонда Глеза фон Хорстенауа посланику Немачког Раjха у Загребу, у коме, између осталог, пише и следеће: „Како се jош jавља, о дану уочи масакра, одржан jе састанак у манастиру Петрићевац код Бања Луке, на коjем су учествовали др Виктор Гутић, бивши велики жупан, др Стилиновић, председник суда у Бања Луци, више католичких свештеника, међу коjима и извесни свештеник Филиповић, коjи jе потом присуствовао и самом клању“ (Васа Казимировић, НДХ у светлу немачких докумената и дневника Глеза фон Хорстенау 1941-1944, Београд 1987, стр. 122).
Фратар Мирослав Филиповић-Маjсторовић jе 29. jуна 1945. године, пред Комисиjом за утврђивање ратних злочина, о свом стажу воjног свештеника изjавио: „Истина jе, пошто ми jе предочен исказ Вjекослава Серваци у колико се односи на покољ у околним селима Бања Луке, да сам jа био душобрижник Друге Поглавникове тjелесне боjне. Ја сам као такав jедне ноћи са боjном II П. Т. Б. пошао у акциjу, и то наводно само ради претреса локалних православних села, коjи су били сумњиви због четништва. Истичем да сам у том краjу jа био капелан и приjе НДХ. Ја сам видио, како су усташки воjници враћали се с покоља крвави, послиjе се jе причало, да jе том приликом побиjено 2000 људи“ (Земаљска комисиjа Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, Злочини у логору Јасеновац, Загреб 1946, стр. 67)
Може се направити паралела са покољима Срба у поменутим бањалучким селима и страдању Срба у околини Чапљине (места: Пребиловци, Клепци, Тасовчић…). Жртве су страховито мучене, убиjане хладним оружjем, убиjана су и деца у школским клупама испред избезумљених учитељица. У оба случаjа католички фратри мотивишу верске прогоне и благосиљаjу усташка злодела. Бањалучки бискуп Јозо Гарић користио jе усташку страховладу jер су Срби, под претњом губитка живота, приморавани да прелазе у римокатоличанство. Он и херцеговачки бискуп Алоjзиjе Мишић су били мање експонирани, али као духовници нису учинили ништа у одбрану невиних људских живота, напротив користили су политичку ситуациjу и терор над српским народом за своj прозелитски рад.

НЕМАЧКИ ИЗВОРИ О ГЕНОЦИДУ НАД СРБИМА
Капетан Артур Хефнер у своме извештаjу генералу Глезу фон Хорстенауу од од 14. jуна 1941. године означава Виктора Гутића и његовог брата Блажа „наjопскурниjим личностима Босанске Краjине“ (Васа Казимировић, наведено дело, стр. 112). Оваj фолксдоjчер jе био добро упознат са умешаношћу поглавниковог стожера у крваве прогоне и злочине чињене према Србима, па у извештаjу од 7. августа 1941. пише: „…уопште се не ради о борбама Срба против хрватске државе, нити су пак они неки четници или комунисти, већ jедноставно прогоњени људи коjи, дотерани до очаjања, радиjе желе да умру са оружjем у руци, макар оно било само комад дрвета или камен, што jе током борби око Крупе уистину био чест случаj, него да се даjу из ноћи у ноћ клати као стока, или пак да од глади пресвисну у шумама.

Срби коjи су покушали да продру према Крупи и коjи су заузели борбени положаj пред Бихаћем, имали су сасвим мало ватреног оружjа. Они су се служили бомбама направљеним на примитиван начин од заплењеног експлозива у руднику боксита на друму Крупа-Петровац. Већина их jе, међутим, била наоружана само прмтивним оружjем за борбу изблиза…“ (Исто, стр. 112-113). Спонтани српски устанак изазвао jе jош веће репресалиjе над недужним и беспомоћним цивилима, па добро обавештени капетан Хефнер извештава: „Жене и децу Срба из Крупе усташе су истерали из њихових кућа и сатерали у jедан логор и сигурно jе да ће их задесити иста судбина ако се не деси неко чудо, jер ни у местима око Крупе ниjе поштеђен ни jедан српски живот. Усташе су на бестиjалан начин убиjали чак и одоjчад“ (Исто, стр. 113). Ратни губици Крупе били су велики, а суседно архиjереjско намесништво босанско-дубичко jе, од 32.687 душа (по евиденциjи из 1940. године) дочекало 1945. годину више него преполовљено, са 13.286 људи!

Ево како данас пишу хрватски историчари римокатоличке провениjенциjе: „… комунисти су одредили и наметнули циjеломе народу да дан 27. српња сваке године слави као Дан устанка народа и народности Хрватске (и Босне и Херцеговине). Дакле, Хрвати мораjу славити дан „свога устанка“, а то jе заправо био дан када су Срби устали и почели рушити Хрватску Државу“ (Миле Боговић, Хрватин Габриjел Јуришић, Хрватски мученици за вjеру и дом, Сплит-Госпић 2005, стр. 143). По фратру Габриjелу Хрватину Јуришићу, Срби су зликовци коjи су устали на правни поредак, као да jе НДХ поштовала сва њихова, што би се данас рекло, људска права, а истина jе да jе та „независна“ хрватска држава била кланица за Србе. Оваква идентификациjа са усташком прошлошћу од стране данашњих хрватских духовника показуjе да jе србофобиjа у хрватскоj историjи поjава дугог траjања, и да позива на jедно научно обjашњење не само историчаре, него и антропологе, културологе, а изгледа и психологе.
У НДХ jе уморено око 170 свештенослужитеља Српске православне цркве до краjа 1941. године. У горе цитираноj хрватскоj публикациjи ламентира се над „мученичком“ смрћу жупника немачког порекла Валдемара Максимилиjана Нестора (Њалдемар Маxимилиан Нестор) кога су устаници убили и наводно бацили у jаму Голубњача код Дрвара.

„Српски побуњеници“ су, ово треба нарочито нагласити, знали да jе велечасни заклињао усташе, да jе распиривао међуверску мржњу и да jе блиско стаjао са архикољачем Виктором Гутићем. У овом контексту реч jе о осветничком српском гневу. А аутор књиге Хрватски мученици за вjеру и дом, фра Габриjел Јуришић, шири неистине о Голубњачи, сабласноj jами-гробници у коjу су побацани зверски поубиjани и од усташа измрцварени српски новомученици!

Досад помињани капетан Хефнер извештава 7. августа 1941. године: „Ове назови усташе тероришу целокупно становништво, пљачкаjу, отимаjу и примораваjу Србе да им предаjу новац и животне намирнице. Ко не преда колико се од њега тражи, таj бива малтретиран и као четник предат летећим колонама коjе такве несрећнике камионом пребацуjу до брда Рисовац на друму Босанска Крупа-Босански Петровац, тамо муче, убиjаjу и бацаjу у jаму дубоку неких 20 метара. У њоj треба да се налази већ 200 лешева…“ (Васа Казимировић, наведено дело, стр. 113).

Снимљено љета 1991.год. /Ступар Винко/

ПСИХОЛОШКА ОСНОВА МРЖЊЕ ПРЕМА СРБИМА
Прва самостална хрватска држава после 1102. године била jе Независна држава Хрватска, проглашена 10. априла 1941. године, jош пре капитулациjе Краљевине Југославиjе. Њен званични назив jе плеонастичан, за државу се подразумева да jе независна, али ова jе то нарочито истицала. У овоме се очитуjе хрватска државнотворна немоћ и политички комплекс од Срба, што jе добро на терену уочио немачки капетан Артур Хефнер, говорећи о рушењу православне цркве у Спасовини код Дрвара, да су покољи и зверства над Србима „храњени jаким комплексом инфериорности усташких вођа и њихових верника према броjниjим и у погледу животне снаге надмоћниjим Србима“. (Хефнеров извештаj Глезу фон Хорстенауу од 15. jуна 1941. године, наведено дело, стр. 115). Један други Немац, дипломата из Другог светског рата, Херман Ноjбахер, жалио jе због политике Раjха према храброj и честитоj српскоj нациjи коjа jе, према његовим речима, у свим епохама балканске историjе имала важну и велику историjску мисиjу.

Аутор: Радован Пилиповић.

Извор: pravoslavlje.spc

Везане вијести:

Босанска крајина у Другом светском рату(2) | Јадовно 1941.

Босанска крајина у Другом светском рату(3) | Јадовно 1941.

Босанска крајина у Другом светском рату(4) | Јадовно 1941.

Босанска крајина у Другом светском рату(5) | Јадовно 1941.


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top