Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Dan sećanja na Jadovno 1941-2019. biće obeležen u subotu 15. juna ove godine na Velebitu, Smiljanu i u Medku. Uskoro sledi više informacija.

Bolesnik i „dezerter“

Datum objave: četvrtak, jun 3, 2010
Veličina slova: A- A+

Opet sam odsjedio grijući leđa uz zid neofrajane štale. Boli me desni lakat i koljeno.

To me jako podsjetilo na dva puta preboljelu upalu zglobova. Upravo su mi tada laktovi bili bolni. Rekao sam komandiru voda da imam te probleme i zapitao ga da li mogu odmah ići na spavanje. „Reci komandiru odjeljenja da sam ti odobrio tako da on zna gdje si“, reče mi. Legao sam na isto mjesto kao sinoć i razmišljajući o bolesti zaspao. Probudio me bol u koljenu. Osjetim da se i stanje lakta pogoršalo. Ujutro moram poduzeti sve da dođem do doktora. Ustajanje je bilo normalno. Umio sam se, ali bolovi su jako uznapredovali. Šepam, a desni lakat ispravljam uz velike bolove. Počinju bolovi i u lijevom laktu. Ponovo se javim komandiru voda i sve mu ispričam. On me odveo u jednu kuću gdje je smještena ambulanta i tu me ostavio. Sve sam opet ispričao doktoru. On me pregledao i rekao da moram odmah u bolnicu u Djakovac. Napisa mi i neku cedulju za komandira. Predam cedulju, a komandir kaže da će vidjeti kako da odem do Djakovca. Sjedim na onoj daski uz štalu i čekam. Nisam ni doručkovao, pa mi kuhari dadoše sledovanje ’leba. Tako sam dočekao i ručak. Komandir mi priđe i veli da nitko ne ide za Djakovac i da jedino mogu krenuti sam, pješice. On će mi donijeti potvrdu komandanta. Dosta brzo je to i napravio. Posavjetovao me da, ako me tko bude kontrolisao, kažem da brigada još nema pečata. Objasni mi kojim ću putem i veli da polako mogu za dana stići do Gakova. Onda ću, rekao je, sigurno naći prevoz. Idem, šepam, bolovi jaki, sva sreća – više u laktovima nego u koljenu. Sunce je već nisko, a ja nekako stigao tek pod vis Bilogore. Otud visom vodi put kroz šumu, a onda skreće nizbrdo u dolinu Gakova. Tuda smo prekjučer prošli. Još nisam stigao do visa, ali sjednem da odmorim na jednoj lijepoj travnatoj brini. Do tada nisam nikoga sreo, niti me je tko pretekao. Iz pravca Gakova dolazi partizan na nekom konjčetu i stade ispred mene. „Zdravo“, pozdravim. Umjesto otpozdrava, on me upita šta tu radim. Objasnim mu da idem u bolnicu u Djakovac, a on traži propusnicu. Dadem mu obje cedulje i kažem da brigada još nema pečata. „Ovo ti ništa ne vrijedi i kao dezerter ideš pod mojom pratnjom natrag u brigadu“, strogo reče. „To ja ne mogu, druže. Jedva sam došao dovle, a iz Gakova će me odvesti“, kažem. „Ajde, ustaj, ja nemam vremena da čekam“, uporan je. Objašnjavam ja njemu „Ratnu dopisnu“, OZN-u, Gojka, Đorđa, Dušana…, međutim, on nikoga ne poznaje. „Ajde! Ako nećeš, ja te imam pravo ubiti kao dezertera“, priprijeti on meni. Ja ga gledam nemoćan – pa stvarno, može me ubiti koliko je benast. Krenem pred njim, šepam. On jaši. Ma, kako je baš on naišao? Mora da je nekakav važan čovjek kad ima i konja i smije da me ubije? Šta sam to sad još doživio na toj mojoj strani, koju sam zamijenio tek prije par dana? Opet sam, i na ovoj mojoj strani, u nekakvom podređenom, nemoćnom položaju. Još da me ubiju i ti moji. Moji partizani?! Ali, ne razmišljam samo o tome. Mijenjam se ja iz osnova – pa nije to ono što sam ja volio, nije to dobro kao što sam ja mislio… Ovaj mene navede na razmišljanje i na zaključak – da imam čime, sad bih ja njega ubio. Njega, toga moga partizana. Ne bih mu čak ni konja uzeo da se lakše borim sa mojim mukama. Sav sam jadan. Bole laktovi, boli koljeno, a najviše duša.

Ovamo prema Bilogori, koji kilometar od Vukosavljevice, bila je neka jedinica i on me tu dotjera. Već u sumraku, vidim ja kuma Vasu, ima neku plavu avijatičarsku bluzu. Zovnem ga i on me odmah prepozna. Pita šta tu radim. Kažem da me ovaj tjera, da me bolesnog vratio iz Bilogore, da imam papire, a brigada nema pečata. „On je za mene dezerter“, odgovori onaj gad, a Vaso veli da idemo komandantu. Pođosmo sva trojica. Tu sjedi nekoliko ljudi. Vaso uze riječ, a komandant pita ovoga zašto me je vratio. „Nema nikakvih isprava“, kaže on, a ja brže kažem da imam, ali da brigada nema pečata. Komandant pogleda papire pa veli Vasi da me odvede da nešto pojedem i da me smjesti spavati. Našao mi mjesta u kući gdje je i on spavao. Nije bilo zima, a bolovi nisu popuštali. Ujutro sam doručkovao. Komandant je napisao još jednu cedulju i sve to mi je dao Vaso poslije doručka. Krenuo sam opet istim putem i, uz povremeno odmaranje, stigao u školu u Gakovu. Tu su me lijepo primili. Utješili su me i nahranili, ponudili krevet da odmorim… Oni vjeruju da će još do večeri, ili u toku noći, doći dvoja kola iz Djakovca po neku opremu. Opremu voze u bazu, a u bazi je i bolnica. To me razveselilo, pa sam i zaspao. Kad sam se probudio, bio je već mrak. Drugovi su večerali, pa me valjda to probudilo. Ustanem, a jedan mi veli: „Ajde, Bastašić, večerat’“. „Fala, ’oću, al’ ne znam ’ko si ti“, odgovorim. „Ne znaš ti mene, al’ ja znam da si ti bio u Jasenovcu. Tamo je puno mojih poubijano. Preko žena smo se kod tvoje mame propitivali, a ti si bio bolestan. Drago mi je da te vidim i da si živ, al’ čujem kako te neki naš gad hapsio i tjerao. Saznat ću ja koji je“, reče mi. Sve me to ohrabrilo i oraspoložilo. Pričao sam im o Jasenovcu, spominjao imena dječaka koji su bili sa mnom. Neki potvrđuju da ih poznaju.

 

< Na položaju u Pitomači                                                   Sadržaj                                                       Bolnica u Djakovcu >

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top