Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Болесник и „дезертер“

Датум објаве: четвртак, јун 3, 2010
Величина слова: A- A+

Опет сам одсједио гријући леђа уз зид неофрајане штале. Боли ме десни лакат и кољено.

То ме јако подсјетило на два пута пребољелу упалу зглобова. Управо су ми тада лактови били болни. Рекао сам командиру вода да имам те проблеме и запитао га да ли могу одмах ићи на спавање. „Реци командиру одјељења да сам ти одобрио тако да он зна гдје си“, рече ми. Легао сам на исто мјесто као синоћ и размишљајући о болести заспао. Пробудио ме бол у кољену. Осјетим да се и стање лакта погоршало. Ујутро морам подузети све да дођем до доктора. Устајање је било нормално. Умио сам се, али болови су јако узнапредовали. Шепам, а десни лакат исправљам уз велике болове. Почињу болови и у лијевом лакту. Поново се јавим командиру вода и све му испричам. Он ме одвео у једну кућу гдје је смјештена амбуланта и ту ме оставио. Све сам опет испричао доктору. Он ме прегледао и рекао да морам одмах у болницу у Дјаковац. Написа ми и неку цедуљу за командира. Предам цедуљу, а командир каже да ће видјети како да одем до Дјаковца. Сједим на оној даски уз шталу и чекам. Нисам ни доручковао, па ми кухари дадоше следовање ’леба. Тако сам дочекао и ручак. Командир ми приђе и вели да нитко не иде за Дјаковац и да једино могу кренути сам, пјешице. Он ће ми донијети потврду команданта. Доста брзо је то и направио. Посавјетовао ме да, ако ме тко буде контролисао, кажем да бригада још нема печата. Објасни ми којим ћу путем и вели да полако могу за дана стићи до Гакова. Онда ћу, рекао је, сигурно наћи превоз. Идем, шепам, болови јаки, сва срећа – више у лактовима него у кољену. Сунце је већ ниско, а ја некако стигао тек под вис Билогоре. Отуд висом води пут кроз шуму, а онда скреће низбрдо у долину Гакова. Туда смо прекјучер прошли. Још нисам стигао до виса, али сједнем да одморим на једној лијепој травнатој брини. До тада нисам никога срео, нити ме је тко претекао. Из правца Гакова долази партизан на неком коњчету и стаде испред мене. „Здраво“, поздравим. Умјесто отпоздрава, он ме упита шта ту радим. Објасним му да идем у болницу у Дјаковац, а он тражи пропусницу. Дадем му обје цедуље и кажем да бригада још нема печата. „Ово ти ништа не вриједи и као дезертер идеш под мојом пратњом натраг у бригаду“, строго рече. „То ја не могу, друже. Једва сам дошао довле, а из Гакова ће ме одвести“, кажем. „Ајде, устај, ја немам времена да чекам“, упоран је. Објашњавам ја њему „Ратну дописну“, ОЗН-у, Гојка, Ђорђа, Душана…, међутим, он никога не познаје. „Ајде! Ако нећеш, ја те имам право убити као дезертера“, припријети он мени. Ја га гледам немоћан – па стварно, може ме убити колико је бенаст. Кренем пред њим, шепам. Он јаши. Ма, како је баш он наишао? Мора да је некакав важан човјек кад има и коња и смије да ме убије? Шта сам то сад још доживио на тој мојој страни, коју сам замијенио тек прије пар дана? Опет сам, и на овој мојој страни, у некаквом подређеном, немоћном положају. Још да ме убију и ти моји. Моји партизани?! Али, не размишљам само о томе. Мијењам се ја из основа – па није то оно што сам ја волио, није то добро као што сам ја мислио… Овај мене наведе на размишљање и на закључак – да имам чиме, сад бих ја њега убио. Њега, тога мога партизана. Не бих му чак ни коња узео да се лакше борим са мојим мукама. Сав сам јадан. Боле лактови, боли кољено, а највише душа.

Овамо према Билогори, који километар од Вукосављевице, била је нека јединица и он ме ту дотјера. Већ у сумраку, видим ја кума Васу, има неку плаву авијатичарску блузу. Зовнем га и он ме одмах препозна. Пита шта ту радим. Кажем да ме овај тјера, да ме болесног вратио из Билогоре, да имам папире, а бригада нема печата. „Он је за мене дезертер“, одговори онај гад, а Васо вели да идемо команданту. Пођосмо сва тројица. Ту сједи неколико људи. Васо узе ријеч, а командант пита овога зашто ме је вратио. „Нема никаквих исправа“, каже он, а ја брже кажем да имам, али да бригада нема печата. Командант погледа папире па вели Васи да ме одведе да нешто поједем и да ме смјести спавати. Нашао ми мјеста у кући гдје је и он спавао. Није било зима, а болови нису попуштали. Ујутро сам доручковао. Командант је написао још једну цедуљу и све то ми је дао Васо послије доручка. Кренуо сам опет истим путем и, уз повремено одмарање, стигао у школу у Гакову. Ту су ме лијепо примили. Утјешили су ме и нахранили, понудили кревет да одморим… Они вјерују да ће још до вечери, или у току ноћи, доћи двоја кола из Дјаковца по неку опрему. Опрему возе у базу, а у бази је и болница. То ме развеселило, па сам и заспао. Кад сам се пробудио, био је већ мрак. Другови су вечерали, па ме ваљда то пробудило. Устанем, а један ми вели: „Ајде, Басташић, вечерат’“. „Фала, ’оћу, ал’ не знам ’ко си ти“, одговорим. „Не знаш ти мене, ал’ ја знам да си ти био у Јасеновцу. Тамо је пуно мојих поубијано. Преко жена смо се код твоје маме пропитивали, а ти си био болестан. Драго ми је да те видим и да си жив, ал’ чујем како те неки наш гад хапсио и тјерао. Сазнат ћу ја који је“, рече ми. Све ме то охрабрило и орасположило. Причао сам им о Јасеновцу, спомињао имена дјечака који су били са мном. Неки потврђују да их познају.

 

< На положају у Питомачи                                                   Садржај                                                       Болница у Дјаковцу >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top