Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

Bojana Petrović: Jasenovac – mesto na kom je čovek postao Satana

Datum objave: četvrtak, mart 14, 2019
Objavljeno u Jasenovac
Veličina slova: A- A+

I dok u Hrvatskoj buja novoustaštvo, naša mlada pokolenja ne znaju ni šta je ono staro (ustaštvo), ne znaju šta je Jasenovac, kaže Bojana Petrović, apsolutni pobednik 25. takmičenja besedništva na Pravnom fakultetu u Beogradu

Bojana Petrović (Foto: Pečat)
Bojana Petrović (Foto: Pečat)

Kruševljanka Bojana Petrović, student četvrte godine Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu sa prosekom 10, osvojila je prvu nagradu u kategoriji slobodna tema, prvu nagradu publike i postala apsolutni pobednik jubilarnog 25. takmičenja besedništva koje se na Pravnom fakultetu u Beogradu održava već četvrt veka. Bojanin briljantan govor iznenadio je mnogobrojne slušaoce ne samo izborom slobodne teme pod nazivom „Sto puta izgovorena laž postaje istina“, a kojim ukazuje na kulminaciju istorijskog revizionizma logora smrti Jasenovac, nego i neobičnom zrelošću dvadeset dvogodišnje devojke koja nas 75 godina od Drugog svetskog rata upozorava da zaborav srpskih žrtava ustaškog pokolja u hrvatskom sistemu logora naciju vodi u smrt.

Čime ste bili motivisani da među toliko aktuelnih tema izaberete pokušaj istorijskog revizionizma još uvek nekažnjenog ustaškog zločina?

Već dugo u medijima, u najnovije vreme sve učestalije, stižu vesti o istorijskom revizionizmu u Hrvatskoj, gde se na naslovnim stranama novina logor Jasenovac javnosti predstavlja kao mesto gde su igrane pozorišne predstave, što je krajnje izrugivanje žrtvama i negiranje pokolja koji se desio u Jasenovcu i drugim hrvatskim logorima. U meni to izaziva osećanje zgranutosti i neverice da neko na taj način ponovo ubija žrtve, ljude među kojima su najbrojniji bili Srbi. Mom hrišćanskom biću je žao svih koji su tamo postradali, ali kao rodoljub najveću žalost osećam za brojem postradalih pripadnika moje nacije.

Nastojanje da se broj žrtava radikalno umanji uprkos mnogim dokumentima o stradanju čitavih srpskih sela iz Hrvatske i Bosne doživljavam kao tešku nepravdu i smatram da je velika opasnost da se takav zločin zaboravi. Mislim da je to za nas kao mali narod, čiji je opstanak i u najnovije vreme ugrožen, važno pitanje i očekivala sam reakciju javnosti. Mi, naprotiv, godinama ćutimo, i veoma me pogađa činjenica da moje kolege, posebno s drugih fakulteta, ništa ne znaju o Jasenovcu.

Ko je kod vas probudio tu ljubav i brigu za svoj rod i otadžbinu?

To me svi pitaju, misleći da je možda neko od mojih predaka stradao u Jasenovcu. Srećom nije, ja sam iz Kruševca, otud su mi roditelji i svi moji preci, ali u suštini svoga bića osećam nacionalnu pripadnost i sve Srbe osećam svojim rodom. Pri tome ne vidim sebe kao nekog „Srbendu“, kako nas neki pogrdno zovu, niti sam šovinista, ali nikako ne bih volela da moj narod nestane, što je bila osnovna namera onih koji su Srbe na najzverskiji način ubijali u Jasenovcu. Zato me vrlo boli što se mladi ljudi danas olako asimiluju, što našu istoriju i naciju prepuštamo zaboravu, i to me je podstaklo da besedim na tu temu. Naprosto nije normalno da je mojoj generaciji „strašno“ kada stradaju neki drugi narodi, da su užasnuti stradanjem Jevreja u Francuskoj ili žrtvama terorizma bilo koje druge nacije, što jeste za svaku osudu, a kada treba da se priča ili obeleži stradanje Srba, kažu „ma daj, dosta više na tu temu“.

Kako, kao intelektualka i budući roditelj, mislite da je moguće da se budi i neguje svest o nacionalnom osećanju kod potomaka?

Kao neko ko je osećanje o pripadnosti naciji i ljubavi za otadžbinu poneo iz svoje kuće, smatram da je presudno roditeljsko vaspitanje od rane mladosti, a kasnije obrazovanje koje se stiče od vrtića preko osnovne i srednje škole do fakulteta. Moji roditelji, jednostavno, vole svoju državu, i meni uvek govore da treba da je volim. Pozitivan odnos prema srpskim vrednostima preneli su i na mene. Ali ne u smislu da budem buntovnik i podižem revoluciju nego da nikada ne zaboravim svoje korene. U tome nije bilo nikakve politike, jer su moji roditelji apolitični u smislu stranačke pripadnosti i delovanja. Kroz školovanje i dalju interakciju s ljudima u meni se to osećanje nacionalne pripadnosti dalje razvijalo, pa sam počela da primećujem da mi uvek stradamo i da smo na kraju uvek mi krivi.

Mislite li da takvo raspoloženje postoji kod većine mladih ljudi kojima ste okruženi, ne samo na vašem fakultetu nego uopšte?

Nažalost, mladi ljudi su potpuno dezorijentisani pod uticajem raznih faktora i naročito medija. I definitivno, u vaspitanju i obrazovanju mladih naraštaja napravljena je greška, svesna ili nesvesna. Da li je to neučenje, ili olako i pogrešno učenje istorije, ili sistemska greška, u to nisam sigurna jer mislim da sa ovoliko godina nemam dovoljno iskustva i zrelosti da odgovorim na tako ozbiljno pitanje. Smatram da je generacija mojih roditelja u procesu tranziciji duboko razočarana, a njihove nade opasno izigravane tokom decenija pa su oni svojoj deci savetovali da beže iz Srbije jer je ovde loše i nema budućnosti, iz čega je stvorena svest da je sve strano dobro, a sve naše katastrofalno. Posledice toga su očigledne na svakom koraku.

Kako da vratimo ukradenu nadu, kako da podstaknemo rodoljublje kod mladog naraštaja i potrebu nacionalne pripadnosti?

Nije lako, ali nije ni nemoguće. Znam mnogo mladih stipendista, fenomenalnih budućih naučnika koji su odlučili da ne odu nego da ostanu u Srbiji. To je veliki potencijal kome treba dati šansu i pomoći mu da se nacionalno osvesti u najpozitivnijem smislu te reči. Znači, afirmisati reč rodoljub koja je skoro nestala iz naših rečnika i koja znači voleti sebe, a ne mrzeti druge. Naši mladi ljudi su i te kako inteligentni i sposobni da shvate, samo ih ne smemo zbunjivati poistovećivanjem reči nacionalista sa šovinistom, jer te reči imaju dijametralno suprotno značenje. Njima niko nije objasnio posledice nemarnog ponašanja prema svojoj istoriji i precima, a to je neophodno.

Beogradski Pravni fakultet neretko je označen kao „leglo“ mladih nacionalista u negativnom smislu, a ponekad i kao mesto podsticanja fašističke ideologije. Kao student ovoga fakulteta, u kojoj funkciji vidite ovakve kvalifikacije?

Ne, odgovorno tvrdim da takve kvalifikacije nemaju nikakvog osnova. Najkraće – netačne su. Istina je, jedino, da smo mi fakultet s najviše studenata, i da na njemu ima i profesora i đaka koji su nacionalno osvešćeni, ali ništa više od toga. Dakle, svaka takva i slična kvalifikacija verovatno je u funkciji sprečavanja da do nacionalnog osvešćenja dođe.

Pojedinci i institucije u Hrvatskoj, podržani od države, posvećeni su zatiranju svakog traga o velikom zločinu. Svojom nebrigom, nemarom i zaboravom, osim malobrojnih izuzetaka, mi kao da želimo da im pomognemo u tome!?

Nažalost, da. Mi kao da uopšte nismo svesni šta znači to dugogodišnje delovanje hrvatske države i institucija na jednoj strani, i nemar i zaborav koji imamo na našoj strani. To je krajnje neodgovorno prema nama samima, jer brojčano nismo velika nacija i nemamo prava da zaboravimo ni svoje nevine žrtve, ni one koji su svojom krvlju stvorili srpsku državu. Kad sam htela da krenem u istraživanje o Jasenovcu, shvatila sam da u Beogradu ne postoji muzej kakav dolikuje ovom zločinu, u kome bih mogla da vidim istorijske i materijalne dokaze o Jasenovcu.

Da podsetim, u Muzeju Holokausta Jad Vašem u Izraelu među milionskim imenima jevrejskih žrtava i naziva mesta zločina nalazi se i Jasenovac, a u Beogradu nema nikakvog znaka ni pomena o tom mestu stravičnih zločina. Inicijativi da se taj zločin kvalifikuje kao genocid, kakvu su pred međunarodnom zajednicom pokrenuli Jermeni zbog žrtava turskog zločina, i ne postoji. I naravno da naše generacije ne znaju ništa o Jasenovcu. O strancima koji dođu u Beograd da i ne pričam.

Nacionalni nemar za svaku osudu

Mogu da razumem Hrvate koji revizijom istorije žele da speru ruke od krvavog pokolja Srba, Jevreja, Roma i svojih sunarodnika, ali nikako ne razumem nas Srbe koji ni 75 godina od zločina nismo napravili spomenik žrtvama u Srbiji, jer u Jasenovcu su skoro sva obeležja zločina uništena.

Mi smo spremni da napravimo spomen-obeležje povodom stradanja nekih drugih naroda, ali ne i svoga. Tu, zaista, možemo i treba da učimo od Jevreja, a kako – pokazao nam je prof. dr Gideo Grajf koji je ovih dana u Beogradu predstavio svoje monumentalno istorijsko delo „Jasenovac Aušvic Balkana – ustaška imperija okrutnosti“ sa tekstom na hebrejskom, engleskom i srpskom jeziku. Ovom knjigom svetu je prikazao 57 monstruoznih načina umorstva oko 800.000 Srba, 40.000 Jevreja i 80.000 Roma u logoru Aušvic u NDH!

Beseda „Laž izrečena dovoljno puta postaje istina“

Sto puta ponovljena laž je istina. Sto puta ponovljena laž je, kolege i profesori pravnici, istina i tu daljeg dokazivanja nema!

Neću vam govoriti o takmičenju u Jasenovcu u kome je pobednik srbosjekom prerezao 1.360 srpskih vratova za jednu noć. Neću vam govoriti o ustaškim ogrlicama od srpskih očiju – plave devojačke oči poklon za poglavnika Antu Pavelića. Niti ću vam govoriti o davljenju srpske dece na ušću Une u Savu, ni o ubijanju srpskih odojčadi maljem na oči njihovih majki.

Bojana Petrović (Foto: Pečat)
Bojana Petrović (Foto: Pečat)

Istina o logoru smrti Jasenovac, istina o broju mučki ubijanih Srba, Jevreja i Roma opominje sadašnje i buduće naraštaje. Opominje da zločin ne samo da može da prođe nekažnjeno već da zločinac može da postane žrtva.

Ne verujete? Pođite u zagrebačku katedralu i dobićete molitvu za proglašenje svetim blaženog Alojzija Stepinca. Biskupu krvavog krsta i oficirima NDH služi se sveta misa zadušnica dok se njihovim žrtvama ne zna ni grob ni ime! Pođite u Jasenovac i videćete…, ma nemate šta da vidite! U memorijalnom centru nema fotografija žrtava, nema odeće i obuće logoraša, nema peći u kojima su živi ljudi pretvarani u pepeo, nema noževa kojima su ih odrane klali. Nema jama. Jasenovac je prazna livada.
Nema leševa, nema grobova, nema ni zločina. I dok logor Aušvic tonama ljudskih koski, tonama obuće i ličnih stvari logoraša podseća šta se dešava kada jedna nacija smatra da je superiornija od ostalih, logor Jasenovac pada u zaborav.

Društvo za istraživanje trostrukog logora Jasenovac, institucija od nemalog značaja u Hrvatskoj oko koje se okupljaju mladi naučnici i intelektualci tvrdi da su zarobljenici u Jasenovcu popravljali Fordove i Mercedesove automobile, da su izrađivali umetničke bravure, igrali pozorišne predstave. Jeste li čuli istraživanja od pre dve nedelje? U Jasenovcu se umiralo od bolesti! Od umanjivanja broja žrtava došlo se do apsolutnog negiranja zločina. Ima hrvatskih naučnika koji tvrde da ne postoji ni jedna jedina fotografija mrtvog tela iz logora Jasenovac. Ovu tvrdnju demantovao je sin jednog od poslanika sadašnje vladajuće stranke u Hrvatskoj. Ovaj mladić je pre 20 dana na svom fejsbuk profilu objavio fotografiju ustaše koji drži odrubljenu glavu Srbina uz poruku „Svim ’prijateljima’ Srbićima sretan Božić“.

Ali nije sva omladina u Hrvatskoj zadojena ustaštvom. Mnogi ga se gnušaju, a primer čovekoljublja je Hrvat iz Zadra koji je grafit „Ubi Srbina“ prepravio u „Ljubi Srbina“. Za ovo delo mira dobio je krivičnu prijavu zbog uništavanja tuđe imovine. I dok u Hrvatskoj buja novoustaštvo, naša mlada pokolenja ne znaju ni šta je ono staro (ustaštvo), ne znaju šta je Jasenovac. Dok Hrvatska godinama temeljno, strpljivo i uporno radi na menjanju istorije, mi ćutimo!

Naše institucije ćute, naši intelektualci ćute, naša vlast ćuti! U petak je izašla vest da naš, srpski, filmski projekat „Srbija 100 godina posle Soluna“ govori o 88.000 žrtava u Jasenovcu. Možemo li gore? Bolje i da ćutimo. „Oni koji se ne sećaju prošlosti, osuđeni su da je ponove“, rekao je Džordž Santajana. Za pet godina Jasenovac će se spominjati kao radni logor, ako uopšte bude logor. Za 15 godina hrvatska deca, stranci, naša deca prolaziće ispod spomenika Kameni cvet i neće znati da je tu masakrirano preko pola miliona muškaraca, žena i dece. Ma koje oni nacije bili – Srbi, Jevreji, Romi, Hrvati na tom mestu čovek je čoveka zverski ubijao. Na tom mestu čovek je postao Sotona. Na tom mestu, na toj danas praznoj livadi, postojao je pakao.

Ovim ne širim mržnju prema hrvatskoj državi i njenom narodu.

Činjenice o kojima govorim plod su politike. Njihovi vlastodršci jako pametno koriste našu ravnodušnost. Kreiraju budućnost negiranjem prošlosti i štede svoje potomke skidajući ljagu sa svoje istorije i svojih predaka. U nekim novim udžbenicima istorije rečima Tuđmana NDH će se spominjati kao „izraz povijesnih težnji hrvatskog naroda“, a nirnberških 600.000 žrtava u Jasenovcu, koje su već sada svedene na 20.000, uskoro će sasvim nestati. Ali krv se krvlju ne kažnjava. Najveća kazna zločincu je oprost i mi smo mu oprostili. Najveća kazna žrtvi je zaborav. Pa zašto smo mi naše žrtve tako surovo kaznili? Zašto ih zaboravljamo? Zašto ne učimo naša pokolenja o svetim srpskim novomučenicima jasenovačkim, jadovničkim, paškim? Zar se stidimo što su naši preci dok su ih klali ispevali narodne pesme poput one „Nemoj dragi kosit pored Save, pokosićeš moje kose plave“?

Znate li kako je nastala pesma „Đurđevdan“? Šesti maj 1942. godina. Hladno sarajevsko jutro. Srbima je priređen Đurđevdanski uranak. Odvode ih u Jasenovac, da se ne vrate. U vozu smrti u vagonu bez kiseonika i nade jedan mladić, iz prkosa, počinje da peva: „Proleće na moje rame sleće, đurđevak zeleni, svima osim meni.“ Zato, nikada ne smemo zaboraviti žrtve logora smrti Jasenovac. Samo kolektivnim sećanjem i zajedničkom brigom možemo učiniti da njihove duše konačno umesto vapaja zapevaju: „Ej! Evo zore, evo zore, Bogu da se pomolim!“

Razgovor vodila: NEVENKA STOJČEVIĆ

Izvor: PEČAT

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top