Bojan Vesović (1973-1992) stradanje pripadnika JNA u koncentracionom logoru Lora u Splitu

Datum objave: petak, jun 30, 2017
Veličina slova: A- A+

Bojan Vesović (1973-1992) je srpski stradalnik i mučenik koji je zverski mučen i ubijen od pripadnika hrvatske vojske u splitskom logoru Lora 1992. godine. On je kao mladić u proleće 1992. godine iz rodnog Kragujevca otišao u Prištinu, na Kosovo i Metohiju na redovno odsluženje vojnog roka, a potom je prebačen u Bosnu i Hercegovinu.

Tamo u okolini Kupresa je zarobljen od hrvatskih snaga, a potom odveden u zloglasni kazamat za Srbe „Lora“ u Dalmaciju. Preživeli svedoci ovog užasa su svedočili posle pred sudom šta su hrvatski vojnici uradili Bojanu. Umro je u najtežim mukama, a lokacija njegovih posmrtnih ostataka dugo nije bila poznata.

BIOGRAFIJA

1989. godina
1989. godina

Bojan Vesović, od oca Miroslava i majke Ilinke rođen je 22. juna 1973. godine u Kragujevcu: Odrastao je u radničkoj porodici, ima braću Danijela i Dejana. Nije stigao da se oženi, ni dvadesetu godinu života nije napunio. Bio je veselo i živahno dete, koje je volelo da se igra, sluša muziku, druži sa ostalom decom. Hobi su mu bili stripovi, imao je veliku kolekciju. Njegova porodica slavi krsnu slavu Sv. Jovana. Završio je srednju školu juna 1991. godine.

16. januara 1992. godine je otišao na odsluženje redovnog vojnog roka, kao regrut Jugoslovenske Narodne Armije. Dobio je aerodrom Slatina u Prištini, da se obučava za tenkistu. Položio je zakletvu, a obuku nije prošao do kraja, već je njegova jedinica dobila prekomandu u aprilu 1992. godine, da idu u Bosnu i Hercegovinu gde već besneo rat. Dana 22. aprila 1992. su za kratko otišli u Krajinu, prvo u Knin, pa aerodrom Udbina, u Lici. Onda su ih povukli u Čelebić (Hercegovina). Odatle je čak poslao razglednicu svojoj porodici. To je bio njihov poslednji kontakt, odnosno poslednja vest o njemu da je živ. Nije prošlo dugo, došlo je do nove prekomande pa je jedan deo njegove prištinske jedinice premešten, a on je ostao u Čelebiću. Tu je kao tenkista imao žestoke okršaje sa hrvatskim bojovnicima koji su napadali kasarne i objekte JNA, najviše u Lijevanjskom polju.

Njegova porodica se stalno kod nadležnih institucija raspitilvala šta se desilo sa njihovim Bojanom. Da li je živ ili je poginuo. Zašto nema vesti od njega. Išli su u Generalštab, Ministarstvo odbrane i dr. Ali dugo nisu dobijali vesti. Tek sredinom septembra 1992. godine im je rečeno da im je sin u Kninu u bolici, kao nepotvrđenu informaciju. A onda 26. decembra 1992. godine njegova porodica dobija i zvanično vest da je Bojan Vesović ubijen u hrvatskom vojnom zatvoru – Lora. Ta informacija je dobijena od nekih svedoka – logoraša koji su uspeli da dobiju zamenu i izvuku se iz tog pakla.

Bojanov otac Miroslav Vesović, nije dočekao suđenje. Preminuo je 12. decembra 2008. godine, mesec dana po podizanju optužnice protiv hrvatskih vojnika za Bojanovo ubistvo.

STRADANjE

2. maja 1992. godine Bojan Vesović je ranjen u predelu butine, ali njegova rana nije bila opasna po život. Ali je ipak Bojan Vesović, koga su saborci zvali „Beli Orao“ zarobljen sa još 10 vojnika tog 2. maja 1992. godine u rejonu Lijevna. Civilnim kamionima su prebačeni za kratko u privatne zatvore, a potom u zloglasni logor za mučenje Srba – „Lora“.

Lora je bila bivša ratna luka i nastavno-školski centar JNA, koju su pripadnici JNA napustili početkom 1992. godine (u skladu sa sporazumom Vlade SR Hrvatske i Generalštaba JNA), a odmah potom ulaze pripadnici Vojne policije Hrvatske i osnivaju koncentracioni logor. Za upravnika je odabran Tomo Dujić iz Vukovara. Opisi svedoka o mučenju zarobljenih vojnika toliko su strašni da čovek teško može da poveruje da jedno ljudsko biće to može napraviti drugome.

Bojana Vesovića su, kako su kasnije svedočili njegovi zatvoreni drugovi – logoraši, hrvatski vojnici tukli po rani. Pošto nije dobijao lekarsku negu, rana se proširivala, mučitelji su nastavili da ga zlostavljaju i mesec dana kasnije. Teško je čak i opisati kroz šta je sve ovaj mladić prošao za nekoliko nedelja. Za vreme mučenja i batinanja, njegovi dželati obavezno bi puštali glasnu muziku – da se ne čuju krici. Toliko su ga tukli da je bio potpuno crn od podliva po telu, ljubičast u licu, a na nogama je imao otvorene rane, tako da su se videle rupe, a ćelija je bila sva umazana od krvi. Utrljavali su mu mast u rane na bedrima kako bi se lakše zagnojile, skakali su mu po ranjenoj nozi i činili sve kako bi se ozlede što više inficirale. Mučen je i strujom, „nož skakavc“ su mu zabadali u ranu…

Dok je Bojan bio zatočen u ovom kazamatu, bio je u zloglasnom „Bloku C“, u koji predstavnici Međunarodnog Crvenog Krsta nisu nikada imali dozvoljen ulaz. Odbijao je da jede, Bojanovo telo je bilo sve u flekama. Čak i kada je prestao da daje znakove života njegove ubice su nastavile da udaraju po njemu.

Bojan Vesović je umro krajem juna 1992. godine od zadobijenih rana u najstrašnijim mukama. A najviše nad njim su se iživljavali stražari Anđelko Botić i Ante Gudić. Njegov leš je stavljen u kutiju za municiju, a potom prebačen u Bosnu. To je bila redovna praksa u Lori.

Sahrana Bojana Vesovića u Kragujevcu 2004. godine
Sahrana Bojana Vesovića u Kragujevcu 2004. godine

SAHRANA

Dvanaest godina nakon Bojanovog ubistva, pronađeni su njegovi posmrtni ostaci u Bosni i Hercegovini, u rejonu grada Duvna, u jednoj masovnoj grobnici. Tako da su njegove kosti prebačene u Banja Luku, gde je obavljena DNK analiza, koja je sve to potvrdila. Bojanova porodica je njegove posmrtne ostatke sahranila u Kragujevcu na groblju Bozman i podigla mu spomenik još 1993. godine.

SUĐENjA

Početkom 2009. godine, hrvatsko državno tužilaštvo je podiglo optužnicu protiv pet pripadnika hrvatske vojske, koji se terete za mučenje i ubistvo Bojana Vesovića iz Kragujevca, pripadnika JNA. To naravno nije prva optužnica protiv hrvatskih vojnika za mučenje Srba u Lori 1990-ih. Okrivljeni su već osuđeni za mučenje i ubistvo srpskih civila: Gojka Bulovića i Nenada Kneževića.

Hrvatsko tužilaštvo je dugo izbegavalo da podigne optužnice protiv hrvatskih vojnika i policajaca za „slučaj Lora“, pa čak i kada je dostavljena obimna dokumentacija iz Srbije i Republike Srpske. Prva suđenja vezano za Loru u Hrvatskoj vodio je sudija Slavko Lozina 2002. godine, koji je napravio ujurdmu od pravosuđa i ruganje žrtvama. Da bi kasnije on bio zamenjen, a Spomenka Tonković postavljena na mesto sudije i privela suđenje kraju.

Otac Bojana, Miroslav Vesović je dokumentaciju o mučenju i ubistvu njegovog sina poslao u Haški Tribunal. Niko ga niko iz Haškog Tribunala nije kontaktirao.

MUČITELjI

Bojanovi mučitelji su pripadnici „72. bojne“ u sastavu hrvatske Vojne policije, a njihova imena su sledeća:

  1. Tomo Dujić (1969.), iz Vukovara, upravnik logora Lora.
  2. Tonči Vrkić (1960.), zamenik Tome Dujića
  3. Emilio Bungur (1960.), stržar u Lori
  4. Ante Gudić (1971.), stržar u Lori
  5. Anđelko Botić (1968.), stražar u Lori.

(zlocininadsrbima.com)

Izvor: VIDOVDAN

Vezane vijesti:

24. godine od osnivanja hrvatskog logora Lora u Splitu …

„Lora“ je mnogima grobnica | Jadovno 1941.

Trojica vojnih policajaca osuđena za ratni zločin u „Lori …

Potresno: Živim da bih svedočio o paklu hrvatskih logora …

Logoraši splitske Lore traže odštetu od Hrvatske (VIDEO …




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Jedan komentar za Bojan Vesović (1973-1992) stradanje pripadnika JNA u koncentracionom logoru Lora u Splitu

  1. Stefan je napisao:

    neverovatno.Angeo sta je doziveo

Ostavite odgovor na Stefan Odustani od odgovora

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top