Bitka za Sibir

Davno je počelo to kidisanje na Rusiju, intenziviralo se sredinom 19. veka, ubrzalo u vreme Oktobarske revolucije, na razne načine održavalo za vreme trajanja SSSR-a da bi pojavom Jeljcina horovi i pojedinci zaključili da je posao gotov; Rusija, rekli su, postoji samo kao forma koja će ubrzo biti svedena na Moskvu i Petrovgrad sa okolinom. Ostatak, onaj koji se ceni kao najvredniji deo planete zemlje, sa svim rezervama nafte, gasa, vode, šuma, lignita, dijamanata, zlata… već je bio viđen kao prostor rasparčan na tridesetak samostalnih država. Naravno, pod kontrolom Vašingtona i Londona. Onda im se dogodio Putin. Kako?

Jedno malo ali savršeno organizovano krilo tajne policije Sovjetskog Saveza, činili su ga beskompromisni ruski nacionalisti, koje je delovalo potpuno autonomno, kao sistem u sistemu, videvši kuda ide Rusija, ko njome vlada, na najsuroviji način (drugačije nije moglo) ucenjuje Borisa Jeljcina, naređuje mu da se povuče sa vlasti, a da za svog naslednika imenuje Vladimira Vladimiroviča Putina.

Tako je zaustavljen savremeni sunovrat Rusije. Pre toga, oni koji su Jeljcina držali u Kremlju, za samo deset godina opljačkali su ruski narod u vrednosti 350 milijardi evra.
Gotovo isti ljudi, ili njihovi naslednici na identičnim adresama, poverovali su da su upravo okončani predsednički izbori u Rusiji ( Putin pobedio u prvom krugu sa 64 odsto osvojenih glasova) nova, velika šansa za svrgavanje Putina. Otuda ono višemesečno medijsko urlanje o „diktatoru iz Moskve“, „čoveku koji mora otići“.

Upregnute su sve medijske i marketinške snage, sa novcem se raspolagalo u neograničenim količinama, plasirane su bestidne laži kao u slučajevima Miloševića, Sadama Huseina, Moamera el Gadafija, organizovani su protesti u Moskvi i još nekim gradovima Rusije.

Među vođama tog bunta, ovo je podatak koji se neopravdano zapostavlja, samo su dvojica Rusi. Isto je bilo u vreme Oktobarske revolucije. Naivan je ili budalast svako ko poveruje borcima protiv Putina, onima u Rusiji i onima van Rusije, kad kažu da se zalažu za demokratiju i ljudska prava. Kao, žao im je Rusa, pa se bore za njihova prava. To odavno nije ni smešno. Njih interesuje samo i jedino Sibir, bogatstva koja u sebi krije taj po resursima najznačajniji deo sveta. Što se ruskog naroda tiče svejedno im je kao što im je bilo svejedno za Srbe pod bombama, Iračane, Libijce…

Najnoviji neuspeh u nakani svrgavanja Putina doživljen je u brlozima antiruske bratije kao veliki poraz koji Putina i Rusiju dodatno uvećava. Jedan od tih, David Miliband, šef britanske diplomatije u vreme Tonija Blera, sikće sa penom na ustima.

Javnosti se obratio u dnevniku „San“ nazivajući Putina „bezobraznim diktatorom“, uz poruku da su Putinu, bez obzira na pobedu, dani odbrojani, da u Kremlju neće preživeti šestogodišnji mandat. Ako ovo nije pretnja ubistvom, onda ne znam šta je. Miliband nije ličnost bez značaja, on i njegov brat Ed vode partiju laburista, Ed je predsednik, i pripadaju političkoj eliti Engleske. Realno, u sledećem deljenju karata u Londonu mogli bi da preuzmu sve državne konce u svoje ruke. Šta u tom kontekstu znači Davidova pretnja Putinu?

Naravno, odavno bi Amerikanci i Englezi oružano napali Moskvu da Rusija nije ono što jeste; nuklearna velesila, moćna i ogromna zemlja, sa armijom čije savremeno naoružanje može da se nosi sa američkim ili je, u mnogim segmentima, ispred njega.
To je jedini razlog što u Rusiji već nije uvedena „zapadna demokratija“, što nije porobljena i rasparčana.

U krivu su oni koji tvrde da Srbi slave Putinovu pobedu zato što od Rusije nešto očekuju, ne, Srbi uživaju gledajući kako njihovi najveći neprijatelji ne smeju ni da priđu ogromnom, probuđenom ruskom medvedu.

Izvor: vesti