Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

У Бањалуци премијера документарног филма „Крст над јамом“ у продукцији удружења грађана Јадовно 1941, у четвртак 26. априла у 20 часова у Народном позоришту Републике Српске. Радујемо се Вашем доласку!

 

Битка у којој је Гвоздени пук добио име

Датум објаве: недеља, јануар 14, 2018
Величина слова: A- A+

За ову “нашу” Нову годину поклањам вам једну истински нашу причу. Нестварна је, а баш наша. Овако почиње наставак мог романа о Гвозденом пуку:

Пролог:

Јордан је памтио потпуно другачије Видовдане од овог. Као мали би се, у тек ослобођеном Нишу, увек у порти цркве, док би трајала служба и помен свим војницима палим за веру и отаџбину, са осталом дечурлијом играо Срба и Турака. Када је остао само са мајком и сестром, присуствовао би молитви од почетка до краја, а у Београду би, као питомац Војне академије, коју је завршио 1900, обележавао тај празник најсвечаније могуће, као „свој дан“. Видовдан је, некако, увек био свет, посебан, са мислима ка прошлости, из које се црпела снага за оно што следи. Тако се према овом празнику нарочито односио откако је ступио у службу у Другом пешадијском пуку „Књаз Михаило“, који је у Нишу имао мирнодопски распоред. Овај Видовдан 1913. дочекао је 150 километара јужније, И, као и свуда на линији разграничења Срба и Бугара, био је потпуно другачији. Пун стрепње.

Колико прошле јесени, Јордан је, и поред давнашњих упутстава својих старешина са Академије да „истински савезници, заправо, не постоје, већ само борци за сопствене интересе“, Бугаре ипак сматрао браћом. Како и не би, јер док је он са својим Другим пуком, као капетан прве класе, ослобађао Стару Србију и за своја јунаштва добио мајорски чин, Бугари су такође ослобађали свој део Балкана од Османлија. Сада, девет месеци касније, то „који је чији део Балкана“, било је питање за које Срби и Бугари нису имали исти одговор. Само им је територијална жеља била иста. Све снажнија, све огорченија, без икакве спремности на уступке.

Препирке та два савезника пратило је гомилање њихових војски дуж целе старе границе. А и дуж ове нове, назване „линија разграничења у новоослобођеним територијама“.

Мајор Јордан Миловановић је био гласан када би се официрски обраћао подређеној му војсци. Али, чим би са њом сео, био би оно што јесте. Посвећен сваком момку понаособ. Једном од њих – нарочито.

Баш у тог младог војника, тананих бркова и нешто дуже косе од уобичајене, гледао је док су по врелом јунском предвечерју сви, са ове и оне Брегалнице, покушавали да проникну у то шта ће бити. Стрепња је свима стајала у једно једино питање: да ли ће се невидљиви облак нетрпељивости досадашњих савезника стварно претворити у невреме које ће помести све пред собом? Овај Видовдан је баш био другачији од свих које је мајор Јордан памтио…

А надао се да ће, колико још пролетос, довести кући, у госте, овог необичног војника. Малтене је Јегудила сматрао сином. Кад већ није имао своје деце, у дому су остале да га чекају мајка, жена и сестра, бар да још неко мушко буде за његовим столом, а да није комшија, или какав ордонанс са посебном поруком из нишког гарнизона. Јегудило је, ионако, био толико вољен због своје чисте душе, због бритких ставова, али и честе тишине у коју је урањао, да је то сироче, са необичном животном причом, мајор Јордан пригрлио целим бићем.

Овога пута, због једног другог момка у униформи, официр склони поглед са Јегудила, који је читао неку књигу, као што је то често читао током предаха. А читао је, кад год би стигао, и јесенас, кад су се Османлије гониле са Балкана, а нарочито зимус и пролетос, када је Други пук стражарио у Дебру. Тамо је, неретко и уз Јорданово вођење три чете, које би му велики пријатељ, командант батаљона, поверавао – долазило до интервенција. Сузбијала се побуна Арнаута, којима се није свиђало толико ширење Краљевине Србије и називање „ослобођеним територијама“ оног што су они сматрали својим. Мајор би се и сада, као током дебарских дана предаха, осмехнуо када би поново запазио Јегудилову потпуну посвећеност читању. Ипак, повео је разговор са другим војником. Једним од најмлађих у батаљону у којем је мајор Јордан Миловановић био „први до команданта“. Лице тог другог војника је деловало унезверено, па му се Јордан одмах посветио.

Леонида Анастасијевић је био сушта супротност смиреном Јегудилу. Једно тако обично, тако живахно сељаче, многи су волели да имају близу себе, јер „уста није затварао ни кад спава“, што би рекли неки, а „по решености му није било равног“, што би рекли други.

Баш тај Леонида, седећи наспрам мајора Јордана и редова Јегудила, није могао да се начуди ономе што му је официр рекао о недавно пронађеном, једва живом српском чобанину, према коме Бугари нису имали милости.

„Како – одсекли уши?!“, упита згранути Леонида.

„И уши и нос…“.

„Ама, гос’ин мајоре, то ни мртвом свињчету не радимо у мој Белољин, камоли живом човеку!?“.

Јордан Миловановић само уздахну. Толико тога је умео лепог, неретко мудрог да каже својим војницима током осам година обучавања регрута у Другом пешадијском пуку, али – сада је ћутао. Само је гледао у правцу Брегалнице и Злетовске реке. Реке није видео, али је, као и свако у пуку, знао где су. Свега 20 километара источно од њих. Две воде, на чијим су супротним обалама биле две савезничке војске. Ако је од оног српско-бугарског савезништва ишта остало. Други пук је, као резерва Треће армије Краљевине Србије, био удаљен, а опет довољно близу – у случају да рат између досадашњих савезника избије.

„Јаој, кукала им мајка бугарска, па куд ће им душа!“, настави млади Леонида слободно да говори, како је и увек било када би поседео са официром који је био омиљен многима у трећем батаљону.

Мајор уздахну, па окрену главу у страну. На клади до његове, погледа оног момка који му је прирасао срцу још откако је као регрут први пут крочио у нишки гарнизон пре неку годину. Јегудило спусти књигу у крило, покуша да се осмехне не би ли официру одагнао црне мисли и још црне слутње, потом и устаде. Кад приђеш, онда си и ближи.

„Бог зна коме ће све мајка закукати, ако се и ми и они не дозовемо памети…“, прошапта Јегудило и погледа ка истоку.

Леонида, простодушно сељаче, брецну се на те речи:

„Шта има ми да се дозивамо памети, па не сечемо ми уши и нос људима, него они!?“.

„Секли смо главе“, одговори тихо Јегудило. Довољно гласно да га нишки официр и младо сељаче чују.

Тада наступи тајац, вече поста потпуно тихо. Птице се одавно нису оглашавале по ужасној јунској врућини, побегле тражећи хладовину.

„Добро, Јегудило, једно су мртви, већ мртви Арнаути, а друго живи српски чобани“, огласи се мајор Јордан.

Причљиви Леонида скиде бајонет са пушке, поче да га разгледа. Поглед је подигао само због обраћања официру:

„Ја сам му већ рекао, гос’ин мајоре. Ови наши што су одсекли пет, шест глава мртвима и поставили их као упозорење по мосту, то су зимус урадили да би престали напади оних арнаутских племена на њих. Да могу у миру да избију на море. Је л’ тако или није тако, право реците?“.

Мајор је само дунуо кроз нос. Наравно да је млади Леонида био у праву. Само је искусном Јордану била мука од помисли на оно што су преживела два напрасно формирана одреда, један од од девет, други од шест и по хиљада људи, који су упућени „по српско море“. Ем су Дринци кренули без довољно хране, усред зиме, по албанским планинама, ем су Шумадинци по сличним стазама ишли малтене без лекара и сантитетског материјала. И једне и друге су локална племена нападала свако мало. Крвнички. Из заседа. Често најпре уништавајући комору са оно мало понете хране, па су тек онда ударали на војнике под оружјем. Отуда и онај „одговор главама“, после једне од већих борби, што је арнаутским главешинама био довољан знак да мало зауздају своје људе и, без нових великих инцидената, пусте војску краљевине да прође куд је пошла. „А да је знала да узалуд иде по оном беспућу, не би ни полазила“, помисли мајор. Још су му у свежем сећању биле недавне речи пријатеља са Војне академије… Њихове приче о томе да су избили на дивно море… Њихова сведочења о терању Османлија из Љеша и Драча, али и Тиране и неколико других градова и места… А онда, неверица! Стигло је наређење да се све напушта и тихо врати одакле се пошло. Просто, Аустроугарска је подржала стварање нове државе, арнаутске. Измучени одреди, под притиском ове силе, која је претила и ратом, морали су да се повуку са „српског мора“. Сада је то била нова држава. Албанија. Мајор Јордан уздахну.

„Ма, јесте, тако је, мој добри Леонида, све си у праву. Ал’, шта ћеш, велике силе…“, хтеде официр да дода још нешто. Сети се да је узалуд скакао на ноге кад Аустроугари запретили ратом због „српског мора“, које је требало да отвори нови, поморски пут за трговину, тиме и обезбеди већа економска независност. „Па, докле више да претите, мајку ли вам хохштаплерску!? Претите деветсо шесте кад сте нам економију умало уништили Царинским ратом, претите деветсто осме после ваше окупације Босне, шта ‘оћете од нас више?!“, бунио се тада заједно са официрима, истомишљеницима, гледајући ка северозападу. Сада је, на југоистоку краљевине, одједном ућутао. И та ћутња потраја малко.

Јегудило се, током те тишине, присети сличног разговора који је, са њему драгим официром, мајором Миловановићем, водио и у Дебру. „Можемо ми да се јуначимо колико хоћеш, да причамо сад шта нам је воља, мој Јегудило. Пресудило то што је Аустроугара једно дванаес’ пута више од нас, а ми још крвави и поцепани после Куманова, Бабуне, Бакарног гумна, Битоља… Који нови рат, и то још са Аустроугарима. Да не да Бог. Треба бити мудар, не луд. Иако је нама ово друго некако драже“, рекао му је тада мајор.

Рат са Аустроугарима је зимус избегнут, али један нови је изгледа био на помолу. Са Бугарима. Иако се никоме више није ратовало. Нарочито не са „браћом по крсту“, досадашњим савезником. Ипак, како су дани неизвесности на линији граничења пролазили, а бивали све чешћи мали, крвави ноћни напади бугарских комита, страсти су се разбуктавале. Као и увек на врућини. Није више било никога коме у мислима, поред толико жељеног повратка кући, није било и сећање на борбе бугарских и српских комита, четника, од оне давне 1903. Биле су то борбе на тада османској, а сада спорној територији северне Македоније, коју су својом звали и једни и други. А како су дани пролазили, а вести о провокацијама „савезника“ се умножавале, тако је мисли о кућама било све више, али и нарастајућег беса. „Никоме бес није донео добро. Никоме и никада. Само смирен човек иде ка Господу“, сети се Јегудило давнашње поуке.

Он обриса зној за чела, повуче косу иза увета и посегну за чутуром. Младом сељачету до њега Леониди, како је то обично и био случај са њим, још се причало.

„Нас ће, гос’ин мајоре, видим ја, и даље да убијају, да нам секу уши и носеве, а велике силе ће на крају да решавају како им се ‘оће. Било и остало“, рече Леонида више за себе, а заправо желећи да се разговор настави. Ионако је свима у пуку једино прича и остала, док се чекало шта ће бити на линији разграничења која је полако, али сигурно, постајала граница.

Када му се Јегудило благо осмехнуо, младо сељаче устаде.

„Јооој, да је нама Цар Душан сад ту, па да не чекамо неке странске силе, него да по Бугарима, одма’, фркете, фикете, фркете, фикете и – крај. Бугари су то!“, рече Леонида, па и он, знојав од главе до пете, узе чутуру. Окрену је наглавачке. Празна. Унервози се још више.

Мирни Јегудило му пружи своју и, док му је млади друг испијао млаку воду, опет допуни Леонидину мисао скроз неочекиваним речима:

„Цар Душан је пола био Србин, а пола Бугарин“.

„Шта, бре!?“, престаде да пије Леонида. Мајор Јордан се осмехну са своје кладе.

„Цар Душан је, по пореклу, до пола био Србин“.

„А од пола Бугарин?!“, скроз се збуни момче из Белољина.

„Тако је. Његов отац је Стефан Дечански а мајка бугарска принцеза Теодора“, осмехну се Јегудило, који је о многим родитељима знао много, а ништа о својим.

„Пола Србин!? Само пола?“, понављао је Леонида, па се прену. „Ма, и пола Србина је довољно за ове кукавице од савезника, што касапе чобане и нападају ноћу!“.

Насмејани мајор Јордан му добаци:

„Је ли, Белољинче, а јеси ли знао ти да је пехар из ког је Цар Душан пио вино био толики да је у њега могло да стане два и по литра?“.

„Тол’ка чаша!? Па… кад је био Србин и по! И… један омањи Бугарин, приде. То му дође два и по“, израчуна Леонида, гледајући Јегудила.

„Колики смо ми данас Срби, толике су нам и чашице за пиће“, рече момак ког је мајор Јордан волео и због речитости, и због необичног смирења, изграђеног одрастањем у манастиру. Волео га је и због начитаности, а и због сопствене бездетности, те му Јегудило, као сироче, би један од оних у којима је видео свог наследника. „Колики смо ми Срби, толике су нам и чашице за пиће“. Свидела се мајору та мисао, па му се брк поново осмехну.

Леонида Анастасијевић, свима омиљено Белољинче, није се дао. Погледа Јегудила, па малтене дрекну:

„Ау, бре, човече, шта је теби данас!? Овај, гос’ин мајоре, није исти откако смо јесенас прегазили набујалу Шемницу. Села ми мога Белољина, није исти. Немојте да га терате да прелази и Брегалницу, има да пошандрца, да простите, начисто!“, рече Леонида. Одједном угледа другог, младог официра у близини, те се опет продра, што не да није био обичај у пуку, него се сматрало недисциплином. Нарочито када се обичан војник обраћао некоме са чином. А ово сељаче управо то уради:

„Гос’ин потпоручниче! Праштајте. Је ли слободно да упитам нешто?“.

Потпоручник Сретен Станић-Цукић приђе, насмејан, какав је увек био када дужност није захтевала официрско заповедање и поздрави тај мали трочлани скуп.

„Помаже Бог, људи, и нека вам је срећан овај свети дан. Господине мајоре“, заврши Сретен обраћање климањем главом.

„Бог ти помогао“, одговорише му сви. Одмах уследи Леонидино питање. Тај није чекао ништа:

„Ви сте, гос’ин потпоручниче члан „Душана Силног“? Соколског друштва, мислим.“

„Јесам? Нишког, па београдског. Што?“

„А је л’ истина да му је мајка била Бугарка? Наставник сте, ви боље знате од овог судског чиновника“, рече Леонида и погледа у Јегудила.

„Учитељ сам гимнастике, нисам ти ја баш неки велики наставник“, рече официр уз осмех, на кратко се замисли, а онда настави: „Мајка? Теодора? Јесте, бугарска принцеза. Српска краљица потом. Да, мати Цара Душана је била Бугарка. Као што је истом том Душану Великом жена, такође, била из Бугарске“.

„Јооој!“, удари се Леонида по челу. „Има ли Срба међу Србима?! Мислим… Српкиња“.

Сви се насмејаше, а младић настави:

„Је л’ Душан Силни ратовао некад с Бугарима?“

„Јесте, јашта је. Разбио их је баш његов јуриш код Велбужда, кад смо их поразили за сва времена“, одговори потпоручник Сретен.

„Е, добро је!“, лакну Леониди.

„После тога смо изградили најбоље односе са Бугарима у нашој историји. Мудар човек био, не само велики ратник“, добаци Јегудило, више за себе. Леонида није стигао ни да реагује, а стиже и њему једно питање:

„А што питаш, Белољинац?“, знатижељан је сад постао новопридошли потпоручник Сретен.

„Ма, овај овде“, погледа Леонида ка две године старијем Јегудилу, „Овај само нешто добацује… Ево, сад причамо о оном чобанину што га Бугари осакатише грдно…“

„Седи, Сретене“, рече мајор Јордан потпоручнику, па се помери.

„Нека, хвала, господине мајоре. На овој врућини ми некако лакше да стојим“, изговори и узе чутуру. „Да… чобанин… Водио стадо, они умислили да је српски шпијун, па га мучили…“.

„И уши му одсекли!“, прекину официра Леонида.

„И нос…“

„Па, мајку им, бугарску! Мени је то, гос’ин потпоручниче, објава рата. Села ми мога Белољина!“.

„Ћути, Леонида, какав црни рат, још нисмо ни извидали ране од претходног. Велике силе неће дати, а и све ће ово руски цар да разреши, какав је и договор из прошле године“, одговори Сретен Станић-Цукић.

„Кад ми на овај Видов-дан причамо о рату, као што је цар Лазар на исти овај дан, мени се чини да он не може бити далеко…“, рече Леонида.

„Даће Бог да ти ниси у праву. Једном“, насмеја се мајор Јордан, па устаде, посегну за чутуром и он, те настави:

„Него, људи, вече је већ. Да одморимо колико се може по овој врућини, па сутра поново да… Чекамо. У зору прво – вежбе. Да ови што нам попуњавају бројно стање што пре стигну вас, прекаљене“.

„Опет вежбе!?“, упита Леонида, који јесте био један од најмлађих, али је са Другим пуком преживео све страхоте и подвиге у 1912, потом и пролетос код Дебра, на граници са арнаутским племенима.

„Да, вежбе. Ко у миру није спреман за рат, тај у рату нема шта да тражи“, одговори мајор, додирну своју капу и упути се ка шаторима.

Разговор преостале тројице се, међутим, наставио.

„Не знам, људи… Али, да мирише на добро, не мирише. Само се надам да је ова нова бугарска влада мирнија од претходне. Мада, кажу неки да је још гора. Ваљда ће бити још ових њихових војника што одбијају послушност…“, изговори потпоручник Сретен.

„Ових што неће на брата“, рече себи у браду Јегудило.

„Ама, каква браћа смо ми и они!?“, није се дао Леонида. „Видиш ли ти шта нам раде? Нападну њихове комите на наше предстраже, ми седимо овде и ћутимо. Секу уши сељацима, ми седимо и ћутимо!“.

„Полако, Белољинче, полако. Мислио је на оне што братство нису заборавили. На оне Бугаре који неће у рат са досадашњим савезником, којима памет није залудела аустроугарска пропаганда у Софији. Зато они и одбијају послушност у својим пуковима“, одговори официр уместо Јегудила.

„А шта ‘оће они други, што слушају Аустроугаре и Немце? Ови, ови, ено они тамо што чуче са пушкама на готовс? Шта ‘оће ти што су им вране памет попиле? Маћедонију? Марков-град Прилеп? Битољ? Нашу Стару Србијицу, коју смо ми крвљу јесенас залили, ослобађајући је после толико векова ропства, то ‘оће? Како, бре, гос’ин потпоручниче? Ево, Ви боље знате од нас са села“, рече Леонида, па се заустави. Погледа Јегудила, па се извину одмах: „Праштај. Мислио сам на… на нас, сељаке“.

Јегудило се само осмехну. Није био из села. А ни из града. Нико и није знао одакле је, просто је као беба само остављен испред среског начелства једног јутра. Нити је ико видео ко га је донео, нити одакле.

Тишину прекину глас потпоручника Сретена:

„На основу чега? Па, они сматрају да је ово што ми сад држимо њихово. Кажу да је тако и потписано у тајном уговору пре годину дана. Али, није баш да су они одржали реч из тог уговора“.

Потпоручник Сретен је знао много тога. Касније су и други сазнали, када је штампа о томе навелико писала, да су, према тајном међудржавном споразуму из 1912, Бугари српској армији морали да пошаљу у помоћ сто хиљада војника. А нису! То и деца знају. Србија је као накнаду за гажење дате речи, а и због тога што су је велике силе протерале са јадранске обале, тражила компензацију. А најважнија компензација је била да цела територија коју су Срби сами ослободили од Османлија – Србима цела и остане. „Што је једино логично решење“, сматрао је потпоручник Сретен, као и сви официри, а нарочито народ који је изгубио неког свог у дотадашњим крвавим борбама. Тај став се толико распламсавао, после свакодневног писања штампе, да је и народу и војсци било јасно да је неправедно то што Бугари хоће.

С друге стране, Бугари нису хтели ни да помисле да би могло Србима да остане оно што су сами ослобађали. Све време бодрени аустроугарском и немачком подршком, а уверени у снагу своје војске, значајно веће од српске, од почетка 1913. су пред светом тврдили да нису ни морали да шаљу помоћ. У први план су истицали да су, после међудржавног уговора, две врховне команде потписале свој, други споразум, у коме је писало је да Бугари нису дужни да помажу Србији кад су се протеривале Османије – „ако Србима добро иде“. „А ишло нам је добро, није да није. Бог душе да прости палима у том нашем идењу“, помисли потпоручник Сретен. Наравно, бугарску власт није занимало што је важнијим документом, оним које су потписале две Владе – њена војна помоћ била потписана обавеза. Која није испуњена.

“Па да! Нису одржали реч. Пусти уговоре – реч! Заједнички нам је био непријатељ. Шта се праве луди. И они су учили „У почетку беше Реч“! Тако је, господине, нису је одржали. То и ја све време причам!“, надовеза се Леонида на официрове речи. „Ми завршимо све за месец дана, они ни да помогну, а онда још пет месеци за њих ратујемо, код њих! И после смо ми Бугарима нешто дужни!? Ми њима, мимо уговора, дали 50.000 наших војника да им ослободе Једрене од Турака, Једрене које су они на крају и добили, а они нама нису дали ништа, ни црно испод нокта а сад би нашу земљу? Па, не може то тако, брајко. Не може! Ко је луд да им на то пристане!?“, као из рафала ибаци Леонида сав људски осећај за правду. Био је решен да ратује истог часа. Ни шта га није интересовало. Ни велике силе, ни мале силе. Бог и правда. Амин!

„Неће нико ни да пристане, не брини. Не пада никоме на памет. Па, не бисмо стајали овде по овој врућини да је другачије“, умири га официр Сретен, уз осмех.

„А што ми њих, гос’ин потпоручниче, не нападнемо, па их пошаљемо у три лепе Бугарске, него нам ноћу кидишу на предстраже, па сутрадан се сви правимо као да ништа није било? Или нам секу уши и носеве? Што!?“.

„Не могу се, Леонида, посматрати ствари само на тај начин. Па, њима би одговарало да на њих кренемо. Е, али онда би Бугари придобили целу европску јавност, па би руски цар, чију пресуду сви чекамо, стао одмах на бугарску страну“.

„Ахааа! Зачикавају нас само… ‘Оће да ми кренемо. Зато секу носеве и уши. Е, па, нећемо да ратујемо! Има да седимо овде и да се пржимо. Зимата шће дојдееее! Јасно ли еее?“, викну Леонида с рукама на устима, окренут ка Брегалници и Злетовској реци.

Насмејаше се оба његова сабеседника. Јегудило приђе Леониди, благо га загрли, тако га умири, а онда упита потпоручника:

„А како се вама чинило у Софији?“

„На првенству?“

„Да, да. Мислим, народ и тако то… Како су се односили према Србима?“

„Па… има увек разног света. Од оног који те грли, дочекује, виче из срца „Браћо!“, до оних других“.

„Ви сте и са Бугарима били на такмичењу?“, умеша се Леонида.

„Јесам, добри мој Белољинац. Кад си у Софији, не мож’ да их избегнеш“, рече уз осмех потпоручник Сретен.

„И, како сте завршили?“

„Ја тек почињем“, настави насмејани официр. „Шалим се. Добро сам прошао. Али… Медаља је ту најмање важна. Не може човек да се бави гимнастиком, ма, било којим радом, а да не гледа да напредује из дана у дан. Оно што си био јуче, ништа не значи ако сутрадан ниси бољи“.

Умножити таленте“, сети се Јегудило омиљене приче из детињства, због које је терао старог монаха да му изнова и изнова чита Свето писмо.

„А јесте ли се борили?“, упита знатижељни Леонида.

„Са ким?“

„Па, са Бугарима!“.

„Нема ту борбе с другим човеком, добри мој… Гимнастика ти је борба са собом“.

„Како сте онда… победили?!“, ништа није разумео добри Леонида. Ништа није ни знао о том првенству Балкана на коме се и прославио Сретен Станић-Цукић. Само је знао да његов потпоручник предаје у београдској гимазији, а и да је један од најбољих чланова соколског друштва „Душан Силни“.

„Па… Имао сам најтежег ривала“, рече официр уз осмех. Када је видео збуњено лице младог војника, допуни се: „Своје слабости, Леонида. Са њима једино човек и треба да се бори. Са собом“.

Огласи се труба за починак. Пре уласка у шатор, Јегудило погледа на исток. Није био једини који је то урадио, многи су гледали ка Брегалници и њеном ушћу са Злетовском реком. Међутим, он је гледао на исток из другог разлога. Шапутао је молитву:

„Боже свети, Ти знаш колике су наше слабости, оне нама знане и незнане. Не дај да се огрешимо о заповести Твоје. Ни ми, ни браћа наша по Христу. Опрости нам сагрешења, вољна и невољна, учињена речју, делом и мишљу. Дај да се исправимо као народ, који је досад чувало само Твоје човекољубље, а никако заслуге наше. Искварисмо се. Знаш и Сам. Толико си пута видео и прогутане сузе моје у суду, а не поправљамо се нимало и никако. Господе, не дај да пропаднемо. Подари време да стигнемо да се исправимо. Да имаш зашто да нам опростиш све што сагрешисмо. А опет… Ти одлучи. Нека буде воља Твоја, сада и увек, и у векове векова. Само нам онда подари трпљења. Амин“.

Трубе су се зачуле много пре зоре, кад им време није.

„Устај! Устај! Рат!!! Напали нас!“, чули су се гласови официра и подофицира. Читав Други пешадијски пук је био на ногама за тили час. Јегудило се сударио с неким тако снажно да му је шајкача пала. Трчећи по оном мраку да што пре стигне до строја, тресао је капу да избаци прашину из ње. Није трпео штрокаво ни ружно, такав је био.

„Брже, не спавај на ногама, брже!“, драо се неки каплар.

Леонида је, грешком, окачио пушку о раме, па га је кундак ударао све време док је трчао као суманут. Тек пред долазак на чистину сети се да је требало да је држи у руци. Чим је стао, узе маузер у шаку, али се сети да у строју мора да га има о рамену. „Е, ‘бем вас Бугари, ћу изгинем од сопствену пушку!“, помисли момче из Белољина.

„По четама, у строј!“, настављале су се заповести. Ненаспавани војници Другог пука почеше брзо да скупљају фишеклије са мецима, које су им попадале док су паковали шаторе. И не чуди, тек је требало да се раздани.

„Брже!!! Пакуј само шта је неопходно!“, викали су подофицири.

„Где, бре, знам где ми је шта по мраку!?“, рече неки дугајлија и пројури покрај Леониде. Уз њега убрзо стаде Јегудило, а и остатак чете.

Није прошао ни минут откако су се задихани војници постројили, неки се још увек закопчавали, а пред њих изађоше официри. Предводио их је командант батаљона, мајор Михајло Васковић.

Он свом најбољем пријатељу, колеги по чину и свима омиљеном Јордану Миловановићу, главом показа да иступи. Мајор Јордан се прекрсти, иступи из официрке линије и мало приђе војсци. Први зраци сунца осветљавали су му лице:

„Војници! Бугарска је пре неких сат-два напала нашу војску на целој линији разграничења. То више није линија. То је граница која раздваја правду и неправду, истину и лаж, одржану и погажену реч. Ту границу испред нас, док ми стојимо овде, натапа крв наше браће из Дринске дивизије.

Моравци! Колико јуче смо причали о томе како давно беше када смо се окупили у Прокупљу прошле године. Како бисмо кућама, ред је. Али, не зна душманин за ред. Не зна ни шта је чија кућа…

Јунаци! Бугара је петсто ‘иљада, знате и сами. Нас је, јелте, једно двапут мање. Али, не бије бој неки број, „већ бој бије срце у јунака“, к’о што каже песма стара. Покажите се достојни својих предака, Југ Богдана, Топлице и Косанчића! Будите дивови какви бесте од Прокупља све до Битоља! Пут за Прокупље, соколови моји, води преко Софије! За мном, напред!“, рече мајор Јордан и поведе војску. „Усиљени марш. Дивота!“, помисли Леонида.

Уместо очекиване тишине због брзог кретања у полусну, у том полумраку уместо првих уздаха – неко запева.

„Јесам ли ти, Јелане…“

Нико није одговорио испрва.

Војник се накашља, прочисти грло, па још јаче поче:

„Јесам ли ти, Јелане, говорио, дивна Јело!“

А истог часа, не само његова чета, већ читав батаљон, читав пук загрме:

„Да не растеш, Јелане, покрај друма, дивна Јело! Где пролазе, Јелане, четовође, дивна Јело, и проводе, Јелане, своје чете, дивна Јело!“.

Пуковски свештеник Лука Марјановић застао је часком. Гледао је младиће како крећу у погибељ.

„Са песмом у смрт… Па, ова војска мора да победи!“, рече и осети како му се мушка суза слива низ образ.

Такав је био и образ мајора Јордана Миловановића, на челу поворке која није ходала. Почела је тог јутра у пуној ратној опреми да трчи ка Брегалници.

(www.gvozdenipuk.rs)

Извор: ВИДОВДАН

Везане вијести:

Како је „Гвоздени пук“ зауставио Бана Јелачића и Хрвате …

Заробљени бугарски официр о Гвозденом пуку | Јадовно 1941.

ЗБОГ ЊЕГА ЈЕ НАСТАО ”МАРШ НА ДРИНУ”: Јуначка погибија на …




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top