Biće toga još

Datum objave: petak, novembar 23, 2012
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+

Oslobađajuća presuda za Gotovinu, Markača i „Oluju“ samo je jedan u nizu velikih srpskih poraza kojima se ne nazire kraj, jer se ne vidi ni moguća promena srpske politike od koje svi imaju značajnu korist, a samo Srbija i Srbi veliku štetu

Ratko Dmitrović
Ratko Dmitrović

Nema tu ni iznenađenja, ni osnova za šokiranost. Ko je zaista verovao da će Amerika dozvoliti da se „Oluja“ kvalifikuje kao zločinački poduhvat? Nije ta akcija osmišljena u hrvatskim, već u glavama američkih aktivnih i penzionisanih generala. Istorija ne pamti ni jednu jedinu pobedu nečega što bi moglo da se nazove hrvatska vojska. Najveće „pobede“ te soldateske vezuju se za orgijanja nad srpskim civilima u Drugom svetskom ratu. Ne slave Hrvati „Oluju“ samo zato što je pobednička i što je proterala Srbe, već stoga što je to jedina vojna nazovi pobeda Hrvata u njihovoj povijesti. Kažem nazovi pobeda jer tu pravog sukoba, srpskog otpora, nije ni bilo.

OVI NIŠTA NE SHVATAJU

Prve udare u „Oluji“, pre pokretanja hrvatskih snaga, izveli su američki avioni, uništavajući centre veze Vojske Republike Srpske Krajine na Plješivici i Đelavcu. Već u prvom naletu „Oluje“ isti avioni raketirali su i onesposobili srpsku protivavionsku bateriju kod Knina. Neposredno pred „Oluju“ ceo plan još jednom su pretresli general Gotovina i zamenik šefa CIA Džordž Tanet. Sedeli su u maloj američko-hrvatskoj vojnoj bazi, u Šepurinama kod Zadra, nad topografskim kartama i snimcima američkih bespilotnih letelica koje su od marta 1995. godine špartale nebom iznad Krajine. Američko-hrvatska komanda imala je savršeno jasnu sliku pozicija, brojnog stanja, oružanih potencijala Vojske RSK. Znali su koliko u kojem selu ima krava i pasa avlijanera.
Ali, sve je ovo poznato i ne vredi trošiti reči. Srbi su ratove izgubili pre nego što je planula prva puška; onog dana kada je direktoru najmoćnije američke i svetske agencije za lobiranje i politički marketing, „Rader i Fin“, Džonu Harfu, u Beogradu rečeno da Srbija nije zainteresovana za njihove usluge. Harf je zapanjen iz Predsedništva Srbije izašao u Pionirski park, zajedno sa Vorenom Cimermanom, tada američkim ambasadorom u Jugoslaviji, dugo stajao u neverici i onda rekao: „Ovi ništa ne shvataju. Idemo u Zagreb“. Tuđman im je već posle deset minuta razgovora obećao traženih 25 miliona dolara i od tog dana kreću velike nevolje i nesreće Srba i Srbije, muke čije okončanje još ne vidimo. Do tog dana Tuđman je u američkim medijima bio neofašista, šovinista, antisemita. Kratko posle toga pojavljuje se prvi tekst u američkoj štampi u kojem je hrvatski predsednik predstavljen kao borac protiv srpskog komunizma, nacionalizma i hegemonije; vođa otpora stvaranju „velike Srbije“. I ovo je manje-više poznato, bar nama koji verujemo da se nijedna globalna slika ne može sagledati bez istorijskog poniranja, uvažavanja svih elemenata priče. U ovom slučaju krvave i bolne srpske priče. Ali, šta vredi što nam je poznato.
Uz sve ostale mane, a mnogo ih je, srpska politika ima jednu koja je čini inferiornom u sudaru sa drugima; srpski političari (redom, bez izuzetka) za sebe veruju da su najpametniji na svetu, da sve znaju, da su politički genijalci, sposobniji od Miloša Obrenovića, Bizmarka, Petra Velikog, De Gola, Adenauera, Čerčila… Umesto da se okruže pametnijima i obrazovanijima od njih samih, srpski političari, posebno kada se dočepaju vlasti, uvuku u kabinete, na mesta savetnika, prijatelje i kumove čija je obaveza da se svakoga dana, po nekoliko puta, dive genijalnim izjavama, intervjuima, uopšte potezima svojih šefova. Da im miluju sujetu. Rezultat je ovo što živimo. To uvek završi loše po narod.

NAGRAĐENI ZA PROTERIVANjE

Ni Milošević, ni oni posle njega nisu shvatali – a i kako bi kad u blizini nije bilo nikoga da im kaže – koliko je malim narodima u sadašnjoj konstelaciji sveta i ovoga što zovemo međunarodna zajednica važno lobiranje. Ne ono kakvo su nam „podarili“ Tadić i njegovi genijalci, već istinsko, delotvorno, sa proverenim agencijama i ljudima, skupo, milionsko. Učinak je nemerljiv. Eno vam za primer: Šiptari i njihovo lobiranje po Americi, muslimani na početku rata i kasnije na slučaju Srebrenica, Hrvati sa projektom etničkog čišćenja Srba.
Spomenuti Džon Harf je pre šest godina bez uvijanja, znajući sa kim ima posla, da mu to neće naškoditi, izjavio da su svi antisrpski ciljevi ostvareni. Ostalo nam je, kazao je, još samo nezavisno Kosovo, ali bez brige i to ćemo završiti. I završili su.
Godinama, gde me puste da pišem ili da govorim, otvaram temu definicije rata vođenog na ruševinama Titove države. Držim da je to ključno za aktuelnu i buduću poziciju Srbije i Srba na Balkanu i u Evropi. Gotovo sve što nam se događa od Dejtonskog sporazuma do danas posledica je ćutanja Beograda o razlozima izbijanja rata. Nijedna postoktobarska Srbija; Đinđićeva, Koštuničina, Tadićeva, nije smogla snage da izađe pred svoju i evropsku javnost sa tezom (činjenično čvršćom od armiranog betona) da je taj rat bio građanski, da Milošević nije razbio Jugoslaviju već su to uradile Hrvatska i Slovenija, da su oružani sukobi počeli napadima paravojnih snaga na kasarne JNA, da Šiptari oružjem pokušavaju da rasparčaju Srbiju.
Punih dvanaest godina traje u Srbiji to nerazumno, nelogično, umobolno ćutanje. Hrvatska i njeni lobisti u Beogradu (nekoliko medija, intelektualaca i novinara) svoju tezu o progonu Hrvata iz Srbije grade na slučaju hrvatske porodice Barbalić, iz Zemuna, koju je opštinska vlast izbacila iz stana. Na kraju su, navodno, taj stan dobili nazad. Hvala bogu. O Barbalićima su u Hrvatskoj i Srbiji napravljene specijalne TV emisije, napisano mnoštvo reportaža, obavljeni intervjui. Istovremeno, nijedna vlada u Beogradu nikada, u razgovorima sa hrvatskom stranom i predstavnicima međunarodne zajednice, nijednom rečju nije spomenula 35.000 otetih srpskih stanova u Hrvatskoj. U stvari, Tadić je taj problem otpisao, poklonio Josipoviću ono što nije njegovo. Srbija je u svojim rukama imala dokazne materijale protiv Hrvatske koji su tu državu mogli da pribiju uza zid kao plakat, da je zaustave na putu u EU sve dok Srbima ne vrati oteto, plati uništeno, dok ne kazni svoje zločince. Ništa od tih dokaza nije izneto na sunce, nije aktivirano. Iz razloga koje moja pamet ne može da dokuči, službeni Beograd punih dvanaest godina štiti Hrvatsku, nagrađujući tako proterivanje i ubijanje sopstvenog naroda. Službeni Beograd 12 godina u Briselu, pred američkim, britanskim, nemačkim ambasadorima, ministrima inostranih poslova, funkcionerima najnižeg ranga tih zemalja, nije izgovorio jednu reč kritike na račun ponašanja Hrvatske.

PERFORMANSI NAMENjENI NEPRIJATELjIMA

Beograd više uvažava Natašu Kandić, Sonju Biserko i ostale prošiptarske i prohrvatske aktiviste nego bilo kog srpskog intelektualca, naučnika, novinara koji makar i povremeno pokazuje želju da otvara nacionalne teme, koji problematizuje aktuelne odnose Srbije i Hrvatske.
U Beogradu postoji „nevladina organizacija“ koja se zove „Žene u crnom“. Znam da će mnogi od vas reći: „minorna organizacija“, i to će biti samo još jedan u nizu dokaza srpske naivnosti, nepoznavanja globalnih procesa, lobiranja, posrednih političkih uticaja. Ne postoje „Žene u crnom“ da bi preobratile Beograđane, Srbe. Njihovi performansi u centru glavnog grada Srbije namenjeni su srpskim neprijateljima. Evo najnovijeg i vrlo aktuelnog primera; samo nekoliko dana uoči izricanja konačne presude Gotovini i Markaču „Žene“ su izašle na centralni beogradski trg i pozvale Srbiju da prizna „agresiju na Hrvatsku“, a Nikolića da se izvini Hrvatima. Slučajno baš to i slučajno baš tada? Možda mi nećete verovati, ali njihovo okupljanje i izneti zahtevi objavljeni su u Hrvatskoj kao glavna vest na većini tamošnjih portala, elektronskih medija uopšte, a sutradan u dnevnoj štampi, kao dokaz da i Srbija prećutno priznaje agresiju na Hrvatsku. A i kakav bi drugačiji zaključak normalan čovek mogao da izvede u situaciji kad Beograd pred ovakvim rabotama ćuti pognute glave. „Žene u crnom“ nema nijedna druga država u Evropi.
Amerika je sprečila da „Oluja“ bude zločinački poduhvat ali se ta država ne bi protivila određenoj kazni za Gotovinu. To bi prošlo da je Srbija drugačija, da ima onu pamet koju nema. Službeni Zagreb je u rušenje presude za „Oluju“ po sopstvenom priznanju investirao 35 miliona evra. Beograd je do sada, za ovih 12 godina „demokratije“ u lobiranje uložio 350 hiljada dolara. Ali zato nema iole uticajnog „demokrate“ u Srbiji koji nije svrnuo bar milion evra u svoj džep. Neki i preko 100 miliona. Zabole njih i za Srbiju i za Hag.
O Haškom tribunalu u Beogradu, među Srbima uopšte, razglabaće se još nekoliko dana, a onda će nas zapljusnuti neka nova afera koja će tu bolnu priču gurnuti u onu mračnu prostoriju u kojoj stanuju srpski porazi. Do novog poraza.

Piše: Ratko Dmitrović 

Izvor: PEČAT

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top